Стари дани

Извор: Викизворник
Стари дани
Писац: Борисав Станковић



Шта има сад тамо да видите? Ништа. Проста, мала варошица, опкољена виноградима и брдима. Са удаљене станице довезете се кроз винограде. Од „баждарице“ силазите широким, пространим улицама, које бивају све тешње и тешње, што се више улази у варош. Испрва куће пола сеоске, пола варошке. Напред куће, гомиле ђубрета, тек сада из коњушница избачена слама која се пуши, и дворишта пуна балеге и прљавих кокошака. То су већином куће досељеника из Турске. Даље већ почињу дућани, ковачнице, лончарнице, али највише механе. Онда, изривена калдрма, опале чесме, река, камени мост с турским натписом, пресушено корито, обала пуна врба, топола. Воденице које не раде, већ се у њима пече ракија. Опет куће. Час нове, све по плану, час старе, турске, и ради шора пресечене, те стоје као неке трупине. Штрче им и беле се пресеци њихових почађалих греда. Скрените на десно, среска канцеларија. Пред улазом истоварени сељаци, рањени и поубијани од Арнаута. Подаље од њих стоји лекар, Цинцар, угојен, обријан, обучен по старој моди, са златним прстењем и ланцима, и, не сагињући се, штапом открива рањенике, прегледа их и пита танким гласом кроз нос:

— Сто цан’м, сто тој, а?

А сељаци јаучу, вију се и крвљу из рана шарају калдрму.

Навише, изнад угнутих, старих кровова и башта, диже се велико, жуто здање, окружно начелство, у чијем дворишту по калдрми, обраслој травом, и испод багренова одскора посађених лешкаре у гомилама сељаци и чекају да их позову у „заседаније“. Наниже и навише чаршија је. Дућани високи, уски. Час збијени, час растављени каквом запарложеном баштом, ограђеном тарабама, испод које се провлаче пси, те јуре коње или краве што по башти пасу.

Долазите у подне. Врућина. Нигде никога. Само су пуне касапнице и ћебабџинице, кроз чије се прозоре, улепљене парчадима меса, крвљу и убијеним мувама, ништа не види. Можда ћете видети пред „Касином“ како лупа тобош, продајући за дугове ствари, које леже разбацане чак до насред чаршије. Тада ће из пекарнице испасти газда Јован с парчетом печене главе: шешир набио на очи, цигару држи у устима и, испршен, црвен, натучен снагом и онако мален, иде брзо, ситно. Пролази поред лицитације, добаци своју цену, понуди чиновника месом од печене главе и брзо се удаљава у свој дућан, тврдо уверен да ће на њему остати лицитација. Или ћете можда бити срећни да видите највећег „газду“, како после ручка иде полако, погнут, великим, одмереним кораком. Једну руку подвукао испод капута на леђима, а другом се шиба прутићем по панталонама и звера, гледа на све стране, тражи камен, грудву креча, изваљен колац или коју трулу греду, да то понесе, одвуче и убаци у своја дворишта. И тако, скупљајући све што му падне шака, полако, поред зида оде некој својој кирајџики, подводачици, да види да ли му је довела што „ново“... И после, остало? Остале газде, богаташе што се обогатише од турске плачке и зеленашлука?...

Али доста! Нашта ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то... Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево:

Јесен дошла. Магла пада. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је св. Арханђел Михаило, коме се не кува пшеница, јер је још жив. Слави мој теча Јован. Стара је то кућа. Поред куће држи механу. И сад пиће нигде боле, цена умерена. А код њега се не виде човек пијан. Прозор се никад не разби, а камо ли што друго. „А тако и треба, вели мој теча; није механа да се у њој банчи, ломи, већ човек да живи. И заиста, код њега је све смишљено, Тихо И темељито. Поштен је и чист као огледало. Не говори много, не брза, не плете се. Природа јака, вера искрена, а душа неокаљана и чиста као извор планински. Жена му, моја тетка, добра. Нема под небом жене мекшег срца. Заплачи само, па ето и ње где плаче и пружа ти, даје што има. Слатка моја тетка, с њеним округлим, благим лицем, паметним и милим очима и устима увек на смех или на плач! Не беше просјака, Циганина, који, ако ништа не напроси, а он да не пође к њој, уверен да га код ње свакад чека чаша ракије, сир и ако је што преостало од ручка. Кажем: механа им за људе, а кућа за сиротињу. А пород им здрав, на очи кремен. Гледаш: око чисто, снага права и у сваком покрету кипти и пролева се здравље. Имали су четири сина и три кћери. Једна удата, друга умрла а трећа још дете. Као што рекох, дошао св. Арханђел, а они славе. Још пред вече дошао најстарији им син код нас, донео „пангур“ ракије и јабуку, да нас позове на „славу“ и вечеру.

