Тит Андроник

Извор: Викизворник
Тит Андроник
Писац: Виљем Шекспир
Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић


ЛИЦА:[уреди]

САТУРНИН, син преминулог цара који доцније постаје цар
БАСИЈАН, Сатуминов брат
ТИТ АНДРОНИК, римски патриције и војсковоñа против Гота
МАРКО АНДРОНИК, народни трибун и Титов брат
ЛУЦИЈЕ
КВИНТ
МАРТИЈЕ
МУТИЈЕ синови Тита Андроника
МЛАДИ ЛУЦИЈЕ, дечак, Луцијев син
ПУБЛИЈЕ, син Марка Андроника
СЕМПРОНИЈЕ
КАЈ
ВАЛЕНТИН Титови сродници
ЕМИЛИЈЕ, римски патриције
АЛАРБ
ДЕМЕТРИЈЕ
ХИРОН Таморини синови
АРОН, црнац, Таморин Ијубавник
ГЛАСНИК и БУДАЛИНА
ТАМОРА, готска краљица
ЛАВИНИЈА, кћи Тита Андроника
ДАДИЉА и ЦРНО ДЕТЕ
ГОТИ И РИМЉАНИ
ТИТОВИ СРОДНИЦИ, СЕНАТОРИ, ТРИБУНИ, ОФИЦИРИ, ВОЈНИЦИ
И ПРАТИОЦИ
 
Место радње
РИМ И ОКОЛИНА

ПРВИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Рим. Пред Капитолом. У позадини, кроз прозор који гледа на
балкон, види се Сенат у заседању.

(САТУРНИН, са својом пратњом, улази на једна врата, а БАСИЈАН, са својом, на друга.)
 
АТУРНИН. Врли патрицији, штитови
права мог,
Правду моје ствари браните оруж-
јем;
Ви земљаци, моји мили следбеници,
Докажите мачем наследно ми
право.
Првороñени сам син оног који је
Последњи носио царску круну
Рима;
Па нека очева част припадне мени,
Да ми старешинству не нанесу
срам.
БАСИЈАН. Римљани, пријатељи, борци права мог,
Ако је Басијан, цезаров син, икад
Мио био оку краљевскога Рима,
Заузмите овај прилаз Капитолу
И не допустите да бешчашће приñе
Престолу царском што служи врлини,
Правди, умерености и племенитости,
Већ нека заслуга бирана већином
Заблиста: браните слободу избора!
МАРКО (излази на балкон Сената, држећи у руци крумт.)
Принчеви који се за царски престо, власт
Славољубиво борите помоћу
Странака или својих пријатеља,
Знајте да је народ Рима, кога ми
Пуноправно представљамо, дао
Глас једнодушан на избору цара
За Андроника названог Побожним,
Због великих му заслуга за Рим.
Племенитијег и храбријег ратника
У зидинама овог града нема.
Сенат га је позв'о да се дому врати
Из тешких ратова с варварским Готима.
Са синовима је страх и трепет нашим
Душманима; народ ратнички он подјарми.
Десет је година откад први пут
Поведе ствар Рима и оружјем казни
Противнике горде; пет пута се враћ'о
Крвав у Рим, носећ' с бојишта ковчеге
С храбрим синовима; и данас је прин'о
Пред спомеником Андроницима
Жртву покајницу, и ту погубио
Најплеменитијег заробљеног Гота.
И најзад, с богатим трофејима славе
Враћа нам се у Рим наш добри Андроник,
Прослављени Тит, тај ненадмашни ратник.
Молимо вас, у име блиставог имена оног
Које бисте с правом да наследите сад,
И које, кажете, штујете, славите,
И у име права Сената, Капитола,
Повуците се, смањите своју снагу,
Пустите другове, и к'о молиоци
Изнес'те заслуге мирно и понизно.
САТУРНИН. Трибунова лепа реч мири ми мисли.
БАСИЈАН. Марко Андрониче, толико верујем
У твоју исправност и твоју честитост,
И волим, поштујем и тебе и твоје,
Твог часног брата Тита, синове му
И њу, којој смерно посвећујем мисли,
Дивну Лавинију, богати украс Рима,
Да распуштам своје одане пријатеље,
А својој срећи и жељи народа
Питања мога остављам решење.
(БАСИЈАНОВЕ ПРИСТАЛИЦЕ одлазе.)
САТУРНИН. Пријатељи што се тако ревносно
Заложисте за моје право, — хвала
Свима! Отпуштам вас, а себе, своју ствар
Предајем Ијубави и вољи земље своје.
(САТУРНИНОВЕ ПРИСТАЛИЦЕ одлазе.)
Буди ми праведан и наклоњен, Риме,
К'о што ја бејах теби одан, склон.
Отвори капије, пусти ме унутра.
БАСИЈАН. Трибуне, и мене, скромнога такмаца.
(Одлазе у дом Сената. Улази КАПЕТАН.)
КАПЕТАН. Римљани, пролаз! Јер добри Андроник,
Слика врлине, најбољи ратник Рима,
Победник у свим биткама које је
Водио, враћа се са чашћу и пленом
Оданде где је мачем укротио
И подјармио све душмане Рима.
(Чују се добоши и трубе. Улазе у поворци: МУТИЈЕ и МАРТИЈЕ, за њима,
ДВА ВОЈНИКА који носе ковчег застрт црним покривачем, затим КВИНТ
и ЛУЦИЈЕ, за њима ТИТ АНДРОНИК кога прате његови заробљеници: ТА-
МОРА, краљица Гота, њени синови АЛАРБ, ХИРОН и ДЕМЕТРИЈЕ, црнац
АРОН и остали. ВОЈНИЦИ спуштају ковчег и ТИТ говори.)
ТИТ. Риме, победниче у црнини, здраво!
Ето, к'о барка што робу истовари
И с товаром се драгоценим враћа
У луку одакле прво котву диже,
Долази Андроник под ловоровим венцем,
Дд своју земљу сузама поздрави,
Сузама радости што се у Рим враћа.
Велики заштитниче овог Капитола,
Гледај милостиво на обред што спремам!
Римљани, од двадес'т пет храбрих синова,
Половине што је краљ Пријам имао,
Погледајте живе и мртве остатке!
Живе нек' награди Рим љубављу својом,
А ове што сам њиној вечној кући
Донео сахрани у раку предака.
Готи ми даше да мач у корице ставим.
Тите нељубазни, нехатни спрам твојих,
Што пушташ да ти, непогребени још
Синови лебде на страшном рубу Стикса?
Положите их крај браће њихове.
(Отварају гробницу.)
Поздрав'те се ћутке, по обичају мртвих;
Спавајте мирно, пали у борби отаџбине! —
О свети гробе мојих радости,
Ти, мили своде врлине и части,
Колико си мојих синова прим'о
Које ми никад вратити више нећеш!
ЛУЦИЈЕ. Дај нам најгордијег заробљеног Гота,
Да му исечемо удове, и тело
На ломачи ,,ад манес фратрум" жртвујемо
Пред земном тамницом њихових костију,
Да сени не остану незадовољене,
А нас кобни земни догаñаји мину.
ТИТ. Дајем вам најбољег који је још жив,
Најстаријег сина те краљице јадне.
ТАМОРА. Стојте, римска браћо! Врли освајачу,
Победоносни Тите, сажали се
На мајчине сузе у тузи за сином.
Ако ти синови икад мили беху,
Помисли да је син и мени мио!
Није л' доста што смо у Рим доведени
Да красимо тријумф и повратак твој
Као робље твоје и моћнога Рима?
Треба л' ми синове исећи на тргу
Јер храбро бранише отаџбину своју?
О, ако је борба за краља и земљу
Врлина твојих, онда је и њина.
Гробницу своју не скмави крвљу.
Хоћеш да си ближи природи богова?
Приближи им се својим милосрñем;
Милост је најбољи знак племенитости.
Троструко племенити Тите, поштеди ми
Првенца!
ТИТ. Смири се, госпо, опрости ми.
Они су браћа; твоји Готи их гледаху
У борби и живе и мртве. За своју
Палу браћу траже, према вери, жртву;
Твој син је одреñен, и мора умрети,
Да се вапај сени мртвих задовољи.
ЛУЦИЈЕ. Водите га! Брзо запалите ватру,
И на ломачи му, насим мачевима,
Сецимо удове, докле не изгоре.
(ТИТОВИ СИНОВИ одводе АЛАРБА.)
ТАМОРА. О побожности свирепа, неверска!
ХИРОН. Је л' Скитија била варварска упола?
ДЕМЕТРИЈЕ. Не пореди с гордим Римом Скитију.
Аларб иде миру, а ми остајемо
Да пред Титовим погледом дрхтимо.
Госпо, прибери се и надај се да ће
Богови, што су тројанској краљици
Пружили прилику да се у шатору
Освети горко трачком тиранину
Помоћи и готској краљици Тамори,
Јер су Готи Готи, Тамора краљица!)
Да се за крвава недела освети.
(ТИТОВИ СИНОВИ се враћају с крвавим мачевима.)
ЛУЦИЈЕ. Господару, оче, гле како свршисмо
Римске нам обреде! Аларб је исечен;
Утроба му храни ватру жртвеника,
Чији дим, к'о тамјан, даје мирис небу.
Остаје нам само да сахранимо браћу
И долазак њихов трубом поздравимо.
Нека тако буде, и нека Андроник
Последње збогом душама им каже.
(Трубе свирају док се ковчег ставља у гробницу.)
У миру и части спавајте, синови;
Најбољи борци Рима, почивајте
Ван домашаја земних промена и беда!
Овде не вреба издаја нит' се завист
Надима, ту не расте отров клет,
Без буре је, буке, мир и вечни сан.
(Улази ЛАВИНИЈА.)
У миру и части спавајте, синови.
ЛАВИНИЈА. У миру и части нек' живи храбри Тит!
Живи у слави, господару, оче.
Ах, том гробу дајем данак у сузама
И последњу почаст чиним браћи својој.
Клечим пред ногама твојим са сузама
Радости због твога повратка у Рим.
Победничком руком благослов ми дај,
Ти чијим делима најбољи Римљани кличу.
Љубазно си, добри Риме, сачувао
Утеху старости ми, радост срца мог.
Лавинијо, живи; наџиви, к'о слика
Врлине, дане оца, трајност славе.
(Улазе МАРКО АНДРОНИК и ТРИБУНИ; САТУРНИН, БАСИЈАН и
остали се враћају.)
МАРКО. Живео господар Тит, љубљени брат мој,
Велики тријумфатор у очима Рима!
ТИТ. Хвала ти, трибуне, племенити брате.
МАРКО. Добро дошли, синовци, из успешних ратова,
Yи живи, и ви смирени у слави!
Велможе, који сте у служби отаџбине
Потегли мачеве, судбине сте сличне.
Ал' чвршћи је тријумф погребне свечаности,
Те што је постигла Солонову срећу
И над менама судбе тријумфује
У постељи части. Тите Андрониче,
Народ Рима, чији си пријатељ вазда био,
Шаље ти по мени, трибуну, представнику,
Одежду белу без мрља, и он те
Кандидатом за престо именује
Поред синова преминулог цара.
Буди „цандидатус", обуци је, приñи,
Да безглавом Риму поставимо главу.
ТИТ. Боља је глава за славно му тело
Од моје што дрхти старошћу, слабошћу.
Што да је обучем и доведем вас
У неприлику? Да будем изабран
Данас уз опште клицање, а сутра
Да напустим престо, да умрем и створим
За све вас само нове бриге још?
Риме, твој ратник сам четрдесет лета
И успешно водих војску отаџбине,
И сахраних два'ес'т једног храброг сина
Повитеженог на бојишту, палом
Смело у борби за добро земље ове.
Старости мојој дај палицу части,
Али не жезло, да светом владам ја,
Што последњи владар држаше високо.
МАРКО. Тите, тражи само, и добићеш царство.
САТУРНИН. То ли, славољубиви трибуне, смераш ти?
ТИТ. Стрпљења само, принче Сатурнине.
САТУРНИН. Римљани, дајте ми моје право ви.
Патрицији, вадите мачеве,
И не враћајте их у корице више
Док Сатурнин царем римским не постане.
Андрониче, боље да будеш у паклу
Но да ми срце народа отимаш!
ЛУЦИЈЕ. Горди Сатурнине, ометачу добра
Које ти спрема племенити Тит!
ТИТ. Умири се, принче, вратићу ти срце
Народа и од мене га одвићи.
БАСИЈАН. Андрониче, не ласкам ти, већ те
Поштујем, и то ћу чинити до смрти.
Појачај моју странку пријатељима;
Бићу ти дубоко захвалан, а захвалност
Племенитим људ'ма часна је награда.
ТИТ. Народе римски, народни трибуни,
Ја од вас тражим ваше право гласа,
Ако ми га само драговољно дате.
ТРИБУН. Да задовољи доброг Андроника
И увелича му повратак у Рим,
Народ ће примити кога призна он.
ТИТ. Трибуни, хвала вам. Молим вас избер'те
Најстаријег сина царевог, Сатурнина,
Принца чије ће врлине, надам се,
Сјати Римом као сјај Титанов светом
И до зрења правду довести у земљи.
Хоћете ли избор по моме савету,
Крунишите њега с узвиком: „Живео цар!"
МАРКО. Знацима свима општег одобравања
Ми, патрицији, плебејци, проглашавамо
Принца Сатурнина великим царем Рима
И кличемо: живео наш цар Сатурнин!
(Трубе свирају.)
САТУРНИН. Тите Андрониче, за твоје заслуге
За наш избор данас, ја ти захваљујем,
Што и заслужујеш, и делима ћу већ
Наградити твоју племенитост.
За почетак, Тите, да бих уздигао
Твоје име, твоју часну породицу,
Узимам за царицу твоју Лавинију,
Царску владарку Рима и срца мог,
И венчаћу се у светом Пантеону
С њом. Реци је л' ти тај предлог по вољи?
ТИТ. Јесте, господару врли, а тим браком
Стичем високу част милошћу вашом.
И овде, пред очима Рима, Сатурнину,
Суверену наше државе, владару,
Цару широког света посвећујем
Мач свој, победничка кола и робове,
Дарове достојне царског господара.
Прими их к'о данак који ти дугујем;
Трофеје славе стављам ти пред ноге.
САТУРНИН. Хвала, племенити Тите, оче живота мог!
Рим ће забележити да сам ја горд ради тебе
И твојих дарова; па кад заборавим
Најмању од ових огромних заслуга,
Нек' на верност мени заборави Рим.
ТИТ (ТАМОРИ). Сад сте заробљеница, госпо, овог цара,
Који ће рад' вашег достојанства, части,
Спрам вас и ваших племенит да буде.
САТУРНИН (за себе). Дивна госпо, такве лепоте да бих је,
Да поново бирам, изабр'о за себе.
(Гласно.)
Краљице лепа, разведри свој лик.
Мада ратна срећа беше против тебе,
Ниси дошла ту да будеш ругло Рима.
Краљевски ће бити поступак спрам тебе.
Ослони се на реч моју, не допусти
Да туга потисне твоје наде све.
Теши те, госпо, онај што те може
Учинити већом од краљице Гота.
Лавинијо, ниси противна овоме?
ЛАВИНИЈА. Не, господару; племенитост јамчи
Да вам је реч царскаљубазности знак.
САТУРНИН. Хвала, Лавинијо мила. Хајдемо, Римљани.
Без откупа наше робље отпуштамо.
Нек' добоши, трубе објаве избор мој.
(Чују се трубе и добоши. САТУРНИН се мимиком удвара ТАМОРИ.)
БАСИЈАН (обвија руке око ЛАВИНИЈЕ). Тите, допустите,
ово је моја дева.
ТИТ. Како, принче! Је ли тај говор озбиљан?
БАСИЈАН. Да, племенити Тите; и решен сам
Да не одустанем од тог права свог.
МАРКО. Суум цуиqуе је наша римска правда.
Принц узима збиља што је његово.
ЛУЦИЈЕ. И биће тако док Луције живи.
ТИТ. Одлаз'те издајници. Где је царска гарда?
Издаја, господару! Одводи Лавинију.
САТУРНИН. Одводи! Ко?
БАСИЈАН. Онај који с правом може
Да од целог света заручницу узме.
(МАРКО и БАСИЈАН одлазе с ЛАВИНИЈОМ.)
МУТИЈЕ. Браћо, пазите да оде одавде;
Мачем својим ја ћу чувати врата та.
(МАРКО, БАСИЈАН и браћа — ЛУЦУЕ, КВИНТ и МАРТИЈЕ — образују
ЛАВИНИЈИНУ телесну гарду и одлазе с њом.)
ТИТ. За мном, господару! Вратићу је брзо.
(САТУРНИН даје тајни знак ТАМОРИ, и они одлазе у Капитол, са
АРОНОМ и ТАМОРИНИМ СИНОВИМА.)
МУТИЈЕ. Оче, ти нећеш проћи овуда.
ТИТ. Шта, неваљалче! Зар да ми ти пут
У Рим пречиш?
(Боре се.)
МУТИЈЕ (падајући). У помоћ, Луције!
(ЛУЦИЈЕ се враћа.)
ЛУЦИЈЕ. Господару, крив си, и висе но то:
Неправедно свога убио си сина.
ТИТ. Ни ти ни он нисте ми синови;
Синови ми не би нанели тај срам.
Издајниче, врати Лавинију цару.
ЛУЦИЈЕ. Мртву да, хоћеш ли, али не к'о жену
Што је законито заручена с другим.
(Улазе ЦАР, ТАМОРА, њена ДВА СТНА и АРОН, црнац.)
САТУРНИН. Не, Тите, не; не треба она цару;
Ни она, ни ти, нити ико од твоје лозе.
Не верујем оном ко ми се наруга,
А теби, гордим ти синовима, никад;
Сви сте у завери против моје части.
Зар није било другога у Риму
Сем Сатурнина за подсмеха циљ?
Сасвим се добро, Андрониче, слажу
Ова дела с хвалом кад си рек'о да сам
Из твојих руку испросио царство.
ТИТ. О, чудовишно! Какав је прекор то?
САТУРНИН. Иди својим путем; превртљивицу ту
Дај ономе што је рад ње трз'о мач.
Храброг ћеш зета имати, подесног
Да прави буку с твојим разузданим
Синовима, да се размеће по Риму.
ТИТ. Те речи су бријач рањеном срцу мом.
САТУРНИН. Стог', дивна Таморо, ти краљице Гота,
Што к'о горда Феба меñ' својим нимфама
Блисташ јаче него најлепсе Римљанке,
Ако си овим избором задовољна,
Бирам те, Таморо, за своју невесту
И учинићу те римском царицом.
Одобраваш ли, краљице, овај избор мој?
Заклињем се свима римским боговима, —
Јер свештеник и света водица су близу,
И свеће горе блиставо, и све је
Спремно за Хименову свечаност — да нећу
Поново римске улице поздравити
Нити ићи у двор, док са овог места
Не поведем своју венчану невесту.
ТАМОРА. Пред очима неба заклињем се Риму,
Уздигне л' Сатурнин краљицу Гота тако,
Да ће она бити роб његових жеља,
Дриига и мајка његове младости.
САТУРНИН. Хајдемо, лепа краљице, у Пантеон.
Велможе, пратите вашег племенитог
Цара и његову лепу невесту
Коју ми небо посла и која је
Мудрошћу ратну срећу победила.
Свадбени обред извршићемо тамо.
(Одлазе СВИ сем ТИТА.)
ТИТ. Нисам позван да пратим младу ту.
Да л' си икад, Тите, иш'о тако сам,
Обешчашћен тако и тако окривљен?
(Улазе МАРКО, ЛУЦИЈЕ, КВИНТ, и МАРТИЈЕ.)
МАРКО. О, Тите, гледај, види шта учини!
У злој сваñи сина убио си свог.
ТИТ. Не, будаласти трибуне, не сина.
А нисте моји ни ти ни ови учесници
У делу које је обешчастило
Породицу нашу, недостојни брате,
И недостојни моји синови!
ЛУЦИЈЕ. Погребимо га к'о што доликује;
Дај да Мутија крај браће сахранимо.
ТИТ. Одлаз'те, издајници! У гробници тој
Почивати неће; споменик је тај
Пет стотина лета стајао, и ја га
Обнових богато; ту леже у слави
Ратници и римски родољуби само,
А нико што срамно погибе у сваñи.
Сахран'те га где вам воља — овде не.
МАРКО. Брате, то није побожно од тебе;
Дела мог синовца моле те за њега;
Он се с браћом својом сахранити мора.
МАРТИЈЕ. И хоће, или ми ћемо с њим.
ТИТ. ,,И хоће!" Који нитков рече то?
МАРТИЈЕ. Тај што ће то рећи свуда осим ту.
ТИТ. Зар бисте га, упркос мени, сахранили?
МАРКО. Не, врли Тите, него те молимо
Опрости Мутију и сахрани њега.
ТИТ. Марко, чак и ти ми удараш у кресту
И с тим дечацима рањаваш ми част.
Све вас сматрам својим непријатељима.
Не сметајте ми више, одлазите!
КВИНТ. Он није при себи; хајдемо одавде.
МАРТИЈЕ. Ја не док се Мутијеве кости не сахране.
(БРАТ и СИНОВИ клекну.)
МАРКО. Брате, у то име природа те моли —
МАРТИЈЕ. Оче, у то име природа говори —
ТИТ. Не говори више, да није веће зло.
МАРКО. Славни Тите, више но пола душе моје —
ЛУЦИЈЕ. Мили оче, душо, суштаство свих нас —
МАРКО. Допусти брату да сахрани свог
Драгога синовца у гнездо врлине,
Јер је умро часно и због Лавиније.
Римљанин си, немој бити варварин.
Грци су, по већању, погребли Ајанта
Који се сам уби, а мудри Лаертов син
Разумно је правд'о његову сахрану.
Не крати је онда младоме Мутију,
Што ти радост беше, да уñе ту сад.
ТИТ. Устани, брате Марко, устани!
Најтужнији је што видех овај дан,
Да сам обешчашћен у Риму синовима!
Добро, сахрани га, па онда и мене.
(Стављају МУТИЈА у гробницу.)
ЛУЦИЈЕ. Почивај ту, мили Мутије, са браћом;
Трофејима ћемо китити твој гроб.
СВИ (клечећи). За врлим Мутијем нек' не роне сузе;
Ко мре за врлину, тај живи у слави.
МАРКО. Брате, опростимо се те дубоке сете.
Откуд то да је лукава краљица Гота
Одједном тако дигнута у Риму?
ТИТ. Не знам, Марко, али знам да јесте; је ли
То удешено ил' не, небо зна.
Није л' она ипак обвезна човеку
Што ју је довео тој високој срећи?
Награда ће њена племенита бити.
(Улазе ЦАР, ТАМОРА, њена ДВА СИНА и АРОН на једна врата, а на
друга БАСИЈАН, ЛАВИНИЈА и ОСТАЛИ.)
САТУРНИН. Тако, Басијане, награñен си сад,
Красном те невестом усрећио бог!
БАСИЈАН. И тебе твојом, господару! Нећу
Да кажем више, нит' желим мање; збогорн!
САТУРНИН. Издајниче, има л' Рим правде, ја моћи,
Ти и твоја странка платићете тај плен.
БАСИЈАН. Је л' плен, господару, што узедох своје,
Своју заручницу и сада супругу?
Ал' закони Рима нек' одлуче све;
Ја имам само оно што је моје.
САТУРНИН. Добро, принче, ви сте одсечни с нама;
Ал' будемо л' живи, бићемо И ми оштри.
БАСИЈАН. Господару, оно што сам учинио
Бранити морам што најбоље знам,
Па ма ме стало и живота то.
А милости вашој рећи ћу толико:
Тако ми свега што дугујем Риму,
Неправда се чини угледу и части
Тог врлог човека, племенитог Тита,
Који, да би само спасао Лавинију,
Својом руком уби најмлаñега сина
Из оданости теби и разјарен
Што га ометају у том што радо даје он.
Стога га прими у милост, Сатурнине,
Јер се показао свим својим делима
Отац и пријатељ и теби и Риму.
ТИТ. Принче Басијане, не правдај дело моје;
Ти и они сте ме обешчастили.
Рим и праведно небо нека суде
Колико сам вол'о, штов'о Сатурнина.
ТАМОРА. Господару врли, ако је Тамора
Икад мила била царском оку твом,
Допусти да кажем непристрасно све;
На моју молбу опрости прошлост, мили.
САТУРНИН. Шта, госпо, бити јавно обешчашћен,
И пустити подло без освете то?
ТАМОРА. Не, господару; не дали богови Рима
Да сам виновница твог обешчашћења!
Али се усуñујем да чашћу својом јамчим
За невиност у свему храброг Тита,
Чија јарост његове патње доказује.
Смилуј се, гледај на њега пријатно;
Лажном претпоставком не губи пријатеља;
Не јади му срце мрским погледима.
(По страни САТУРНИНУ.ј
Прими мој савет, муже, и попусти;
Прикри све увреде и незадовољство.
Тек одскора си на престо посаñен;
И да патрицији и народ не би све
Прозрели и стали на Титову страну,
А тебе свргли због незахвалности
Коју Рим гнусним грехом сматра вазда,
Попусти молби; остави све мени;
Наћи ћу дан кад ћу поклати их све,
Искоренити им странку, породицу,
Свирепог оца, издајничку децу,
Које сам молила за живот милог сина;
Знаће шта значи пустити краљицу
Да на улици клечи, залуд моли.
(Гласно.)
Хајде, мили царе, помири се с овим
Добрим старцем, и разведри му срце
Што мре у бури гневног ти мрштења.
САТУРНИН. Устани, Тите; царица победи.
ТИТ. Захваљујем вашем величанству и њој.
Те речи, погледи, дају ми живот нов.
ТАМОРА. Тите, и ја сам у Рим укључена,
Римљанка сам сада срећно усвојена
Па саветујем цара за добро његово.
Данас све сваñе умиру, Андрониче;
И нек' ми је част, мој добри господару,
Што помирих твоје пријатеље с тобом.
За тебе, принче Басијане, дадох
Своју реч и обећање цару
Да ћеш постати блажи, покорнији.
Не плаш'те се, велможе, Лавинијо;
По мом савету, на коленима, смерно,
(Они клекну.)
Молићете цара за опроштај сад.
ЛУЦИЈЕ. Клечимо, кунемо се и небу и цару
Да оно што смо учинили беше
У одбрани части сестрине и наше.
МАРКО. И ја то чашћу својом потврñујем.
САТУРНИН. Хај'те не говор'те, не сметајте више.
ТАМОРА. Не, мили царе, морамо бити пријатељи.
Трибун и синовци клече рад милости.
Не одбијај ме. Мило срце, осврни се.
САТУРНИН. Марко, због тебе, твог брата, на молбу
Моје Таморе дивне, ја опраштам
Гнусне кривице свих младића тих.
Устаните!
Лавинијо, мада си ме оставила као
Простакуша, ја сам нашао пријатељицу
И заклео се животом да нећу
Отићи од олтара невенчан.
Може л' двор царев да угости две
Невесте, онда, Лавинијо, буди
Моја гошћа, заједно с твојима.
Дан овај нек' је љубави дан, Таморо.
ТИТ. Сутра, ако је по вољи нашем цару,
Да лови са мном пантера, јелена
С ловачким рогом и псима, ми ћемо
Вашем величанству рећи добар дан.
САТУРНИ. Нек' буде тако, Тите, и хвала ти.
(Трубе свирају. СВИ одлазе.)

ДРУГИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Рим. Испред дворца.

(Улази АРОН.)
 
АРОН (сам). Тамора се пење сад на врх Олимпа,
Далеко од мете променљиве среће;
И седи горе, безбедна од грома
И сева муње, уздигнута изнад
Домашаја бледе зависти што прети.
К'о што златно сунце, кад поздрави јутро
И зрацима својим океан позлати,
Јури Зодијаком с блиставим кочијама
Гледајући озго највиших брда врх —
Тако и Тамора.
Достојанствен свет се клања њеном уму,
Врлина свија главу и дршће на њен гнев.
Онда наоружај срце, Ароне, и подеси мисли,
Да се с племенитом царицом узвисиш
И да се уздигнеш до највишег лета
Оне коју давно победнички држиш
У ропству, спутану љубавним ланцима,
И чвршће везану за чаробне очи
Арона но Прометеј за Кавказ.
Бацам ропско рухо и покорне мисли;
Бићу ведар, блистав у бисеру, злату,
Да тако служим ту нову царицу.
Да служим, рекох? — Да блудничим с том
Краљицом, богињом, том Семирамидом,
Том нимфом, сиреном што ће опчинити
Римског Сатурнина и побринути се
За бродолом његов и великог му царства.
Ха, откуд та бука.
(АРОН се повлачи у страну. Улазе ХИРОН и ДЕМЕТРИЈЕ,
претећи један другом.)
ДЕМЕТРИЈЕ. Хироне, твоја је младост слаба умом,
Твој ум оштрином, а ти уљудношћу,
Кад се трпаш тамо где сам ја у вољи
И где сам, ко зна, можда вољен.
ХИРОН. Деметрије, ти си уображен свуда,
Па и ту кад мислиш да ме својим бучним
Претњама можеш застрашити ти.
Разлика од године или две не чини
Мене немилијим ни тебе срећнијим;
Ја сам као и ти способан и вешт
Да драгани служим и љубав заслужим,
А мач ми на теби показаће моју
Жарку жељу да ме Лавинија воли.
АРОН (за себе). Буџе, буџе! Неће љубавници мир.
ДЕМЕТРИЈЕ. Шта, дечко! Зар зато штоти мајка лудо
Обеси о бедро тај играчки мач,
Бесан си толико да претиш брату свом?
Одлази, за корице ту летву затуткали,
Док не научиш да боље владаш њом.
ХИРОН. Па, господине, и с мање вештине
Показаћу ти шта ми храброст може.
ДЕМЕТРИЈЕ. Охо, деране, зар си тако смео?
(Ваде мачеве.)
АРОН (иступи напред). Шта је то, принчеви? Зар
смете вадити
Мачеве тако близу царског двора,
И борити се још за такав спор?
Добро знам разлог целе кавге те.
Ни за брдо злата не бих да се сазна
Тај узрок од оних којих се баш тиче,
Нит' би ваша мајка и за много више
Пристала на тај срам на римском двору.
Не брукајте се, престан'те.
ДЕМЕТРИЈЕ. Ја не,
Док му не заријем мач у груди, стерам
Низ грло те реци увредљиве што је
Изустио овде против моје части.
ХИРОН. Готов сам и решен да ја теби то
Приредим, бучна кукавице; грмиш
Језиком, а мачем не смеш ништа ти!
АРОН. Одлазите, кажем!
Тако ми богова ратоборних Гота,
Та младићка сваñа срушиће нас све.
Господо, нисте ли мислили на опасност
Кад закорачите у право једног принца?
Је ли Лавинија толико развратна,
А Басијан пост'о толики мекушац,
Да се кавге око љубави њене могу
Водити без страха од освете, правде?
Господо, пазите; дозна ли царица
За ваш несклад — лоша музика ће бити.
ХИРОН. Свеједно ми дозна л' она, цео свет;
Лавинију волим више но сав свет.
ДЕМЕТРИЈЕ. Деране, научи да бираш скромније.
Она је нада твог старијег брата.
АРОН. Јесте ли луди? Зар не знате да су
Људи у Риму гневни, напрасити,
И да не трпе љубавне такмаце?
Принчеви, тиме ви сопствену смрт
Снујете.
ХИРОН. Ароне, на хиљаду смрти
Прист'о бих, да имам ону коју волим.
АРОН. Да је имаш! Како?
ДЕМЕТРИЈЕ. Што сматраш то чудним?
То је жена — њој се удварати може;
То је жена — те се може освојити;
То је Лавинија, и зато се воли.
Човече! Протече поред млина више
Воде но што млинар зна, и није тешко
Украсти кришку од начетог хлеба,
Мада је Басијан збиља царев брат,
Бољи но он носе Вулканову значку.
АРОН (за себе). Да, па могу и ти, добри к'о Сатурнин.
ДЕМЕТРИЈЕ. Што би очајав'о ко зна удварање
Речима, погледом и дарежљивошћу?
Ниси ли често убијао срну,
Однео је испред чуваревог носа?
АРОН. Изгледа да бисте били задовољни
И кратким поседом.
ХИРОН. Да, главно је да се
Посао сврши.
ДЕМЕТРИЈЕ. Погаñаш, Ароне.
АРОН. Да сте погодили и ви, били бисмо
Поштеñени буке. Слушајте, па зар сте
Будале да се сваñате због тога?
Да л' би вас вреñао успех обојице?
ХИРОН. Мене не, вере ми.
ДЕМЕТРИЈЕ. Ни мене, заиста.
АРОН. Смирите се, здружите рад тог што вас кавжи.
Лукавство и политика морају
Довести вас циљу; морате схватити
Да што не можете постићи по жељи
Постижете како можете и силом.
Кажем, Лукреција не беше чеднија
Од те Лавиније, љубави Басијана.
Краћи пут од дугог, чежњивог ласкања
Морамо наћи, и ја видим стазу.
Принчеви, спрема се свечан лов, и ту ће
Доћи све дивне римске госпе, знајте.
Шума је широка, пространа и пуна
Усамљених места, природом створених
За силовање и злочинства сва.
Издвој'те вашу лепу срну тамо,
Па на њу силом, кад не може милом.
Тако, не друкчије, остварићете смер.
А нашој царици пакленога ума
Посвећеног освети и злочинству
Поверићемо све наше намере;
Саветом ће она изоштрити нам ум,
Па се нећете гложити меñусобно,
Већ врхунцу жеље стићи обојица.
Царев двор је као дом гласова свих,
Дворац пун језика, очију, ушију;
Шума је тупа, страшна, глува, глупа;
Тамо нападните и изреñајте се,
Задовољ'те жудњу, скривени од неба,
И у Лавинијиној ризници уживајте.
ХИРОН. Твој савет, момче, не мирише страхом.
ДЕМЕТРИЈЕ. Сит фас аут нефас, док не наñем поток
Да жеñ расхладим, и чини против страсти,
Пер стyгиа. пер манес вехор.

