У вечерњем сјају
Сребрна ријека блиста се и гори
У рујном пламу вечерњега сјаја;
Прелијеће вјетрић и са грањем збори
О слатком миљу прољетњега баја.
У лаком чуну, задовољан даном,
Опрезни рибар обали се креће,
Да слатко заспе под врбовом граном,
Гдје благо мири загрљено цвијеће.
Са плодних поља, што их круже горе,
Весела крда у сеоце крећу,
Пастирске пјесме с поздравом се хоре
И свјежим зраком дрхте и прелијећу.
И славуј пјева; са роснога грања
Губи се гласак све даље и даље,
И њежном пјесмом чедног миловања
Он лијепој ружи своју душу шаље.
О, пјевај и ти, пјевај, срце моје,
Анђелу своме што те с небом спаја!
У славу њојзи нека пјесма поје
Кроз благо крило вечерњега сјаја!
Нови Сад 1894.