Пред једним од шатора лежи Хекаба, појављује се Посејдон, у руци му трозубац
ПОСЕЈДОН:
Ја, Посејдон, стижем из дубине сиње
Егејскога мора, где се около вије
Нереида, љупка нога поскакује.
Од када око земље ове тројанске
Феб и ја камене куле подигосмо
по мери правој, никад из срца није
нестало милоште за град мој тројански.
Неки градитељ по науму Паладином
кобног коња склопи оружја пуног
и посла га унутар кула.
Копљаним коњем људи ће назвати
стога што копља скривао убојна.
А злато много и плен силни фригијски
вуку Хелени, што град освојише,
и чекају ветар да дуне лета десетог
да жене и децу весели угледају.
Олтаре славне Троје сада напуштам.
Скамандар грца под силним јецајима:
робљу женском, господаре коцка бира.
Тројанке жреба поштеђене,
под шатором су војводе их бирају,
а са њима и Хелена,
кћи Тиндарова, и она робиња је.
Хекабе ево где лежи пред вратима -
зарад многих сузе лије она:
кћи јој, Поликсена издахну на гробу,
хумци Ахиловој - храбро се држала.
Нестаде Пријама и деце му,
а Касандру против светог божјег закона,
Агамемнон силом узе наложницу.
Сад збогом ти, о некада срећни граде
и куле телесне! Да ти не разори Атена,
Зевсова кћи, још би на темељима стајао.
АТЕНА:
Сме ли се - на страну она мржња стара -
прозборити најближем роду оца мога,
међу боговима богу силном и часном?
ПОСЕЈДОН:
Сме. Што ми каже род, Атено, краљице,
не мала сласт је у срцу и задовољство.
АТЕНА:
Благодарим ћуди благој. Нове гласе
јављам, нове и за тебе и за мене.
Прво ми реци разговор да л' прихваташ?
Хоћеш ли учинити што би хтела ја?
ПОСЕЈДОН:
Хоћу. А сад од тебе желим да чујем
дође ли због Хелена или Тројанаца?
АТЕНА:
Тројанце, некад душмане, веселити хоћу,
Хелене на горак повратак упутити.
ПОСЕЈДОН:
Што си тако хировита,
прво мрзиш, а онда љубиш силно ти?
АТЕНА:
Не знаш? Огрешили се о мене и храм мој.
ПОСЕЈДОН:
Знам кад Ајант силом Касандру уграби.
АТЕНА:
Хелени га нису казнили, не чух то.
ПОСЕЈДОН:
Ал' Троју су твојом моћи разорили.
АТЕНА:
Стога желим да им с тобом зло нанесем
ПОСЕЈДОН:
Што је до мене спремно је. Шта желиш ти?
АТЕНА:
Желим да им на повратак клетву бацим.
Кад из Троје на лађи дому пођу,
и дажд и громове силне, Зевс ће послати,
тмина и вихори с неба ће се свалити.
Мени даће, вели, огањ горомогласни
да Хелене гађам, лађе има сажежем.
Ти, пак, море Егејско учини бесним,
узбурканим, хучним и бучним.
Еубејски залив мртвима испуни,
да би Хелени знали поштовати убудуће
мој храм и остале богове.
ПОСЕЈДОН:
Твојој молби много речи не треба.
Узбуркаћу пучину Егејског мора,
гомиле људских телеса потопиће.
Иди на Олимп и стреле - громовнице -
из руку оца узми и час причекај
док аргивска војска једра не разапне.
Луд је сваки смртник који руши градове,
храмове, гробове - светилишта мртвих.
Ко је пустош посејао и сам пропада.
Одлазе. Хекаба се полако придиже.
ХЕКАБА:
Горе главу са земље јаднице,
врат усправи. Троје ти нема
и краљеви нисмо више Троји,
Окрену се срећа - стрпљиво трпи,
заплови путем судбине клете!
I не окрећи прамац живота,
нек' он плови на валу суђеном.
Јао! Јао!
Шта ми оста сем да плачем јадна? -
Завичаја, мужа, деце ми неста.
О, силни поносу прадедова,
згажен си ко да никад те не би!
Антистрофа 1
Нити да ћутим? Нити да говорим?
Над чим плачем?
Строфа 2
Ви кренусте, прамци бојних лађа
раскрилисте широм ветру ветру једра -
изум тај из египатског недра.
У заливе Троје ви сте пошли
по њу, мрску жену Менелаја.
Она уби оног што деце је им о
о педесет на броју, Пријама врлог.
А мене је, Хекабе јадну, амо
нагнала, несрећа живота мог.
Антистрофа 2
К'о роба ме старицу од куће воде.
Јао главо како си ми тешка,
тужна главо косе одрезане!
О, ви жене тројанских ратника,
јадне љубе, заручнице клете,
несрећнице, за градом јецајмо,
у ватри је, наша Троја гори!
К'о кад птица за птићима тужи
и ја, мајка, песму ћу почети,
али песму не исту ко некад;
кад се Пријаму о жезло упирах.
Строфа 3
ХОР: (прва половина)
Што тужиш, Хекабо, што ли гласа пушташ?
Куд ти смера вапај? Чух плач твој жалобни -
кућом ми пролази - и сад га чујем,
Тројанкама страхом срце стеже.
Оне овде под шатором сршћу,
своје ропство у њем' оплакују.
ХЕКАБА:
Ах, дете, већ рука весла се маша,
весла лађа хеленских већ се крећу.
ХОР: (друга половина)
Јадна ја, шта хоће? Зар на лађу
већ ме гоне из очинске земље?
ХЕКАБА:
Не знам, ал' несрећу неку слутим.
ХОР: (прва половина)
Куку нама!
О, Тројанке клете, чућете глас -
невољу јавља: "Из шатора хајд!