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Пропланак у шуми близу Рима.

(Улазе ТИТ АНДРОНИК, његова ТРИ СИНА и МАРКО, стварајући грају
са псима и ловачким роговима.)
 
ТИТ. Лов почиње. Јутро је ведро и сивкасто,
Ливаде мирисне, а шуме зелене.
Одрешите псе, да својим лавежом
Пробуде цара, лепу му невесту
И дигну принца; дунимо у рогове,
Да ловачки поздрав одјекне кроз дворац,
Синови, нек' вам је дужност, к'о и наша,
Да цара чувамо најпажљивије.
Ружни снови ноћас не даше ми мира,
Ал' зора ми пружи нову утеху.
(Лавеж паса и свирање ловачких рогова истовремено; затим долазе САТУРНИН,
ТАМОРА, БАСИЈАН, ЛАВИНИЈА, ХИРОН, ДЕМЕТРИЈЕ и ПРАТЊА.)
Много добрих дана вашем величанству!
Госпо, вама исто тол'ко тако добрих.
Милости вам поздрав ловачки обећах.
САТУРНИН. И био је бучан, моје велможе;
Мало преран за тек венчане невесте.
БАСИЈАН. Лавинијо, шта ти велиш?
ЛАВИНИЈА. Кажем не;
Била сам будна два сата, и више.
САТУРНИН. Хајдемо сада; коње и кола нам дајте,
Па у лов. Госпо, сад ћете видети
Лов Римљана.
МАРКО. Имам, царе, псе
Што ће истерати најљућег пантера,
И на најстрмији врх брега се пети.
ТИТ. И ја имам коња који ће брзином
Ласте да јури дивљач по равници.
ДЕМЕТРИЈЕ. Хироне, ми без коња, пса, ловимо,
Ал' с надом да лепу срну оборимо.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Усамљено место у шуми.

(Улази АРОН, сам.)
 
АРОН. Паметан би сматр'о да сам сасвим луд
Што под дрво тол'ко закопавам злато,
А да га никад после не откопам.
Онај што о мени тако лоше мисли
Нека зна да то злато служи плану
Из кога ће се, буде л' лукаво изведен,
Изродити изврстан нитковлук.
Мируј, мило злато, рад немира оних
Што примају милост из царичине скриње.
(АРОН скрива злато. Улази ТАМОРА.)
ТАМОРА. Мој дивни Ароне, што си тужан тако
Када све около весело изгледа?
Птице милозвучно певају на жбуњу,
Сколутана змија радосно се сунча,
Зелено лишће трепти на благом поветарцу
Стварајући сенку шарену по земљи.
Седнимо у његов лепи хлад, Ароне,
И док се брбљиви одјек руга псима
И складним роговима пискаво одговара
К'о да се уједно чују лова два,
Седећемо и бучну слушаћемо вреву.
А после љубавног двобоја к'о онај
У коме су, како се прича, некада
Блудећи кнез и Дидона уживали,
Кад их је срећна бура задесила
А ћутљива пећин'а склонила —
Ми ћемо се у загрљају, после
Нашег уживања, предати златном сну;
А пси, рогови, мелодичне птице
Биће нам као успаванка којом
Одојче своје мајка успављује.
АРОН. Госпо, мада Венера влада вашим
Жељама, Сатурн је господар над мојим.
Шта ми значи смртно укочено око,
Ћутање моје и облачна сета,
Руно вунасте ми косе што се сад
Одвија к'о змија пред какав кобан чин?
Не, госпо, то нису знаци љубави:
Одмазда ми је у срцу, смрт у руци,
Освета и крв бесне ми у глави.
Слушај, Таморо, царице моје душе
Што не чека веће небо но у теби,
Ово је судени дан за Басијана.
Његова Филомела мора изгубити
Језик данас; твоји синови ће њену
Част опљачкати и опрати руке
У Басијановој крви. Видиш писмо то?
Узми га, молим те, и дај овај кобни
Докурненат цару. Не питај ме више.
Уходе нас. Ево долази нам део
Чеканога плена, не слутећи слом.
(Улазе БАСИЈАН и ЛАВИНИЈА.)
ТАМОРА. О мој слатки црнче, слаñи од живота!
АРОН. Ћути, велика царице; долази
Басијан. Посваñај се с њим о чему било;
У помоћ ти твоје синове доводим.
(АРОН одлази.)
БАСИЈАН. Ко је то овде? Је л' то узвишена
Царица Рима без дичних пратиља?
Ил' је то Дијана у њеноме руху
Што је напустила свете гајеве,
Да у овој шуми гледа велик лов?
ТАМОРА. Уходо дрска хода мог! Да имам
Моћ коју је, кажу, Дијана имала,
Теби би на слепим очима изникли
Рогови, као Актеону, па би
Пси јурнули на твој преображени лик,
Ти непристојни наметљивче!
ЛАВИНИЈА. Ако
Допустите, блага царице, сматра се
Да сте даровити за набијање
Рогова, и подозрева се већ
Да сте се ваш црнац и ви издвојили
Због таквог огледа. Па нека Јупитер
Чува вашег мужа од његових паса!
Зло би било да га јеленом сматрају.
БАСИЈАН. Верујте, царице, ваш мрки Цимеријан
Даје вашој части боју тела свог,
Тако црну, мрску и одвратну свима.
Што сте се од своје одвојили пратње,
Сјахали с коња белог као снег,
И дошли на ово усамљено место
У пратњи само варварског црнца тог,
Ако вас ниска похота не води?
ЛАВИНИЈА. И што сте прекинути у вашој забави,
Вама је разлог да нападате мог
Господара доброг, и то због дрскости.
Молим те, хајдемо; пустимо је сласти
С Ијубавником њеним гавранове боје;
Долина је ова врло згодна за то.
БАСИЈАН. Цар, мој брат, ће дознати за ово.
ЛАВИНИЈА. Да, ако већ није приметио грех.
Добри цар да буде тако подло варан!
ТАМОРА. Зашто да стрпљиво сносим ово све?
(Улазе ХИРОН и ДЕМЕТРИЈЕ.)
ДЕМЕТРУЕ. Царице драга, наша мила мајко,
Што је ваша висост тако бледа, тужна?
ТАМОРА. Мислите л' да немам разлога да бледим?
Ово ме двоје домамило ту,
У ову пусту и грозну долину.
Дрвеће је бедно, кржљаво и лети,
Под маховином и штетном имелом;
Сунце ту не сија, ништа се не множи,
Сем ноћних сова и кобног гаврана.
И кад ми ту гнусну показаше јаму,
Рекоше да ту у глуво доба ноћи
Хиљаду ñавола и сиктавих змија
И десет тисућа надутих жаба, малих
ðаволчића дижу тако грозну дреку,
Да сваки смртник који чује то
Сместа полуди ил' напречац мре.
Чим паклену ми испричаше причу,
Одмах ми рекоше да ће ме везати
Овде за стабло тужне тисовине
И оставити ме бедној смрти тој.
Назваше ме гадном браколомницом,
Похотљивом Готкињом, и свим
Најгорим именима што уво икад чу.
И да чудном срећом нисте дошли сад,
Извели би своју освету на мени.
Осветите ме ако вам је мио
Мајчин живот, ил' ми нисте више деца.
ДЕМЕТРИЈЕ. Ово је доказ да сам ја твој син.
(Прободе БАСИЈАНА.)
ХИРОН. Ево и мене, да покажем снагу.
(Прободе и он БАСИЈАНА.)
ЛАВИНИЈА. Ах, Семирамидо, не, дивља Таморо!
Јер ти само твоје име доликује.
ТАМОРА. Дајте ми каму, синови, да мајка
Својом руком спере са себе срамоту.
ДЕМЕТРИЈЕ. Стој, госпо! Нешто још припада њој;
Оврши жито, па онда пали сламу.
Та безобразница поносила се својом
Чедношћу, брачном заклетвом, верношћу,
И моћи ли том хвалом пркосила;
Па зар она све то да носи у гроб?
ХИРОН. Нека сам евнух, ако се то деси.
Вуц'те јој мужа у неку јаму тамо,
Да му леш узглавље за похоту нам буде.
ТАМОРА. Али кад узмете мед који желите,
Не остав'те осу живу, да уједе.
ХИРОН. Нећемо, јамчим, царице. Хајде, госпо,
Сада ћемо се наслаñивати
Твојом тако лепо чуваном честитошћу.
ЛАВИНИЈА. О, Таморо, ти имаш лик жене —
ТАМОРА. Нећу да је чујем; водите је!
ЛАВИНИЈА. Мили
Принчеви, замол'те је да ме саслуша!
ДЕМЕТРИЈЕ. Царице, нек' то буде твоја слава
Што јој гледаш сузе; али нека твоје
Срце буде према њима као кремен
Непопустљив према капљицама кише.
ЛАВИНИЈА. Када су тигрићи учили тигрицу?
Не учи је гневу, учила је она
Тебе; млеко што си посисао од ње
Претворило се у мермер; још сиса
Задојила те тиранијом. Али
Свака мајка исте синове не раñа.
(ХИРОНУ.)
Моли је ти за женску самилост.
ХИРОН. Хоћеш да докажем да сам изрод њен?
ЛАВИНИЈА. Истина је: гавран не излеже шеву.
Ипак сам слушала — о, да је то сад! —
Да је лав, ганут сажаљењем, дао
Да му се царске шапе обезнокте.
Неки кажу: гавран гаји одојчад
Саму, док му птићи гладају у гнезду.
Буди спрам мене, противно тврдом срцу,
Не тако љубазан но мало сажаљив.
ТАМОРА. Ја не знам шта то значи; водите је!
ЛАВИНИЈА. Допусти да ти објасним; смилуј се
Због оца мог што ти живот поклони,
лако те је мог'о погубити.
Не буди упорна, отвори глуве уши.
ТАМОРА. Да ме ти лично ниси ни увредила,
Због њега баш не бих имала милости.
Знате ли, синови, кад залуд сузе лих
Да од жртве спасем брата вашега,
Али се Андроник не хте смиловати?
Водите је, чин'те с њоме што хоћете;
Што сте њој гори, волећу вас боље.
ЛАВИНИЈА (обгрли јој колена). О, Таморо, буди добра царица
Убиј ме својом руком овде ти,
Јер нисам за живот молила толико,
Јадна, убијена смрћу Басијана.
ТАМОРА. За шта онда молиш? Луда жено, иди!
ЛАВИНИЈА. Молим за најбржу смрт и нешто још
Што женскост не да језику да каже.
О, сачувај ме од њине пожуде
Горе од смрти; баци ме у гадну јаму неку
Где ми тело неће видети људско оицо.
Учини то и бићеш милосрдна.
ТАМОРА. Онда бих синове награде лишила.
Не, нек' задовоље похоту на теби.
ДЕМЕТРИЈЕ. Хајде, држиш нас овде и сувише.
ЛАВИНИЈА. Нема милости? Нема женствености?
Ах, зверски створе! Љаго нам имена!
Пометња задесила —
ХИРОН. Запушићу ти уста.
(Запушава јој уста.)
Понеси њеног мужа. То је јама,
Где Арон рече да га сакријемо.
(ДЕМЕТРИЈЕ баца леш у јаму и покрива га грањем; затим охојица одвлаче
ЛАВИНИЈУ са собом.)
ТАМОРА. Идите, гледајте да је упокојите.
Нек' ми срце никад праву радост не зна
Док сви Андроници не буду уклоњени.
Идем сад да тражим мога дивног црнца,
А синови нек' ту блудницу силују.
(ТАМОРА одлази. С друге стране долази АРОН с КВИНТОМ и МАРТИЈЕМ.)
АРОН. Хајдете брзо за мном, господари,
Одвешћу вас одмах до мрачне јаме те,
Где спазих пантера у дубоком сну.
КВИНТ. Вид ми је помућен; на што ли то слути?
МАРТИЈЕ. И мој је, заиста; да ме није стид,
Престао бих с ловом, да одспавам мало.
(Пада у јаму.)
КВИНТ. Шта, пао си? Каква је то подмукла јама?
Отвор јој покривен жбуном дивљих ружа,
На чијем су лишћу капи свеже крви
Скоро проливене, к'о роса на цвећу.
Ово место ми се чини врло кобно.
Реци, брате, јеси л' повреñен при паду?
МАРТИЈЕ. Повреñен сам, брате, најтужнијом ствари
Којом је вид ока срце ојадио.
АРОН (за себе). Довешћу сад цара, да их наñе овде,
Па нек' на основу овога закључи
Да су то убице његовог брата.
(Одлази.)
МАРТИЈЕ. Зашто ме не тешиш и не помогнеш ми
У овој страшној и крвавој јами?
КВИНТ. Обузео ме је неки чудан страх,
Удове ми неки хладан зној облива;
Срце слути више но што око види. Ј
МАРТИЈЕ. Да се увериш да срце тачно слути,
Погледајте Арон и ти ову јаму:
Видећете грозан призор крви, смрти.
КВИНТ. Арон је отиш'о, а меко ми срце
Не да ми очима да гледам у оно
На шта већ дршће и при самој слутњи.
Кажи ко је, јер никад нисам био
Дете што се плаши а не зна од чега.
МАРТИЈЕ. Принц Басијан лежи огрез'о у крви,
Испружен као заклано јагње ту,
У овој мрачној, крволочној јами.
КВИНТ. Кад је мрачна, откуд знаш да је то он?
МАРТИЈЕ. На крвавом прсту има драгоцени
Прстен што целу јаму обасјава
И, као свећа у каквој гробници,
Сија на земне образе мртваца
И неравно тле у јами показује.
Тако је блед месец сјао на Пирама
Док ноћу лежаше у девичанској крви.
О, брате, помози својом слабом руком
— Ако је и теби страх узео моћ —
Да изаñем из ове страшне мртвачнице,
Грозне к'о замагљено ушће Кокитово.
КВИНТ. Дај ми руку, да ти помогнем да изаñеш
Или, не будем ли им'о снаге за то,
Да и ја паднем у утробу јаме
Што зјапи, у гроб јадног Басијана.
Немам снаге да те извучем до руба.
МАРТИЈЕ. Ни ја моћи да се успнем без помоћи.
КВИНТ. Дај опет руку; нећу је пуштати
Док не будеш горе или ја ту доле.
Не можеш мени, ево мене теби.
(Упада у јаму. Улазе ЦАР и АРОН, црнац.)
САТУРНИН. Хајде са мном, да видим ту јаму
И ко је сада скочио у њу.
Кажи ко си, ти што си отиш'о
У разјапљену шупљину земље ту.
МАРТИЈЕ. Несрећни синови старог Андроника,
Доведени овде у најцрњи час,
Да наñу твог брата Басијана мртва.
САТУРНИН. Мој брат мртав! Знам, шалиш се само.
Он и његова госпа су у колиби,
На северној страни тог лепог ловишта;
Нема ни сат како тамо их оставих.
МАРТИЈЕ. Не знамо где сте их оставили живе;
Ал' вај, овде смо га мртвог нашли ми.
(Улазе ТАМОРА, АНДРОНИК и ЛУЦИЈЕ.)
ТАМОРА. Где је мој господар, цар?
САТУРНИН. Овде, Таморо,
Али је обузет тугом што убија.
ТАМОРА. Где ти је брат Басијан?
САТУРНИН. Сада ми
Продиреш до дна у рану; јер јадни
Басијан, ево, мртав лежи ту.
ТАМОРА. Онда одвећ касно доносим то кобно
Писмо, те преране трагедије план;
И чуди ме како лик човеков крије
Пријатним осмехом насилно убиство.
(Даје писмо САТУРНИНУ..)
САТУРНИН (чита). „Не сретнемо ли га на згодноме месту,
Храбри ловче, мислимо на Басијана,
Ископај гроб за њега: знаш наш смер.
Потражи награду своју у коприви
Крај зове што сенчи отвор исте јаме
Коју одредисмо за гроб Басијанов.
Сврши то за вечно пријатељство наше."
О Таморо, чу ли икад тако што?
Ово је та јама и ово та зова.
Гледајте, господо, можете л' наћи ловца
Одреñеног да ту убије Басијана.
АРОН. Мили господару, овде је врећа злата.
САТУРНИН (ТИТУ). Два твоја штенета, крволочни пси,
Одузеше овде живот брату мом.
Господо, извуц'те их из јаме у тамницу.
Нек' тамо буду док ми не смислимо
Неке нечувене болне муке за њих.
ТАМОРА. Шта, они су у јами? Дивна чуда!
Како се лако открије убиство!
ТИТ. Високи царе, на слабом колену
Молим те са сузама тешко проливеним
Да грозно дело синова ми клетих,
Проклетих, ако се докаже злочин њин —
САТУРНИН. Докаже!? Па видиш да је очигледно.
Ко наñе то писмо? Таморо, јеси л' ти?
ТАМОРА. Са земље га је подигао Тит.
ТИТ. Јесам, господару; ипак, пусти да будем талац.
Кунем се светом гробницом предака
Да ће, на захтев вашег величанства,
Готови бити да животом плате
Сумњу под којом су.
САТУРНИН. Нећеш бити талац; али, прати ме.
Нос'те убијеног, водите убице.
Нека не говоре, кривица је јасна.
Душе ми, да има што горе од смрти,
На ту би казну били осуñени.
ТАМОРА. Андрониче, молићу цара; не плаши се
За синове; ипак, биће добро све.
ТИТ. Хајд', Луције, не чекај да говориш с њима.
(Одлазе.)


СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

Други део шуме

(Улазе ЦАРИЧИНИ СИНОВИ са ЛАВИНИЈОМ одсечених руку,
исечена језика и обешчашћеном.)
 
ДЕМЕТРИЈЕ. Сад иди, реци, ако можеш говорити,
Ко ти језик одсече и ко те обешчасти.
ХИРОН. Напиши шта ти је на души, објави,
Ако патрљцима тим можеш да пишеш.
ДЕМЕТРИЈЕ. Гле како шкраба знацима, покретима.
ХИРОН. Хајд' кући за воду и опери руке!
ДЕМЕТРИЈЕ. Без језика да тражи, без руку да их пере,
Немом је њеном лутању оставимо!
ХИРОН. Да ми се то деси, ја бих се обесио.
ДЕМЕТРИЈЕ. Кад би им'о руке да оплетеш уже.
(Одлазе. Улази МАРКО враћајући се из лова.)
МАРКО. Ко је ово? Моја синовица; — бежи!
Роñако, једну реч: где ти је муж?
Је л' то сан — све благо, ако се пробудим!
Је ли јава — нек' ме оштра муња свали,
Да заспим вечним сном!
Нежна синовице, која грозна рука
Одсече с твога оголелог тела
Две гране, миле украсе, у чијим
Сенкама краљеви жуñеху починку,
А не досегнуше ту велику срећу
К'о пола твоје љубави? Што ћутиш?
Вај, црвена река топле крви, као
Жуборећи извор ветром узбуркан,
Диже се и спушта меñ' ружичним уснама,
Јавља се и мине с твојим медним дахом.
Ох, неки те Тереј обешчастио, је ли?
Па да га не одаш, језик ти одсек'о.
Окрећеш сад лице од срамоте; али
Упркос крви што липти к'о из кипа
Чесменог с три млаза, образи се твоји
Румене као Титаново лице
Кад поцрвени у сусрет с облаком.
Да говорим место тебе? Кажем јесте?
О, да ти знам срце, да знам проклетника,
Да се узгнушам, да олакшам души.
Туга скривена, к'о запушена пећ,
Сагорева срце у пепео сам.
Лепа Филомела изгуби језик само
И спорим везом откри своју коб.
А теби је, лепо дете, ускраћено
То средство; твој је Тереј лукавији,
И лепе ти је прсте одсекао
Што су везли боље него Филомела.
Да је чудовиште видело те руке
Љиљанове како трепере лаутом
И додиром својим усхићују струне,
Не би их такло ни за живу главу.
Или да чу само небеску хармонију
Коју је тај слатки језик одавао,
Испустило би нож свој и заспало
Ко Кербер пред ногом трачкога песника.
Хајде, да твога оца ослепимо,
Јер такав призор очи ослепљује.
Бура за час један поплави ливаде,
А шта ће месеци суза учинити
Од очева вида? Не повлачи се.
Туговаћемо заједно са тобом.
Кад би нам туга смањила твој бол!
(Одлазе.)

ТРЕЋИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Рим. Улица.

(Улазе СУДИЈЕ и СЕНАТОРЛ МАРТИЈА И КВИНТА, везане, спроводе
на губилиште. Пред њима иде ТИТ и моли СЕНАТОРЕ)
 
ТИТ. Чујте ме, оци! Племенити трибуни, чекајте!
Рад старости ми, чија младост проñе
У окршајима, док сте спавали мирно ви;
Због крви у борбама Рима проливене;
Због мразних ноћи тих на мртвој стражи,
И због горких суза које сад гледате
Да старе бразде образа ми пуне —
Милост синовима мојим осуñеним,
Чије душе нису грешне к'о што мисле!
За двадесет и два сина нисам плак'о,
Јер су сви помрли на постељи части;
(АНДРОНИК леже на земљу, а СУДИЈЕ пролазе поред њега.)
А због тих, трибуни, по прашини пишем
Дубок јад свог срца, тужне бриге душе.
Нек' моје сузе угасе жеñ земље,
Крв синова мојих биће за њу стид.
О земљо, бићу ти кориснији кишом
Што ће се лити из две старе урне
Но млади Април својим пљусковима.
Заливаћу те на летњој суши њом,
А зими топити врелом сузом снег,
Да вечно пролеће на лицу ти буде
Ако не попијеш крв мојих синова.
(Улази ЛУЦИЈЕ са исуканим мачем.)
О, благи старци, трибуни поштовани!
Одвежите ми синове, опозов'те
Пресуду, да ја што нисам плак'о кажем
Да су ми сузе победне беседнице.
ЛУЦИЈЕ. Племенити оче, залуд јадикујеш;
Трибуни не чују; никог нема овде;
И ти тугу своју казујеш камењу.
ТИТ. Луције, пусти да молим за браћу твоју.
Озбиљни трибуни, опет вас преклињем!
ЛУЦИЈЕ. Ниједан трибун те не чује, добри оче.
ТИТ. Па свеједно, сине; када би ме чуо,
Не би се осврн'о; а да се осврне,
Не би се смилов'о. Ал' морам молити,
Јер тако тугу казујем камењу
Које је, мада не даје одговора,
У неком смислу боље од трибуна,
И моју причу оно не прекида.
Кад плачем, оно пред мојим ногама
Прима моје сузе к'о да плаче са мном;
И да је обучено у свечано рухо,
Бољих трибуна не би им'о Рим.
Камен је мек к'о восак, а трибуни
Тврди од камена; нем је, не вреñа, а они
Језицима својим додељују смрт.
(Устаје.)
Али, што стојиш с исуканим мачем?
ЛУЦИЈЕ. Покушах да спасем браћу од смрти,
И зато сам осуñен на вечно
Прогонство.
ТИТ. Благо теби! Користи се.
Зар, будаласти Луције, не видиш
Да је Рим само пустиња тигрова?
Тигрови траже плен, а Рим га нема,
Сем мене и мојих. Заиста си срећан
Што си протеран од ових прождирача!
Али ко долази то са братом Марком?
(Улази МАРКО са ЛАВИНИЈОМ.)
МАРКО. Тите, старе очи припреми за плач,
Ил' нек' ти срце племенито свисне;
Смртну ти тугу доводим старости.
ТИТ. Хоће л' ме убити! Дај да је видим тад.
МАРКО. Ово ти кћи беше.
ТИТ. Па и јесте, Марко.
ЛУЦИЈЕ. Тешко мени! Овај призор ме убија!
ТИТ. Малодушни дечко, устани, погледај!
Лавинијо, која те то проклета рука
Безруком направи пред очевим видом?
Који лудак воду у море долива
Ил' потпалу носи Троји у пламену?
Пре но доñе, јад ми беше на врхунцу,
А сада, к'о Нил, за границе не зна.
Дај ми мач да своје руке сад одсечем,
Јер су се залуд бориле за Рим;
Хранећи ме, овај одгајиле су јад;
Дизале се у празним молитвама,
И служиле ми тако бескорисно.
Све што од њих тражим то је да ми једна
Помогне да могу да одсечем другу.
Добро је што немаш руке, Лавинијо,
Јер руке у служби Риму не требају.
ЛУЦИЈЕ. Реци, нежна сестро, ко те унакази?
МАРКО. О, онај красни орган њених мисли
Што их је давао умилном речитошћу
Ишчупан је из свог дивног кавеза,
Где к'о милозвучна тица је певао
Тоновима разним очараном уву.
ЛУЦИЈЕ. Реци ти за њу: ко учини то.
МАРКО. Наш'о сам је такву где по шуми лута
У намери да се скрије, као срна
Кад добије какву рану смртоносну.
ТИТ. Беше моја срна, и тај што је рани
Учини ми горе но да ме убио.
Сад сам као човек што стоји на стени
Окружен пустим и широким морем
И гледа да плима с таласима расте,
Чекајући да га какав злобан вал
Прогута у своју слану утробу.
Туда ми синови одоше у смрт;
Ту стоји други син мој, прогнаник,
А ту брат мој плаче због мојих несрећа.
Ал' што ми души најтежи удар даде
То је Лавинија, милија од душе.
Да видех твоју слику у тој беди,
Полудео бих; а шта ли ћу сад,
Кад гледам тако твоје живо тело?
Ти немаш руке да обришеш сузе,
Ни језик да кажеш ко те унакази;
Твој муж је мртав; за његову смрт
Браћа ти осуñена и досад погубљена.
Погледај, Марко! Ах, Луције, гледај!
Кад поменух њену браћу, нове сузе
Покрише образе њене к'о медљика
Узабран, готово увенуо љиљан.
МАРКО. Можда плаче што су убили јој мужа,
Можда зато што зна да су невини.
ТИТ. Ако су ти они убили мужа, буди
Радосна, јер им се закон осветио.
Не, не, они не би чинили ту грозоту!
То казује туга сестре њихове.
Лавинијо, дај да целивам ти усне,
Ил' знаком покажи шта би ти олакшало.
Хоћеш да стриц добри и твој брат Луције,
И ти, и ја седнемо крај неког извора
И посматрамо своје образе у њему
Умрљане као још мокре ливаде
Од блатнавога муља поплаве?
И хоћемо ли гледати све дотле
Док нам горке сузе не помуте бистру
Његову воду, те постане слан?
Ил' да одсечемо и ми своје руке,
Одгриземо језик, и с немом мимиком
Проведемо мрских дана нам остатак?
Шта да се ради? Ми са језицима
Смислимо начин веће патње још,
Да нам се чуде будућа времена.
ЛУЦИЈЕ. Не плачи, оче; јер због твоје туге
Гле како јадна сестра јеца, плаче.
МАРКО. Умири се, мила. Обриши сузе, добри
Тите.
ТИТ. Ах, Марко, брате, добро знам
Да твој рубац сузе утрти ми неће,
Јер си га, јадниче, натопио својим.
ЛУЦИЈЕ. Да ти обришем образе, Лавинијо?
ТИТ. Гле, Марко, гле! Разумем њене знаке.
Да има језик, рекла би свом брату
Што ја рекох теби, да му рубац квашен
Његовим сузама неће убрисати
Образе јој тужне. О, сличности патње
Далеке од помоћи к'о пак'о од блаженства!
(Улази АРОН, црнац.)
АРОН. Тите Андрониче, мој господар, цар,
Шаље ти поруку: ако волиш своје
Синове, нек' Марко, Луције ил' ти,
Или ма ко од вас, одсече своју руку
И пош'ље је цару; он ће ти за њу
Послати овамо оба сина жива.
То ће бити откуп за сав злочин њин.
ТИТ. Милостиви царе! Љубазни Ароне!
Да л' икад гавран певаше к'о шева
Кад она излазак сунца објављује?
Послаћу цару од свег срца руку.
Помози ми да је одсечем, Ароне.
ЛУЦИЈЕ. Стани, оче! Твоја племенита рука,
Што толико много обори душмана,
Неће се послати; нека моја иде;
Младост може лакше дати крв но ти;
Нек' моја спасе живот браће моје.
МАРКО. Која ваша рука не брањаше Рим,
Не дизаше увис крваву секиру,
На душмански замак урезујући слом?
Све су оне стекле високе заслуге,
А моја је била докона; нек' она
Послужи за откуп моја два синовца
Од смрти; онда би била сачувана
За достојну сврху.
АРОН. Пожур'те, сложите се,
Да их не погубе пре но милост доде.
МАРКО. Моја ће ићи.
ЛУЦИЈЕ. Неба ми неће, стриче!
ТИТ. Не спорите се; увенуле биљке
Чупају се лакше; зато ево моје.
ЛУЦИЈЕ. Оче, ако ћу се звати твојим сином,
Допусти да спасем од смрти браћу своју.
МАРКО. Због оца нашег и мајчине неге
Пусти да докажем братску љубав теби.
ТИТ. Но, сложите се; штедим своју руку.
ЛУЦИЈЕ. Одох по секиру.
МАРКО. Да се ја послужим.
(ЛУЦИЈЕ и МАРКО одлазе.)
ТИТ. Ароне, ходи; преварићу њих.
Помози ми руком да ти моју дам.
АРОН (за себе). Ако се то зове преваром, бићу поштен,
И док сам жив, нећу варати људе тако.
Ал' ја ћу те ипак преварити друкше;
Пре но проñе пола часа — увидећеш. в
(АРОН одсече руку ТИТУ. ЛУЦИЈЕ и МАРКО се враћају.)
ТИТ. Прекин'те спор. Што је морало бити, ту је.
Ароне, однеси моју руку цару.
Кажи да га је она штитила
У хиљадама опасности; реци
Да је сахрани: то, и више, заслужује.
Реци му за моје синове да их сматрам
Драгоценостима јевтино купљеним,
Па ипак скупим, јер купих што је моје.
АРОН. Идем, Андрониче; а за твоју руку
Очекуј скори повратак синова.
(За себе.)
Њиних глава, мислим. О, како ме гоји
Помисао сама на овај нитковлук!
Нек' се белци моле, нек' добро чине луде;
Арону нек' душа к'о лик црна буде.
(Одлази.)
ТИТ. Дижем овде ову једну руку небу
И унакажено тело земљи свијам:
Има л' моћи да се сажали на сузе,
Њу призивам!
(ЛАВИНИЈИ.)
Хоћеш и ти да клечиш са мном?
Клекни, мило срце; небо ће нас чути,
Ил' ћемо уздасима потамнети њега,
Смрачити сунце маглом, к'о облаци
Кад загрле га на своје влажне груди.
МАРКО. О брате, говори оно што је могуће,
Не прелази у те дубоке крајности.
ТИТ. Зар моје туге нису дубоке и без дна?
Па нек' ми и јаук срца нема дна!
МАРКО. Ал' бар нек' разум влада твојим болом.
ТИТ. Да има разумна разлога за ове јаде,
Тада бих могао ограничити бол.
Кад небо плаче, зар не плави земљу?
Кад ветар бесни, зар море не манита
Претећи небу узбурканим ликом?
А ти тражиш разум у овом јауку!
Ја сам море. Ветар уздаха јој чуј;
Она је плачно небо, а ја земља;
Стога море моје кипи с тих уздаха,
Стог се моја земља с њених сталних суза
Плави и тоне у потопу свом;
Зато ми утроба не скрива њене јаде,
Већ их, к'о пијанац мора да поврати.
Зато пусти, јер то треба страдалнику,
Да горким речима одушке себи да.
(Улази ГЛАСНИК носећи две главе и једну руку.)
ГЛАСНИК. Врли Андрониче, рђаво си ти
Награђен за добру руку цару дату.
То су главе твоја драга сина два

