Трпен-спасен/III
III
Свако чудо за три дана. У почетку се Боки под смеваху, а наскоро и то престаде, и Бока опет брије, свира, пева, као и пре. Бока својим колосеком тера, добра воља већ му се повратила.
Када је Бока осетио да му је већ брада здрава и да се астраган одлепљује, лагано га скине, погледи се у огледало, и зарадује се јако када виде да му је не само све здраво, но да се виде и клице нове бра дице. Две-три недеље, па ето нове браде.
Већ се могао на пијаци и са Саликом састајати и разговарати. Обоје приповедаху своја страдања. Салика се тужи како сад не сме на музику, боји се од касапа, а друго, и другарице је исмевају са „хоп - полком", и сад је друкчије и не зову већ „хоп-полком". Казала му је још и то како јој је тешко пало кад је видела да му мрки браду чупа.
Он је теши да је то ни најмање не пече, јер за њу је готов све, и сам живот жртвовати, само нека према њему буде нежна; а да јој учини какво за довољство, да јој реч да ће се прве недеље, упркос свима касапима, пред целим светом с њом на про менади испод руке шетати. То није мала ствар, и она се с тим сасвим задовољи. С првим се бербер ским субјектом на променади испод руке шетати — није шала. Кад уговор руковањем и умиљатим погледом склопе, растану се, јер Салика мора да купује, а Бока иде једног мајстора бријати.
Бока је опет био задовољан сатисфакцијом која му је од стране Салике и осталог света учињена. Није шала, таква девојка као Салика, — за коју се први касапски момци отимају, с којом се шнајдер, кад само с њоме играти може, за сретног држи, — да је Боки поклонила и душу и срце. Па опет није мала слава да се због њега, као победитеља Саликиног, толика битка заподене. Куд је год пролазио, свуда је био предмет занимљивости. И први „кунтови" чули су за ту велику битку, и кад би га питали како се збило, наравно, тако је описао да се борио као Леонидас, један једини против пет касапа, и да је њих та победа скупо стала.
Неко је казао: „Што више душмана, тим већа част". Бока опет каже: „Шо више таки победа, тим већа част".
Код женског пола задобио је особито велики кредит. Први момци били су против њега, а најчувеније лепотице биле су опет за њега. Но Бока покрај своје Салике није се туђио ни од других женскиња. Зато Бока није умиљате погледе одбијао, штавише, усрдно се одазивао. Зато је све и гледало на њега, када је по сокаци ишао или када се на променади шетао.
Господа у Новом Саду, када се јутром по пијаци шетају, па не могу да познаду која служавка или куварица код кога служи, питају Боку субјекта, и он им одмах каже. Познаје их по котарици. Он је познавао котарице свију отменији' новосадских ку ћа, у којима се зелен, месо, ил' друго што за јестиво носи.
Красно је било видети Боку кад се са Саликом по променади шетао. Она као пауница, а он као паун. Она у својој пластици, округлости и опружности трепти, он опет, са пребаченим „обероком" преко леве руке, иде као великаш. Не једна госпо ђица завиди њој; не један штуцер завиди њему.
Бока се заклео да више никад неће на „фрај - музику" ићи, а нашто и да иде у таква друштва. Недељом иде у боље гостионице, и то са Саликом.
Бока се ту састаје са првим капларицама и са стражмештеркама, Салика се опет пријатељи са првим капларима и стражмештерима, и та је алијанција пробитачна за све незгоде.
Докјењему таква друштва, не боји се никаквих касапа.
Доклејетакоизван куће бивало, донде се Бока код куће сасвим другачије понашао. Кад је недеља и светац, онда је увек био у официни мајстор Макса, и примао новце од бријања. Y раденим данима госпођа је Фема, кад год је времена имала, седела и штрикала. А Бока је у те дане најлепше косу намештао. Бадава, хтео је да се и госпођи допадне.
Када госпођа Фема у официни седи и штрика, па кад дође какав пашажер да се брије, а он тако намести столицу на коју ће пашажер сести да је лицем према госпођи окренут, те да може у њу гледати и себе у огледалу видити. Па онда, када почне сапунити, тако удесно позитуру начини, очи тако умиљато преврће, а за тим бријачу тако грациозно дохвати, да му се ту цела пластика и красота видети може.