Крен'те, непријатељ повратак спрема!"
ХЕКАБА:
Јао! Еј!
Немојте ми
Касандру, лудо занету,
у туђини одвест, махниту,
они би је осрамотили,
бол на бол би додали!
Куку!
Тројо, јадна Тројо, паде!
Несретници - живи, мртви, растају се
ево с тобом.
Антистрофа 3
ХОР: (друга половина)
Вај мени!
Дрхтећи долазим до тебе, краљице, да чујем,
да ли ће ме јадну убити,
или кормилари већ налог дају
да се весла морем крећу.
ХЕКАБА:
Ах, кћери, охрабри се, срце ободри.
ХОР: (прва половина)
Зар је већ стигао њихов гласник?
Ком сам, јадна за робињу дата?
ХЕКАБА:
Скоро ћеш неком бити додељена.
ХОР: (друга половина)
Јој, куку!
Коли ће ме одвести
далеко од Троје?
ХЕКАБА:
Ког ћу јадна, где на свету служит стара, оронула?
Тужна, ликом покајница,
сен сам мртвих, луталица.
Пред врат'ма стражарка,
ил деци чуварка, хоћу л' бити
ја, Троје некад краљица?
Строфа 4
ХОР:
Судбу своју, недостојну, каквим жалом
оплакаћеш?
Последњи пут децу своју гледам,
ал' муке још вее подносићу
кад ми Хелен у постељи приђе,
ил' будем ли слушкиња што воду вади.
Стиже Талтибије с копљаницима
ХОРОВОЂА:
Непријатељске војске стиже гласник
он је нама нових јада весник;
нога му брза док путем гази.
Шта носи? Шта вели? Хеленске земље
сигурно већ постадосмо робље.
ТАЛТИБИЈЕ:
Знадеш ме, Хекабо, - од хеленске војске,
к'о гласник Троји горки пут сам преш'о.
Од раније знадеш, госпо, Талтибија,
а сад ту сам да ти нови глас пренесем.
ХЕКАБА:
Одавно, Тројанке, од тог ме је страх!
ТАЛТИБИЈЕ:
Ако вас је страх од жреба - он већ паде,
свака доби господара, а не једног све.
ХЕКАБА:
Ко коју доби?
ТАЛТИБИЈЕ:
Знам, ал' питај за сваку, не за све одједном.
ХЕКАБА:
Реци ко доби дете моје,
ко доби Касандру јадну?
ТАЛТИБИЈЕ:
Изабра је и узе Агамемнон краљ.
ХЕКАБА:
Јао! За слушкињу оној жени опакој?
Јао мени!
ТАЛТИБИЈЕ:
Не, но тајно љуба у постељи биће.
ХЕКАБА:
Зар девојка бога златокосог, зар она
којој Феб на дар девовање даде?
Бацај кључе храма божјег,
с врата венце кћери кидај,
свете хаље, мила скидај!
ТАЛТИБИЈЕ:
Није ли јој част да ноћ дели с краљем.
ХЕКАБА:
А дете које ми недавно отесте?
ТАЛТИБИЈЕ:
На Поликсену мислиш? За њу питаш?
ХЕКАБА:
За њу. С киме ли је коцка веза?
ТАЛТИБИЈЕ:
Дали је да служи гробу Ахилову.
ХЕКАБА:
Јао мени! Ја гробу родих слушкињу!
Па какав је то закон, реци,
ил' обичај ваше земље?
А љуба јуначког Хектора, Андромаха?
Њој ми јадној "срећа" каква ли је?
ТАЛТИБИЈЕ:
Ахилејев син је узе, за њега је одабрана.
ХЕКАБА:
А коме сам слушкиња ја, седа глава?
У руци ми штап ко трећа нога треба.
ТАЛТИБИЈЕ:
Одисеју роб си, итачки те доби краљ.
ХЕКАБА:
Удри главу острижену,
и ноктима греби образе!
Јао мени!
Мрској ми ли је допало да служим
дивљој звери, која правду, закон гази:
окреће се како ветар дуне,
дволичан је, а говор му сладак,
мило мрским знаде представити.
Жалите ме, Тројанке!
Зле среће сам, одлазим,
није могла гора судба да ме задеси!
ХОРОВОЂА:
За себе, госпо, знаш све, а наш усуд ко у шаци
држи?
ТАЛТИБИЈЕ:
Хајде, слуге, Касандру што брже треба
довести овамо војводи у руке
њу да предамо. Онда треба осталима
заробљенице да водим одабране.
Ах! Какав ли то огањ унутра плану?
Зар шатор пале? Шта то чине Тројанке?
Хоће ли то оне саме да се спале,
јер из ове земље у Хеладу не желе поћ'?
ХЕКАБА:
Не, није, не пале веч то дете моје
Касандра, махнита јури овамо!
Улази Касандра са бакљом у руци.
Строфа
КАСАНДРА:
Држи, носи, бакљу дај!
Светињу, гле штујем ја!
Хименеју, ој Химену!
Срећан ли си младожења,
а ја, мили, - срећне ли мене! –
краљу Арга бићу жена!
Хименеју, ој Химену!
Док ти, мајко, мртвог оца,
домовину милу жалиш,
сузом док ти дуђа јеца,
ја свој, мајко, славим брак.
Палим овај ватре плам,
нека блешти, тера мрак!
Теби светлост, Хименеју,
светлости, Хекато, дај!
Дева треба да се уда!
Антистрофа
Цупкај ногом високо,
коло води – и-ју-ју –
ко за мога оца милог,
најсрећнији кад је био.
Хајде Фебе у коло,
коло свето – и-ју-ју!
Ловор храму ја ти служим,
Химене, мој Химене!
Играј, мати, коло води,
хајде са мном, ногу крећи – (обрни)
пусти корак најмилији! – (и опет!)