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Соба у Титовој кући, спремљена за гозбу

(Улазе АНДРОНИК, МАРКО, ЛАВИНИЈА и МЛАДИ ЛУЦИЈЕ.)
 
ТИТ. Но, тако; седите, и не једите више
Но колико треба, да одржимо снагу
И осветимо наше горке јаде.
Марко, одреши тај тугом везан чвор!
Твоја синовица и ја, јадници без руку,
Не можемо свој десетострук бол
Изразити складно прекрштених руку.
Десница ми јадна оста да тиранише
Груди; а кад срце већ лудо од бола
Залупа силно у затвору тела,
Онда ја овако ударам по њему.
(ЛАВИНИЈИ)
Ти, слико патње што збориш знацима,
Кад ти јадно срце куца да пресвисне,
Не можеш да га ударцима смириш.
Рани га, кћери, уздасима, уби
Јечањем; ил' узми ножић измед' зуба,
Начини отвор према срцу свом,
Да ти се све сузе проливене слију
У ту шупљину, напуне и удаве
Својом сланом водом ту тужну будалу.
МАРКО. Ух, брате, ух! Немој је учити да стави
Насилничке руке на нежни живот свој.
ТИТ. Како! Је л' ти туга помутила памет?
Нико сем мене, Марко, не треба да је луд.
Какве насилничке руке, какав живот!
Ах, зашто уопште помињеш те руке?
Зар тераш Енеју да ти опет прича
О спаљеној Троји и својој несрећи?
Не говори о том, не помињи руке,
Не подсећај нас да их немамо.
Ах, ах! Како говорим као луд.
К'о да би заборавили да их немамо
Кад Марко не би помен'о ту реч!
Хајде да почнемо; добра кћери, једи.
Ту нема пића? — Пази, Марко, шта она каже;
Разумем те њене мученичке знаке:
Каже да не пије ништа осим суза
Справљених са тугом, сливених образима.
Тужбалице нема, дознаћу ти мис'о;
Усавршићу се у твојој мимици
Као испосници у својим молитвама.
Нећеш уздахнути ни дићи патрљке,
Ни склопити очи, ни климнути главом,
Ни клекнути нити дати какав знак,
А да не докучим из такве азбуке
И сталном вежбом не сазнам шта мислиш.
ДЕЧАК (јеца). Добри деда, мани ту дубоку тугу,
Развесели тетку пријатном причом неком.
МАРКО. Авај мени: нежни дечак, ганут тугом,
Плаче што види дедину потиштеност.
ТИТ. Умири се, нежни изданче; саздан си
Од суза, и живот ће те у њинаа истопити.
(МАРКО удари ножетн по здели.)
У шта удараш, Марко, својим ножем?
МАРКО. У оно што убих, господару, — муву.
ТИТ. Стиди се, убицо, убијаш ми срце;
Очи су моје пресите насиља.
Не личи убијање невинога бића
Титовом брату. Одлази од мене;
Видим да ниси за моје друштво ти.
МАРКО. Вај, господару, убих само муву.
ТИТ. „Само"? А има ли мува оца, мајку?
Он би златна, нежна крила обесио
И зујао ваздухом тугованку!
Сирота безазлена мува, дошла је
Да нас развесели лепим, складним зуком,
А ти је уби.
МАРКО. Опрости, брате, беше црна, ружна,
Слична царичином црнцу, те је убих.
ТИТ. О,о,о!
Онда ми опрости што сам те корио,
Јер си милосрдно дело учинио.
Дај ми нож да тријумфујем над њом,
Ласкајући себи да је црнац то
Што намерно доñе ту, да ме отрује.
Ово за тебе, а ово за Тамору!
Ах, хуљо!
Ипак, мислим, нисмо пали тако ниско
Да не смемо измеñ' нас убити муву
Што доде у виду к'о угљен црног црнца.
МАРКО. Сиромах човек, растројен је тугом;
Он лажне сенке за стварност узима.
ТИТ. Распрем'те сто. Хајдемо, Лавинијо.
Идемо у твоју собу, да ти читам
Жалосне приче из старих времена.
Хајд', дечаче, с нама; твој вид је још млад,
Па ћеш ти читати кад се мој помути.
(Одлазе.)

ЧЕТВРТИ ЧИН[уреди]

=== СЦЕНА ПРВА ===
 
Пред Титовом кућом

(МЛАДИ ЛУЦИЈЕ, с књигама под мишком, трчи испред ЛАВИНИЈЕ која жури
за њим. Затим улазе ТИТ и МАРКО.)
 
ДЕЧАК. Помози, деда, помози! Тетка Лавинија
Иде за мном свуда, а ја не знам зашто.
Добри деда Марко, ево је, долази!
Ах, мила тетко, ја не знам шта хоћеш.
МАРКО. Крај мене, Луције; не плаши се тетке.
ТИТ. Сувише те воли да ти чини зло.
ДЕЧАК. Кад је отац у Риму био, волела ме.
МАРКО. Шта хоће да каже моја синовица
Лавинија тим својим знацима?
ТИТ. Не бој се, Луције, она нешто жели.
МАРКО. Гле, Луције, види, стало јој до тебе;
Она би хтела да идеш некуд с њом.
Корнелија није читала с већом пажњом
Синовима својим него она теби
Песништво слатко, Тулијев „Беседник".
Можеш ли погодити што те тако тражи?
ДЕЧАК. Ја не знам и не могу да погодим;
Сем ако није у неком наступу.
Често сам чуо деду како каже
Да превелика туга избезуми.
А читао сам како је Хекуба,
Краљица Троје, од туге полудела.
Због тога се плаших, мада, господару,
Знам да ме тетка племенита воли
Колико ме је и мајка волела,
И да не би, сем у наступу лудила,
Плашила моју младост. То ме натерало
Да бацим своје књиге и побегнем,
Можда без разлога. Стога, драга тетко,
Опрости и, госпо, ако деда Марко
Поñе с нама — идем с тобом куд год хоћеш.
МАРКО. Хоћу, Луције.
(ЛАВИНИЈА својим патрљцима претура књиге које је
ЛУЦИЈЕ испустио.)
ТИТ. Шта сад, Лавинијо? Марко, шта значи то?
Она би желела да види књигу неку.
Коју од тих, кћери? Отвори их, дечко.
Ал' ти си ученија и начитанија.
Избери што хоћеш из моје књижнице
И заварај своју тугу докле небо
Клетог виновника тог дела не открије.
Што наизменично подиже руке тако?
МАРКО. Мислим да хоће да каже да је било
Више виновника у злочину том;
Да, било их више; а ако не то,
Онда за осветом диже руке небу.
ТИТ. Луције, коју књигу то претура?
ДЕЧАК. Овидијеве „Метаморфозе", деда.
Мајка ми је даде.
МАРКО. Можда из љубави
Спрам покојнице њу је изабрала.
ТИТ. Тихо! Гле, ревносно преврће листове!
Помози јој. Шта ли тражи? Лавинијо,
Хоћеш да ти читам? Ово је трагична
Прича о Филомели, како ју је Тереј
Преварио и силов'о; а то је,
Бојим се, корен и твоје невоље.
МАРКО. Гле, брате, како посматра листове.
ТИТ. Лавинијо, јеси л' и ти нападнута,
Кћери, и обешчашћена као Филомела,
Одвучена у тамну и огромну шуму?
Гле, гле!
Да, такво је место и где смо ловили
— О, да никад нисмо предузели лов! —
Слично овом које песник описује,
Природом створено за злочин и силовање.
МАРКО. О, зашто природа ствара те увале,
Сем ако богови не воле трагедије?
ТИТ. Покажи, кћери, — овде су пријатељи —
Који се патриције усуди на то дело.
Је л' се Сатурнин прикрао к'о Тарквиније кад је
Из логора дош'о да згреши с Лукрецијом?
МАРКО. Седи, синовице драга; брате, седи ту.
Аполоне, Паладо, Меркуре, Јупитеру,
Надахните ме, да сазнам издају!
Брате, гледај овде; гледај, Лавинијо;
Овај је песак раван, па пиши по њему
К'о ја што ћу.
(Исписује своје име штапом служећи се само ногама и устима.)
Своје име сам напис'о
Без употребе руку. О, проклето
Срце што нас на ту муку натерало!
Напиши, синовице, и обелодани
Оно што бог нашој освети открива.
Нек' ти небо води перо, да испишеш
Своју патњу, да сазнамо издајника!
(ЛАВИНИЈА ставља штап у уста, управља њиме својим
патрљцима и пише.)
О, погледај, брате, шта је написала.
ТИТ. Ступрум. Хирон. Деметрије.
МАРКО. Шта,
Похотљиви су синови Таморе
Виновници овог крвавог, гнусног дела?
ТИТ. Магни доминатор поли,
Там лентус аудис сцелера, там лентус видес?
МАРКО. Умири се, драги брате, мада знам
Да је на тој земљи доста написано
Да буру дигне нежних мисли свих
И дух одојчади гневом наоружа.
Брате, клекни са мном; клекни, Лавинијо;
И ти, дечко, надо римскога Хектора.
Закун'те се са мном, к'о што се Брут закле
С ојаñеним мужем и оцем оне чедне
Обешчашћене госпе Лукреције,
Да ћемо смишљено извршити смртну
Освету над тим Готима издајничким,
Видети крв њину ил' умрети срамно.
ТИТ. Дабогме, само кад би знао како.
Буди, кад медведиће ловиш, на опрезу;
Јер се мечка може пробудити, па те
Нањушити; а та је у савезу с лавом
И њушка га док се игра на леñима;
А кад он заспи, ради што јој воља.
Млад си ти ловац, остави се тога.
Чекај! Да донесем таблицу бронзану;
Челиком ћу на њу ставити те речи
И сакрити је, јер љути северац
Разнеће тај песак к'о Сибилино лишће,
Па шта ће бити са нашим открићем?
Дечко, шта ти кажеш?
ДЕЧАК. Кажем, господару,
Да сам човек, подли робови Рима не би
Спаваћу собу заштитили мајци.
МАРКО. Изврсно, момче! Отац ти је често
Показао такву неустрашивост
Рад' своје тако незахвалне земље.
ДЕЧАК. Па и ја ћу, деда, ако будем жив.
ТИТ. Хајде са мном у моју оружницу.
Луције, ја ћу ти спремити, а ти ћеш
Однети царичиним синовима даре
Које намеравам послати обојици.
Хајде, казаћеш им поруку; хоћеш ли?
ДЕЧАК. И забости им нож у груди, деда.
ТИТ. Не, дечко мој, тако; научићу те друкче.
Лавинијо, ходи; Марко, пази кућу.
Луције и ја ћемо сад храбро у двор.
Да, брате, биће нам тамо наклоњени.
(ТИТ одлази: за њим ЛАВИНИЈА и МЛАДИ ЛУЦИЈЕ)
МАРКО. О небо, зар слушаш крик доброг човека,
А не смилујеш се, не сажалиш на њ?
Не пуштај га, Марко, његовом лудилу.
На срцу му више ожиљака туге
Но непријатељских белега на штиту,
Па ипак, праведник, неће да се свети.
Освети ти, небо, старог Андроника!
(Одлази.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Дворана у царском двору

(Улазе АРОН, ХИРОН и ДЕМЕТРИЈЕ на једна врата, а на друга МЛАДИ
ЛУЦТЈЕ с ДЕЧАКОМ који носи свежањ оружја на коме су исписани стихови.)
 
