5
Удаја и смрт сестре Љутице Богдана
Нема момка што млада Богдана,
Ни сестрице што је Богданове —
Њу ми просе просци од свакуда:
Седам паша од седам градова
И четири аге oд Новога; —
Никоме је братац не 'ће дати.
Сви су му се просци одустали,
Ал не хоће Сењанине Иво,
Него скупи по Сењу јунаке
И даде им коње и оружје:
Бритке сабље прије непасане,
Шарке пушке прије неношене,
Вране коње прије нејахане,
Па окрену Богданову двору.
Кад је једно јутро освануло,
Устанула сестра Богданова,
Па овако брату бесједила:
„Чујеш, брате, чујеш добро моје!
Нијесам ти санка боравила
Од жамора младијех момака,
Од звекета бриткијех сабаља,
Од пуцњаве шарака пушака,
Од врискоте бијеснијех коња,
У наранчи од сивог сокола;
Кад сам јутрос устанула млада.
„Даде ми се нешто погледати,
Док угледах шатор у сред поља,
По ливади вранци коњи пасу,
У наранчи сиви соко сједи.
Ако ли ми, брате, не вјерујеш,
Ти изађи кули на пенџере,
Па ћеш и сам чудо сагледати.“
Кад то чуо Љутица Богдане,
Оде јунак на бијелу кулу,
Па излази кули на пенџере
И сагледа чудо невиђено, -
Баш к'о му је сестра кажевала.
Ал' да видиш Љутицу Богдана,
Ђе завика иза свега гласа:
„Чиј' је шатор у пољу широку,
Чиј' су коњи у росној ливади,
Чиј' је соко у жутој наранчи, -
Све му пусто за њим остануло,
Као што ће данас ако Бог да!“
Проговара Сењанине Иво:
„Не кун' тако, Лутица Богдане!
Ја сам чуо, а људи ми кажу,
Да у тебе диван цвијет расте;
Док мирише свак га бегенише,
Кад увене, нико ти га неће: —
Убери га, поклони га мени!“
Кад то чуо Лbутица Богдане,
Џевердару љути огањ дава, —
Погуби му најбољега друга,
По имену Бошњаковић-Вука.
Oтoлен се Богдан повратио.
Па силази у доње камаре,
Ђе је своју сестру на'одио
И овако њојзи бесједио:
„Бог т' убио, мила сестро моја.
И кад си се лијепа родила!
С тебе су се земље завадиле,
Седам паша од седам градова
И четири аге од Новога, -
Сви су тебе у мене прости.
И сви су се просци одустали.
Ма не 'оће Сењанине Иво:
Ја ћу с тебе изгубити главу.“
Ал' сестрица брату бесједила:
„Чујеш, брате, чујеш добро моје
Не ћеш с мене изгубити главу,
Ја ћу, брате, свијем повољити.“
Па узимље један лакат платна,
Један лакат платна уб'јељена,
И пошета шаљем нпирокијим,
На коме је зелено језеро, –
(Са платном је очи повезала),
Па се баци у језеро мутно.
То не виђе Сењанине Иво,
Ал' то виђе један од сватова,
Па он каза Сењанину Иву.
За њом скаче у језеро мутно
И извади Марицу ђевојку,
Па је води свом бијелом двору
И вјеча је себи за љубовцу.
Још не прође не година дана,
Дивног му је породила сина,
Па овако Иву бесједила:
„Хајдмо, Иво, мом бијелом двору,
Милог сам се брата ужељела!“
Али Иво њојзи одговара:
„Не ћеш, Маре, живјела ми глава,
Док не родиш до девет синова
И десетог златнорука сина.“
Кад то чула Иванова Маре,
Плаче, кука као кукавица:
„Авај мене до Бога милога!
Кад ћу родит' до девет синова,
А камо ли златнорука сина!“
То зачуле њене другарице,
Па су Мару другу сјетовале:
Ти не плачи, наша другарице,
Већ ти поји[1] божје литурђије,
Цркви носи пуње и прoскуре —
(Што Бог хоће може учинити),
Ти ћеш родит' до девет синова
И десетог златнорука сина.“
Кад то чула Иванова Маре,
Она поје божје литурђије.
Цркви носи пуње и прoскуре.
Брзо прође девет годиница,
Маре роди до девет синова:
Кад десета на измаку била,
Маре роди златнорука сина.
Опет Маре Иву бесједила:
„Хајдмо, Иво, мом бијелом двору,
Милог сам се брата ужељела!"
Али Иво њојзи одговара:
„Не ћеш, Маре, живјела ми глава,
Прије него насадиш ружицу
Све од Задра до Корчуле равне.“
Кад то чула Иванова Маре,
Плаче, кука као кукавица;
„Авај мене до Бога милога!
Ко ћ' насадит' румене ружице
Све од Задра до Корчуле равне?"
То зачуле њене другарице,
Па су Мару другу сјетовале:
„Ти не плачи, наша другарице,
Већ искупи коло ђевојака,
Обећај им рува племенита, —
Садиће ти румене ружице
Све од Задра до Корчуле равне.“
Кад то чула Иванова Маре,
Брзо скупи коло ђевојака,
Обећа им рува плeмeнита,
Садише јој pумене ружице
Све од Задра до Корчуле равне.
Опет Маре Иву проговара:
„Хај'дмо, Иво, мом бијелом двору,
Милог сам се брата ужељела!"
Али Иво њојзи одговара:
„Не ћеш, Маре, живјела ми глава,
Пр'је нег узмеш грану врбовине
И усадиш у твоме ђардину,
Па ако ти врба грожђе роди,
Онда 'ајде свом бијелом двору.“
Кад то чула Иванова Маре,
Плаче, кука, као кукавица:
„Авај мене до Бога милога!
Је ли иђе у свијету било,
Да је врба грожђе породила?!
То зачуле њене другарице,
Па су Мару другу сјетовале:
„Ти не плачи, наша другарице,
Но убери грану врбовине
И посади у своме ђардину,
Пол'јевај је јутром и вечером —
(Што Бог хоће може учинити),
Врба ће ти грожђе породити."
Кад то чула Иванова Маре,
Она убра грану врбовине,
И посади у своје ђардину,
Пол'јева је јутром и вечером;
Још не прође ни година дана,
Кад јој врба грожђе породила.
Опет Маре Иву проговара:
„Хајдмо, Иво, мом бијелом двору,
Милог сам се брата ужељела!"
Али Иво њојзи одговара:
„Не ћеш, Маре, живјела ми глава,
Но искупи до девет синова
И десетог златорука сина,
Па им подај виле и косјере,
Нек преврћу, дрвље и камење,
Нека кољу змије шаровите, -
Онда 'ајде свом бијелом двору.“
И ту Маре Ива послушала:
Искупила до девет синова,
Па им даје виле и косјере,
Да преврћу дрвље и камење
И да кољу змије шаровите.
Опет Маре Иву проговара:
„Хајдмо, Иво, мом бијелом двору,
Милoг сам се брата ужељела!"
Ту се Иву срце ражалило,
Па је пушта двору бијеломе
А са своје двије вјерне слуге.
Кад је Маре двору долазила,
Са својим се братом ижљубила,
И од њене велике радости
Мртва паде на земљицу црну.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