Славите ми Хименеја,
гласи нека срећно кличу,
песмом зов'те заручницу!
Ви Тројанке моме миле
у хаљама лепим појте,
мом браку и суђенику.
ХОРОВОЂА:
Неђеш деву, лаконогу и махниту обуздати,
да полети противнику.
ХЕКАБА:
Јао, мени дете моје –
(Касандри)
Бакљу мени дај!
Јурцаш лудо занета, несрећа те твоја
не дозва памети. Још си мени иста.
(Хору)
Унесите луче Тројанке, сузе лијте
на свадбену песму њену сузом појте!
КАСАНДРА:
На главу ми, мајко, ловор-венац стави,
весеи се моме краљевском браку.
Испрати ме. Ако нисам вољна поћи,
присили ме. Славни мене Агамемнон
узима за жену. Жив ли је Аполон,
од Хелениног брата биће гори мој.
Убићу га, разорити њему дворе,
тако оца, браћу моју осветићу.
Ја нећу да певам хвалоспев секири
која ће на мој и вратове других пасти.
Нит ћу, крива, убиство мајке да певам,
пропаст рода Атрејева ради брака мог.
Рад једне жене, Хелене, нас напали,
и због страсти силу људи погубили.
Ради оног што је највише мрзео,
удри вођа најдраже је изгубио.
Ради жене брату радост дечју даде.
Није силом уграбљена – оде вољна.
А кад су стигли обали Скамандра
морали су гинути, ал' не за међе земље своје,
огљишта и куле вите.
Изгинуше, децу не видеше,
нит' им жене покров ставише,
без гробова леже у туђини.
Код куће ме се исто збива.
Умиру им удовице и очеви
без синова – залуд децу подигоше.
Нема никог да им на гроб крв излије.
Јест, баш је војска ова вредна такве хвале.
Боље је да се срамна дела прећуте
да ми Муза песмом јаде не опева.
Тројанцима то је дика, слава најлепша,
за огњиште земљу изгинули –
лепа ли је часна смрт!
Падне л' ко од копља, кући доноси га мили род.
Родна груда их је, мртве, пригрлила.
Руке их опремиле, руке доличне.
Фригијци што у боју не изгибоше
стално су са женом и са децом били,
противници такву радост нису осетили.
Ко памети има нексе клони рата.
Ал' у рату часна смрт је венац граду
достојан – кукавички је без части мрет.
Зато, мајко, не треба да жалиш земљу,
и мој брак. Својом свадбомунштићу
нама мрске противнике, - душмане све!
ХОРОВОЂА:
Како се слатко подсмеваш беди својој, певаш
оно чега неће бити.
ТАЛТИБИЈЕ:
Прати ме до лађа,
ти, заручнице лепа, љубо вођина!
(Хекаби)
А ти, кад Одисеј то буде тражио,
за њим крени. Слушкиња ћеш бити жени
честитој – тако причају сви под Тројом.
КАСАНДРА:
А шта је с оним пророчанством
да ће она овде мрет? То ми откри Аполон.
Одисеј не зна кол'ка патња њега чека.
Тада ће му се златним учинити муке,
моје и тројанске. Тек десет година
кад се наврши, сам ће стићи дому свом.
Жив ће у Хад сићи, избећи реку бола,
а кад дому стигне сто ће наћи јада.
Хајде да се што пре венчам с младожењом у Хаду. (скида венац)
О, драгоцени венци најдражег ми од богова,
збогом! За мном су светковине којима сам клицала.
Да венце са тела скинем док је још тело свето.
Да их брзи ветра дах носи теби, Апооне.
Где је лађа Агамемнонова? Где
треба да се попнем? Једва чекам ветар и једра
да ме ко једну од Еринија из земље однесу.
Збогом мајко, не плачи ми! О, мили завичају!
Збогом браћи под земљом и оцу који нас роди!
Ускоро ћете ме дочекати. Ко победница
умрећу кад сатрем дом Атрида од ког страдасмо.
ХОРОВОЂА:
Пратњо Хекабе старе, зар не видите
како вам госпа на земљу нема пада?
Нећете је прихватити? Пустићете
да падне, рће. Хајд' дигните је!
ХЕКАБА:
Кад од срца није ни у срце неће.
Пустите ме девојке, да лежим скрхана.
Пропатих, патим и још патићу.
Богови! Ох, јадну ми помоћ дозивам,
ал' утеха је ипак богове звати
кад кога од нас снађе судба клета.
Ал' пре свега, стару срећу опеваћу,
јер јад ће тако јаче будит самилост.
Кћи сам краља, у краљевски се удах дом,
онде децу родих –
Троји највеће јунаке.
Видех кад ми их уби копље,
крај гроба, мртвим, ове косе отсекох.
Оплаках и Пријама, оца њиховог,
и не чух од других, но на очи моје,
покрах огњишта њега су ми заклали,
а град освојили. Отхраних девојке
да им нема равних и момцима на част.
Ја отхраних, други их из руке оте,
и нит има наде да ће ме видети,
нит ћу их ја сама више икад гледати.
А крај ће – круна бити тешкој беди тој –
што ћу стара постати неком робиња,
што старости овој најмање пристаје,
то ће мени дати: да будем вратарка,
кључарица – зар ја, мајка Хекторова!
Да ја из краљевске постеље,
за постељу леђимастарим имам под;
да ми тело трошно отрцане рите
огрћу, крпе краљицама недоличне.
Како, јадна, пропатих рад једног брака,
рад једне жене, и шта ми ли се тек спрема?
О, Касандра,
каквој беди препусти чистоту своју!
I ти, јадна Поликсена, где ли си ми?
Како ми, јадној, нема сина нити кћери
да у помоћ дођу, а многе их родих.
