СУДБА
Ја сам видео Судбу: приступила је ти’о
Месту где је наш тајни последни састанак био.
Из прикрајка је хладно гледала своје жртве
И њоме оборене надежде наше мртве.
Осећала је наш јад у стиску наших руку
Слушала речи наше и бол у њином звуку.
И ћутала је... нама сузе су стезале грло
И тежак легао терет на срце обамрло.
А кад се, најзад, ледне спојише уснице наше, —
Са пуне, преливене, страдања кобне чаше.
У тешку сласт пољупца Она спокојно лине
Једну самртну капљу жалости и горчине.
