Процвилио сужањ Владимире!
У тавници краља бугарскога.
Он проклиње дане и године
И старицу милу мајку своју,
Која га је на св'jет породила. -
Чинии, јадан, да нико не чује:
Ал' то чула Косана ђевојка;
Л'jепа ћерца краља бугарскога!
Па говори Косана ћевојка:
„Бога тебн, сужњу невољниче!
„Која ти је голема невоља?
„Али ти је старост додијала;
„Ал' тавница јадна кућа твоја;
„Ал' на ногу негве до кољена;
„Ал' на руку тешке лисичине;
„Али ти је на ум пала мајка;
„Али ти је жао завичаја;
„Ал' си чуо, мој сужњу невољни,
„Да с' удаје вјерна љуба твоја?"
„„Бога теби, незнана ђевојко!
„„Лије мени старост додијали,
„„Ни тавиница јадна кућа моја,
„„Ни на ногу негве до кољена,
„„Ни на руку тешке лисичине
„„Нити ми је на ум пала мајка,
„„Нити ми је жао завичаја,
„„Нит с' удаје моја вјерна љуба.
„„Жењен н'јесам, женити се нећу,
„„Јер знам да ћу скоро погинути.““
Још га пита Косана ђевојка:
„Кажи ми се, мој сужањ невољни!
„Од кога си рода и племена?“
Каже јој се сужањ Владимире:
„„Ја сам синак краља Пиринскога!
„„А сужањ сам краља бугарскога.
„„Моја би ме откупила мајка,
„„Ал' ме не да царе на откупе;
„„Већ он иштe моју русу главу."" -
- Ја ћу поћи б'јелу двору моме,
Заклињат ћу старца бабу свога,
Самуила господара твога!
Живим ћу га Богом заклињати,
Да те пусти из тавнице тaвне.
Она оде б'јелу двору своме,
Она клече на гола кољена,
Па заклиње старца бабу свога:
„Бога теби, мој бабајко стари!
„Даруј мени сужња Владимира
„За в'јернога заручника мога!
„Пусти њега из тавнице тавне
„А тако ти Бога јединога!
„И тако ти сина Радомира!“
На то се је краљу смиловао,
Удара сө руком по кољену,
Па говори Косани ћевојци:
- Дарујем ти сужња Владимира,
— За твојега вјерна заручника.
Тад устаде Косана ђевојка,
Она скочи на ноге лагане,
Па узима од тавнице кључе,
Тавници је врата отворила,
Дозивала сужња Владимира:
„Устани се мој сужњу невољни!
„И отари грозне сузе твоје,
„Ево тебе заручница зове,
„Л'jепа ћерца краља бугарскога,
„Самуила господара твога.“
Тад се дике сужањ Владимире:
Поцрнио и сав потавнио;
Нокти су му орати би мог'о;
Коса му је до земљице црне;
Убила га мемла од камена;
Једва иде двору бијеломе. -
Далеко га краљу угледао,
Још је боље преда-њ ишетао:
- Аој мени, до Бога милога!
Доста сам те синко намүчио
И конаком... и глади... и жеђом...
Брже зове бугарске тержије
Да му кроје од злата хаљине.
Те говори Косани ћевојци:
- Дарујем ти сужња Владимира!
За твојега вјерна заручника. -
Ајде, синко, б'јелу двору твоме,
Нека ти се обесели мајка;
Кад угледа Владимира синка!
Референце
↑Овај сужањ зваше се: Јован Владимир, био је краљ српски, столица му била у Елбасану. Он је погино на пријевари свога шуре Владислава краља бугарскога, године 1015. у „Србљаку“ слави њега црква
22. јула као царскога мученика.
Извор
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 51-54.