Кад пашажера обрије, па кад га почне умивати и пешкиром брисати, да га ко види који браду носи с каквом финоћом све то ради, не би никад браде носио.
Каткад и фрајла Милева дође у официну. Ако је ту мати, онда Бока пред фрајлом тако невино лице прави, као оно у преблагог Јеврема. Ал' када мати није ту, онда Бока узме гитар, па запита: „Фрајлице, је л' по вољи да вам што свирам и певам?" И не чекајући на одговор, отпочне да свира и пева.
Па чути тај умиљат глас, то је милина. Фрајла Милева седи, слуша, ал' озбиљно лице показује. Допада јој се песма, ал' јој се не допада субјект, крај све његове красоте, и то само зато што је субјект, и то берберски. Фрајла Милева тежи за нечим вишим.
Бока пак прави рачун у скупу: он је заљубљен и у мајсторицу и у фрајлу. Тако што код бербер
ског субјекта није ни чудо ни ново. Он је у све заљубљен, јер држи да су све у њега заљубљене.
Y кућу мајстор Максе долазио је лаћман Емил Предић. Син сиромашне куће, али угледан.
Познато је како су официри у грађанским кућама добро примљени, особито они који се умеју као грађани да понашају. Особито мајстор Макса, који је света видео, сматрао је то познанство са лаћманом Предићем за своју велику част. Лаћману се фрајла Милева врло допада. Фрајла се у почетку показује као ненаклоњена, но ипак збуњена; нешто је језа хвата кад види солдата. Госпођа је Фема пак у позорљивом положају, и не зна да ли се та велика почаст ње или Милеве тиче.
Напротив мајстор Макса је држао да његова особа лаћмана веже, а у друштвеном животу радо би се за господска познанства хватао. Ако је у кафани, у пивари, ту је Макса увек са лаћманом заједно; радо троши и плаћа за лаћмана, шта више, често му и понешто новаца позајми, ако овоме кади -кад за фарбл ил' за друго што устреба, и то без писмена и без да овога, кад своју месечну гажу прими, на дуг опомене.
Лаћман често долази у кућу мајстор-Максе на ручак, и онда се све најбоље за њега спрема. Мај -стор Макса тиме важност добија.
Мало помало, па и фрајла Милева га се више не плаши, не изгледа јој тако више страшан као солдат, особито када је научила да већ с њим као брат с братом живи. Даље видела је Милева и то, како у друштву једну женску, фрајлу, даму, свако већма респектује, кад јој двори какав официр неголи какав цивилиста, нарочито мајстор.
Па шта је томе узрок?
Заштита, коју женска покрај солдата има.
Погледајте кад се само служавка са капларом по променади шета; каква радост; какво се поуздање на њој види. Хаљину сад овамо, сад онамо прстима удешава, и с каквим поносом показује свету своју срећу. Узмите само стражмештера, кад се са ма каквом матором куварицом шета, с каквим господарственим ходом и погледом сваком у очи пада. Па текар кад дође у гостионицу, а калфе и калфинице све се одмичу, и боже сачувај да се ко с њом пошали. Ал' зато се она и труди да што већу плату добије, јер што се плаћања тиче, свуд је она за свога готова. На „фрај-музици" и касапи зазиру.
А шта је тек официр?
Кад је на балу, а цивилисте зазиру, не смеју баш ни да играју много са оном која радо с официром игра. Ако је гдегод у башти, у Тиволи, па кад официр псжрај фрајле или даме седи, а дама своју хаљину рашири, он пак своју сабљу опружи, чувај се да какогод нехотице не станеш на ту сабљу или хаљину, јер можеш зло проћи. Бадава, женска гледа у солдату ону велику снагу која ће њу у истини и неправди, у невиности и сујети да заштити. Женска не трпи човека слаба и мекушца, јер у њему не налази заштите; и Венус је више волела Марса неголи Вулкана, тако и женска волије солдата, неголи 'ромог ковача.
