Трпен-спасен/VI
VI
У креденцу се састајала старија господа, као што је господар Макса и арендатор, па онда остали старији мајстори и официри.
Фрајла Милева још не игра, нит' је ко тражи, не сме нико с њом да се ангажује. Она седи са лаћманом у креденцу, за једним столом, главу наслонила на лакат, па гледи у лаћмана, а лаћман у њу. На лицу јој читаш радост и понос, а на њему афектације задовољства; каткад се топе у миљу, каткад као посвећени изгледају, не знаш шта ће од њих бити, ил' Сигфрид и Геновева, или Едуардо и Кунигунда.
Господар Макса поче вадити из горњег капута стиву лулу, и ердељански коштек, тако исто и арендатор, па се згледају, ко би се мало фарбловао. Баци око на лаћмана.
— Господин лајтнант, хоћемо ли мало фарбла?
— Драге воље, ако фрајлица дозволи.
— Она ће већ дозволити, само извол'те!
Господар Макса и арендатор са лаћманом упуте се у картарсжу собу, почем је већ лаћман фрајли Милеви комплименат растанка, као бајаги, учинио.
— Препоручујем се, фрајла Милева, извините.
— Ништа, ви само извол'те, и ја ћу мало после тамо доћи да видим како се тата карта. Препоручујем се.
Милева се поклони, па као бајаги оде у салу да види шта мати ради; лаћман већ седи и фарбл игра.
Y сали је настала пауза, пар и пар шеће се.
Ко је сад међу свима гавалер прави?
Глађеновић узе испод руке ћурчијску сеју, једну црнооку, која је доста наличила на фрајла Милеву, само што није тако одвише „нобл", као што Ђока каже, обучена била. Глађеновић се унаоколо шеће, међу свима први штуцер, поносито хода са својом сејом, а око баца на Милеву, која је с леђи' к њему окренута била, и с матером се разговара. Глађеновић баца се на све стране „картацетлима", и пре него што ће бацити, погледи какав је натпис на „картацетли", да ли одговара предмету.
Фрајла Милева, у разговору с матером, окренута је била лицем према огледалу, па намешта свој украс на глави и врату, чим јој је лаћман дворио.
Глађеновић баци на фрајла Милеву „картацетлу", погоди је у уво, ал' "картацетла" паде на земљу. Фрајла се окрену и баци „презрителан" поглед на субјекта, ком су очи на Милеву иронију бацале. Но фрајла, мада види „картацетлу", погледи га преко рамена на по корака даље од њега. Један субјект дигне „картацетлу", на њој стоји написано:
„Was willst du heut Echtes haben,
Edelsteine und Peiien gar?
Heute ist alles pure Tauschung,
An der Wahrheit ist kein Haar."
Свеје то управљено на лаћмана, но штета што овом до руке неће доћи.
Јоца субјект, који је радо колегу боцкао, преокрене папир, па бонбон завије, написав с плајвазом ово:
„Јоца каже то је Plech,
Несреће је lauter Blech."
Фрајла Милева и мати оду у креденц, па у собу где се картају. Милева седне иза плећа лаћманови' и татини', а госпођа Фема опет иза господара Максе и арендатора.
Свеправи карташи. Виза прилична, господар Макса „банк" држи.
Који су само гледаоци при картама, ти увек у срцу једном или другом страну држе. Ако није душман, а он жели да онај добије који губи; но родбина у свима околностима своме срећу жели, ма други пропао. Госпођа Фема гледи на сваки миг господара Максе, кад привлачи, кад губи новац; ако добро испадне, неће њој на лијо бити! Фрајла Милева пази на лаћмана. Кад изгуби, оно као нож кроз срце јој прође.
Господар Макса увуче леп „банк". Госпођи Феми светле се очи од радости. Сад даје „банк" лаћман. Губи, добија, срећа се мења, а тако исто и боја на лицу фрајла Милеве. Лаћман ретерира са двеста форината. Милевине очи светле као дијаманти. Мисли се, ако овако неколико дана пође, ту је фртаљ кауције, бог да прости.