ХИРОН. Деметрије, ту је Луцијев син; жели
Да нам некакву поруку саопшти.
АРОН. Да, луду поруку свога лудог деде.
ДЕЧАК. Принчеви, у дубокој смерности
Поздрављам ваше висости од Андроника . . .
(За себе)
И молим римске богове да вас сатру.
ДЕМЕТРИЈЕ. Луције лепи, хвала; шта је ново?
ДЕЧАК (за себе). Ново је да сте откривени већ
Као ниткови, обешчаститељи.
(Гласно)
Ако допустите да кажем: мој дед
У разборитости својој шаље вам
Најбоље оружје своје оружнице,
Да задовољи честиту вам младост,
Наду Рима. Тако рече да вам кажем,
И тако чиним: дарове предајем
Висостима вашим, да, кад год устреба,
Будете спремни и наоружани.
А сад вас остављам —
(За себе)
крваве ниткове.
(МЛАДИ ЛУЦИЈЕ одлази са својим пратиоцем.)
ДЕМЕТРИЈЕ. Шта је ово? — Свитак исписан около.
Да видим:
Интегер витае, сцелерисqуе пурус,
Нон егет Маури иацулис, нец арцу.
ХИРОН. Стихови из Хорација; добро их познајем;
Чит'о сам их давно у Граматици.
АРОН. Да, из Хорација; погодили сте добро.
(За себе)
Ето шта значи бити магарац!
Није то никаква шала изврсна!
Старац је њихов злочин открио;
Шаље им оружје стихом обвијено
Што у срце гаñа, ал' не осећају.
Да је наша мудра царица сад ту,
Андрониковој би се замисли дивила.
Ал' нек' се одмара у немиру свом.
(Гласно)
Принчеви млади, није л' нас срећна звезда
У Рим довела к'о туñинце, робље,
Да би нас на ову уздигла висину?
Мило ми беше кад сам изазив'о
Трибуна пред двором, да му и брат чује.
ДЕМЕТРИЈЕ. Мени још више кад се такав јунак
Смерно умиљава и шаље дарове.
АРОН. Зар нема разлога, принче Деметрије,
Кад му пријатељски удесисте кћер?
ДЕМЕТРИЈЕ. Што немамо тако хиљаду римских госпа
У теснацу, да нам похоти послуже.
ХИРОН. Благочестив нагон, тако пун љубави!
АРОН. Нема само мајке, да вам каже амин.
ХИРОН. Рекла би она за десет хиљада.
ДЕМЕТРИЈЕ. Да се помолимо свима боговима
За милу мајку у пороñајној муци.
АРОН. Мол'те се ñаволима, јер богови су нас
Напустили.
(Свирају трубе.)
ДЕМЕТРУЕ. Што царске трубе свирају?
ХИРОН. Због радости, ваљда, што цар доби сина.
ДЕМЕТРИЈЕ. Мир! Иде неко?
(Улази ДАДИЉА с ЦРНИМ ДЕТЕТОМ, које покрива својим огртачем
кад спази младиче.)
ДАДИЉА. Добар дан, властело.
Рец'те, видесте ли Арона црнца ви?
АРОН. То је лепоте твоје преимућство.
Ах, та издајничка боја што руменилом
Одаје тајне смерове твог срца!
Овде је момче друкчијег лика.
Гле како се црни роб смеши на оца,
Као да каже: „Стари, ја сам твој."
Брат вам је, принчеви; издашно је храњен
Истом крвљу што је вама живот дала;
Из исте утробе у којој ви бесте
Ослобоñен доñе на видело дана.
Да, он је брат ваш, с јаче стране још,
Мада му на лицу стоји печат мој.
ДАДИЉА. Ароне, шта да кажем царици?
ДЕМЕТРИЈЕ. Саветуј, Ароне, шта да се ради сад,
Па ћемо твој савет прихватити сви.
Спаси дете, али спасимо и нас.
АРОН. Седите онда, ради договора;
Мој син и ја ћемо мотрити на вас.
Останите тамо. А сад, изволите
Говорите о свом спасавању.
(Они седају.)
ДЕМЕТРИЈЕ. Кол'ко жена виде то његово дете?
АРОН. Тако, храбри моји! Кад смо у савезу,
Ја сам јагње; али кад изазивате,
Црнац је бешњи но медвед раздражен,
Лавица брдска, узбуркан океан.
Но, реци кол'ко је њих видело дете.
ДАДИЉА. Виде га бабица Корнелија и ја,
И нико више осим царице.
АРОН. Царица, дакле, бабица и ти.
Две без треће могу да чувају тајну.
Хајд, царици кажи да сам рек'о то.
(Убија је.)
„Цик-цик!"
Тако скичи прасе спремљено за ражањ.
ДЕМЕТРИЈЕ. Шта смераш, Ароне? Што учини то?
АРОН. Па, принчеви, то је дело политике.
Зар да брбљива језичара живи
И открије нашу кривицу? Не, не!
Сад знајте и целу моју намеру.
Неки Мули, земљак мој, живи ту близу,
И жена му се синоћ породила.
Дете личи на њу, бело је к'о ви.
Договорите се, дајте мајци злата,
И реците им околности све:
Да ће им дете бити уздигнуто
И припремљено за царског наследника,
И да ће с мојим замењено бити,
Да се стиша бура која прети двору.
Нека га цар онда милује к'о своје.
Принчеви, ето, ја јој дадох лек,
А ви је морате сахранити сад.
Поље је близу, ви сте храбри момци.
Кад то учините, не губите време,
Већ ми одмах пошљите бабицу.
Кад с дадиљом буде склоњена и она,
Онда госпе могу брбљати шта хоће.
ХИРОН. Ароне, видим, ни ваздух ти не зна
Тајне.
ДЕМЕТРУЕ. Због овог старања за Тамору
Она и њени биће ти одани.
(ДЕМЕТРИЈЕ и ХИРОН одлазе.)
АРОН. А сад Готима, брзо као ласта,
Да оставим ово благо у наручју,
И царичине поздравим пријатеље
Тајно. Хајд', дебелоусни робе, однећу те,
Јер си нас довео у ову невољу.
Хранићу те корењем, трњинама,
Сиром и сурутком; сисаћеш козу ти,
Живети у пећини док те не одгојим
И не постанеш ратник, војсковоñа.
(Одлази.)

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Пред двором у Риму

(Улазе ТИТ, СТАРИ МАРКО, његов син ПУБЛИЈЕ, МЛАДИ ЛУЦИЈЕ и
ДРУГИ, сви с луковима. ТИТ носи стреле с писмима причвршћеним
за њихове врхове.)
 
ТИТ. Хајде, Марко, хајде; роñаци, овуда.
Дечко, да ти видим стрељачку вештину;
Затегни добро, па ћеш погодити.
Террас Астраеа релиqуит,
Не заборави, Марко: отишла је,
Одлетела. Господо, узмите алате.
Ви, роñаци, идите, премер'те океан,
Баците мреже; можда ћете њу
Ухватити у мору, мада је
Тамо мало правде као и на копну.
Не, Публије и Семпроније, морате чинити
Тако, копати будаком, ашовом
До најдубљега средишта земљиног;
Па онда, кад доñете до Плутонове
Области, молим вас дајте му ову молбу;
Кажите му, она тражи правду, помоћ,
А долази од старог Андроника,
Потресеног јадом у незахвалном Риму.
Ах, Риме! Да, да, ја сам те унесрећио
Кад сам гласове народа дао оном
Који ме овако тиранише сад.
Идите, молим вас, пазите добро сви;
Нек буде претресен сваки ратни брод.
Зли цар ју је можда посл'о преко мора;
Онда ћемо залуд звиждати за правдом.
МАРКО. О, Публије, зар није тешко гледати
Твог стрица племенитог тако растројеног?
ПУБЛИЈЕ. Зато нам је, оче, дужност да га пажљиво
Пратимо и дан и ноћ и љубазно
Угадамо његовим ћудима
Докле му време не пружи какав лек.
МАРКО. Његовим јадима нема лека више.
Али...
Удружимо се с Готима, и ратом
Одмазде казнимо незахвални Рим,
И осветимо се подлом Сатурнину.
ТИТ. Публије, шта сад! Шта сада, господо!
Јесте ли је срели? Кажите ми.
ПУБЛИЈЕ. Не, добри господару; ал' ти Плутон поручује:
Хоћеш ли Освету из пакла, добићеш је;
А Правда је заузета на небу, мисли он,
Са Јупитером, ил' на другом месту,
Те мораш неко време причекати.
ТИТ. Грех му што ме тако вара одлагањем.
Заронићу доле ватреним језером сам
И извући ћу је за пете из Ахерона.
Марко, ми смо само шибље, не кедрови,
Нисмо крупни људи киклопске величине;
Али смо метал, Марко, челик све до кичме,
Само што нас више зала притискује
Но што наша леñа издржати могу.
Кад нема правде на земљи ни у паклу,
Молићемо небо, ганути богове
Да нам богињу правде пошљу, да освети
Наш јад. На посао! Ти си добар стрелац, Марко?
(ТИТ им раздаје стреле са писмима.)
Ад Јовем, за тебе; ова ад Аполлинем;
Ад Мартем, та је за мене;
Ова је дечко, Палади; та Меркуру,
Сатурну, Кају — не Сатурнину
(То би било као гаñати у ветар).
Снажно, дечаче! Марко, одапни кад наредим.
Промишљено сам написао све;
Сваком је богу молба упућена.
МАРКО. Роñаци, пустите све стреле на двор,
Да тако ранимо охолост цареву.
ТИТ. Запните, господо. Добро је, Луције!
Погодио си крило Девице; дај Палади.
МАРКО. Господару, гаñах миљу над Месецом.
Твоје је писмо сада код Јупитера.
ТИТ. Ха-ха! Публије, шта си урадио?
Гле, одбио си Бику један рог.
МАРКО. Добра шала! Кад је Публије стрељао,
Разјарени Бик зададе удар Овну,
И рогови Овна падоше у двор.
Царичин нитков нашао је њих;
Она се насмеја и нареди црнцу
Да их одмах носи свом цару на дар.
ТИТ. Добро је. Бог цару радост подарио.
(Улази БУДАЛИНА с корпом и два голуба у њој.)
Глас с неба! Марко, ево нам гласника!
Шта је ново, прико? Доносиш ли писмо?
Добијам ли правду? Шта каже Јупитер?
БУДАЛИНА. Хе-хе, онај џелат? Каже да је опет остао без
вешала, јер се онај човек не сме обесити пре идуће недеље.
ТИТ. Али шта каже Јупитер, питам те.
БУДАЛИНА. На жалост, господине, не познајем Јупитера;
никад у животу нисам пио с њим.
ТИТ. Шта, ниткове, зар ти ниси доносилац?
БУДАЛИНА. Јесам, мојих голубова, господине, и ничега више.
ТИТ. Како, ти не долазиш с неба?
БУДАЛИНА. С неба? Авај, господине, још нисам био тамо.
Не дао бог да смем пожурити на небо у мојим младим
данима. Ја идем са својим голубовима у народни суд, да
пријатељски измирим сваñу измеñу мог ујака и једног од
царевих људи.
МАРКО. Ето, брате, то нам долази врло згодно, да подупре-
мо твоју молбу; пусти га да преда цару голубове у твоје
име.
ТИТ. Кажи ми да ли би могао да одржиш цару захвалницу.
БУДАЛИНА. Заиста, господине, никад у животу нисам могао
да очитам ниједну молитву, па ни захвалницу.
ТИТ. Прикане, ходи, и не причај више,
Већ дај твоје голубове цару;
Помоћу мене добићеш правду ти.
Чекај, ево ти новац за труд.
Дај перо, мастило. Прикане, умеш ли
Да предаш ову молбу учтиво?
БУДАЛИНА. Умем, господине.
ТИТ. Ево ти онда молбе. И кад се појавиш пред њим, мораш од-
мах клекнути, па га пољубити у ногу; онда му предај го-
лубове, а затим чекај награду. Бићу у близини, прикане, да
видим хоћеш ли учинити како треба.
БУДАЛИНА. Јамчим да хоћу, господине; будите без бриге.
ТИТ. Имаш нож, прикане? Дај ми га да видим.
Ево ти, Марко, зави га у молбу,
Да не би била сувише понизна.
Кад је, прико, предаш цару, ти закуцај
На моја врата, да кажеш шта је рек'о.
БУДАЛИНА. Збогом остај, господине; хоћу.
(БУДАЛИНА одлази.)
ТИТ. Марко, хајдемо. Прати нас, Публије.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

У двору

(Влазе ЦАР, ЦАРИЦА, њена ДВА СИНА, ПАТРИЦИЈИ и ОСТАЛИ. ЦАР
носи у руци стреле које је ТИТ бацао на њега.)
 
САТУРНИН. Велможе, какве су то увреде! Је ли
Икад цар римски тако потцењиван,
Узнемираван, презиран и чикан
Зато што правду подједнако дели?
Велможе, ви знате, к'о и моћни богови,
Ма шта подривачи мира нам туткали
У уши народа, да противу дрских
Синова старог Андроника није
Предузето ништа што закон не тражи.
Па шта ако му јад помути ум?
Зар да овако будемо нишан његове
Осветољубивости, његових наступа,
Његове помаме, његових огорчења?
Сад боговима пише, тражи правду:
Гле, то Јупитеру, а ово Меркуру,
Ово Аполону, ово богу рата —
Лепи су то леци за римске улице!
Шта је то него клевета Сената,
Ширење гласова о нашој неправди?
Доброћудна шала, је л'те, господо?
Као да каже Рим не зна за правду.
Ал' ако узживим, лажно му лудило
Заштитити неће безочности те.
Он и његови ће сазнати да правда
У Сатурнину живи још, и он ће
Пробудити је, спава ли, да јој гнев
Завереника најдрскијег смрви.
ТАМОРА. Милостиви царе, лепи Сатурнине,
Господару мог живота, мојих мисли,
Смилуј се, опрости Титовој старости
Грешке због туге за храбрим синовима,
Чији му губитак тешке ране даде.
Боље му олакшај зао удес него
Да казниш најнижег ил' највишег за то.
(За себе.)
Великодушној Тамори приличи
Да лепо говори свима. Али, Тите,
У срце те раних; а кад ти се крв
Живота излије, и ако Арон сад
Паметан буде, биће добро све,
И котву ћемо спустити у луку.
(Улази БУДАЛИНА.)
Шта је, добри? Хоћеш да говориш с нама?
БУДАЛИНА. Да, заиста, ако је ваше господство царско.
ТАМОРА. Ја сам царица, а тамо седи цар.
БУДАЛИНА. То је он. (Клекне) Дао вам бог и свети Стеван
добро вече. Донео сам вам писмо и пар голубова.
(САТУРНИН чита писмо.)
САТУРНИН. Одведите га и сместа обесите.
БУДАЛИНА. Колико ћу новаца добити?
ТАМОРА. Човече, бићеш одмах обешен.
БУДАЛИНА. Обешен, побогу! Онда сам свој врат гајио за
леп крај.
(СТРАЖАРИ га одводе.)
САТУРНИН. Да пркосне, несносне увреде!
Зар да сносим овај наказан нитковлук?
Знам откуд потиче цео овај план.
Може В се трпети та оптужба да су
Синови му дрски, погубљени према
Закону за убиство мога брата,
Криво убијени мојим посредништвом?
Идите, довуц'те за косу тог ниткова;
Спасти га неће ни старост ни част.
Због те дрске спрдње џелат сам му ја!
Ма'нити, подли бедниче, помог'о си
Да постанем велик, у нади да ти
Овладаш мноме и Римом.
(Улази ЕМИЛИЈЕ.)
Шта је ново,
Емилије?
ЕМИЛИЈЕ. К оружју, велможе! Никад пре к'о сад!
Готи су скупили војску, и са мноштвом
Одлучних ратника жељних плена, брзо
Маршују овамо под воñством Луција,
Сина Андроника старог, који прети
Да у освети учини све оно
Што је Кориолан икад учинио.
САТУРНИН. Је ли ратоборни Луције воñ Гота?
Та ме вест пресече, и глава ми клону
К'о цвет на мразу и трава у бури.
Да, јади наши отпочињу сад;
Плебејци га много воле; слушао сам их,
Прерушен у шетњи, како често тврде
Да је Луцијево изгнанство неправедно
И да желе да им он постане цар.
ТАМОРА. Зашто се плашиш? Је ли ти град јак?
САТУРНИН. Да, али градани хоће Луција,
И побуниће се рад њега на мене.
ТАМОРА. Нек' ти, као име, мисли буду царске!
Потамни ли сунце комарца рој?
Ор'о пушта мале птице да певају
И не хаје за то шта им цвркут каже,
Јер зна да сенком својих крила може
Да ућутка увек кад хоће њин пој.
Па и ти можеш ветрогоње Рима.
Ободри се; јер знај, царе, да ћу старог
Андроника да опчиним слаñим
Али опаснијим речима но што је
Мамац за рибе, за овце детелина,
Те се прве ране прогутаним мамцем,
А друге оболе од обиља паше.
САТУРНИН. Ал' он неће сина молити за нас.
ТАМОРА. Кад замоли Тамора, онда хоће.
Ласкаћу му, старе уши му пунити
Надама златним; па ма му срце било
Једва освојиво, а старе уши глуве,
И уши и срце слушаће језик мој.
(ЕМИЛИЈУ)
Иди пред нама, буди нам поклисар.
Кажи: цар жели с ратоборним Луцијем
Преговоре; закажи састанак у дому
Његовог оца, старог Андроника.
САТУРНИН. Емилије, сврши тај задатак часно;
Тражи ли таоце ради сигурности
Реци нека их именује сам.
ЕМИЛИЈЕ. Вашу ћу заповест извршити сместа.
(Одлази.)
ТАМОРА. Идем ја сада старом Андронику,
Да свом вештином утичем да гордог
Луција одвоји од ратоборних Гота.
Сад, мили царе, буди опет чио
И сахрани страх свој у моје планове.
САТУРНИН. Онда иди одмах, да га придобијеш.
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Равница близу Рима

(Улази ЛУЦИЈЕ с готском војском. Добоши и заставе.)
 
