Ускок/VII
VII
Јанка пробуди клепање. Требало је њеколико тренутака да се освијести, а кад се освијести да се налази у Долћијевој ћелији, да је дворанин владике црногорског, да му је то први дан службе у чудном двору у коме клепало буди дворане, онда му се учини да сања. Док се облачио, питаше се је ли му и то у дужности да зором иде у цркву. У исти мах привидјеше му се: отац, мати, брат, снаха и поп Фелицијан; учини му се да они са ужасом посматрају како облачи „турску“ одјећу; не говораху ништа, али им на лицу читаше још веће ужасавање што је прешао у „грчку јерес“. Његово су писмо доиста већ примили и доиста су увјерени да га је шизматични владика превео у „источну шизму“, да је обред извршио са великом свечаношћу, у којој је било увреда њиховој цркви! Међутијем дотле му нико не помену штогод о вјери, а камоли да би му ко о њој поповао. И тога часа први пут му се истаче широка, невјеровна вјерска трпељивост Црногораца који су веома приљубљени својој вјери и својим обичајима. Та необична појава обрадоваће веома ујака Вацлава.
Јанко отвори капке на прозорима, и душа му се разведри, видјевши гдје на ведром небу исток руди, а под њим трепере брда, покривена снијегом. Учини му се да осјећа далеки дах прољећа. Под прозором чу гласове и ударац сјекира. Крцун Сердарев и још три војника са старијим ђацима цијепаху дрва. Из стаје изидоше говеда и коњи. Чувени владичин Бијелац, вршњак кнежева дората, бјеше крупан и као достојанствено тром. Видје два млада ватрена седланика и три товарна. Коњушар, говедар и два ђака појахаше коње и испратише стоку на појило. Иза лијевог рогља манастирског наиђе висок човјек, с пушком о једном рамену и с кожним бисагама преко другог рамена.
Њеко закуца на Јанковијем вратима, и на питање: „Ко је?“ одазва се дјетињи глас:
— Ја сам, твој ђак Милун!
Јанко се насмија и отвори. Дијете унесе рукомију и врч воде, па, пошто то положи на сто, унесе чизме.
— А како си знао да сам ја већ устао? — пита га Јанко.
— А како не би устао на јутрењу? — рече дијете с добродушнијем осмјејком, и поче му сипати воду у прегршт.
Ти идилични утисци раздрагаше Јанка, па као што бива у таквим тренуцима, осјети угодност у дјетињским разговорима, те настави:
— Дакле, и ја морам у цркву, Милуне?
— Мораш, ваистину, кад господар иде.
— Ко ти је то рекао?
— Нико. Сâм то знам.
— Дакле, ти си мој ђак, Ко те је поставио?
Милун се збуни али се брзо прибра:
— Ђакон. Он је хтио да ти Спасоје буде ђак, али ја сам га молио. Онда ђакон рече: „Добро, Милуне, служи господина Јанка и слушај га, али тешко теби ако се потужи на тебе“. А ја сам рекао: „Неће!“
— А зашто баш хоћеш да будеш мој ђак? — пита Јанко дирнут.
— Зато што си велики кућић и много учеван — каже владика.
— А и онако, мио си ми! А и ја сам од добре куће...
Јанко затече пред владичином ћелијом: архимандрита Јосифа, ђакона, ђаке, војнике и онога високог човјека којега видје с прозора. Бјеше тај већ средовјечан, али се видјело да је жилав и живолазан. Крцун рече Јанку да је то Марко Бајов Бајица, владичин писмоноша за Котор и Будву, ходац каквоме нема друга, који је кадар, кад устреба, и два пута за један љетњи дан отићи и вратити се из града!... Кад владика изиде, поглед му се треном заустави на ускоку и осмијехну се. Јутрења није дуго трајала. Из цркве духовници с Јанком отидоше у трпезарију, а сви млађи и мађупницу. Уз владику доручкова се брзо и без разговора. Кад устадоше, владика ће Јанку:
— У име божје, почећу с тобом! Имамо да одговоримо онијема доље на два-три акта. Прије тога, ја ћу се прошетати, а ти можеш прочитати списе!
