Уз хриди живота
Нису се на ме савијале гране
Са гроздовима росних јоргована,
Ја нисам своје проводио дане
Само уз пјесму и шум шедрвана.
Гдје магле мркну, гдје вихори косе,
И непогода громом туче свагда,
Гдје нема хлада, цвијета и росе,
Ни врела пуних дуге и смарагда -
Тамо сам ступô и ноћ бдио многу
Уз оне што их бол тресô и хватô...
По љутом кршу пео сам се богу,
И знам да богу благодарим за то!
И знам: што оштро рало дубље рије,
Све љепша клица на свјетло бије
Оздо, из гроба, гдје се златна заче...
И знам: на сваки удар, кô хрид која,
Све љепше искре проспе душа моја,
Свијетла крила уздижући јаче...