Сусрет (Алекса Шантић)
У раном добу, када с чежња тајних
Трепери душа, с њоме сам се срио
На изворима гора завичајних.
У њеној руци пун је кондир био
Сунце... Ја клекох... И докле ме грије
Њен поглед, ја сам жедан сунца пио
У души зачух слатке мелодије,
И све ми сјајем чудесним заблиста,
Мило и топло, као нигда прије.
Завјеса спаде... И љепота чиста
Указа ми се на своме олтару,
Под сплетовима ловорова листа.
И ја затрептах у срећи и жару.
И видјех гдје се горе уздрхтане
Облаче тихо у дугину шару.
Пуне рубина повише се гране,
И кô да широк један вео сјајни
Покри високе гребене и стране...
У раном добу, када с чежња тајних
Трепери душа, с њоме сам се срио
На изворима гора завичајних.
Од оног часа њезин корак мио
Ја свуда чујем, и све мислим на њу,
И с њом у срцу носим свијет цио...
Ноћу, кад мјесец топи се по грању,
Она ми дође на доксат кô неки
Шум тајни. Мирно, у чудном трептању,
Уза ме сједне, и њен вео меки
Шушти уз моје бокоре доксатне,
Кô сребрн шушањ звијезда далеки'.
Пуна доброте тихе, благодатне,
Пружи ми руку и кô сестра права
Прича ми своје приповјести златне...
Знаш ли звук харфе када подрхтава
Од слатке чежње? Тако дршћем и ја
На сваки глас јој до разданка плава...
У зору оде. Тамо гдје се свија
Са маковима црвеним раж здрела,
И звони поздрав раних мелодија:
Стане и мотри на убога села,
На колибице, гдје магла блиједа
Покрива суха раденичка чела.
Пошље је видим: пење се и сједа
На хладни гребен и гори, с врхунца,
Очима сузним моју земљу гледа.
Одем ли тамо гдје под грањем бунца
Сребрни извор, нађем је гдје бдије
Над љиљанима пуним златна сунца.
Сиђем ли доли, језеру, гдје вије
Мирис јасмина и љубица скори',
Видим гдје нага руком пљеска, бије,
И као рана зора када зори,
Њезино тијело од сунца и росе
У сребрнијем таласима гори...
О, како мило шуште њене косе
Под ореолом, и мени се чини
Нагдје на златну планету ме носе...
Гледам и стрепим... Шуморе јасмини,
Свилене птице слећу из гнијезда;
И моја душа над њом, у висини,
Лепрша - пуна дуга и звијезда.