Јанко се поклони и отиде с ђаконом у дворану, гдје нађе три службена писма на талијанском језику. Французи су у нашем Приморју задржали талијански језик у службеном саобраћају, па га задржаше и Ћесаровци. Јанко узе читати написе. У првоме јављаше которски окружни начелник (циркуо), да су Побори пуцали на царинске стражаре и да је међу њима било Црногораца, те се владици скреће пажња на то; у другом бјеше тужба на његушко племе, због кријумчарења; у трећем се јавља да је нађен мртав човјек, ћесарски поданик на граници, према Будви.
Ђакон га запита:
— Дакле, господине Јанко, ти разумијеш добро талијански?
— Готово све, само нијесам кадар писати.
— Па како ћемо онда?
— А како сте досад?
— Мучио се старац те скрпљао, па кад запре, онда наставимо нашки.
— Ја се чудим што уопште не пишете нашки?
— Зато не, што и ми често имамо потребу од њих, па кад им пишемо нашки, онда вазда отежу одговором, изговарајући се да им нема ко преводити.
— Онда не остаје друго, но да им пишем њемачки — заврши Јанко.
Владика, ушав, настави шетање и започе јадање како су се нови сусједи у свему угледали на старе, на Млечане! Никакво се зло не може десити близу границе, а да не буду криви Црногорци! Како они нпр. знају да су међу Поборима били умијешани Црногорци кад их нико не може разликовати од тијех Примораца? Какве доказе има будванска власт да је убијени пао од црногорске руке!? Али одговарати се мора и то талијански, нипошто њемачки.
Онда стадоше састављати одговоре; ишло је с муком, али се сврши како тако.
Враћајући се у своју ћелију, Јанко чу у другој мрмољење ђака и гласове архимандрита и Јосифа; њеки ђаци срицаху, други чаћаху. Тек што сједе, а уђе Крцун Сердарев и запита га како се налази? Јанко се похвали и поче му причати шта ће све радити. Прво и прво, вјежбаће се у писању српскога језика, учиће талијански, сређиваће старинске списе, којих има много, ићи у лов с њеким од војника, најрадије, разумије се, с њим. А кад му дође новац од куће, даће га кнезу да му зида кућу. Рођак му рече да прије подне иде на Његуше, јер владика пише гувернадуру. Заговорише се тако, те се зачудише куд вријеме брже прође, кад ђак дође да тражи Крцуна. Јанко поздрави све у браству, па одмах приону на посао, узе Василијеву Историју Црне Горе, па је поче преписивати, угледајући се на Долћијев рукопис. У томе послу прекиде га клепање на часове и он потече, али га старац владика пресрете и рече смијући се:
— Не тражи се то од тебе, Јанко! Доста је да идеш у цркву недјељом и празницима и уочи њих на вечерње!
Још три војника, осим Крцуна, бјеху дотле отишла у племена. Тада се Јанку предочи лијепа слика, неустрашиви брдски синови носе „танке књиге“ кроза студене врлети, кроз пустиње и мрачне шуме, често бранећи се од звјерова, чувајући боље него своје главе те лаке ствари, које свуда небојше и немирници дочекују с поштовањем, па и са страхом!
Скромни ручак од меса и зеља брзо прође, као и доручак. Послије подне Јанко и ђак Обрад отидоше у лов; ишли су рубом поља, те до сутона убише два зеца; послије вечере било је обично посијело у мађупници, само што је владика мало сједио. Тада млађарија заподјену шалу. Заврже је војник Цуца. Започе:
— А да дивна огња! Ја мним да је саставити све огњеве што сад на Цеклину горе не би се саставио оволики!
— Ене! — учини војник Цеклињанин. — Што? Зар си зебао у нас?
— Јесам. Намјерих се једном онамо, баш зими, пред вече у једној од првијех кућа. Примише ме. Сједох крај огња с још десетином домашњих. Ками бјеше огањ! Двије-три руковијети врежине димљаху, да очи истеку. Те се гурасмо позадуго, докле домаћица не испржи њешто рибе, па викну: „Хајте, љуђи, да вечерате!“ Сви посједасмо око трпезице, на којој бјеше двадесет-тридесет укљева и пред сваким колик длан хљеба. Мене допадоше три-четири. Нека што остадох гладан, но ми се замути у дробу, али, срећом, дадоше ми мало вина. Сутрадан гладан и озебао побјегох зором!
