Та, ко може?
Та ко може преотети
Шарног цв'јећа мирисове?
Ко ли души младалачкој
Оне дивне слатке снове?
Та ко може на пут стати
Освитку нам рујне зоре,
Што под крилом сунце носи
Да позлати наше горе?
Ко сокола може нагнат'
Са врлети, са висине,
Да понижен, малодушан,
С црви пузи сред прашине?
Та ко може одузети
Славујеве слатке гласе -
Ону пјесму што са њиме
У горици родила се?
Та ко може срце моје,
Твоје благо ишчупати,
Твоју наду, што кроз крвцу
Младалачку силно пламти?
Нико! Нико! - Куцај, срце,
Јаче, јаче, наду стегни!
Куцај, срце, па са надом
И у гроба хладног легни!
У Мостару 6. фебруара 1889.