Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори (1904)

УСТАВ СВЕТОГ СИНОДА У КЊАЖЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ

ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1.

Автокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једне свете католичанске и апостолске цркве, којој је пастиреначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава јединство у догматима и каноничким установама са свима другима православнима автокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати довијека.

Члан 2.

Автокефалну православну Митрополију у Црној Гори састављају:

1) Цетинска архиепископија, састављена из свију племена која се налазе на десној страни ријеке Зете, са додатком вароши Подгорице и Племена зетског. Управља овом архиепископијом цетински архиепископ, који је уједно и поглавица све православне цркве у Црној Гори са насловом митрополита црногорског, брдског и приморског.

Столица је цетинске архиепископије престоница државе Цетиње.

2) Захумско-расијска епархија, састављена из свију племена која се налазе на лијевој страни ријеке Зете. Управља овом епархијом захумско-расијски епископ.

Столица је захумско-расијске епархије у манастиру Острогу.

Члан 3.

Свима црквеним пословима у Књажевини Црној Гори управља у смислу светих канона Свети синод, који је највиша црквена власт у Књажевини, и којему подлеже, у питањима вјере, богослужења и хришћанског морала, сви у Књажевини Црној Гори који исповиједају православну вјеру.

Члан 4.

Свети синод у црквеним пословима Књажевине има једнаку власт као Државни савјет у грађанским пословима.

Члан 5.

Свети синод у вршењу послова своје надлежности има права да његову црквену власт штити државна власт и, према томе, чим би се опазило да су права црквене власти била повријеђена, државне су власти дужне пружити јој закониту заштиту.

Члан 6.

Свети синод састаје се у престоници Књажевине редовно два пута у години, у прољеће и у јесен.

Може се Свети синод састати у престоници и ванредно у свако доба године, кад се истакне потреба.

У оба случаја, мора бити извијештена државна власт о сваком синодском састанку.

Члан 7.

Вријеме и дан синодског састанка одређује митрополит, а кад њега нема, његов замјеник, и издаје ради тога писмене позиве дотичним синодским члановима (2. раставак 12. чл.)

Члан 8.

Основу за све одлуке и наредбе Светог синода саставља:

1. Свето писмо;
2. Догматичка опредјељења и символичке књиге православне цркве;
3. Свети канони који су примљени васеленском православном црквом; и
4. Државни закони.

Члан 9.

Свети синод има свој посебни печат, који има у средини грб Књажевине Црне Горе и, унаоколо, натпис: Свети Синод Књажевине Црне Горе.

ГЛАВА I
Састав Светог синода

Члан 10.

Свети синод Књажевине Црне Горе састављају:

1. Архиепископ цетински и митрополит Црне Горе,
2. Епископ захумско-расијски,
3. Архимандрит цетински,
4. Архимандрит острошки,
5. Три протопрезвитера, и
6. Синодски секретар.

Члан 11.

Између чланова Светог синода, прва су четворица чланови по праву. Три протопрезвитера у Светом синоду чланови су по избору (чл. 13.).

Члан 12.

Предсједник је Светог синода митрополит Црне Горе.

Кад митрополита нема, заступа га у предсједништву у Светом синоду и у вођењу послова епископ захумско-расијски.

Ако је митрополит спријечен да врши дужност и замјењује га у Светом синоду захумско-расијски епископ, дотични синодски записници, кад се синодски састанак заврши, поднијеће се митрополиту ради потврђења.

Члан 13.

Синодске чланове по избору (три протопрезвитера) бирају се за први пут синодски чланови по праву (чл. 11). Послије, кад се упразни које њихово мјесто, бирају их сви постојећи у то вријеме синодски чланови (чл. 10).

Изабрани синодски чланови постављају се на службу указом његовог краљевског височанства књаза господара.

Изабрани и књажевским указом потврђени синодски чланови, прије него што ће ступити на службу, полажу пред Светим синодом ову заклетву:

„Ја Н.Н. заклињем се Богу свемогућему, да ћу владајућем књазу господару Н.Н. свагда вјеран бити, дужност моју у Светом синоду тачно и савјесно извршавати, при сваком синодском савјетовању своје мишљење савјесно и по најбољем свом знању исказивати и званичну тајну строго чувати“.