— Чујеш ђавола! — рече Црмничанин. — А да то ти нико вјеровати не може, јер се свуда каже: „Ко ће дочека, нека иде на Цеклин!“
— Браниш их, јер сте као и они! — поврну Цуца. — За вас се може рећи: „Седам кућа једну козу музе, још се хвале да се добро хране!“ Црмница вам вином рађа, али га Катуњани пију; Црмница вам воћем рађа, али се други њим сладе! Све дадосте за пусте паре, а паре у замотуљак!
Ђакон их подбоде:
— Овај, богме, на двојицу одједном, а све њекако у његову шалу улази трбух!
— Ама, зар не знаш да Цуце о другом чему и не мисле! — прихвати Цеклињанин. — За приповјест је колико један Цуца може појести! То сам још као дијете слушао! Мој стриц ишао је једном онамо да суди. Причаше: „Одох онамо да кметујем. И частише ме. Прву вече заклаше њеку црклотину — а и чим ће да се утови стока у оном кршу? Ја на силу поједох њеколико залогаја, а њих три брата поједоше све, и још оглодаше кости! Али, што је најљепше, не бјеше хљеба, но уз печење изнијеше гомољиће њекакве као јабуке! „Шта је ово, браћо?“ запитах у чуду. „То је кртола“, одговорише. „Владика је набавио сјеме с мора, а боља је од хљеба“. Тада окусих кртолу први пут. „А шта јеђасте прије него поста кртола?“ питах. „Па нашло би се увијек ма шта, само њека је доста!“ У кући бјеше једна једина стељина, жућа но слама, сва изрешетана, и то ми бјеше простирач!... „Ето ко замјера цеклинској сиромаштини и црмничком ципилуку!“
— Јесмо, заправо, обилати, Обилићев сој!
— Јесте, заправо, сој — прихвати Црмничанин — а јесте у њечем и богатији од свијех Црногораца!
— Чим? — пита њеко.
— Сољу, ваистину! Слушали сте да у њихови стари сијали сô, па им се још потражује!
— А опростићеш зато, то су радили Ћеклићи! — рече Цуца.
Војник Ћеклић одазва се:
— Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу!
— Ама, јесте, чоче! Зна се и то да је њеки ваш купио од мазге јаје, а други од ваших нашао на путу божје око!
— Какво јаје? Какво око!? — питају из дружине.
— Ваистину, да вам причам — настави Цуца. — Враћао се Ћеклић из Котора, па преко границе срете се с Приморцем, који ношаше тикву. „Шта ти је то?“ пита га Ћеклић. Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?“ — „Ма није, брате, ни од какве тице, него од мазге, од праве талијанске мазге!“ — „Ма, што кажеш, побогу брате? Зар се мазге легу? То нијесам знао!“ — „Ето, знај сад!“ — „А како се излеже?“ — „Лако! Покриј га ђубретом, па ће се десете недеље излећи машче“. — „А би ли га продао?“ — „Ја га, ваистину, и носим на продају!“ — „Колико за њега?“ — „Толико!“ — Погоде се. Ћеклић плати, узе тикву, и, колико је радостан био због добре куповине, похита уз Крстац не гледајући преда се, те се спотакне и падне, а тиква се скотрља низ брдо и разби се у стотину комада. Од тога се уплаши један зец из грмчића и потече низ дубодолину. Грјешни Ћеклић устајући угледа зеца, па га стаде вабити: „Шјо, мало! шјо, мало! овамо ти је мајка!“ Кад зеца неста испред очију, залелека Ћеклић: „Леле мене данас и довијека, какву мазгу изгубих! Кад оно недоношче онако трчи, а да какво би било послије!?“...
Сви ударише у смијех.
— А за око причај! — рекоше.