Ствар је већ до тога дошла да је мајстор Макса са Милевом и с госпођом Фемом у друштву са Предићем у пивару одлазио. Ту се госпођи Феми и Милеви са сваке стране клањало. Господске кћери, када су са својим родитељима или рођацима покрај њих пролазште, држале су за велику срећу кад би их Милева ословила или када би им лаћман Предић, који се крај Милеве налазио, комплименат учинио. Све порумене од стида и те почасти, којом су удостојене. А госпођа Фема тек милостиво главом маше, мајстор Макса прави округластије лице него што је иначе, и обзире се на све стране, да ли ко на његово друштво гледи, устаје са столице, па се сасма поносито свуд около шета и господствено се клања својим познаницима. Наравно да сви на њега и његову породицу гледају.
Сви се труде да се њима, као отменом друштву, приближе.
Бока субјект, и он је долазио у Тиволи, управо у пивару, али без Салике, јер са њоме је понајвише код „Црвеног вола" или код „Златног бурета" одлазио, а друго није баш рад да га с њом у пивари мајстор Макса, а најмање фрајла Милева, види.
Тако отприлике кад Бока у пивару дође, он обично прође покрај стола где му принципал са породицом и лаћманом седи, начини величанствен и умиљат комплименат, затим седне за други сто, али тако да све видети, а и понешто чути може. Када комплименат начини, фрајла, погледавши га, баци поглед на другу страну као да га није хтела видети, а лаћман га није ни погледао, но само би му се принципал и принципалица нешто мигом одазвали.
Милева се мало помало научила на лаћманово друштво. Макса је давао кадикад и мале игранке, и лаћман Предић, као добар играч вежбао их је све редом у игрању, особито фрајлу Милеву. Милева за кратко доба постаде особита играчица. Колико је пута Бока желео да и он на тој игранци буде, али су се томе лаћман и Милева противили.
Милева се већ тако на официрске обичаје навикла да човек чисто не би рекао да је мајсторска кћи. Додуше, и друштво није било мајсторско. Ту је на игранци апотекаров син. па онда сенаторски и трговачки синови. Од женскиња само се по гдекоја мајсторска кћи позивала и примала, а то зато јер сенаторске кћери не би се позиву одазвале, а без играчица не иде.
Милевин разговор постаде оштар, милитаран. Бадава, у таквом додиру морало се њојзи штошта и милитарног да приљуби. Милева престаде у официну ићи. То је Боки веома жао, и не може лако пре лети.
Откако лаћман Предић у кућу долази, и откада фрајле у официни нема, Бока се сасвим преиначио. Постаде дурован. Неће више да пева веселе песме, него само жалосне, али љубавне. И књиге је на ту форму читао. Знао је на памет Мармонтелову „Аделаиду алпијску пастирку". Кад Милеву издалека опази, а он тужним гласом запева:
Немам мира ни покоја,
Нит' у срцу радост која,
Све за тобом тугујући,
Дању, ноћу, уздишући;
Јер без тебе ја не могу
Живет', веруј вишњем Богу!
Фрајла Милева кад то чује, насмеши се, па помисли „не лудуј!" Милосрђа нема док је лаћмана ту, премда јој се ипак допадало то његово лудовање, јер мисли: што више њих за њом лудују, утолико је већа дика, а за такве лепе фрајле као што је она морају више њих као жртва пасти, па зашто не би и субјект Глађеновић. Штавише, има их које не маре не само да когод за њима лудује, него баш доиста и да полуди, и да несретног у лудницу однесу, јер каква то мора бити красота, који се сам тако убије. Но ваљда код Глађеновића неће бити та болест баш тако опасна, време ће њега већ излечити.
Госпођа се Фема, откако лаћман у кућу долази, нешто мало и сама понела, и баш кад је прека потреба, онда долази у официну, и то врло озбиљна.
Кад је тако, мора и Глађеновић постати озбиљан, па и озбиљнији. Кад госпођа штрика и ћути, а у официни никога нема, онда Бока узме „Робинзона" у руку, па седи и чита све дотле док госпођа Фема не оде, а кад оде, а он као упркос одмах узме тамбуру, па попева:
Пред кућом јој јаблан дрво високо,
Попећу се јаблану на грану,
Закукаћу као кукавица,
Превијаћу с' кано ластавица
Не би л' јој же смиловала мајка,
И меника своју ћерку дала.