Служба синодских чланова по избору траје три године. Кад истече трогодишњи период, бирају се нови чланови. Могу исти чланови бити изабрани и за други, а и за даље трогодишње периоде.

Члан 14.

Дужност секретара у Светом синоду врши секретар Цетинске консисторије. Он је синодски пословођа и отправник синодских послова и одлука.

ГЛАВА II
Дјелокруг Светог синода

Члан 15.

Дјелокруг Светог синода простире се, у смислу 6. канона светог Седмог васеленског сабора, на сва каноничка и еванђелска дјела која се тичу ове митрополије.

Искључено је од тога само оно што, по светим канонима, спада у личну надлежност митрополита, као синодског предсједника и као поглавице автокефалне црногорске цркве.

Члан 16.

У личну надлежност митрополита спада:

1. да представља митрополију пред осталим автокефалним православним црквама и пред државном влашћу;
2. да води врховни надзор црквених послова у опсегу цијеле митрополије и да заступа митрополију пред Књажевском владом;
3. да сазива Свети синод, да отвара и затвара синодске сједнице, да у Светом синоду предсједава и да синодске закључке потврђује;
4. да извршује синодске закључке;
5. да води и рјешава текуће послове митрополије; и
6. да ријеши и изравна спорна питања духовног, дисциплинарног и судског карактера, која се не могу одгодити до редовног састанка Светог синода. О овим својим рјешењима митрополит ће обзнанити Свети синод при првом редовном синодском састанку.

Члан 17.

Послови који спадају у надлежност Светог синода дијеле се на унутрашње, строго државне и чисто црквене, и спољашње, такође црквене, али који су у додиру са државном влашћу.

Унутрашњи послови синодске надлежности једни су управног (административног) карактера а други карактера судског.

Члан 18.

Унутрашњи послови управног карактера јесу:

1. Врховни надзор и старање о томе да се у пуној строгости чувају примљени православном црквом догмати вјере и да се ти догмати вјерно и правилно тумаче у смислу учења православне цркве.
2. Надзирање да ли се свугдје по каноничким одредбама врше свете тајне и остали богослужбени чини и издавање наредаба у погледу општег и посебног богопоштовања у смислу основних богослужбених установа православне цркве.
3. Надзирање и старање да се у строгости чувају свети апостолски, саборни и отачаски канони, свештена предања и обичаји који су освећени васеленском црквом и да се не би од тога у чему одступало или ново шта увађало.
4. Одобравање печатања књига одређених за општу употрбу,а које садрже:
а) догмате православне вјере и правила хришћанског морала;
б) текст Светог писма Старога и Новога завјета или преводе Светога писма;
в) новосастављене службе црквене;
г) животоописе светитеља;
д) предмете и преводе који се тичу црквене управе.
5. Надзирање садржаја књига, часописа и слика које су штампане у Књажевини или у иностранству и донесене у Књажевину, а тичу се вјере и намјењене су на употребу младежи или свештенства и, чим би се дознало да какво од тих издања садржи нешто противног догматима православне вјере, прописима о светим тајнама, светим канонима, светим предањима и обичајима православне источне цркве и опазиле би се штетне посљедице од тих издања, Свети синод одмах предузимље нужне мјере да се то предупреди и дотична издања забране, ради чега обраћа се државној власти за помоћ. Ако је кривац ширењу таквих издања свјетовњак, грађанска ће га власт казнити по законима, а ако је свештено лице, сам ће га Свети синод најприје осудити, и затијем предаће га грађанској власти да га по законима казни.
6. Просуђивање о томе кад се открију светитељске мошти или чудотворне иконе и рјешење какво се поштовање има одавати тим моштима или иконама.
7. Надзирање да се свете цркве, манастири, гробља и уопште освештане зграде достојну штују и да се сачувају од сваке профанације, а тако исто да не буду профанацији изложени свети крстови, свете мошти, свете иконе и сви они освештани предмети који су намјењени богослужењу.
8. Надзирање и старање о хришћанском моралу у народу и издавање окружних синодских посланица са поуком о строгом чувању и испуњавању вјерских и црквених дужности према каноничким прописима православне цркве.
9. Надзирање о томе да не би који иновјерац наносио вриједа православној цркви и поткопавао основе православне вјере средством усменог или писменог иновјерног учења, или иначе ма којом било врстом прозелитизма и, чим би се за то дознало, Свети синод ће се одмах обратити државној власти која је дужна исти час предузети нужну истрагу и казнити кривца по законима, а сам Свети синод издаје у таквим случајевима синодску посланицу свештенству и народу да их сачува од превјере.
10. Издавање наредаба за уздржавање опште духовне дисциплине међу клиром, а посебну у погледу спреме кандидата за свештенички чин, у погледу вршења од стране свештенства свештеничког позива у служби учитеља вјере и морала, стројитеља светих тајни и руковођача народа у религиозно-моралном животу.
11. Издавање правила по којима се морају калуђери да владају, какву спрему морају да имају прије него што ће ступити у чин и уопште правила о манастирском животу.
12. Издавање правила по којима имају епархијске консисторије да управљају епархијским пословима, и то у смислу позитивних црквених и државних прописа.
13. Претресање питања по православном црквеном праву која се у митрополији истакну и изравњање спорова који су се случајно кроз то истакли.
14. Слушање извјештаја које подносе Светом синоду епархијске консисторије о свом раду кроз дотичну годину.
15. Испитивање лица које је изабрано за архијереја да ли је достојно епископске хиротоније и издавање томе лицу односне синодске грамате.