— На путу у Приморје нађе Ћеклић зрно грожђа. Бјеше крупно, чврсто, плаво. Окрећи, преврћи вим, подноси га под нос, питаше се Ћеклић шта ли то може бити? Најзад загризе га, па, осјетив сласт, брзо га прогута а онда се сјети шта је, те узвикну: „Ово је божје око! (боже опрости!) Дабогда ти, боже и то друго испало, и ја га нашао!“
Пошто преста смијех, Ћеклић се освети Цуци:
— А да како су се оно дијелила два брата у вашем племену? Била два брата Цуце, па пошто се и млађи ожени, не слагаху се јетрве, те, као што обично бива, одлучише да се дијеле. И ласно подијелише оно кућерка, оно дворишта, њешто гаја, њешто земље и стоке. Кад све то би готово, старији се сјети да обојица знају само једну пјесму. „А да коме ће пјесма?“ запита он брата. — „Ваистину, као и до сад, можемо је пјевати на поређе“, одговори млађи. — „То не може бити, но по старјештву она остаје мени“. Млађи се оприје. — Те хоће бити, те неће бити, око тога се спорјечкају и најзад поставе добре људе да о томе пресуде. Суђе су два дана зборисале и узгред се гостиле, па пресудише да пјесма остане старијему, а он да млађем то надокнади са два брава!...
Било је још таквих задиркивања, те не остадоше поштеђени ни Приморци, које представљаху „адмирал“ и „капетан“, а на крају ђакон дохвати и Јанка, питајући га: је ли се зажелио жâба, тишти ли га пушка за појасом, је ли згодан велики тур итд., чему се Јанко од срца смијао.
Тако му протече први дан на Цетињу.
Сутрадан врати се Крцун с Његушâ. Послије ручка њих двојица појахаше коње и отидоше путом што се пење уза стране близу брда Вртијељке и што води у Ријечку нахију. Кад стигоше на врх, на границу Катунске и Ријечке нахије, Јанко оста као опчињен због неслућене љепоте и питомине, која се већма истицаше према суровој цетињској околини. Под њима пукла дубодолина са селом на средини; долина се спушта ка дивном Скадарском језеру, по чијој се површини онога часа прељеваху различите боје. Иза језера назријеше Скадар. Над њим се наслагала, једно за другим, голема брда, као какве исполинске љестве које воде у вјечито плаветнило! Равница је испресијецана притоцима језерским. Тврди Жабљак намрштио се на главици. Његдје, при дну брдашца, заодјевена четином, бјеласа се црквица. Свуда различитост и јужна питомина. Јанко се не могаше начудити. Крцун му наведе ријечи краља Вукашина Видосави љуби Момчиловој:
„А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине
И још они грозни виногради; —
Кад погледаш стрмо испод града,
Ал’ узрасла шеница бјелица,
А око ње зелена ливада,
Kроз њу тече зелена Бојана...“
Крцун му показа колико опсиже Ријечка нахија, гдје почиње Црмничка, гдје су Кучи и Пипери. Највише се Јанко зачуди кад од рођака дознаде да Ријечани и Црмничани често бију бојеве и на води са Арбанасима и Турцима! Уговорише да ће сићи једном доље, ако буде могуће, и возити се по језеру...
Углавном, Јанку се ређаху дани једнако и брзо, јер не осјећаше досаде. Ако је била претежнија преписка с војводама, сердарима, кнезовима и са свећенством из седам племена, владика је започињаше с ђаконом. Често је то трајало цијело јутро, или цио дан. Није ријетко бивало да владика упућује писма преко границе на турску страну: скадарском везиру, травњанском, призренском владици, беговима и племенским главарима по Херцеговини. Знатније исправе писаше сâм владика, писаше лагано, читко, малијем, округластијем и збијенијем словима, те му и рукопис показиваше човјека уредна, љубитеља јасноће и језгровитости. Веома се бринуо за мир међу племенима, за суђење по новом законику, те нестрпљиво очекиваше вијести о томе, и о томе највише говораше. А вијести долажаху час угодне, час неугодне. Мало-помало и Јанка почеше све већма занимати те ствари, поче се све већма приљубљивати животу народном. Уосталом вјежбаше се и у проучавању талијанскога службенога гласа и убрзо показа успјех. Додуше приједмети су били слични. Али већ првијех дана имао је и крупнијег посла, два дугачка написа у два језика, њемачки за министарство спољнијех послова у Бечу и француски за Русију. У доколици најрадије је проводио вријеме напољу, било у лову, било у шетњама на коњу, по селима цетињскога племена. Како је лијепо вријеме трајало десетак дана, он обиђе редом и потанко Бајице, доњи крај, Бјелоше, Очиниће, Угње.