Тако је тати и лаћману и после срећа послужила, и кад дође одмор, „роштунд", у лаћмана и Максе пуни џепови, а арендатор је мало лакши. И време је већ било; таман је „роштунд" погодио кад треба, да се лепо натраг повући могу који су изгубили.
Сви се дигну и у креденцу понамештају.
У прочељу госпођа Фема, то се већ разуме, па до ње арендатор, па арендаторка, и господар Макса, па лаћман и фрајла Милева, и тако даље.
Сад се часте.
Дође време наздравити. Наздравља се госпођи Феми, и то од стране арендатора, а господар Макса опет арендаторки, лаћман пак фрајли Милеви. Музика свира, новац се баца. Арендатор, мада је много изгубио, опет највише је циганима бацао, да се не примети да му је за губитком жао, и ако би такве жалости баш остало, да је с музиком истера.
Док се овде веселе, Глађеновић се по сали шеће са сејама, служи посластицама и лемонадом своје даме, прави галантом. Права се омладина воле шетати у сали, „шмактовати", штоно Глађеновић вели, него ли у креденцу пазити на сваки миг својих принципала.
У креденцу доникле свирају, после отпусте музиканте да у сали свирају. Започну полку свирати. Омладина већ игра. Сад ће Глађеновић играти, но с ким? Хајд' да проба срећу ц фрајла Милевом. Иде у креденц да се „ангажира". И резон је, принципалова је кћи.
— Молим, фрајлице, смем ли се ангажирати на ову полку?
— Не могу, ангажирата сам са г. лајтнантом на све.
Глађеновић доби корпу. Пређе принципалици.
— Смем ли се ангажирати? ...
Госпођа Фема га мало гордељиво погледа, па главом мало махну, канда не брани, играће. И треба, да бар изглади погрешку Милевину према Глађеновићу. Глађеновић одигра полку као од беде, тек баш званично, ал' срце му је Милева позледила.
Које вечера, које музика успалила је креденске госте, и неће дуго трајати, па ће сви играти, већ им музика у ноге иде. Унтерофицири после „роштунда" одоше. Сад пак официри, који се ту десише, добију вољу на играње. Лајтнант Предић узме испод руке фрајла Милеву, па у салу и већ игра; и одиста виртуозно игра.
Сад ће се тек друштво рашћеретати.
Недалеко од гасподара Максе седи др. Поливка. Он је тек недавно дошао на бал, но добро је примљен, весељак је. Др. Поливка, ил' управо magister chirurgiae, сасвим округао човек, да не кажемо предебео, тако око педесет година. Образи пуни, глава и лице сасвим округло као полумесец, нос мали, очи ситне, штоно кажу, gutmüthiges herziges Gesicht. Касапско би га око на двеста фуната ценило.
Господар Макса му се приближи, и радо се с њиме разговарао, и већ по начелу га волео, јер он већма воли хирурге него ли докторе. Др. Поливка пуши цигаре, пије баш сад начето пиво, слуша полку, па дебелим прстима такт удара. Свирали су баш праву ваљану „шнелполку". Др. Поливка већ ногама такт удара.
— Господин Свилокосић, тако би' играо, врло волим музику и игру.
— И ја тако исто, ал' додуше и ваљано свирају, имени већ у ноге иде.
— Опростите, ја већ не могу даље издржати, како музику чујем, свака жила у мени игра, морам играти.
Сад се дигне др Поливка, ода'не мало, па иде брзо у салу, па ни пет ни девет, већ узе арендаторку да игра.
Свирали су „шнелполку", ал' доктор зна само „трајшрит".
Започну игру. Арендаторка јака, премоћна, доктору се од дебљине раширила састраг крила од капута. Арендаторка игра „шнелполку" као што музика свира, а доктор по свом ћефу „трајшрит". Каква је то дивна дисхармонија, тако, као кад оно звона наопако ударају. Неће једно другом да попусти, арендаторка се држи по регули, јер на полку игра полку; доктор опет држи да се даје са „трајшритом" изиграти, па не попушта. Красно је било видети како доктор тенцерку свом снагом на своју воденицу вуче, а она се у противном правцу отима; кад доктор скочи, глава му горе, а њој опет доле, ноге се заплећу, и тек кад су једаред унаоколо обиграли, и кад је дактор сасвим сустао, ослободи се арендаторка, а доктор једва дишући брзо у креденц, па си чело таре.