Члан 19.

Унутрашњи послови Светог синода карактера судског ово су:

1. У питањима строго црквеним, Свети синод има врховну јурисдикцију над свим свештенством митрополије без разлике чина.
2. Свети синод, као врховна судска власт, у споровима чисто црквеним и у дисциплинарним стварима свештеничких лица дјелује као суд или прве, или друге инстанције, и то:
као суд прве инстанције
а) у споровима између митрополита и епископа;
б) у споровима о надлежности који би се истакли у митрополији у питању црквене управе и духовног судства између једне консисторије и подручног јој органа, као протопрезветерата, парохије или манастира;
в) у молбама које би свештеници или вјерни свјетовњаци поднијели противу дотичне консисторије ради злоупотребе духовне службене власти;
г) у случајевима кад се тиче да се одстране опажене неуредности у вршењу духовног судства од стране епархијских консисторија;
д) у случајевима кад би један синодски члан учинио какву кривицу у вршењу своје службе, као синодског члана.
Као суд друге инстанције, Свети синод дјелује као каноничка апелаторија за сва она свештена лица или друге вјерне свјетовњаке који нијесу задовољни пресудама надлежних консисторија.
3. Свети синод ревидира, те потврђује или преиначује пресуде које му надлежна консисторија по службеној дужности поднесе:
а) кад је једно свештено лице осуђено на одлучење од мјеста службе за више од године дана;
б) кад је је осуђено на забрану свештеног дјејствовања за више од године дана;
в) кад је одлучено од мјеста службе за свагда;
г) кад је осуђено на свргнуће и лишење свештеничког чина.
4. Свети синод издаје ријешења кад надлежна консисторија двоуми о казни која би се имала наложити дотичном свештеном лицу за учињену неку кривицу.
5. Свети синод даје мишљење своје кад се једно свештено лице, осуђено на свргнуће, обрати молбом његовом краљевском височанству књазу господару за помиловање.
6. Свети синод надзире да ли се врше законски прописи кад је какво свештено лице оптужено за грађански преступ.
7. Свети синод надзире да ли се врше законски прописи кад се једно свештено лице мора да прикаже грађанском суду.