Ово се добро чује, па чује и госпођа Фема. Бока Глађеновић истина није још досада љубав своју према фрајли усмено изјавио, премда је врло добро знао да фрајла зна да је он у њу заљубљен. Субјекту није нужно да то одмах изјасни, па још усмено, јер се то по себи већ разуме да сваки берберски субјект мора бити у принципалову фрајлу заљубљен, јер би иначе по кући срамота била, а та љубав даје се и другачије изјавити. Зар тамбура, гитар, песма, не може све то красно да изјави?
Глађеновић је већ толико заљубљених строфа, толико заљубљених песама о „Милкиним" зубима, очима, читавом лицу отпевао, да фрајла већ добро зна која је то та „Милка", да је то име то исто што и Милева.
Бока је у грађанским и мајсторским кућама свуда приступа имао, и баш су се за њега грабиле; ал' његов понос није допуштао да, покрај свију ових, у кући свога принципала пренебрегнут буде. То њега највећма боли.
А шта је са Саликом? Салика — као Салика. Бока је њу истина волео и одвише волео, ал' берберска је љубав као „шлофкапа", коју и овако и онако на главу метнути можеш, ал' покрај пет такових мора бити бар једна фрајла.
Тако дакле тамбура, гитар и глас сасвим љубав његову према фрајли изјавише, само је сад требало да фрајла то поња, и да красним речма одзива му даде.
Ту баш лежи за Боку нешто „увредително", што фрајла не да повода, премда зна да га сасвим не мрзи, јер првих месеци, док није лаћман долазио, смешила се на њега кад год би у официну ступила, а он је већ одмах дочека с комплиментом: ,,Добро јутро; фрајлице, како вам се синоћ моја песма допала?"
Но и срећа фрајле Милеве што није одзива дала, јер не знам шта би између ње и Салике било, јер Салики је већ обрекао женидбу, и заклетвом је верност потврдио, а исто тако и она њему. Све је то било једне недеље код ,,3латног бурета", и кад би Салика што чула, не би фрајла од ње мира имала ни на променади, јер такве су ствари каткад ма и мала штета, ал' велика жалост.
Када је Глађеновић хладноћу фрајлину искусио, изроди се у његовом срцу жеља за осветом. Он се рад ма како осветити, и то лаћману Предићу, што му у нади и изгледу сигурну драгу отима. Осветити му се мора ма како.
Науми пре субјекство отказати, неголи и даље лаћмана Предића бријати. И лаћман је био кућевни кунт, па му досадило лаћманово распитивање о фрајли Милеви.
Данас ће Глађеновић лаћмана Предића последњи пут бријати.
Иде Бока да брије.
— Добро јутро, господине!
— Ха, добро јутро Боко, шта има новог? — То је обично прво питање свакога кунта, јер су радознали, да ли је био какав шкандал у вароши, или какав нов љубаван „абентајер", штоно Бока вели; а нема примера да је субјект кунта запитао шта је ново, јер што кунт данас зна, то је субјект већ давно заборавио.
— Данас баш ништа, — одговори 'ладно Бока.
— Па како то да нема баш ништа, зар нисте били ноћас код „Златног бурета"?
— Ја ретко тамо идем, и кад одем, не останем ни један сат. Ја таква друштва ноћу не волим, тамо су све којекакве ординарне калфетине и солдати.
— А јесте л' видили онде Салику и официра каквог?
— Видио сам кадикад вас и г. лаћмана Винтера, ал' не често.
— Па како можете казати ординарне калфе и солдати?
— Ви нисте играли полку, а иначе сте официр, а солдат се каже само онај који је прост. Зато и кажемо ,лрост солдат", „иду солдати", а не кажемо „прост официр".
— Хајд, опростићу вам тај гиксер; шта ради фрајла Милева?
— Нисам је видео.
— Како то?
— Ја о њој бригу не водим.
— А ја сам хтео да се вами поверим као вештом човеку.
— А шта би то било?
— Онако, кад бисте ви мени писма носили и до носили.