Али се одједном вријеме промијени: поче поново падати снијег, водњикаст, мек, те се од силне лапавице није могло крочити изван. Тада Јанко нађе другу забаву да испуни часове одмора. По ћелијама, у подрумима, на тавану, у њеким иструхлијем ковчезима, чак и у ризници, бјеше доста старинскога оружја, које он поче прикупљати у своју ћелију.
— Та ово је право откриће, неоцјењиво благо! — узвикиваше Јанко, кад би наишао на какав лијеп комад. Помагаху му у купљењу и чишћењу ђаци.
Нађе доста копаља, мачева, стријела, пињала, првобитнијех пиштоља, архибужâ, сабаља, дервишких наџака, буздована, оклопа, оружја из различитијех стољећа, с различитијех крајева свијета, које је удес прибрао у један манастир! Све то Јанко пробра и складно наређа по стијенама своје ћелије, а како је о томе једнако говорио, најзад наведе владику, духовнике и ђакона да дођу прегледати.
— Гледајте, пресвијетли — говораше у заносу Јанко, показујући му један дугачки мач са двије оштрице... — Ово је право благо, ово је из времена крсташа! Ево му биљеге, ево и поклича!... Погледајте овај дивно израђени штит, за који би Инглези благо дали.
— Збиља!? — запита ђакон.— Збиља би се то могло продати?
— Би, али то би била срамота!
— Сва срамота на мој образ, ако се за те ствари могу узети готове паре, па да за њих купимо праха и олова! Та није гријех био залагати митре и јеванђеља, а камоли те старудије.
— Нажалост, тако је — потврди владика.
— Знаш шта, Јанко? — настави ђакон. — Таквога оружја има по Црној Гори на товаре. Ако имаш купаца, ми ћемо разгласити да се може оно трампити за пушке и за џебану, па да видиш хоће ли га за мјесец дана бити големо! Онда ћемо скупити чету жена, па их натоварити таким копљима и мачевима, нека их носе на морску скелу. Је ли добра ова?
Сви се смијаху чети жена натоваренијех старинским оружјем.
Јанко, сјетан, обори главу и признаде да Иво право има.
На Крцуново наваљивање Јанко заведе нову забаву, борење, које учини исти утисак као и на Његушима, и у чему ђакон најчешће страдаше и највише се љућаше, што је много веселило омладину.
Онда се опет промијени вријеме. Једнога вечера дуну бјелојуг, а до дана растопи сав снијег. Кад сунце грану, Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се оциједи и земља се исуши, те по подне и владика изјаха на своме Бијелцу, праћен писарима на коњма и војницима. Старац бјеше необично добре воље, јер му из свијех племена долажаху гласови да се мир утврђује, да се народ покорава судовима, да су добри биљези е ће се и порез моћи прикупљати; предаде се старац своме милом надању да ће дајбуди у сваком племену моћи отворити по једну школу. Првога дана обиђоше Бајице и доњи крај, другога идоше на Границу, трећега се упутише ка Ђинову брду, кад их на пола пута стиже у трку њеко момче бајичко, које једва изговори:
— Врати се, господару!... Погибија!
Владика преблиједи, те и он једва изрече:
— Шта би, дијете?
— Погибе наш Илија Драгов! Уби га Марко Матов Почек. Ми се једнак дигосмо да се бијемо с Доњокрајцима, али наш сердар и њихов кнез смирише нас и ено доведосмо Марка да му ти судиш! Ено их на гумну, те ме послаше за тобом!
— Кад је та несрећа била? — пита владика, погнавши коња у ход.
— У ручано доба.
— А чији си ти?
— Ја сам Мићун Бошков, рођени братучед Илин.
— А зашто тај несрећник уби Илију?
— Низашто, господару. Позавадили се због потрице.
— А зашто убици не судише главари?
