Тако је морало бити (драма у три чина)/28
VIII
ЈЕЛА, НЕСТОРОВИЋ
НЕСТОРОВИЋ: Добар дан желим!
ЈЕЛА: Овај час је мој муж отишао к вама, морали сте се мимоићи.
НЕСТОРОВИЋ: Вероватно! Затекао сам на своме столу једно писамце...
ЈЕЛА: Да, мој муж вас је поново узнемирио.
НЕСТОРОВИЋ: Нимало непријатно узнемирење.
ЈЕЛА: Чини вам се, јер вам није познато чега ради вас је звао.
НЕСТОРОВИЋ: Ма зашто. Позив који ме доводи к вама увек ми је драг.
ЈЕЛА: Ствар је врло озбиљна. Мом мужу је потребна ваша услуга.
НЕСТОРОВИЋ: Готов сам на сваку услугу која би ми дозволила да вам се приближим. Ви знате колико ми је некада била драга и колико ми је данас још дража ваша близина.
ЈЕЛА (узнемирено) Ја вас лепо молим, господине, оканите се таквих изјава. Ако их будете наставили, учинићете на мене непријатан утисак, утисак који извесно не би желели
НЕСТОРОВИЋ: Непријатан утисак?
ЈЕЛА: Да, утисак човека који хоће да се користи мојом невољом.
НЕСТОРОВИЋ: Вашом невољом? Госпођо, ви не смете имати невоља. Ако до мене стоји, ви не смете бити у невољи.
ЈЕЛА: Не ја, али мој муж је у невољи, а невоља мога мужа и моја је. Он је хтео... Ми смо хтели да вас замолимо... ми смо у новчаној невољи.
НЕСТОРОВИЋ: Сума је извесно мала?
ЈЕЛА: Напротив, велика... врло велика: двадесет хиљада динара.
НЕСТОРОВИЋ: Двадесет хиљада динара?
ЈЕЛА: Увиђам... и сама да је сума врло велика. Иако ви новац имате... ипак... толика сума.
НЕСТОРОВИЋ: Госпођо, иако новаца имам, не позајмљујем га. То није мој посао. Али, ако желите ви, ви госпођо, да вама, као знак пријатељства, ту суму позајмим, ја сам у свако доба готов то учинити. Кроз пола сата можете новац имати.
ЈЕЛА (озарена и усхићена) Кроз пола сата... ах? (Тргне се) Али не мени, не као знак пријатељства! Позајмите мужу мом, њему позајмите
НЕСТОРОВИЋ: Хоћете да будем прост зајмодавац! Зашто ми тако ружну улогу намећете? И кад бих је хтео примити, толика се сума не даје чиновнику са триста динара плате. Ви то знате, госпођо, и сами, не може бити да не знате, али вам годи да ме видите у ружној улози зајмодавца, како би ме што дубље могли мрзети.
ЈЕЛА (ћути оборене главае)
НЕСТОРОВИЋ: Госпођо, ја слутим да је ту нека велика невоља, ал' нисам низак да се њоме користим. Готов сам помоћи, ал' хоћу да та помоћ има изглед пријатељске услуге.
ЈЕЛА: Помозите, дакле, мужу мом.
НЕСТОРОВИЋ: Њему? Ми нисмо никакви пријатељи, не знам шта би ме обвезивало на толико пријатељство према њему?
ЈЕЛА: Исто што и према мени.
НЕСТОРОВИЋ: О, о пријатељству према вама не желим да говорим сад. Ако бих га помињао, ако бих вам говорио о његовој прошлости, изгледало би као да то чиним ради уцене.
ЈЕЛА (после извесног размишљања) Па лепо... кад друкче не бива, примам зајам, али као зајам, разумете ли, као зајам.
НЕСТОРОВИЋ: Не, већ само као пријатељску услугу. И ако сам вам кад год учинио какву неправду, ви ћете ми тиме бар дати прилике да је искупим. (Прилази јој, љуби јој руку) Хвала вам!
ЈЕЛА (Повлачи руку коју је он био задржао.)
НЕСТОРОВИЋ: Исто онако топла рука као некада! Кажу, човек умирући, у последњем тренутку, сагледа сву прошлост своју. Ево где се исто понавља и у тренутку када се човек враћа у живот. Сагледао сам на један мах све... све... све оне драге успомене и прву исповест и заклетву и први пољубац (узбуђено) ... онај први пољубац који нам је душе
спојио. И отада, Јело...
ЈЕЛА (срдито) Ја вам не дозвољавам да ме зовете тим именом.
НЕСТОРОВИЋ (наставља) И отада, Јело, наше су душе спојене. Ни мржња којом си покушала да се наоружаш; ни време, које ублажује чак и болове срца, није било кадро ублажити осећај који је чекао само, пригушено очекивао свој час... можда овај час...
ЈЕЛА (кршећи прсте) Дакле ипак... дакле ипак... Ах, знала сам ја то!
НЕСТОРОВИЋ: Знала, то?
ЈЕЛА: Да, знала сам да ћете за услугу тражити скупу накнаду. (Одлучно) Чујте ме, господине, ви стојите пред женом везаном у браку дужношћу и љубављу.
НЕСТОРОВИЋ: Да ли и љубављу?
ЈЕЛА: Да, господине, и о тој љубави нисте позвани ви да доносите пресуду.
НЕСТОРОВИЋ: Али сам позван да својој љубави иштем одзива.
ЈЕЛА: Реците трговачки: да за зајам наплатим камату.
НЕСТОРОВИЋ: Јело! Зашто још увек тако осорно! Или је то можда последњи покушај да се одбраниш од онога што је јаче од тебе. Ти ме волиш, ја знам да ме волиш.
ЈЕЛА: Ја вас мрзим.
НЕСТОРОВИЋ: Баш у тој мржњи је љубав твоја, Јело.
ЈЕЛА: Не, не... нека свему буде крај. Хвала вам на пријатељству, којега сам се с разлогом толико бојала. Ваш ми новац не треба, разумете ли; не треба ми, нећу га!
НЕСТОРОВИЋ: Госпођо!
ЈЕЛА: Молим вас, идите... бојим се ваше близине. Ја сам је избегавала, избегавала сам је очајно... ал' ето, нисам могла!... Идите, молим вас! Ја вас молим, ја вас преклињем, ако сте частан човек, идите, бежите... Не треба ми ваше пријатељство, не желим га, нећу га!
НЕСТОРОВИЋ: Госпођо, ја сам частан човек и о томе ћу вас уверити. Ићи ћу! Али ви сте у невољи, слутим, у великој невољи, ја не бих желео... допуштате ли ми бар да вам новац пошаљем?
ЈЕЛА: Не, не, не! Никако не, ни по коју цеку не, јер он доноси срамоту. Идите!
НЕСТОРОВИЋ: Допустите бар!... (Хоће да јој пољуби руку.)
ЈЕЛА (тргне руку) Не!
НЕСТОРОВИЋ: Дозволите бар да вам изјавим, да вам у свако доба стојим на расположењу, кад год вам моје услуге и пријатељство буду затребали. (Пође, па код врата застане и дуго је посматра.)
ЈЕЛА (не окреће главу, већ му руком маше да иде)
НЕСТОРОВИЋ (отуда са врата) Што се бориш с оним што је јаче од тебе?
ЈЕЛА (као горе)
НЕСТОРОВИЋ (пошто је још стојао и гледао је, оде)
|