(Подижу је)
Што ме подижете? Какве наде има?
Водите ме да легнем на камен тврди,
да са света одем јадом сатрвена.
Ни у срећи рођен ником срећан није
пре но смрт га узме.
Строфа 1
ХОР:
Певај, Музо, о Илију,
о Троји ми песму пој,
са сузама, најтужнију,
за мртвима глас нек тужи твој!
Хелени нам оставили
коња златом окићена,
пун оружја, на капији
звечао је до небеса.
Са тројанске стене озго,
народ силну вику диг'о:
"Хајд', од мука починули,
овај свети кип унес'те –
хајд', илијској деви хрли!
Зевсовој га кћери нос'те!"
Из својих кућа похрлише –
који младић, старац оста?
Лукаво их обманули,
Среће им у песам неста.
Антистрофа
I сав је народ тројански
на капију нагрнуо
да тесаног коња - дар хеленски
богињи Атини преда.
Тако пред њу из љубави
скриту чету народ стави,
ту несрећу тројанску,
тесану од јеле варку.
I мрежом лана сапели,
баш ко мрачно трупло лађе.
Палди Атени принели.
Зато крвав крај их снађе.
Сред весеља и напора
сустиже их сила мрака.
Ал' и даље фрула свира,
цупка и коло девојака:
радост, песма, игра, вика,
по кућама сјај ко дан:
мрачно светли бакље зрака,
к'о да смртни блажи сан.
Епода
Ја тад Артемиди певах,
око куће коло играх,
кад ли смртни крик над градом
следи Пергам крвце сладом.
Мила чеда мајкам скоче
скуте хвате престрављена:
из заседе Арес крочи.
Паладина то је жеља.
Жртвеници липте крвљу:
тројански ту народ кољу,
пустоше по постељама,
рубе главе младићима.
I то њима венац доне,
а теби, тројански доме,
тугу, јеку жалопојки.
Андромаху возе на колима; син јој је у наручју,
до њих тројански плен и Хекторово оружје.
ХОРОВОЂА:
Хекабо, гле, Андромаху возе
кола туђинска, а на грудима
Астијанакт мили, син Хекторов,
привија се, а мати га љуља.
(Андромахи)
Куд, јаднице, у запрези срљаш?
До оружја Хекторова седиш,
до тројанског плена копљем стечена.
Строфа 2
АНДРОМАХА:
Хелени ме, господари, силом воде.
ХЕКАБА:
Јој!
АНДРОМАХА:
Што тужаљку тужиш моју –
ХЕКАБА:
Јаој!
АНДРОМАХА:
- тугу ову -
ХЕКАБА:
Зевсе, боже!
АНДОРМАХА:
- несрећу?
ХЕКАБА:
Децо моја!
АНДРОМАХА:
Била некад.
Антистрофа 2
ХЕКАБА:
Нема Троје, балгостања –
АНДРОМАХА:
Јадна!
ХЕКАБА:
I врле ми деце нема.
АНДРОМАХА:
Куку!
ХЕКАБА:
Куку наших –
АНДРОМАХА:
јада!
ХЕКАБА:
Јадна судбо –
АНДРОМАХА:
града –
ХЕКАБА:
дим што поста!
Строфа 3
АНДРОМАХА:
Ох, дођи мени мужу мој.
ХЕКАБА:
Зовеш јадна, сина мга;
Хаду оде, нема њега!
АНДРОМАХА:
Дођи, брани драге своје!
ХЕКАБА:
Хеленима страх и трепет
ти мајци оде млад.
Првенче Пријамов
поведи ме у Хад.
Андромаха силази са кола и прилази
Хекаби која се мало придигне.
АНДРОМАХА:
Велике су твоје жеље. Несрећнице!
Града више нема, свиреп бол нас слама.
Пред славном Паладаом лешеви крвави
јастребовима плен и гозба посташе.
А јарам ропства нашу Троју притисну.
О, несрећна домовино, сузе роним, тебе остављам
сада гледам срушен град, мој дом –
ту сам децу рађала.
Остадох без града, о, децо – растаје се мати од вас
ХЕКАБА:
Каквог ли јаука, какве ли туге,
суза сузу стиже, без суза су
само мртви – они бол не осећају.
ХОРОВОЂА:
Како су несрећнице миле сузе.,
јадиковке, тужаљке и песме бола!
АНДРОМАХА:
Мајко Хектора јунака –
видиш ли ово?
ХЕКАБА:
Гледам дело бођје, он вредно уништи,
а шта би ништавно до неба уздиже.
АНДРОМАХА:
Каква кобна промена;
са сином ме к'о плен воде –
од племенитог рода до послушног роба.
ХЕКАБА:
Страшно је шта судба може: ономад ми
Кадандра оде – силом је отргоше.
Боли мојој нема ми мере ни броја,
јер ми се у коштац мука с муком хвата.
АНДРОМАХА:
Чућеш гору вест: Поликсена је твоја
Ахиловој души мртвој жртвована.
ХЕКАБА:
Јао мени јадној, сада ми поста јасно
шта је још пре Талтибије хтео рећи.
АНДРОМАХА:
Са кола је својих угледај где лежи,
сиђох те је мртву покрих и ожалих.
ХЕКАБА:
Јао дете, твога страшног жртвовања!
Јао, како грозно погину ми!
АНДРОМАХА:
Ахиловом гробу жртва, она оде, неста ње.
Ипак, смрт је њена срећнија од живота мог.
ХЕКАБА:
Није исто, дете, живети и мрети,
мртав си ништа, док живиш наде има.
АНДРОМАХА:
Мајко, родиељко, послушај речмоју
да ти срцу дам утеху, саслушај ме сад:
мислим да је исто не родит се и мрет,
а смрт је боља него живот у тузи.
Мртав бола не трпи и не зна за зло.
