Тадија Дијете и Гојени Алил
(Из старога Влаха)
Рани коња Тадија Дијете,
Рани коња три године дана,
Док је дете коња одгоило,
Одгоило коња од ранило,
Ша изведе бијесна ђогина, 5
Да пројаше и провода ђогу.
Њему ђого силан и бијесан,
Па се трже док му отрже,
И побеже земљом и ледином,
Као звезда небом и ведрином. 10
Тражи коња Тадија Дијете,
Тражи коња три године дана,
Док је ђоги нагизио трага,
Да је њему ђого побегнуо,
Побегнуо у турску Удбину, 15
И њему су казивали људи:
Ухвати га Гојени Алиле.
Мисли јунак Тадија Дијете,
Све мислио на једно смислио,
Ша се свлачи те се преоблачи, 20
Све обуче рухо сиротињско,
А на главу бугарску шубару,
Направи се млађано Бугарче,
Па он ходе у туску Удбину,
Баш на кулу Гојеног Алила. 25
Када дође под бијелу кулу,
Он удари звекиром на врата,
То у кули нико не чујаше,
Већ то чуо Гојени Алиле,
На чардаку на високој кули, 30
Па дозива Хајкуну девојку:
„Сестро моја Хајкуна девојко!
„Иди сестро низ бијелу кулу,
„Ето тамо једнога просјака,
„Гди он куца звекиром на врата, 35
„Просјаци ми досадише сејо;
„Сваки данак њима дијелећи,
„Доведи ми и тога просјака,
„И њега ћу даривати сејо,
„Или грошем или маријашем.“ 40
Сестра њега одмах послушала,
Те отвори на авлији врата.
Када виђе Тадију Дијете,
Узе њега за бијелу руку,
Одведе га на танке чардаке, 45
Код свог брата Гојеног Алила.
Кад Тадија на чардаке дође,
Пита њега Гојени Алиле:
„Ој Бога ти млађано Бугарче!
„Одакле си од кога ли града? 50
Вели њему Тадија Дијете:
„О мој Ага Гојени Алиле!
„Ја сам родом од земље Бугарске,
„Од проклете земље Бугарије,
„Терао сам по мору галије, 55
„Пак сам млого штетовао благо.
„Но чуо сам казују ми људи:
„Да си јунак добар за млађега,
„И да су те слуге оставиле,
„Па сам дошо да код тебе служим, 60
„Да ми платиш колико речемо.“
Говори му Гојени Алиле:
„Дете моје млађано Бугарче!
„Можеш ли се поуздати сине?
„Да тимариш два коња витеза, 65
„Једног ђога а другог вранчића,
„Вранац ми се код дома родио,
„А ђога сам скоро придобио.“
Вели њему Тадија Дијете;
„О мој Ага Гојени Алиле! 70
„Да ти имаш и дванајест коња,
„Ја се могу јунак поуздати,
„Да тимарим и да водом појим,
„А некмоли два коња витеза.“
Годишe сe док се погодише, 75
Сад да видиш Тадију Дијете,
Он отиде коњма у подруме,
И ту нађе својега ђогина.
Рани коње Тадија дијете,
Рани коње неколико дана, 80
Док Алилу ситна књига дође,
Из Посавља од свог побратима,
Побратима Новљанин Халије,
Побро побру зове у сватове,
„Побратиме пођи у сватове! 85
„Да ми будеш девер уз девојку.“
Кад Алилу таква књига дође,
Он дозива Тадију Дијете;
„Слуто моја млађано Бугарче!
„Иди слуго у топле подруме, 90
„Те опреми два коња витеза,
„Мени ђога а теби вранчића,
„Да идемо у турско Посавље,
„У сватоaе моме побратиму,
„Побратиму Новљанин Халилу.“ 95
Љуто писну Тадија дијете:
„Бог т'убио Гојени Алиле!
„Куд ме водиш у турско Посавље,
„Јер ће ми се подсмевати Турци.“
Онда викну Гојени Алиле: 100
„Сестро моја Хајкуна девојко!
„Води слугу на горње чардаке,
„Подај њему рухо шератлиско.“
Сестра брата одмах послушала,
Узе слугу за бијелу руку, 105
Одведе га на танке чардаке,
Те га свлачи па га преоблачи.
Кад с' обуче Тадија дијете,
Он отиде у доње подруме,
Те опреми два коња витеза, 110
У том сиђе Гојени Алиле,
Ђогину се на рамена баци,
Па ходоше у турско Посавље.
Кад су били пољем зечевијем,
Онда рече Гојени Алиле: 115
„Слуго моја млађано Бугарче!
„Сада ћемо коње проиграти,
„И пробати два коња витеза,
„Јер ћу тамо трчати кошију,
„Па ја незнам који ли је бољи, 120
„Вранац ми се код дома родио,
„А ћога сам скоро придобио.
Љуто писну Тадија дијете:
„Бог т' убио Гојени Алиле!
„А како ћу коња поиграти? 125
„Кад ја коња никад јахо нисам.“
Вели њему Гојени Алиле:
„Слуго моја млађано Бугарче!
„Ти одупри ногом у зенгије,
„А вранчићу попусти дизгине, 130
„Тако ће мо коње покушати.“
То рекоше па се послушаше,
И дизгине коњма попустише,
Полећеше преко поља равног;
Ал' да видиш Тадију Дијете, 135
Он вранчићу покупи дизгине,
Те пропусти Гојеног Алила,
Па потеже двије даницкиње,
Те он гађа Гојеног Алила,
По сред паса да непусти гласа, 140
Паде Алил у траву на главу.
Кад то виђе Тадија Дијете,
Он ухвати дебела ђогина,
Па се врати у турску Удбину,
Далеко га Хајка угледала, 145
Па пред њега ближе ишетала:
„Слуго наша млађано Бугарче!
„Гди си мога брата оставио,
„Кад ти водиш његовога ђога,
Вели њојзи Тадија Дијете: 150
„О Хајкуна лијепа девојко!
„Алил оста у турском Посављу,
„Па је мене натраг опремио,
„Да ти идеш у турско Посавље,
„Тамо нема лепих девојака 155
„И још те је братац поздравио,
„Да отвориш на ризници врата,
„Да му блага јоште понесемо.“
То Хајкунаједва дочекала,
Па отиде на горње чардаке, 160
Те се свуче па се преобуче,
Па узеше од ризнице кључе,
Те се пустог накупише блага,
И узеше два коња витеза,
Метуше се њима на рамена, 165
Па ходоше преко поља равног.
Кад су били пољем зечевијем,
Тада рече Хајкуна девојка:
„Слуго наша млађано Бугарче!
„Туд' с' не иде у турско Посавље. 170
„Већ се иде у влашке Котаре.“
ГоворијојТадија Дијете:
„О Хајкуно жалосна ти мајка!
„Ја и нећу у турско Посавље.
„Већ ја хоћу у влашке Котаре, 175
Па он ходе у ломне Котаре
И одведе Хајкуну девојку.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