— Оно, суђено му је, господару. Сви га мичемо на душу, по твоме законику, нâко, рече сердар, да га убију твоји војници, да послије његови не траже крв од нас. А, божја ти вјера, господару, ако га не смакнеш, биће велика погибија, јер нам на правду божју уби најбољега ђетића.
Владика, ђакон и Јанко опотјераше у кас; војници и момче остадоше трчати за њима.
Пред манастиром, на гумну, стојаху раздвојене двије гомиле оружанијех људи. На размаку међу њима стојаху сердар Ђико Мартиновић и доњокрајски кнез Илија Ивановић. Пред њима стојаше везан висок младић, великих црнијех очију, мрке науснице.
— Што то би, људи, ако бога знате!? — рече владика одјахујући. — Потраја вам вјера ево равно двадесет дана!
— Зли удес, господару — одговори Ђико. — Но помагај, да се о овоме сврши, па ће бити најмање!
— Шта ти велиш, кнеже Ивановићу? — пита владика.
— Што и сердар! Немам што друго!
— Казуј, Марко, сву истину, све како је било, јер ти и онако не може ништа помоћи.
— Хоћу, господару, не од страха но због образа — одговори несрећник, коме се крв поврати у лице и исправи главу... — Чувах стоку у страни више нашега села, па заспах. Кад се пробудих, а оно стока отишла на њихово поље. Потекох онамо и опазих Илију Драгова под дубом, гдје сједи. Назвах му бога, а он мени овако: „А што прогониш те црклотине у наше, никоговићу од никоговића?“ Ја му вратих мило за драго, а он скочи и потече на мене. Имађаше у руци брстину. И говораше идући на мене: „Сад ћеш запамтити, никоговино! Сад ћу те овом брстетином, као неваљалу жену, и пред њом ћеш се вратити у своје погано гнијездо!“ И замахну на ме, господару, али немаде кад спустити, јер га саставих са земљом.
— Аферим ти га, соколе — викну неко из гомиле Доњокрајаца.
На то се Бајице машише пушака.
— Стојте, несрећници — викну владика. — Јесте ли дошли пред цркву и преда ме да ми покажете како сте кадри газити заклетву и дати зâтку клетвама? Јесте ли дошли да дате примјер свој Црној Гори како поштујете свога владику и законик, на који сте заклети?
— Нијесмо, опрости, владико свети — рече сердар. — Но, тршавај, аманат ти!
— Шта ја имам да трсим? Што га доведосте мени? И шта мниш, сердару, говори јасно!
— Мним да је овај крвник истину испричао. Мним да се могао одбранити од напасти и без крви. Мним да ако он не плати главом, биће велика погибија.
— Дакле, мичеш га на душу?
— Мичем!
— Е, а ја не дам своје војнике, јер би се, због истог разлога, и по другим племенима угледали на вас, а то не може бити! И јер треба да је закон сврху свега! Но ми реците, Бајице, мичете ли сви на душу овог убицу? Ко га миче, нека дигне руку!
Све Бајице подигоше руке.
— Хоћете ли ме послушати, Доњокрајци! — викну онијема.
— Хоћемо — одазва се глухо кнез Ивановић.
— Опростите се са својим братом и идите у миру божијем.
Наста тренутак нијеме тишине; сви изгледаху као скамењени: Владици се тресијаху бројанице у рукама; ђакон бјеше ставио руку на срце; Јанко бјеше прекрстио руке и оборио главу; и сâм сердар шчињаше се.
Онда Марко рече:
— Хајте, браћо, послушајте свога владику! Боље је да погинем сам, него вас достина. Не светите ме и не жалите много, јер сам се замијенио! Такав ми је усуд, па хвала богу!
На то први му приђе кнез и пољуби се с њим, па сви редом, и сви редом отидоше један за другим, као покајници. Осуђеник гледаше за њима, па кад и пошљеднога неста окрете се владици:
— Владико свети, дај ми твоју десницу и благослови ме.
Старац бризну у плач, приђе му и пружи руку на цјелив, стави је на његову главу и остаде за њеколико у молитви, па побјеже у манастир.
Бајице одријешише осуђеника, па се наврсташе за њим. Он се прекрсти. Сви се прекрстише. Онда пођоше брзијем корацима... На пушкомет од манастира затутњи грозд пушака.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|