Ја, којој је циљ била слава, добар глас,
обоје стекох, ал' срећу изгубих.
Честитост какву жену само може стећи,
ја с муком стицах под Хектоворовим кровом,
јер свака жена, била честита ил' не,
кад мужа код куће смерно не чека
зле гласове других за собом повлачи.
Ја пригуших жеље и чеках код куће.
Унутра ја не пуштах себи лукаве
речи жена, од почетка ум је мени
био довољан – мој честити учитељ.
Тихо, немо, мужа свога гледах.
Знала сам кад смем да га победим,
а у чем мужу победу да препустим.
Тај глас о мени стиже војсци Аргивској
и донесе ми пропаст, јер кад су ме заробили
Ахилов син ме за жену пожелео:
у дому крвника робиља ја бићу.
Истиснем ли из срца милог Хектора,
и срце новом мужу поклоним,
Хектору драгом, ја бићу неверна;
ако мрзим, господарима бићу мрска.
Ал' само једна кажу ноћ с мушкарцем
мржњу из срца жене избрисат зна.
Презирем ту која првог заборави мужа
и у новом браку другог љуби!
Ни ждребе које се растави од друга
с којим одрасте, неће лако јарам вући
иако биће ниже је, просто неразумно.
Хекторе, мили био си ми довољан,
силан, уман, муж богатог рода, храбар.
Нетакнуту ме узе оцу из куће
и у девичанску постељу моју леже.
Сад тебе нема, а ја заробљена
на лађи пловим још горем јарму ропском.
ХЕКАБА:
Ал' ти пусти, кћери, судбу Хекторову,
јер му спаса неће донет сузе твоје,
него пуштај овог сада господара,
опиј мужа, дражима га себи мами.
Ако то чиниш, свима радост донећеш.
Синка сина мога отхранићеш Троји –
помоћ јој највећу – па ће једног дана
твоји потомци опет Троју обновити,
она би и даље нама постојала.
Којег ово ја слугу видим,
стиже ли то гласник са новим одлукама?
ТАЛТИБИЈЕ:
Не мрзи ме, жено Хектора – јунака,
некад првог Тројанца; ја нерадо доносим глас.
АНДРОМАХА:
Како ми злослутно почињеш!
ТАЛТИБИЈЕ:
Одлука је, како да кажем... да твој син...
АНДРОМАХА:
Ваљда није њему други ко господар?
Или је изабран да у Троји остане?
ТАЛТИБИЈЕ:
На муци сам како да ти беду кажем.
АНДРОМАХА:
Хвала на обзиру, ал реци шта лепо.
ТАЛТИБИЈЕ:
Убиће ти сина, кад питаш за зло!
АНДРОМАХА:
Јаој мени! Од зла свога чујем веће зло!
ТАЛТИБИЈЕ:
Одисеј превагну Хеленима зборећи...
АНДРОМАХА:
Јаој, јаој! Сналази ме неизмерно зло!
ТАЛТИБИЈЕ:
... да син Хекторов не сме даље да живи ...
АНДРОМАХА:
Нека судба та снађе децу његову!
ТАЛТИБИЈЕ:
... и да га треба бацити са тројанских кула.
Тако мора бити, ал' ти постани мудрија.
Пусти га, достојанствено да истрпи бол!
(Андромаха трчи према колима са сином у наручју)
I не мисли, немоћна, да си јака ти.
Помоћи ти нигде нема, - обазри се:
град паде, мужа немаш, ти заробљена.
Како може с нама жена да се бори,
и то сама?! Зато не нагињи борби,
и не чини ништа противно и мрско.
Тражим од тебе – победнике не куни,
биће војска гневна. Кажеш ли шта против,
твој син ће остати без гроба и суза,
али ако се судби у миру предаш,
без гроба га мртвог неће оставити,
и свима ћеш тада бити милија.
АНДРОМАХА:
Премили мој, једини сине!
Умрећеш ми, јадну мајку оставићеш!
Уби те племенит род оца јунака.
I док другим људима он беше спас,
врлина оца твог теби смрт донесе.
Несрећни браку мој! Што ли се удадох?
Ко невеста дођох Хектору у кућу,
ал' не да сина му родим за жртву,
већ за краља плодне Азије.
Ти плачеш, сине? Осећаш ли коб своју?
Што ме хваташ ручицама, скуте вучеш,
што ли се у крилу моме ко птић гнездиш?
О слатки даху! Залуд те у пеленама.
баш узалуд груди ове отхраниле,
узалуд се мучих, сатрех се од брига.
Сад и никад више љуби мати своју,
прибиј се уз мене сине, загрли ме
ручицама и прислони усне мојим.
А ви који донесете муке, паклене,
што убијате ово невино дете!
Частите се месом људским!
Припадамо – воља божја – не могу сина
сачувати, ни смрти га спасити.
Хајде носите, баца л' вам се бацајте!
Ја вам на свадбу идем, а сина изгубих!
Улази у кола и одлази са војницима
који су је довели.
ТАЛТИБИЈЕ:
(Детету)
Сада остави, дете, мили загрљај
кукавне ти мајке, на највише врхове
очевих кула ходи, где ћеш се сада
по пресуди и душом својом растати.
(Слугама)
А сад узмите њега, вама на душу,
весник овог зла треба да је предан томе,
и да му је у срцу бездушност милија но моме.
Један војник узима Астијанакта и одлази.
Излазе Андромаха и Талтибије са Астијанактом.
ХЕКАБА:
О дете, синко јадног сина мог!
Неправдом нам – мајци твојој и мени,
сад грабе те, душо! Злосрећниче,
шта да за те учиним? Бусам се
у груди, ударам по глави,
тим те само даровати могу.
Јао мени, јао граду,
јао теби! Шта још рећи?