Норме за посљедње двије тачке овог чланка:

За 6. тачку:
а) преступи који су предвиђени општим грађанским кривичним закоником, а које учини случајно једно свештено лице, расправљају се и суде се пред грађанским судом, и осуда грађанског кривичног суда повлачи за собом лишење свештеничког чина дотичног осуђеног лица;
б) за свештено лице које је оптужено за преступ надлежни грађански суд мора одмах о томе обзнанити надлежну црквену власт и, ако за вријеме истраге мора, по ријешењу суда, бити то лице стављено у затвор, не може тај затвор бити заједно са другим оптуженицима, него у засебном за то одређеном мјесту, а ако буде то лице и осуђено, тада се шаље у општу за све осуђенике тамницу;
в) пресуда којом се подвргава дотично лице казни по општем кривичном законику не извршује се одмах по изречењу пресуде, него тада, кад је црквена власт лишила то лице свештеничког чина;
г) свештено лице које је грађанским судом осуђено ради каквог иступа (контравенције) на затвор не може бити стављено у општи затвор, одређени за лица која су окривљена за иступе, него мора бити држано у затвору или у епископском дому, или манастиру, или у каквом сличном мјесту.

За 7. тачку:
Свештена лица морају на сваки начин избјегавати узроке ради којих могу бити позвани пред грађански суд, али, ако их суд позове, морају се позиву одазвати и, у таквом случају:
а) дошавши пред суд било ради свједочења било ради какве парнице, свештено лице учиниће изјаву да ће, по савјести својој, исказати што зна пред судијом; ако пак мора епископ нешто да искаже пред судијом, дотични судија доћи ће у стан епископов и, примивши изјаву епископову да ће по савјести својој рећи што зна, ставиће у записник односни еписков исказ, и то ће се, ако устреба, при расправи прочитати у судској дворани;
б) ова изјава, учињена од свештеног лица позивом на своју савјест, важи као и свака друга заклетва пред судом и, према томе, ако се докаже да је дотично свештено лице, или као свједок или у парници, учинило лажну изјаву, казниће се као клетвопреступник по црквеним и грађанским законима.

Члан 20.

К унутрашњим пословима надлежности Светог синода спадају и брачна питања, и то:

1. Свети синод разматра консисторијске пресуде о законитости или незаконитости неког оспореног брака ако се противу те пресуде обратила утоком на Свети синод незадовољна страна у току мјесец дана послије него што је консисторијска пресуда објављена била. Ако Свети синод нађе да је брачна парница уредно вођена, он ће консисторијску пресуду потврдити или преиначити. Ако ли Свети синод нађе, да није била брачна парница уредно вођена, повратиће надлежној консисторији парничне списе ради нужне допуне и, кад добије натраг од консисторије допуњено све што треба, изрећи ће своју коначну пресуду о законитости или незаконитости оспореног брака.
2. Свети синод, на предлог дотичног епархијског архијереја, може дати диспенсацију од брачних запријека:
а) кад један удовац или удовица, послије трећега брака, жели ступити у нови брак;
б) кад је неко силом или пријеваром отео био дјевојку;
в) у крвном сродству до петог степена укључно, у првој својдби до трећег степена укључно, у другој својдби до другог степена укључно, у духовном сродству до петог степена укључно;
г) кад је неко ступио, преко свог законитог друга, у полни сношај са другим лицем и жели са тим лицем ступити у брак, наравно пошто је престао први брак било усљед смрти законитог супруга, било усљед развода;
д) кад је неко дражио и судјеловао да се разведе један законити брак, пак изјави жељу да ступи у брак са лицем којему је он помогао да се разведе од законитог брачног друга. Ове ће диспенсације моћи издати Свети синод уз очување свију постојећих за то законских прописа и ако то заслужују дотични који моле за диспенсацију, и ако ће се тијем добро учинити и одстранити случајна саблазан, и још, ако се неће односном диспенсацијом повриједити основни прописи који се, у погледу једне или друге од поменутих брачних запријека, садрже у божанском праву или светим канонима.
3. Свети синод разматра све списе који се тичу развода некога брака и које му надлежне консисторије по званичној дужности подносе ради прегледа и ради евентуалног одобрења изречена консисторијом пресуде о разводу. Ако Свети синод одобри консисторијску пресуду, он, уз повратак односних списа, обзнањује о томе консисторију ради надлежног извршења пресуде; ако ли Свети синод не одобри консисторијску пресуду. Он повраћа консисторији све односне списе са односним својим опаскама и упуством.
4. Свети синод може допустити договорни развод између законитих брачних другова:
а) у случају да је муж изабран за епископа и жена је драговољно пристала да се растави од мужа и да живи у безбрачју у каквом женском манастиру или у мјесту које је удаљено од обичног обитавања епископовог;
б) кад муж или жена зажеле ступити у калуђерство и добровољно се обвеже муж на безбрачје, ако му се жена закалуђери, или жена, ако јој се муж закалуђери.
5. Свети синод, на предлог дотичног епархијског архијереја, може дозволити да ступи у нови брак лице које је криво било разводу првог му брака ако је то лице издржало архијерејем наложену му епитимију.

