Трговачка чаршија
| Трговачка чаршија Писац: Бранислав Нушић |
Београдска трговачка чаршија заслужује своју нарочиту историју, и по њеним трговинско-политичким тежњама и по њеноме учешћу у јавноме животу и по физиономији коју она тако нагло мења.
Под трговачком чаршијом сматрала се данашња Улица краља Петра, која полази од Саборне цркве па иде Зереком до Дорћола. Та је улица доскора носила име Дубровачке, раније Трговачке улице, а још раније звала се просто чаршија. У то доба, делила се она на три дела: Главна чаршија, Зерек и Дорћол. У овоме чланчићу позабавићемо се Главном чаршијом која полази од Саборне цркве и иде до раскршћа Кнез Михаилове и Краља Петра улице. Данас се у томе делу чаршије поносно дижу зграде ћир-Михајла Павловића, газда-Милана Павловића, Народна банка, основна школа и гвоздена кућа Бенциона Були, али та улица није била постидна ни пре пола века, па ни раније. Још тада су се у тој улици дизале поносне зграде, као Митрополија, Старо здање и Слога.
Но није то физиономија зграда која заслужује своју историју, већ физиономија саме чаршије која је за неколико деценија претрпела невероватан преображај. Не може човек чисто веровати да је за тако мали број година изумрла готово цела чаршија и да данас у целом њеном најживљем делу нема ни једне старе фирме а ретко које или готово ни једно од имена са тих фирми да је још у животу.
Стога и хоћу да бацим један поглед на ту чаршију каква је она изгледала између педесетих и шесетих година прошлога века.
Хајде да заједно шетамо кроз тадању чаршију, те да се сећамо појединих фирми или, уколико их се ми не сећамо, да призовемо старе људе, који ће нам радо причати о тим старим, добрим временима.
Пођимо од данашње кафане "Знака питања", па хајдемо том страном, крај Народне банке све до Спасићеве задужбине (палате "Слоге"). Кад тај ред свршимо, ми ћемо се опет вратити те почети од цркве па левом страном.
На самоме углу била је кућа чувенога Ећим-Томе. Ту се сад диже кућа масе Стефановића, до ње, и сад постоји онаква каква је била некад, кућа коју је себи сазидао и у њој живео знаменити Петар Ичко, а ту је била и прва српска пошта а затим основна школа.
Ено прођите и сад крај те куће и навирите у средњи прозор доњег спрата, па ћете видети како је у прагу рагастова усечена (а доцније попуњена) рупа, кроз коју су се писма бацала, док је била Пошта.
Старо здање зидао је кнез Михаило четрдесетих година. На углу је била кафана код "Јелена", па је као фирма постојао и јелен од бронзе на самом углу. Доцније, кад је кнез Александар назидао здање на пијаци (данашњу општину), па то било ново здање, прозвала се кућа у Дубровачкој улици Старо здање а још доцније "Гранд хотел". У здању код "Јелена" даване су некада и позоришне представе а ту је била и "Илирска касина".
Од Поште па до Старога здања био је зид. У Староме здању била је тада апотека код "Српског грба" коју су држала браћа Аца и Паја Јовановићи. Но то није најстарија београдска апотека. Старија је била Делинијева, која се најпре налазила на Дорћолу у Давичовом хану.
У сутерену Старога здања (где је мало доцније био Ј. Одавић) била је радња Браће Димитријевића болтаџије а до њих је држао кафану код "Репате звезде" Никола Тодоровић, отац редитеља Народног позоришта Саве Тодоровића, којега су због те фирме и прозвали "Никола Репача".
Од Здања је, као и данас, ишла улица (данас Грачаничка) а преко пута Здања на углу била је радња Манојла Стефановића и Николе Пејновића болтаџија, до њих одмах Васа терзија па онда Јован Живковић ћурчија, отац генерала Михаила Живковића (Гвозденог); до Живковића на углу, где је сад Народна банка, био је чувени бакалин (прва деликатесна радња) Хаџи Димитрије Рошу, чија је кћер мајка Главинића, бив. председника општине. Тај ред прекида опет улица (данашња Цар-Лазарева) па онда преко пута на углу био је Капра бакалин, па Браћа Каснар, продавци играчака, до њих Сава Соповић болтаџија а до њега Карађорђева кућа (Слога) у којој је била радња са турским еспапом Ламбре Папа-Ђорђа а за њом галантериста Димитрије Лазаревић, отац пок. др Радмила Лазаревића и на углу банкарска радња "Молеровић и Фичо".
Е хајде сад опет да се вратимо Саборној цркви. Тога се сви још добро сећате да је до цркве, где је сад основна школа, било Београдско читалиште које је основано четрдесет шесте године. У дућанима који су били под самим читалиштем био је Русо сараф, па до њега Рига берберин, отац Влајка Димитријевића, познијег сопственика купатила. После плота, који је од читалишта водио, био је сокачић који води на Калемегдан (продужење Грачаничке улице). У сокачићу била је књиговезачка радња Винклерова, код којега је становао и умро 1847. год. Јоаким Вујић. Онда агентура за нирнбершки еспап Соларовића (стрица генерала Соларовића), до њега Ж. Ђорђевић болтаџија, отац др Воје Ђорђевића, до њега Никаруши који је држао радњу са ситницама, играчкама и нирнбершким еспапом, па до њега Ђорђе Белкић, дед покојног глумца Ђорђа Белкића. У истом дућану, где је био Белкић, били су мало доцније Карабиберовић и Свилокосић. До њих је био Миша Арсенијевић који је најдуже у тој чаршији сачувао своју фирму. Па онда долази Луча бакалин (отац др Демостена Николајевића), а до њега Луча ћурчија (отац пок. Ђене и Мите Бимбића), па онда Настас Вујић (брата Косте Вујића, професора) и Јоца Живковић болтаџија.
Мада сам, вероватно, кога и заборавио, тек тако је изгледао тај део чаршије тада. А колико се данас изменило! Прођите па прочитајте данашње фирме. Оно што је карактеристично то је да је тих година већина фирми српских. По броју су јаки и Цинцари, а Јеврејин и Шваба, свега по један.
Да вам кажем још неке ситнице из те чаршије. Кирије су дућанске, богами, још тада биле од 10 до 15 дуката, што је сразмерно врло велика кирија и према данашњим. То је само знак да је трговина у томе делу чаршије била пре осамдесет година јача и живља но данас. Уосталом, стари трговци из те чаршије причају да нису затварали радње без 200 дуката пазара.
Шта ли ће од данашње чаршије затећи хроничар који кроз осамдесет година, овако као ја данас, прошета њоме?