Шта ли нас још чека, па да сасвим
у пропаст потонемо ми?
Стропошта се на земљу. Долази Менелај
с копљаницима.
МЕНЕЛАЈ:
О светлости сунца, јарки сјају ти,
данас жену своју, Хелену, ја добићу.
Ја сам Менелај, силу мука прегрмех,
а ово са мном иде војска Хеленска.
Ал' Троји нисам дошао, како мисле,
због жене, већ због оног који на превару,
као гост, из куће моје супругу оте.
Он је кажњен – уз божју помоћ.
I Парис и земља његова пала је
под копљем хеленским, а ја сам дошао
да водим бедну – некад је била моја,
а сад име јој нерадо помињем. Сад се ту
међу робињама тројанским.
Они који су је копљем заробили
мени су да је убијем препустили:
нећу ли то - да је натраг у Арг, водим.
Одлучих да је не усмртим у Троји,
него да Хелену на чађи поведем
и да је тамо у домовини убијем
за освету свих наших под Тројом палих.
Но, дедер пратњо, у одаје пођите.
за косу је ухватите, довуците, крвопију моју,
да је нашој земљи,
чим повољни ветар дуне, одведемо.
ХЕКАБА:
(Полако устаје)
У рукама свет и трон на земљиимаш,
о, Зевсе, недокучиви, ма ко био,
био Сила Природе или Ум Људски.
теби се молим,
јер ти људски удес сав правди приводиш!
МЕНЕЛАЈ:
Шта је то? Како се то Зевсу молиш?
ХЕКАБА:
Хвалим тебе, Менелају, ако мислиш
жену убити своју, ал' од лица њеног бежи
да те жеља не савлада: она погледе мами,
градове осваја, куће пали чарима.
Знам је и ја, и ти, и сви ови страдалници.
Улази Хелена лепо обучена, воде је војници
ХЕЛЕНА:
Менелају, страх ме хвата, дрхтим сва.
То заслужих, у рукама сам слугу твојих,
из одаја ових на силу ме воде.
Знам колико сам ти мрска,
али смем ли да питам шта одлучисте
ти и остали – шта ће бити са животом мојим?
МЕНЕЛАЈ:
Колебања беше, ал' те мени на крају
предала војска коју си повредила.
ХЕЛЕНА:
Може ли се на то одговорити речју
да ако умрем нећу умрети праведно.
МЕНЕЛАЈ:
Погађања нема, ту сам да те погубим.
ХЕКАБА:
Саслушај је, Менелају, да без тога
не умре, а мени дај да одговорим
на речи њене, јер ти не знаш ништа баш
о злу које у Троји она почини.
Све скупим ли у једно, смрт је за њу, утећи
неће!
МЕНЕЛАЈ:
Има прилику да збори, ако жели
дарујем јој то, ал' нек зна да због тебе
допустићу да каже нешто, не због ње.
ХЕЛЕНА:
Мислим да – говорила добро или зло,
нећеш одговарати јер ме сматраш душманком.
Ал' ја намеравам да ти одговорим,
ако ћеш ме оптужити; јер неке
оптужбе и ја имам рећи:
прво, ова је родила узрок зала – Париса.
(Показује на Хекабу)
- Париса.
Рећи ћеш да ја не казах оно битно –
како сам се из твог двора ја искрала:
дође он уз заштиту свемоћне Афродите.
(Хекаби)
Њен син мучитељ. Несрећо!
(Опет Менелају)
Париса је у двору своме оставио,
бродом на Крит из Спарте одједрио.
Нећу тебе, но себе следеће да питам:
шта помислих кад из куће за туђином
кренух, издавши отаџбину и дом свој?
Афродиту казни, буди јаћи од Зевса
који превласт над другим боговима има,
али њој робује, а мени опрости.
Помислићеш да се досад оправдавам,
али кад Парис умре и под земљу оде,
требало је, јер брака ми више не би,
да из куће до хеленских одем лађа.
Трудих се у том: сведоци ми вратари
на кулама и на тврђави стражари:
често ме затицаше да се ужетом
с врха куле крадомице на тле спуштам.
Ал' силом ме Дејфоб, бат Парисов, уграби,
за жену узе, пркосећи Тројанцима.
Како, дакле, мужеу, могу мрет по правди
од руке твоје кад ме он силом узе,
а зар за лепоту што рођењем добих, дар је
ропство место венца? Жеља ти је луда
ако од богова хоћеш бити јачи!
ХОРОВОЂА:
Земљу своју, краљице, и децу брани!
Реч њену слатку побиј, Обмањује,
лепо збори, о злу ради, циљ јој страшан,
ужас прави!
ХЕКАБА:
У оделу варварском и свег у злату
ти виде Париса блиставог – пламом срце ти плану
У Хелади мало теби беше богатаства –
па из Спарте оде, побеже у нади
да Тројом златом тече, да ћеш ти
у благу пливати. Не беше ти довољан
Менелајев дом да уживаш у раскоши.
Добро. Кажеш да те мој син силом одведе?
Који те Спартанац опази? У помоћ
викну ли? Кастор млади и други брат Полукс
живи беху, још међ' звездам нису били.
I још кажеш, с куле си се ужадима
крадом спуштала, преко воље остала?
Где су те ухватили да уже везујеш.
Ил' да нож оштриш, што би свака права жена
учинил у чежњи за првим мужем?
Па ипак те саветовах толико пута:
"Отиђи, кћери, а моји ће синови
друге женити. Кришом ћу те лађи послати.
Учини крај рату."
Ал' то теби беше мрско.
Постала си обесна ту, уз Париса,
хтела си да ти се варвари клањају.
То ти је било важно. Китила си се
за излазак, а с мужем у исто небо
гледала, о главо клета гнушам те се!