— Знам, фрајли Милеви?
— Јест.
Бока се мало позамисли.
— Најбоље би било кад би по вашем фуришици или нашем шегрту слали, јер мени није слободно с фрајлом се разговарати.
— А како по шегрту?
— Да вас он место мене брије.
— А уме л' добро?
— А, Љуба Виноквашић, наш шегрт, врло добро брије, скоро ће калфом постати.
— Е добро, а ви се измените, само не ће л' господару Макси та промена неповољна бити?
— Ни бриге вас, господине, ја ћу све то наредити. То је моја брига, само вас молим да ми две кондиције испуните, па ће све у реду бити.
— А које су то?
— Прво, да ништ' не спомињете моме принци -палу о томе како је мене шегрт заменио; да се чи -ните сасвим невешти; друго, да се не противите кад и е каква игранка да будем на њој, јер нећете моћи казати: „Гле, игра са оним који ме брије".
— Што се првог тиче, не браним; што се тиче бала, то вам кажем на официрски не можете, томе нисам ја крив, официрски кор неће трпети; што се тиче других игранака и балова, ту нек вам је просто.
— Е добро, за официрски бал и не браним, но ако буде игранка код мог принципала, неће вам да -кле бити противно ако и ја онде будем.
— Добро, ал само ц фрајлом Милевом нећете играти.
— Добро, ја ћу ц другима.
Погодба је готова, Бока једва чека да изађе.
— Дакле, тако ће то бити са шегртом?
— Само му ви ма шта подајте, а он ће све фрај -ли однети, ја ћу га већ охрабрити и информирати.
— Ако рђаво испадне, тешко вама. Боки је дакле све по плану испало.
После ручка дође мајстор Макса у официну да мало надгледи. Баш нема ту ни Гавре ни шегрта Виноквашића.
Како уђе, Бока се мало накашље, да се при -прави, па онда рече:
— Господине принципалу, узимам себи слободу да вам нешто важно кажем.
— Шта ће то бити?
— Ја више господина лаћмана не могу бријати.
— Зашто?
— Једномречју, не могу га бријати, волим вам пре и отказати. Док он није у кућу долазио, ја сам од вас приман бивао као син, а од тог доба као ка -кав слуга, да не смем пред њега изаћи.
— А како то?
— Кад је код вас каква игранка, а оно ту су и трговачке калфе, а мене ни од корова; а шта је бољи од мене трговац? Па онда, зашто да не могу играти ил' певати у друштву лаћмана? Зар је он бољи од нас? Док он није долазио, ви ме нисте пре -зирали.
— Додуше, нешто имате право, Боко, и они су људи као и ми, нису бољи од нас, ал' шта ћеш, кад је бог свет већ на рангове поделио, па се официри држе за нешто боље; ето тако и ти шнајдере фуми -гираш, па имаш и право; када тебе други, а ти трећег.
— А зашто ви њега не фумигирате, него он вас?
— Шта он мене фумигира?
— Хтео сам казати, како он и вас не фумигира.
— То је друго. Знате, Боко, он долази к мени у поштену кућу, па мора и он мене поштовати.
— Па опет не трпи вашега субјекта у друштву.
— Ал' манимо се тога, Боко, каж'те шта желите.
— Желимија бити у друштву при игранци, ако не, немојте се наћи увређени, ја службу ос -тављам.
— Но хајд' ћутите, — разговараћу се са лаћ -маном.
— Јалаћмана нећу да бријем, извол'те к њему ЈБубу слати.
— Онда би га могао Гавра бријати, ал' право, није резон, кад ми у кућу долази и са Милевом игра, да Милевин брат њега брије. А не ће ли се лаћман због тог расрдити?
— Брига вас је. Када Љуба онамо оде, казаће да сам марод, болестан, па два-три пута тако, на је све у свом реду, брани он ма ко га бријао, оообито и сам види да нерадо к њему идем.
— Е добро, а ти узми све на себе, па ако добро не испадне, ти ћеш бити крив.
— Ни бриге вас.
Тако се ствар уталожи. Макса оде, а Бока се ра -дује како му је план за руком испао. Дође шегрт Љуба.