Члан 21.

Спољашњи послови који спадају у надлежност Светог синода јесу:

1. Одређење обласних граница сваке епархије.
2. Оснивање нових или укидање старих манастира.
3. Ванредни црквени празници, особито кад се има то светковати у работне дане или ван храма.
4. Питања о учевним заводима за свештенство и о добротворним јавним заводима.
5. Дозвола за купљење у народу прилога за градњу које нове цркве, манастира или добротворног црквеног завода, или за помагање какве задруге са црквено-просвјетним карактером.
6. Бирање три свештена лица која ће се предложити његовом краљевском височанству књазу господару да једнога од њих именује на викантну архијерејску столицу у Књажевини.
7. Бирање архимандрита Цетинског манастира и архимандрита Острошког манастира.
8. Ријешење о томе, када се истакне неопходност ставити у пенсију митрополита или епископа, а према односним наредбама Закона о пенсијама чиновника грађанскога реда од 6. децембра 1902. године.
9. Расправљање питања о случајном неспоразуму између грађанске власти и црквене власти у погледу права православне цркве и јерархије и у погледу имунитета светих мјеста и личног имунитета свештених лица.

Члан 22.

Све одлуке и пресуде Светог синода о унутрашњим пословима (чл. 18, 19 и 20) по себи су извршне. Њих извршују, по наредби митрополита, (чл. 16, т. 4) надлежне црквене и грађанске власти.

Одлуке Светог синода о спољашњим пословима (чл. 21), да постану извршне и за сваког обавезне, потребито им је врховно књажевско одобрење.

ГЛАВА III
Ријешавање дјела у Светом синоду

Члан 23.

Сви послови синодске надлежности расправљају се и ријешавају се у синодским сједницама. Митрополит, или његов замјеник, одређује дан и сат синодске сједнице, прописује дневни ред и руководи и закључује сједнице.

Члан 24.

Митрополит, или његов замјеник, одређује који ће се од синодских чланова по праву извјештавати у синодској сједници о дотичним предметима.

Кад је запријечен један од синодских чланова по праву, може митрополит, или његов замјеник, наредити једном од члановима по избору (чл. 13) да извјештава о појединим предметима.

Члан 25.

Свети синод може доносити пуноважне одлуке кад су присутни у сједници предсједник (чл. 12) и бар још три члана, од којих два члана по праву и један по избору.

Члан 26.

Између чланова Светога синода, чланови по избору (чл. 13) имају савјетујући глас.Епископ захумско-расијски и архимандрити цетински и острошки имају глас одлучујући, а митрополит има, уз одлучујући, још и потврђујући глас.

Никаква синодска одлука не може бити пуноважна ако није својим гласом пристао на њу митрополит, или, у случају споменутом у другом раставку 12. чланка овог Устава, митрополитов замјеник.

Члан 27.

Све одредбе и наредбе Светог синода записује синодски секретар у нарочити записник. Сви присутни у синодској сједници чланови потписују сваки записник дотичне сједнице, а митрополит својим потписом потврђује истинитост записника.

Члан 28.

Приставну службу у Светом синоду врши синодски секретар под непосредним начелништвом митрополита или његовог замјеника (чл. 14).

Члан 29.

Овај Устав добива законску снагу од дана кад га потпише његово краљевско височанство књаз господар.

Цетиње, 30. децембра 1903. г.

НИКОЛА с. р.

Извори

• Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори, К. Ц. Државна штампарија, Цетиње, 1904.