— Тако треба, то је било „на здравље".
Он је, као стручњак, сам из санитетског узрока ту красну ђимнастику произвео. Арендаторка опет у сали да пукне од смеја; и остали се кикоћу.
Лаћман кад год обигра, пољуби Милеву у руку, онако неприметно.
Глађеновић опет хоће да покаже пред лаћманом своју изврсност у полки, разгледа, коју ће играчицу. Паде му на памет Салика, и сад му је тек жао што је нема. Да види лаћман како се „шнелполка" игра. Изабере шнајдерцехмајсторку.
Ухвате се. Ђока почне „шаширати", заплетати ногама лево-десно, а шнајдерка све ситни, цифра, суптилно подскакује, тако лете до по сале, па се онда окрећу. Ту сад Глађеновић изводи свакојаке керефеке, игра с бока, па наопако, сад лево, сад десно. За њим јури цехмајстор са госпођом Фемом. Глађеновић је себи образ осветлао, нико није према њему мегдан одржао.
Опет престане музика. Шта ће сад опет доћи? И г. лаћман је хтео нешто показати, па запита фрајла Милеву:
— Не би л' се могао овде какогод котиљон извести?
— Ах, како не! Које би ту за котиљон биле, па да лаћман седи за леђима даме са којекаквим калфетинама, — кет нихт!
Лаћман јој да за право.
Арендатор је био човек весељак, на је у приватном друштву учио три године кадрил, и дотерао је какогод до четврте фигуре. Те су га фигуре скупо стале, јер кад год се где рашчепурио где је музика била, дао би „Serbenquadrille" свирати, па петице, десетице све лете. Цигани су од њега за тај кадрил више добили, него састављач и издаватељ ускупа.
Повичу кадрил.
Сад се склопе две колоне, већа и мања. У већој игра омладина, у мањој стари волонтери и волонтерке, и само у четир пара. Господар Макса се ангажује са арендаторком, арендатор са госпођом Фемом, шнајдер-цехмајстор са пекарицом, а др. Поливка са шнајдерком. Господар Макса прилично је знао, из виђења је научио, јер је био берберски „жени". Шнајдер-цехмајстор је сасма добро знао. Арендатор, рекох — до четврте фигуре inclusive. Др. Поливка играо је више пута изненадно, без да је учио, а он је у том "свезнајући", па зашто и ту не би могао бити изванредни референт?
У већој колони већином су добро знали, само је фрајла Милеву женирало што саме калфе играју, па још и Глађеновић ту, а и њега је за калфу држала. Командирао је лаћман. Глађеновић је играо са ћурчијском сејом и хтео се некако довити до фрајле Милеве, да јој буде „визави", ал' га изиграла, у споразумљењу са лаћманом постаде „визави" један млад касапин, син богатог оца.
У већој колони све лепо иде. Лаћман и фрајла Милева грациозно играју, нешто комотно, штоно кажу елегантно — nonchalant, јер где пар држи да њима остали нису равни, онда тај пар само за себе игра, и ради су да се сами себи допадну, и тек онда узимају у критичан обзир другог, кад овај какав гиксер учини.
Глађеновић као на дроту игра, и све хоће да надмаши.
Да видимо другу колону.
Ту је командант шнајдер-цехмајстор. Господар Макса и арендатор добро се држе, истина круто, али јуначки. И госпоје су им у форми и фигури без замерке. Цехмајстор прави танцмајстор, главом, рукама, ногама ради, а пекарица добро секундира. Доктор је са својом дебљином нешто контраст са танком ситном цехмајсторком; она се око њега окреће као преслица; кад дође „тур д' ман", а доктор кад год треба десну, а он узме за леву руку, и противно се окреће. Бадава га играчица информује, бадава му шнајдер прстом показује куд треба, не да се осолити, каже да шнајдер рђаво командира.