— Поздравио вас татко и мајка да довече, како мож’ да мож’, дођете на славу. А ко сме да им не оде? На очи после да им не изиђе. А још кад мој отац не би отишао, не би се знала слава. Његова је песма била песма!... Још и сада старији луди, другови му, кад ме виде, одмах питају да ли и ја певам као он што је. Без њега се није могло ништа, а камо ли слава. Ако га посао задржи, по неколико момака шаљу за њ.

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут. За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком. У наручју јој мој брат повијен, левом руком мене води, а ја у бошчици носим братове пелене. Чаршија пуна магле, испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и зна где је слава. Велика соба осветљена. Кроз широке, с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. Слуге и слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу. Запрашена брашном, улепљена тестом, са засуканим рукавима, сва срећна, грли се и љуби с мојом бабом, оцем, мајком...

— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и осветљава нам степенице по којима се пењемо. На собним вратима дочекује нас теча, гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се.

Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где умирују и успављују малу децу, или у кујни и тамо помажу тетки. А софра застрта чаршафом, у челу велики колач, на њему три као на крст воштане свеће, чаша вина, а ниже њега по софри, на ниже, поређани цели хлебови, око њих чанци јабука, крушака, ораја и грожђа из „туршије“... Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани, преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, миришу им „стајаће“ хаљине на суве дуње из сандука; пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамјаном и димом дуванским. Напољу хладан и влажан мрак... Течина мајка седи у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Он зачиње и разговор, пита... па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач.

Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач и онда настаје слава. Почну здравице. Чорба се по трипут поједе. Жене сав хлеб пред собом, штрпкајући, поједу и засите се чекајући док дође здравица „за слатку вечеру“ и онда вечера. Дође и она. Вечерамо. Чује се како кашике звече и пуцају вилице. Пред сваким „сатлик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази.

— А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело!

— Туго, туго! — препада се она. И ма да зна да то није истина, већ да се шале, ипак иде до свакога, пита га, пробира му из чанка најбоље и нуди га, куми да једе, окуси. А она? — Заситила се од готвења. И не може ништа. Сем, кад је сувише принуде, ако испије чашу ракије, наздравивши коме. Вечерају. Почињу да се разузурују, минтане да откопчавају, колије свлаче, појасе попуштају. А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се како „од девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио) не може човек рахат да вечера“. А оне опет отуда, из кујне одговарају му: како „они, мужи, не могу да се наједу и напију; сав им век у то...“ — Е па што ћемо? — Извија се ч’а Масе. — Кад нам неје век у целивању.

— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се.

— Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали.

Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан.

— На здравље и слатка вам вечера! — поздравља их и одлази на супротну страну, доле, у дно собе. Око ње се остале девојке и младе начетају, згуре, а она их све скупља, као да их штити, а овамо одговара мужима на њихова пецкања, доскаче свима, али тако мило, понизно. Кад је човек тако виту, плаву, нежну а разговорљиву види, ко би рекао да је она, кад су је Арнаути грабили, уз пут их ноћу заварала и овамо побегла. Па чак, до наше границе преобучена у мушко одело, и пешке, преко планина, дошла! Ту је нашао Томча, који се баш тада врзао око границе као кријумчар, и превео је код њеног ујака, који је још пре био пребегао од зулума и овамо се доселио. Тај јој ујак био богат и није хтео да је дâ Томчи, који је превео, него моме чичи Манасији. А Томча после зато чак му био и благодаран, што му је није дао, те се није оженио, није везао (као што говораше), већ и даље остао оно што је био. Сâм. Без игде икога. Само пије и лута по механама, бијући Циганке и друге механске жене. Примили га у општину. Ни кмет, ни полиција, нешто средње. Њега нити бирају, нити га ко поставља. Зна се шта је он — ноћник, који обилази варош, хвата кријумчаре, бије пијане слуге и симиџије, кад их ухвати где играју „потапушку“ на новац. Тако целу ноћ, а некад сврати и на весела, славе, прошевине. Примају га сви радо. Нешто што га се боје, а нешто што су као више сигурни, кад је он као власт ту. А Паса, не знајући да је он њу просио, хтео да је узме, кад је превео, није се од њега устручавала, бојала, већ га је много пазила. На Ускрс, Божић, и онај дан кад ју је превео преко границе, као успомену, слала му је бошчалук, и где год би се с њиме нашла, она би се шалила слободно, умиљавала му се, тепала му као брату.

