Турци у Марка на слави

Бога моли Краљевићу Марко
од године опет до године:
да прослави крсно име красно,
крсно име, светог летног Ђурђа,
да му Турци на свето не доћу.
А кад Марку свети Ђурађ дође,
сву господу на свето зазива,
у двору му три софре бијаху:
прва софра дванаест владика,
друга софра господа хришћанска,
трећа софра ништи и убоги,
Марко служи вино свештеником
и убавој господи хришћанској,
мајка служи ниште и убоге,
а Јелица носи ђаконије,
Ваистину послао на стражу,
да му чува стражу од Турака,
да му Турци на свето не дођу.
Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве
и за њима триест јањичара:
„Каурине, отвори капију,
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи".
Слуга лепо турски одговара:
„Ман'те ме се, Турци јањичари!
Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога".
Ал' то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
на слугина плећа набројише
триест и шест златних буздована,
добро слуги леђа намекшаше.
Кад јунаку бојак досадио
и јуначка плећа утрнула,
оде Марку у дворе плачући.
Беседи му Краљевићу Марко:
„Ваистина, моје чедо драго,
што је, сине, те сузе проливаш?
Ил' си гладан, ил' си жедан, сине?
Ако с' гладан, ето ђаконије;
ако с' жедан, ето вина хладна;
немој грозне сузе проливати,
не скрви ми моје име крсно".
Ал' беседи слуга Ваистина:
,,Господару, Краљевићу Марко,
нит' сам гладан, па нити сам жедан;
зло је мене изело из хлеба,
а горе ме из вина попило
а у твоме двору господскоме:
ти ме посла да ти чувам стражу;
тко би теби сачувао стражу?
Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве:
,Каурине, отвори капију
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи.
Ја им лепо турски одговарам:
,Ман'те ме се, Турци јањичари!
Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога;
но то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
и на моја плећа набројише
триест и шест златних буздована".
Кад је Марко саслушао речи,
узе Марко сабљу и буздован,
па се стаде софри заклињати:
„Чујете ли, софро и господо!
Тако мене не родила мајка,
племенита госпођа краљица,
не могу вам Прилип накитити
ни босиљком ни руменом ружом,
већ све редом турскијем главама.
А стаде га заклињати мајка,
племенита госпођа краљица:
„Немој, Марко, моје чедо драго!"
Мајка вади дојке из недара:
„Не убила т' храна материна,
немој данас крви учинити,
данас ти је крсно име красно.
Тко ти данас у дворове дође,
напој жедна, а нахрани гладна
за душицу твојих родитеља
и за здравље твоје и Јелино".
То је Марко послушао мајку,
сабљ' остави, буздован не хтеде,
у двор иду за невољу Турци,
па их седа за трпезу редом:
„Ваистина, донеси им вина,
душо Јело, носи ђаконију!"
Слуга носи вино и ракију,
а Јелица царску ђаконију;
уживаше, напише се вина.
Кад се Турци понапише вина,
Турци турски међ' собом беседе:
„Море, друштво, хајд' да путујемо,
док нам није пресела ужина".
Мисле Турци не зна турски Марко,
ал' је Марко у цара дворио
преко мора у Шаму турскоме,
дворио га за седам година,
па је чисто турски научио,
канда га је Туркиња родила;
па је Марко Турком беседио:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
плаћајте ми слуги мелемашче!
Баш ако ли и тако нећете,
ви станите да вам одударим
по једаред мојим буздованом;
у мом више буздовану нема:
четрдесет ока хладна гвожђа,
дваест ока лепа чиста сребра
и шест ока жеженога злата,
једно с другим шесет и шест ока;
то видите да сте заслужили,
поклем сте ми врата оборили,
на мог слуге плећа набројили
триест и шест златних буздована".
Ал' све Турке похвата грозница
од Маркова страшна буздована:
сваки вади по дваест дуката,
аге ваде по триест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
не би ли се беда оставила;
ал' се беда оставити неће,
каурин се вина понапио,
рад је с Турци да заметне кавгу:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
дарујдете вашу кравајношу!
Није моја Јела робињица,
на себи је свилу помрчила
док је вама ужину донела".
Ал' је Турком голема невоља:
већ у једних понестало блага,
узаима један од другога,
сваки вади по десет дуката,
аге ваде по дваест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
грће Марко у џепове руком.
Оде Марко у двор певајући
Јевросими својој старој мајци:
„Јевросима, моја стара мајко,
не узимам благо од Турака,
не узимам што ја блага немам,
већ узимам благо од Турака
нек се пева и нек приповеда
што ј' чинио Марко од Турака".
Одош' Турци из двора плачући,
Турци турски међ' собом беседе:
„Бог убио свакога Турчина
који више каурину дође
кад каурин крсно име служи!
Што дадосмо за једну ужину,
била б' храна за годину дана".

Извор

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 105-107.