ЛУЦИЈЕ. Ратници прекаљени, верни пријатељи,
Примио сам писмо из великог Рима
Што каже да Римљани мрзе цара свог
И жуде да нас виде меñу собом.
И стога, велможе, будите што јесте:
Властела која не трпи неправду;
И ако је Рим вам учинио зло,
Присил'те га да га троструко накнади.
ПРВИ ГОТ. Изданче храбри великог Андроника
Чије име беше страх за нас, а сад је
Утеха, и чије подвиге, заслуге
Презирањем подлим награñује Рим,
Уздај се у нас: с тобом ћемо сви,
К'о жацаве пчеле што иду за воñом
Врелог летњег дана у цветне ливаде,
И осветити се проклетој Тамори.
ГОТИ. Како он каже, кажемо ми сви.
ЛУЦИЈЕ. Смерно, хвала њему к'о и вама свима.
Ал' кога то 'амо води снажни Гот?
(ГОТ доводи АРОНА који у наручју носи своје ДЕТЕ.)
ДРУГИ ГОТ. Луције славни, док се удаљих од војске
Да видим неки порушен манастир,
И док сам пажљиво посматрао пусту
Зграду, одједном чујем дечји плач.
Поñем према гласу, и ускоро чух
Да неко стишава дете говорећи:
„Ћути, црно ропче, ти си пола ја,
Пола мајка! Да ти боја не одаје
Чији си, да ти природа даде лик
Мајке, могао би, лоло, бити цар.
Али, кад су бик и крава млечно бели,
Црно теле неће отелити никад.
Ћути, лоло, ћути!" карао је дете.
„Морам те носити једном верном Готу
Што ће те, кад дозна да си царичин,
Чувати добро твоје мајке ради."
На то, с исуканим мачем, јурнем на њ,
Ухватих га брзо и доведох 'амо,
Да с њим урадите што будете хтели.
ЛУЦИЈЕ. Врли Готе, то је оваплоћени враг
Што лиши руке доброг Андроника,
То је бисер што се свиñа царици,
А то жарке жудње њене срамни плод.
Кажи, робе гневна ока, куд си хтео
Однети ту слику твог ñаволског лика.
Што ћутиш? Шта, глув си? Зар ни речи баш?
Конопац, војници, о ово га дрво
Обесите, а с њим копилански плод.
АРОН. Не дирајте дечка, краљевске је крви.
ЛУЦИЈЕ. Одвећ је на тебе, да би добар био.
Обесите прво дете, да га види
Како се копрца — то је болан призор
За очеву душу. Донес'те лествице.
(Доносе лествице; АРОН је принуñен да се попне на њих.)
АРОН (одозго). Луције, спаси дете; однеси га
Царици, па ћу ти рећи чудне ствари
Које ти могу много користити.
Нећеш ли, нек' буде што буде; рећи ћу
Једино: нек' вас освета стигне све!
ЛУЦИЈЕ. Говори, па ако ми се свиди што ми кажеш,
Дете ће живети, бранићу га ја.
АРОН. Ако ти се свиди! Буди уверен, Луције,
Да ће ти то души задати дубок бол;
Јер морам говорити о убиствима,
Силовању, клању, делима црне ноћи,
Грозотама, подмуклим заверама,
Издајама и толиким злочинима
Тужним за уво, свирепо извршеним.
А све ће то моја закопати смрт,
Не закунеш ли се да ми дете живи.
ЛУЦИЈЕ. Кажи шта знаш, твоје дете ће живети.
АРОН. Закуни се да ће, па ћу ја почети.
ЛУЦИЈЕ. Коме да се кунем? Ако не верујеш
Ни у једног бога, што тражиш заклетву?
АРОН. Ако не верујем? Збиља не верујем;
Али зато што знам да си побожан,
Да имаш оно што зову савешћу,
И што сам видео да пажљиво вршиш
Обреде верске и све обичаје —
Тражим ти заклетву. Јер зато што знам
Да будала сматра за бога свој штап
И држи заклетву томе богу дату,
Тражим да се њиме и куне. Стога ћеш
Заклети се оним богом, ма ко био,
Кога обожаваш и поштујеш ти,
Да ћеш ми сина спасти и хранити,
И гајити — ил' ти не откривам ништа.
ЛУЦИЈЕ. Кунем ти се својим божанством да хоћу.
АРОН. Прво знај да сам га родио с царицом.
ЛУЦИЈЕ. О, да ненасите и пожудне жене!
АРОН. Пих! Луције, то је милосрдно дело
Спрам оних што ћеш од мене чути сад.
Њена два сина убише Басијана,
Одсекоше језик, узеше част твојој
Сестри, руке јој одрезаше, те је
Удесише лепо, као што си видео.
ЛУЦИЈЕ. Мрска хуљо! Ти то зовеш удешавањем?
АРОН. Па подрезана, опрана, удешена,
А за оне што су урадили све
Била је лепа разонода то.
ЛУЦИЈЕ. О, варварски, зверски ниткови к'о и ти!
АРОН. Заиста, ја сам им био учитељ.
Похотљивост су добили од мајке,
А на тој се карти не губи никада.
Крволочност, мислим, примише од мене,
А она, к'о храбри пас, напада спреда.
Нека моја дела вредност ми докажу.
Намамих ти браћу у опасну јаму,
Где је лежао Басијанов леш;
Написах писмо што твој отац наñе
И сакрих злато у писму поменуто
Споразумно с царицом и њеним синовима.
И шта се, на твоју несрећу, не деси
А да мог удела злог не беше у том?
Изварах од оца твог ријегову руку,
И кад је добих, одох, а срце ми
Умало није препукло од смеха.
Вирио сам кроз пукотину зида
Кад за руку доби главе сина два;
Глед'о сам му сузе смејућ се од срца,
Те ми очи беху влажне к'о његове.
А кад сам царици исприч'о ту шалу,
Умало не паде у несвест од милине
И даде ми два'ес'т пољубаца за то.
ПРВИ ГОТ. Зар причаш све то а не поцрвениш?
АРОН. Да, ко црни пас, што каже пословица.
ЛУЦИЈЕ. Да ли се кајеш због тих гнусних дела?
АРОН. Да, јер их нисам учинио више.
Чак и сад проклињем дан — мада је таквих
Дана мало под мојим проклетством —
Кад не учиних нарочито зло:
Не убих човека, не смерах му смрт,
Не бешчастих деву ил' не смишљах то,
Не оптужих правог, не заклех се криво,
Не завадих смртно пријатеља два,
Не натерах марву каквог сиромаха
Да вратове ломи, не запалих стаје
Ил' сена ноћу вичући власницима
Да их они својим сузама угасе.
Често сам копао из гробља мртваце,
Стављ'о их усправно крај врата сродника,
Кад су на жалост заборавили већ,
И на кожи им, к'о на кори дрвета,
Урезив'о ножем и римском азбуком:
,,Нек вам туга живи, иако сам мртав."
Хиљаду сам грозних дела починио
Олако к'о човек кад убије муву,
И ништа ме стварно не жалости, осим
Што десет хиљада не учиних више.
ЛУЦИЈЕ. Скините ñавола, јер не сме умрети
Тако лаком смрћу к'о брзо вешање!
АРОН. Има ли ñавола, вол'о бих да сам ñаво,
Да живим и горим у вечитом огњу,
Кад би твоје друштво имао у паклу,
Да те мучим својим жучним језиком.
ЛУЦИЈЕ. Запуш'те му уста, да не говори.
(ВОЈНИЦИ запуше АРОНУ уста и скину га с лествица. Улази ЕМИЛИЈЕ.)
ГОТ. Господару, овде је римски гласник стиг'о;
Жели да говори с вама.
ЛУЦИЈЕ. Нека приñе.
Емилије, здраво! Какав је глас из Рима?
ЕМИЛУЕ. Луције, господару, и ви готски принчеви,
По мени вас римски поздравио цар;
И пошто је чуо да сте под оружјем,
Жели преговоре у дому твог оца;
И вољан је, ако тражите таоце,
Да их одмах пош'ље.
ПРВИ ГОТ. Шта каже наш воñ?
ЛУЦИЈЕ. Емилије, нека цар преда таоце
Сада мом оцу и Марку, стрицу мом;
А ми ћемо доћи. Марширајмо напред!
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Двориште Титове куће

(Улазе ТАМОРА и њена два сина, прерушени.)
 
ТАМОРА. Тако, у том тамном необичном руху
Срешћу се са Андроником и рећи
Да сам Освета, послата из хада,
Да му се придружим и грозне јаде светим.
Закуцајте му на књижницу; кажу
Да је он ту: смишља план освете љуте.
Рец'те Освета је дошла да се с њим
Удружи и смрви његове душмане.
(Они куцају. ТИТ отвара прозор своје књижнице.)
ТИТ. Ко узнемирава моје размишљање?
Је л' то лукавство, да отворим врата,
Да би ми свечана одлука одлетела
И смерови моји остали без дејства?
Варате се; јер што смерам да учиним
Напис'о сам овде крвавим редовима;
А што је писано биће извршено.
ТАМОРА. Тите, дошла сам да говорим с тобом.
ТИТ. Ни речи! Како ћу украсити говор,
Кад немам руке да му израз дам?
Ти си у превази нада мном; стог доста!
ТАМОРА. Кад би знао ко сам, говорио би са мном.
ТИТ. Нисам луд; знам те врло добро ја.
То сведочи овај бедни патрљак,
То сведоче ови црвени ожиљци,
То сведоче ове бразде бриге, туге,
Сведочи заморан дан и тешка ноћ,
Сва жалост сведочи да те добро знам.
Ти си горда, моћна царица Тамора.
Јеси л' за моју другу руку дошла?
ТАМОРА. Знај, несрећниче, да нисам Тамора;
То ти је дусманка, а ја пријатељица.
Освета ја сам, послата из хада,
Да ти олакшам орлово кљуцање
Изливом освете на твоје душмане.
Приñи ми и пожели срећу мом
Доласку на светлост света; већај са мном
О убиству, смрти. Нема те пећине,
Ни склоништа, ни непровидне таме,
Ни магловите долине где би се
Крваво убиство ил' гнусно силовање
Забило од страха, а да их не наñем
И довикнем им своје страшно име:
Освета, од кога подли кривци дршћу.
ТИТ. Јеси л' ти Освета? Јеси л' ми послата
Да будеш пакао за моје душмане?
ТАМОРА. Јесам; етога сиñи да се поздравимо.
ТИТ. Учини ми нешто пре но што сиñем.
Гле, поред тебе су убиство, силовање;
Дај неки доказ да си ти Освета:
Прободи их, смрви точком својих кола,
И онда ћу сићи и бити твој кочијаш,
Појурити с тобом око земног шара.
Набави два коња, црна као ноћ,
Да ти брзо вуку осветничка кола;
Пронаñи убице у њиним пећинама;
Па кад кола буду пуна њиних глава,
Сићи ћу и поред точка твојих кола
Трчаћу вас дан к'о понизни слуга
Од Хиперионовог изласка с Истока
Све до његова силаска у море.
Из дана у дан радићу пос'о тај,
Уништиш ли сад убиство, силовање.
ТАМОРА. То су ми помагачи и дошли су са мном.
ТИТ. Твоји помагачи? А како се зову?
ТАМОРА. Зову се Убиство и Силовање, зато
Што се кривцима тих недела свете.
ТИТ. Боже, колико личе на царичине синове
А ти на царицу! Ал' ми, људи овог света,
Имамо бедне и варљиве очи.
О, Освето слатка, сада ћу ти доћи,
И ако ти је доста загрљај једном руком,
Ускоро ћу те загрлити њом.
(ТИТ затвара прозор.)
ТАМОРА. Лудилу му годи ово повлаñивање.
Ма шта измислила ја, да бих његову
Умоболну ћудљивост потхрањивала,
Ви то поткрепите и својим речима;
Јер он сад чврсто верује да сам Освета.
У тој лудој му лаковерности ћу
Наговорити га да пошље по Луција,
Што ће ми на гозби бити у рукама,
Док брзо не смислим некакво лукавство
Да лакоумне Готе растурим,
Ил' их у његове душмане претворим.
Ево га; морам играти улогу.
(ТИТ долази из куће.)
ТИТ. Дуго сам био очајан, све због тебе.
Добродошла, страшна Фуријо, у мој дом;
Убиство, Силовање, добродошли и ви.
Слични сте царици и њеним синовима.
Добро сте се нашли; још да вам је црнац.
Зар вам сав пакао не даде таквог ñавола?
Добро знам да царица не иде никуда
А да у свом друштву не поведе црнца;
Па да бисте добро представљали царицу,
Згодно би пристао и један такав ñаво.
Ал' какви сте да сте, добродошли сви.
Шта сад да радим?
ТАМОРА. Шта желиш, Андрониче?
ДЕМЕТРИЈЕ. Покажи ми убицу, па ћу га сатрти.
ХИРОН. Покажи ми обешчаститеља;
Ја сам послат да му се осветим.
ТАМОРА. Покажи хиљаду што те ојадило,
И ја ћу им се осветити свима.
ТИТ. Погледај по грешним улицама Рима,
И кад наñеш човека као ти,
Добро Убиство, убиј га, убицу.
Ти иди с њим; па кад ти се деси
Да наñеш другог, што је као ти,
Добро Силовање, убиј га, насилника.
Ти иди с њима; на царском је двору
Царица с неким црнцем — лако ћеш је
Познати — своју слику и прилику.
Молим те, умори их насилничком смрћу,
Јер беху насилници спрам мене и мојих.
ТАМОРА. Добро нас научи; учинићемо то.
Ал' да ли би хтео, добри Андрониче,
Да пошљеш по Луција, храброг сина твог,
Што на Рим иде с ратоборним Готима,
И позовеш га на гозбу у свој дом?
Кад он ту буде, на свечану ћу гозбу
Довести царицу и њене синове,
И самога цара, и све те душмане,
Па ће сви, погнуте главе, клекнути,
А ти ћеш срце над њима да искалиш.
Шта Андроник каже на цео тај план?
ТИТ. Марко, брате! Зове те тужни Тит.
(Улази МАРКО.)
Иди, Марко, своме синовцу Луцију;
Наћи ћеш га тамо меñу Готима:
Кажи му да доñе и доведе собом
Неке од првих готских старешина,
А војнике нека улогори где су.
Реци му да ће цар с царицом бити
На гозби у мом дому, па и он
Нек' буде. Учини; а он нек' послуша,
Ако цени живот свога старог оца.
МАРКО. Учинићу, и брзо ти се враћам.
(Одлази.)
ТАМОРА. Сад одмах твојим послом одлазим
И водим своје помагаче собом.
ТИТ. Не, не! Нек' Силовање и Убиство остану
Код мене; иначе зваћу брата натраг
И целу освету Луцију оставити.
ТАМОРА (по страни, својим синовима). Шта кажете?
Хоћете л' остати са њим;
Док одем и кажем господару цару
Да сам остварила уговорену шалу?
Повлаñујте му ћуди, ласкајте му,
И останите с њим док се не вратим.
ТИТ (за себе). Познајем их, мада мисле да сам луд,
И уловићу их, у њихове замке,
И паклени пород и њихову мајку.
ДЕМЕТРИЈЕ (по страни). Госпо, ти иди кад хоћеш;
остави нас.
ТАМОРА. Збогом, Андрониче; Освета сад иде,
Да смисли издају душмана ти свих.
ТИТ. Знам да хоћеш; слатка Освето, сад збогом.
(ТАМОРА одлази.)
ХИРОН. Кажи нам, старче, шта да радимо?
ТИТ. Имам ја довољно посла за вас све.
Публије, Каје, Валентите, амо!
(ПУБЛИЈЕ и остали долазе из куче.)
ПУБЛИЈЕ. Шта хоћете?
ТИТ. Знаш ли ову двојицу?
ПУБЛИЈЕ. Ја мислим да су то царичини
Синови, Хирон и Деметрије.
ТИТ. Пих, Публије, пих! Грдно се вараш;
Један је Убиство, а други Силовање.
Стога их вежи, добри Публије;
Каје, Валентине, држите их ви!
Често сте чули да желим овај час.
Сад ми је дошао. Вежите их чврсто,
И запушите им уста ако вичу.
(Одлазу)
ХИРОН. Хуље, одступите; царски смо синови.
ПУБЛИЈЕ. Зато и радимо што је нареñено.
Запушите им уста, да реч не изусте.
Је ли чврсто везан? Добро их стегните.
(Улази ТИТ АНДРОНИК с ножем, и ЛАВИНИЈА с лавором.)
ТИТ. Ходи, Лавинијо, ходи; погледај,
Непријатељи су твоји везани.
Запуш'те им уста да ми не говоре,
Али нек' чују моју страшну реч.
Ти, хуљо Хироне, и ти Деметрије,
Овде је извор који ублатисте,
Лепо лето вашом зимом уништено.
Убисте јој мужа, и за злочин тај
Два брата њена одоше на смрт;
Рука ми одсечена и руглу извргнута;
Њених милих руку, језика, и оног
Што је још драже, чисте честитости,
Ви сте је, злочинци, насилно лишили.
Шта бисте рекли кад бих вам реч дао?
Да милост молите, не би дао стид.
Чујте сад, бедници, како ћете мрети.
Ова рука оста да вам грло сече
Док Лавинија својим патрљцима
Држи лавор да вам грешну прими крв.
Знате да вам мајка долази на гозбу,
Зове се Осветом, и мисли да сам луд.
Кости ћу вам, хуље, самлети у прах,
Од њега и крви вам умесити тесто,
И од тога теста кору направити;
Испод ње испећи ваше срамне главе
И дати вам мајци, тој блудници злој,
Да, као земља, прогута свој род.
То је гозба на коју је позвах
И таквим ће се јелом наситити.
Због вас је моја кћи доживела
Судбину гору него Филомела
А ја ћу се теже но Прокна светити.
Спрем'те своја грла. Лавинијо, ходи,
Прими крв. Кад буду мртви, самлећу им
Кости и с мрском им помешати крвљу,
И и том тесту испећи им главе.
Хајте, хајте, будите вредни сви,
Да спремимо гозбу са жељом да буде
Грознија, крвавија од кентаурског пира.
(АНДРОНИК им пресеца грла.)
Тако; унес'те их; ја ћу бити кувар
И зготовити их за долазак мајке.
(Одлазе.)


СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Двориште Титове куче

(Улазе ЛУЦИЈЕ, МАРКО и ГОТИ, са заробљеним АРОНОМ.
ПРАТИЛАЦ носи АРОНОВО дете у наручју.)
 
ЛУЦИЈЕ. Стриче Марко, пошто је воља оца мог
Да се вратим у Рим, ја сам дошао.
ПРВИ ГОТ. И ми с тобом; нек' се судбина изврши.
ЛУЦИЈЕ. Добри стриче, води грозног црнца тог,
Прождрљивог тигра, проклетог ñавола;
Не дај му хране, окуј га, док не буде
Изведен пред лице царице да сведочи
О њеним подлим делима. Постарај се
О јакој заседи; јер цар не мисли нам добро.
АРОН. Нека ми ñаво уву шапне клетве
И подстакне ми језик да излије
Отровну злобу што ми срце шири!
ЛУЦИЈЕ. Одлази, псино и проклети робе!
Помоз'те мом стрицу да га уклони.
(ГОТИ одводе АРОНА у кућу.)
Трубе указују да је близу цар.
(Трубе. Улазе ЦАР и ЦАРИЦА са ЕМИЛИЈЕМ, ТРИБУНИМА
и ОСТАЛИМА.)
САТУРНИН. Шта, зар небо нема само једно Сунце?
ЛУЦИЈЕ. Шта теби користи што се зовеш Сунцем?
МАРКО. Царе, и синовче, прекин'те препирку;
Овај спор се мора претресати мирно.
Спремљена је гозба коју вредни Тит
Смислио беше у часну сврху ту,
За мир, за љубав, слогу, добро Рима.
Приñите дакле, заузмите места.
САТУРНИН. Хоћемо, Марко.
(Трубе. Улази ТИТ, као кувар, и ставља зделе на сто, ЛАВИНИЈА
с велом преко лица, МЛАДИ ЛУЦИЈЕ и ДРУГИ.)
ТИТ. Добро ми дошао, господару мој,
Добродошла, штована царице,
Добро ми дошли, ратоборни Готи,
Добро дошао, Луције, и сви.
Мада је гозба скромна, утолиће вам глад.
Тзвол'те, служите се.
САТУРНИН. Зашто си тако обучен, Андрониче?
ТИТ. Зато што сам хтео да се постарам
Да се све добро спреми за угошћење
Вашег величанства и наше царице.
ТАМОРА. Захвални гмо вам, добри Андрониче.
ТИТ. И били бисте, да знате моје срце.
Реци ми, мој царе, господару, ово:
Је л' жустри Виргиније добро учинио
Кад је погубио десницом својом кћер,
Јер је обљубљена и обешчашћена?
САТУРНИН. Јесте, Андрониче.
ТИТ. А зашто, господару?
САТУРНИН. Јер девојка не сме преживети срам
И обнављати му тугу присуством.
ТИТ. Разлог је моћан, силан и убедљив;
Ранији пример и јасно овлашћење
За мене, јадника, да учиним исто.
Умри, Лавинијо, и с тобом твој срам,
А с њим нек умре и туга твог оца!
(Убија је.)
САТУРНИН. Шта то учини, неприродни оче?
ТИТ. Убих ону због које ме сузе
Ослепише, бедан као Виргиније,
И са хиљаду разлога пре но он
За ово недело; оно је извршено.
САТУРНИН. Шта, је ли она насилно обљубљена?
Кажи ми ко је учинио то.
ТИТ. Ако је по вољи, једите, величанство.
ТАМОРА. Зашто си убио своју јединицу?
ТИТ. Не ја, већ Хирон и Деметрије;
Они је обешчастише, језик јој одсекоше;
Они јој, они дадоше све зло.
САТУРНИН. Да сте их одмах довели овамо!
ТИТ. Па ту су, оба печена у тој пити,
Од које је њина мајка слатко јела,
Гутајући месо које сама роди.
Тако је; доказ је оштри врх мог ножа.
(Прободе ЦАРИЦУ.)
САТУРНИН. За проклето дело умри, безумниче!
(САТУРНИН убија ТИТА.)
ЛУЦИЈЕ. Зар пред сином да се крв очева пати?
Па мило за драго, а смрт нек' смрт прати!
(Убија САТУРНИНА.)
МАРКО. Ви ожалошћени, народе, Римљани
Подељени буном, као јато птица
Растурено ветром, бурним вихорима,
Дајте да вас учим да опет спојимо
То расуто класје у заједнички сноп;
Да Рим не постане непријатељ свој;
Да он, коме се краљевства клањају,
Као напуштени, презрени очајник
Самога себе не уништи срамно.
Ако беле косе и бразде старости ми,
Озбиљни сведоци дубоког искуства,
Не гоне вас да ми саслушате реч,
(ЛУЦИЈУ)
Говори ти, мили пријатељу Рима,
К'о некад наш предак када је свечано
Пажљивом уву чежњиве Дидоне
Причао о оном несрећном пожару,
Кад лукави Грци преварише Троју.
Реци који Синон опчини наш слух,
К'о увуче кобног тројанског коња
У нашу Троју, наш Рим, и отвори
Крваву рану граñанскога рата.
Моје срце није од кремена, гвожñа;
Не могу вам рећи сав наш горки јад,
Јер би ми говор сузе потопиле
И реч прекинуле управо у часу
Када би требало баш да вам привуче
Пажњу и троне ваше сажаљење.
Овде је млади војсковоñа Рима;
Нек' вам он исприча све, а ја ћу сад
Стајати и плакати слушајући њега
ЛУЦИЈЕ. Слушаоци моји племенити, знајте
Да су Деметрије и Хирон били ти
Који су убили царевога брата;
И они нам обешчастише сестру.
Због њиног злочина браћа нам погубљена,
Сузе нашег оца презрене, јуначка
Рука му, што храбро бранила је Рим
И непријатеље му терала у гроб,
Подло одсечена; ја сам гневно прогнан;
Пред залупљеним вратима ме плачног
Оставише, да помоћ тражим противника
Чију су мржњу сузе моје спрале
И који ме другарски загрлише.
Ја сам изгнаник, добро знајте то,
Који је лио крв за добро Рима,
Одбиј'о од њега мач непријатеља
Примајући челик у сопствене груди.
Ви знате да нисам хвалисавац ја.
Ожиљци ми, мада неми, сведоци су
Да истинито и право говорим.
Ал' као да се удаљујем причом
О малим заслугама својим. Опростите.
Кад нема пријатеља, људи се сами хвале.
МАРКО. Мој ред је сад да говорим. Гледајте
То дете; њега је родила Тамора;
Отац му безбожни црнац, главни творац
И заметник свих наших несрећа.
Нитков је жив, у Титовом је дому,
И сам ће признати да је све истина.
Сад пресудите с колико је права
Тит светио ова нечувена, грозна
Зла која нико жив поднео не би.
Римљани, чули сте истину. Шта ви
Кажете? Ако смо згрешили, рец'те шта,
Па ће се с овог места одакле говоримо
Овај незнатни остатак Андроника
С руком у руци стрмоглавити,
На оштром стењу испустити душе
И сложно своју лозу угасити.
Говор'те Римљани, па кажете л' „да",
Тако је потребно, Луције и ја,
За руке ухваћени, извршићемо то.
ЕМИЛИЈЕ. Поштована старино Рима, приñи нам,
Приведи љубазно за руку нашег цара,
Луција нашег, јер ја добро знам:
Глас народа каже то ће бити он.
СВИ. Живео Луције, велики цар Рима!
МАРКО (војницима). Идите у тужни дом старога Тита,
Доведите оног безбожнога црнца,
Да му се досуди нека страшна смрт
За грешни живот његов као казна.
(ЛУЦИЈЕ, МАРКО и ОСТАЛИ силазе са уздигнутог подијума.)
СВИ. Живео Луције, дични владар Рима!
ЛУЦИЈЕ. Хвала вам, добри Римљани; трудићу се
Да владам тако да залечим ране
Рима и уклоним његове патње све.
Ал' добри народе, трен времена ми дај,
Јер тешки задатак природа ми ставља.
Станите у страну, а ти, стриче, приñи
За последње сузе изнад овог стабла.
(ЛУЦИЈЕ пољуби мртвога ТИТА.)
Пољубац топли на те хладне усне
И тужне капи на крваво ти лице —
Последња пошта оданог ти сина.
МАРКО. Суза за сузу, пољубац љубави
За пољубац, твој брат Марко ти приноси;
И да је свота коју ти дугујем
Бесконачна, ја бих платио је сву.
ЛУЦИЈЕ. Ходи, дедко, учи се сузама од нас.
Твој деда те је много волео,
Цупк'о на колену, песмом успављив'о,
А груди му беху узглавље за тебе.
Многу ти је лепу причу испричао
И говорио ти да их ти упамтиш
И поменеш кад њега нема више.
МАРКО. Колико су се хиљаде пута те
Јадне усне на твојим грејале
За живота! Сад им, мили дечко, дај
Последњи пољубац; и кажи му збогом,
Испрати га до гроба и укажи му
Последњу пошту праштајућ' се с њим.
ДЕЧАК. Деда, деда, ја бих радо умро
Да ти опет живиш! Оче, ја не могу
Да му говорим од плача; сузе ће ме
Угушити ако уста отворим.
(ВОЈНИЦИ се враћају с АРОНОМ.)
ЕМИЛИЈЕ. Тужни Андроници, свршите са тугом,
Изрец'те пресуду том гнусном беднику,
Виновнику ових грозних догадаја.
ЛУЦИЈЕ. Закопајте га до груди у земљу,
Да би га тако уморили глаñу;
Нек' стоји, бесни, вапије за храном.
А ко му помогне или се сажали
Биће кажњен смрћу. То пресуñујемо.
Неки нек' остану, да га укопају.
АРОН. Зашто да гнев ћути, а бол буде нем?
Нисам дете да са плачним молитвама
Окајавам она зла која починих.
Радио бих десет хиљада пута горе
Него икад што сам кад бих могао
Спровести своју вољу. А ако сам
Учинио једно добро у животу,
Кајем се и за то из дубине душе.
ЛУЦИЈЕ. Пријатељи добри, однесите цара
За сахрану у гроб његових предака.
Отац и Лавинија ће почивати сад
У породичној гробници Андроника.
А за свирепу тигрицу Тамору
Нема сахране ни ожалошћених.
У животу беше грозна насилница;
Мртву је предајмо милосрñу птица.
Као звер је била без сажаљења
И зато за њу нема сажаљења.
Казните Арона, проклетога црнца,
Тог виновника првог недаћа наших.
И затим државу уредимо тако
Да је више не задеси зло овако.
 
КРАЈ