Труба свири на границе.
Збирајте се сви војници
и пешаци и коњици.
Пешаци ми пешке оде,
а коњици коњи воде, 5
коњи воде да напоје.
Изоте се коњ Стојичин
па урипи у градине,
у девојчин бел босиљак.
Девојка га искарује, 10
искарује пустосује:
Пус остаја, коњ Стојичин,
што ми згази бел босиљак,
Стојича вој одговара:
„Дур, девојко, не љути се 15
и ми знамо да кунемо:
пус остаја твој босиљак,
па га брала твоја мајка
и давала на војници!“
Референце
Извор
Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 785.