Требало је да покорна у ритама
одеш главе обријане у страху дрхтећи
са више чедности него бестидности,
а зарад свих грехова твоје прошлости.
Менелају, да знаш чим ћу да завршим:
прослави Хеладу, њу убиј на други начин
достојан тебе, женама другим закон
овај дај: смрт свакој која мужа изда!
ХОРОВОЂА:
Достојно је дома прадедова казни,
Менелају!
МЕНЕЛАЈ:
Ти судиш у потпуности исто као ја:
својевољно је та од мене отишла
у туђ' кревет. Све на Афродиту свали,
то је само изговор.
(Хелени)
Приђи да те каменује свет.
Брзом смрћу дуге патње
отплати – бар сад ме не срамоти.
Хелена пада пред Менелаја и грли му колена.
ХЕЛЕНА:
Немој, предака ти, мени бошију лудост
приписат, немој ме убити. Опрости!
ХЕКАБА:
Не издај јунаке које ова уби!
Зарад њих и деце ради заклињем те!
МЕНЕЛАЈ:
Доста стара! Стани! Ја за њу не марим.
Слугама зато заповедам да је на лађе
одведу. Оданде ће она на пут казне поћи.
ХЕКАБА:
Немојте се у исту лађу укрцати!
МЕНЕЛАЈ:
Што? Је л' теже бреме но што је била пре?
ХЕКАБА:
У сваком заљубљеном љубав траје довека.
МЕНЕЛАЈ:
Биће како желиш, моје ће се срце
љубљене одрећи. Неће са мном
на исту лаћу, савет твој и није лош.
А кад у Арг доће, баш ће по заслузи
срамно, срамна мрети и чедности учити
жене све. То није лако али опет,
њена смрт ће одвратити од лудости
жене све – па биле оне грешније од ње.
ХОР:
Мужу мили ти ми оде,
погибе ми, гроба немаш:
неокупан, духом луташ,
и без жртве блудиш, патиш.
А мене ће морем барка
хитра одвест на крилима,
граду коња, све до Арга,
вису киклопских зидина.
На вратима деце јато,
сузама се мила гуше,
рукам грабе мајци скуте,
висе плачу, вичу, чујте:
"Јао, мени мајко моја,
на црној ме лађи воде,
од погледа твог далеко,
морем светој Саламини.
Ил' на Истам врх два мора,
на врата Пелопу двора."
Улази Талтибије са слугама, носе леш
Астијанактов на Хекторовом оклопу.
ХОРОВОЂА:
Јао, јаој!
Све нова нову несрећу стиже, јао
земљи овој нашој. Гледајте Тројанке!
Гледајте, несрећнице, Астијанакта!
Ево њега мртвог, Хелени га носе,
убили га, с куле страшним падом паде.
ТАЛТИБИЈЕ:
Многу ми је сузу Андромаха
измамила кад је дом свој остављала,
родну земљу оплакала, с Хекторовим
гробом опраштала. Од Неоптелема
молила да мртво чедо Хекторово,
што са зида паде и раста се с душом –
сахрани, закопа с Хекторовим штитом,
бронзаним, што га је он уз бок стављао.
Измоли да се у твоје руке преда,
да мртво чедо хаљом и венцима искитиш
колико можеш јер му је мати отишла.
Журба господара је спречи да сина сахрани.
А ми ћемо мртвог, кад га средиш,
земљом засути, копље над гробом дићи.
Ти брзо обави што је поручила.
А ја сам те једне бриге решио;
прелазећи Скамандар, реку ову,
окупах га мртва и ране му испрах.
А сад идем, да му гроб ископам,
и у једно да се сав мој и твој здружи труд,
да ме лађа што пре дому однесе.
Талтибије одлази.
ХЕКАБА:
Округли штит Хекторов, на земљу спустите!
Тешко ми је да га гледам. С болом га гледам,
и сви ви, копља дужег од памети,
што ли се побојасте овог детета,
које убисте нечувено? Палу Троју
да једном не дигне? Нисте били кукавице
кад гинусмо, и кад Хектор и војска
небројена имаху у боју више среће.
А сад сте се преплашили овог детета,
кад град је освојен и Троје више нема.
Презирем страх кад неко без разлога страхује.
О, драги, како ли те несрећна нађе смрт!
Да за град ти паде млад, стасао
за брак, преузевши власт, божанској сличну,
срећан би био ако срећа је у том.
Овако, дете, ти виде и срцем спозна,
ал, не ужива дуго у оном што дом ти пружи.
Јадно моје, страшно су ти главу нагрдили
зидови предака, куле Аполона.
Мати ти је брижно увојке неговала,
љубила их. Сад из смрсканих костију
крв се церека. Ручице, како мило наликовасте
очевим, а сада низ рамена клонусте.
Миле усне, некад срећно гугутаве, сада
замрле сте! Слагале сте над постељу
кад се надвих, рекле сте ми: "За тобом ћу
отсећ' косе уплетене, до гроба те отпратити
са друзима мојим тужно поздравићу."
Не ти мене но ја тебе у гроб стављам,
старица без свог града, своје деце –
тебе јадног, младог сахрањујем.
Јао мени! Миловања, нежности, свих снова
неста ми! Шта ће песник
у камену на твом гробу урезати?
Зар: "Ово дете из страха негда убише Хелени."
Ружан натпис свима на срамоту!
(Штиту)
Ти што дивно чувао си руку Хекторову
чувара свог јединог изгуби.
Како мио на ремену је његов траг
и зној на кружном венцу штита
што Хектору често са чела капаше,
у мукама под браду кад га је стављао.
Дајте накти телу, овом несретном
од блага што га имам ја.
(Неколико жена одлази под шатор.
Обраћа се Астијанакту.)
Ни честито те окитити
бог не да. Ал' то што имам твоје је.