— Ти ћеш, Љубо, од прекосутра ићи господина лаћмана Предића бријати, то је наредба принци -пала.
— А зашто?
— Не питај зашто, наредба је така; ћути, па -даће трингелд као киша.
— Падаће до врага.
— Еути, видећеш, само се паметно владај, буди послушан, а код мене има још савета за тебе.
— Видићемо.
Љуба се могао тако комотно са субјектом раз -говарати, јер тек што није постао калфом, а иначе између Боке и Салике он је калефактор, комуника -тор и све.
Љуба оде к једном кунту.
Сад опет сам Бока о целој ствари размишља.
По официни хода горе-доле, руке одостраг скло -пљене, па се пита: кога већма воли, Салику ил' фрај -ла Милеву? Воле Салику, иије ни чудо, дала би му не само душу и срце, него, да може, круну би му на главу метнула. Ако постане Глађеновићком, онда се не би ни ц којом на свету мењала.
Ал' ту је фрајла Милева, види је сваки дан, сва -ки сат, урес њене форме, свако њено мицање даје његовој души храну. Па још поред тога фрајла, пра -ва фрајла, принципалова кћи, то нешто важи, и су -јети његовој ласка.
Садга је тек то узбудило што га је лаћман пред фрајлом тако налако узео.
Хода, па сам себи говори.
„Дакле лаћман —он се држи да је бољи од дру -гога, он мене. Униформа му даје првенство. Шта је он сад бољи од мене? Зар нисмо сви људи једнаки? Па и принципал држи да нисмо једнаки. Па што је в његовој кући и у друштву лаћман? Погордила се госпођа, погордила се Милева. Милева држи да ће ]е лаћман узети; добро, ако је узме, шта је онда? Он није в стању, као лаћман, толико заслужити саб -љом као ја ц мојом брицом, а далеко је још до ка -петана. алрт питање је, хоће ли [је] и узети? Не ве -рујем. Који жели такву девојку као што је Милева всеТХ, тај неће ноћу тумаратн и ићи код „Златног бурета". Превариће се, па ће певати: „Вукле моје на што ме навукле". Лаћман је, као што чујем, од сиромашна рода, нема кал/ције, а принципал, ако бапт и има нешто, ал' толику кауцију не може по ложити, ма он пело имање на то дао. Па зато тог лаћмана очима да не видим. ц њим неће ништ' бити, а овамо мени посао квари. Принципал се радује кад само може бити у друштвлг лаћмановом, а госпођа диже перје, а да обоје знају шта свет говоои. шта говоре о њима сами лаћманови камарати. Дуелирао би се са лаћманом, само да знам „фехтовати", или би му пре ил' после бријачем врат одсекао, само да сам га дуже бријао. Би' га, богами, не бих се могао уздржати".
Тако је Бока говорио. Тужи се на лаћмана, на његов ранг, сталеж, а овамо је заборавио да се и он сам тако исто пред Саликом рангује. Види трун у туђем оку. Па и што каже да би му ц бријачем врат одсекао, и то му не треба веровати; где и кога је у Јевропи берберин тако посекао? А што се једи и ревнује, то је друга ствар: где је једна женска дво -јици предмет мио, ту се и браћа мрзе, и то му се не може баш тако јако замерити.
После свог монолога, маше десницом налево и надесно; да му је сада ту лаћман, бријачу би згра -био и одмах би му врат пресекао.
Бока се мало уталожи, и своје послове изређује.
Прекосутра оде Љуба да брије лаћмана. Лаћман га мери. Док се приправља да сапуни, лаћман га пи -та, откуда је, па онда шта је ново.
Љуба каже да је из шајкашког батаљона, па онда по берберском обичају поче приповедати месне новине, тако, како је један бостанџија синоћ код „Црног орла", у опкладу, за једну форинту сто ора -ха челом разбио; како су једну госпоју у дућану ухватили, баш кад је комадић свиле сакрила, и по -добне ситнарије.
Љуба добро брије, лаћман је задовољан. Похва -ли га, и да му два грошића трингелта, само да му и одсада по вољи чини.
Љуба обрече да то не сме фалити, и своју је дужност доиста тачно обављао.