Кад дође пета фигура, ал' арендатор мисли се куда ће сад, јер донде је научио. Покушаће. Кад дође на њега „соло", а он начини тако два скока као кад је некад „хецовао", те мал' није госпођу Фему преметнуо, но супруг њен спасе је.
Доктор, у „соло", кад удари надесно па налево, па се напред захукти, гурне шнајдерку, а карамболира се са пекарицом, ова га опет одгурне на шнајдерку, а она га опет с муком, све скакутајући, реморкира на своје место. Са петом фигуром лако је ишло, мало се унаокрут машира; гурање и конфузија узима се за шалу, и тако буде сретно крај игри.
Ветерани оду опет у креденц да се мало поткрепе, а омладина и даље игра.
Кад у неко доба повичу „крајцминет".
Облигатна игра за господара Максу. Наравно, најпре га морају молити. Опет узме арендаторку. Волонтери мале колоне узму те исте играчице. Господара Максе паунско-мајестетичан "минет" већ је познат. Арендатор добро игра, само је госпођу Фему из галантерије за прсте тако претиснуо да је мало цикнула. Шнајдер се савија као да има фишпан у трбуху, ал' грациозно. А доктор? — Права олимпијска фигура, Фалстаф новијег доба. У жару игре стао мало на палац ногице цехмајсторовице, ал' ова уместо да цикне, само мало одскочи, па на истом палцу такву пируету начини да би Елзнер Фаники на част служио. Права балерина. Госпође Феме „виспрену" фигуру познајемо. Пекарица је била танка, висока плавојка, „неисцрпајема" и „неуморива" у игри; што више игра, све је јача. Арендаторка, висока, пуна, нит' врло млада нит' стара, баш као што треба. Форма јој је као белведерске Јелене Форман.
Престане „минет", опет игра омладина.
Мало помало, већ зора руди; гдекоји се већ кући спремају. Фрајла Милева моли матер да још мало оца задржи, још само једну игру.
— Јастучићи! — повиче господар Макса. На ту се реч сви електришу. Већ носе јастук, прави се коло, ту се сад скупља и младо и старо, и они који нису играли. Јастучиће може свако играти.
Музика засвира, госп. Макса прими јастук, па хајд у коло. Па на кога ће? Баци јастук пред арендаторовицу, ова се зацрвени и клекне, господар Макса је онако берберски-суптилно загрли, и пољуби. Арендаторка баци јастук пред једног младог касапина, овај опет пред пекарицу, пекарица пред лаћмана Предића, Предић пред фрајла Милеву.
Ту ћемо стати. Ту је ишло са малом церемонијом. Лаћман држи јастук, па разгледа; фрајла Милева мења боју, стрепи. Одједаред тијо пред њу метне јастук, очи к небу ил' боље рећи плафону подигне, Милева је већ клекла, у исти је мах лаћман тако тијо пољуби, да нико ни не примети, изгледало је као шушкање, и тек што се видело како је фрајла пређе скупљене усне мало у нормално стање растегла.
Фрајла Милева неће момка, већ баци пред арендатора, који је као дете пољуби, но он после опет баци пред госпођу Фему, и кад клекну, арендатор најпре намести бркове, па пољубац пуца, а од загрљаја и чемер би прошао.
Дошао је ред и на доктора. Наиђе на шнајдерку он дебео, она сува, крајности се састављају, кад је клекнуо, а он од дебљине дахће, па кад је шнајдерку загрлио, сво јој је лице са својим подвољком заклонио; тако је изгледало као кад при помрачењу месец сунце поједе.
Тако је то ишло редом, па ни Глађеновић није остао напразно, већ је, упркос фрајла Милеви, све сеје обиграо.
Сад је већ крај свему, разилазе се; лаћман прати господар Максину породицу, арендатору свирају марш, омладина још мало попева, па онда са пратњом музике оде у гостионицу „Код лисице" на појутарје.
Тако прође „пургерски бал".