Луд је смртник ако мисли да је срећа стална,
па се радује, док срећа ћудљиво лута к'о
махнита
па тако нико никад исте среће није.
Жене се враћају с накитом за мртво дете.
ХОРОВОЂА:
На рукама ти накит носе
од плена тројанског да мртвог окитиш.
ХЕКАБА:
(Китећи)
О синко, не кити те мати оца твог
благом као да си претеко вршњаке
на коњу ил' у стрељаштву победио –
или као да си у лову био први,
што су Тројанцима обичаји тако драги.
ХОР:
Ај, ај, рани ме,
у срце ме погоди.
Велики би једном краљ био граду мом.
ХЕКАБА:
Чиме бих на свадби те китила. На
венчању твом са лепотицом азијском,
сад огрћем мртво тело тројанском хаљом
кићеном.
(Штиту)
А ти венац буди њему, мили штиту
Хекторов. Ти оче славних победа,
не зна им се број: с мртвим нећеш умрети.
ХОР:
Авај!
Земља ће те узети, дете,
горка туга бићеш земљи!
Јадиковку, мајко почни –
ХЕКАБА:
Јао, бола!
ХОР:
Наричи за мртвим мајко!
ХЕКАБА:
Јада твојих превеликих!
ХЕКАБА:
Свилом ране завићу ти, ја видарка
ту, на земљи – доле за те отац бринуће се.
ХОР:
Чупај косе, главу удри, ох ударај руком јадна!
Кратка пауза, Хекаба се замисли, а затим
проговори наизглед нешто мирнија
ХЕКАБА:
О најдраже моје жене!
Узалуд смо жртве богу приносили,
ал' да бози нас с висине не срушише доле
без славе би смо били,
не би песмом славио нас свет.
(Војницима)
Крените у гроб да га положите.
Венце има какви доликују за онај свет.
Покојнима, мислим, мало је до тога
да л' ће им се указати богата почаст.
Ташта то је обмана, тим се живи ките.
(Војници стављају мртво тело на штит
и одлазе)
ХОР:
Јоој! Јадна ли је мајка која се у живот
силно поуздала твој – а ти је превари.
Високо си био цењен, срећан – рођен
од предака славних, а грозном смрћу паде.
(У позадини се виде војници, носе бакље)
Кога ја то видим горе на висов'ма
тројанским? У рукама им светли пламен.
То бакљама машу? Несрећну ће Троју
крај свих зала још и неко ново стићи!
Долази Талтибије
ТАЛТИБИЈЕ:
Кажем вам четовође, што налог добисте
да град Пријамов спалите: "У рукама бакље
не држ'те узалуд! Бацајте их у град Троју
па кад Троју сасвим разоримо
да се весели кући вратимо.
(Женама)
А ви, кћери тројанске, и вама исто
заповедам: кад војске трубом дају
знак за покрет, ка лађама хеленским
крените да одавдеотпловите.
А и ти, најнесрећнија жено, старице
послушај!
ХЕКАБА:
О јадне мене! То је оно најгоре,
злу свему моме дође ево круна, крај.
Одлазим из постојбине, огањ пали град.
(Окреће се према граду)
О Тројо сјајна, некад дико варварска
сад брзо ће ти славно име
затрти. Пале те, а нас к'о робиње
одводе. Ох боже! А што бога зовем?
Није ме чуо ни пре кад сам га звала.
У огањ Троје јурнимо,
најчасније је мрети са домом у пламену,
и са домом изгорети.
Трчи колико је ноге носе.
ТАЛТИБИЈЕ:
Понеле те, јаднице, све несреће твоје!
Хајде водите је, не штедите је.
Војници ухвате Хекабу и вуку натраг
Строфа 1
ХЕКАБА:
Јо-јо-јо-јоој!
Дардане, тројански поглавару,
оче родитељу! Видиш ли патње ове
недостојне нашег рода?
ХОР:
Види, види, али града неста,
народа и Троје нема више!
Антистрофа
ХЕКАБА:
Јо-јо-јо-јоој!
Троја блиста у пламену,
огањ гута тврђаве, куле и храмове.
Град нам гори!
ХОР:
Троја паде, нестаде је.
ХЕКАБА:
Јао земљо, деце моје хранитељко!
ХОР:
Јао! Јаој!
ХЕКАБА:
Чујте децо, послушајте мајке глас!
ХОР:
Зашто мртве болним криком, ти призиваш?
ХЕКАБА:
Старо тело на тле спуштам, клечим,
обаема рукама земљу бијем.
ХОР:
С тобом и ја земљи колено свијам,
мужеве мртве из Хада дозивам.
ХЕКАБА:
Прогоне ме, вуку!
ХОР:
Болан ти је јаук, болан!
ХЕКАБА:
Под кров ропски из дома мог.
Куку! Јао Пријаме, Пријаме без гроба ми оста.
Ти и не знаш за мој јад!
ХОР:
Црна смрт му склопи очи
чистог закла грешна рука.
ХЕКАБА:
О храмови божји, мили граде мој!
ХОР:
Јао, јој!
Антистрофа
ХЕКАБА:
Укротите, крвав пламен, силу ратну!
ХОР:
Брзо ћете без славе милој земљи лећи.
ХЕКАБА:
Од црног дима што се небу вије
ни дом свој више не могу да видим.
ХОР:
Ни за име земљи више знати се неће.
Уосталом, и све друго нестаће.
Славне Троје више нема!
Тврђава се руши.
ХЕКАБА:
Видесте ли, чусте то?
ХОР:
Прасак са тврђаве!
ХЕКАБА:
Потрес, јад, у сусрет ропском животу идем!
ХОР:
Ао, јадног града! Ипак, ногом ступај,
напред путем ходи до хеленских лађа.
(Еxеунт омнес)
Крај