Вечера је при крају. Почеше опет здравице. Софра већ мокра од вина, умрљана од јела и пуна костију. Разговори живљи, бржи, испрекидани. А како да не? Кад ти од вина, и да га не пијеш, од мириса његова, друкчије. Чича Масе не може да седи. Диже се непрестано, иде код женских; оне га гурају, он им се намеће. Чича Тома једнако зове тетку, своју сестру, да му седи до колена, наздрави му и запева... Тетку стид. Моли друге гошће да је која одмени. Аја! — Није дан, неће. А она се снебива. Али кад је већ и свекрва замоли:

— Сетке, ћерко слатка, ти ми, ти прва запој, ти ми отвори славу.

Тетка свекрви не може да одрече, замери се, већ саже главу. Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине... Испрва као стидећи се, а после, кад почеше да јој помажу, пусти глас и отпева целу песму.

— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.

— Ви прво као старији, па онда ми, — одговарају му оне и већ се дошаптавају коју ће песму певати. И заиста стари осветлаше образ. Мајка течина с Мојом бабом и још неколико њих старица запеваше:

Аџи-Гајка девојку удава.


Гласови дрхтави, слаби, узалуд се уздижу, не могу, већ тихо, једнострано иду, губе се у самим њима, а тако чудно, чудно утичу!

И као да пуче нешто. Поче песма. девојке, жене... Њихови чисти, дрхтави, топли гласови испунише собу. Не може се више. Забранише да се пећ ложи. Изнесоше сатлике, чаше и сву „срчу“. Почеше из котличета да пију. Котличе се ређа. Пију, главе им пропадају у котличе, лактови им се тресу, грло пуца, а сузе им иду од силине. Ч’а Масе узео чампаре, крши се као чочек, вије, пева и изваљује на скутове женâ. И слуге дошле у собу, стале иза пећи, до врата. Све се откравило, ослободило и само дахће од смеха, песме. Снашка Паса наслонила своје лице на руку, грло јој трепери, глас из отворених јој топлих уста иде право, меко, мило ... Пева стару песму: како кад’н Стана у башту ишетала, изгубила срма-колан, у срећу јој млад калуђер, њега набедила за колан и куне га:

Ако си зел срма-колан,

Като колан да се вијеш.
Калуђер се куне, моли је:
Несам, Стано, жива била!
Ако сам зел срма-колан,
Като колан да се вијем,

Око твоја снага!...

Кликну мој отац:

Што си, Лено, на големо?
— Барем да си од колено?

Прихвати Паса и све девојке са њом:

Ако несам од колено,

А ја имам црне очи,

Црне очи, медна уста!

— Лало, дајре! Туго! Не могу више, — поче да виче ч’а Масе и да се тресе, мрда, пружа руке преко софре за дахире.
Врата се отворише и уђе Томча.

Сви, чак и ја овамо, на крај собе, осетисмо хладноћу, коју он споља собом унесе.

— Срећна слава, домаћини!

Скочише к њему, скинуше му сури шињел, поставише га за софром. Снашка Паса поче као увек око њега: да му даје јела, точи вино, запиткује га, пецка... Он нешто једе, нешто не. Крупан, кошчат, црвен, а лице му јако чворновато, пуно убода, али здраво и чврсто као камен.

Нуде га једнако.

— Нека, нека... — одбија он. — Продужите ви. — Ама да вам нисам ја на сметњи?

— Трже се он и поче да се диже да иде.

Не дадоше му ни да се макне, а камо ли да оде.

Паса га дирну, показујући главом на чаршију, механе:

— Иди, иди! Чека те тамо...

— Не, Пасо! Жив ми Господ, не! Такав ми посао! — Прекиде је он тако искрено да се Паса трже и као покаја што га је толико дирнула. Али она опет окрете на шалу:

— Јест. Такав ти посао. Само да си по механама. Место овде, овако, да седиш, веселиш се, а ти тамо. Па и да се ожениш. — А да знаш какво сам ти девојче изабрала?

— И принесе му своје благо, зајапурено лице тако близу.

Он не може свој широк поглед да одвоји од њена лица. Гледа је, гледа, а поче брада да му игра.

Да би се као отргао од ње, он понесе руком по софри, дохвати котличе вина и поче пити. Пио је дуго, много. Не толико да је пио, колико је држао загњурено и сакривено своје лице у котлу.

Опет поче песма. Али не онако топло, поверљиво, већ некако суво, дуже. Изгледаше да више певају из милостиње према Томчи, како не би опазио да он није за њих, и да зато они пред њим не могу онако као пре својски да се веселе. А и Томча је то као осећао. Једнако се намештао, руком или лактом, да нико не види, покривао је коју крпу на својим чакширама или минтану. Обазирао се уплашено, брзо прелетао преко њихових свилених минтана, белих кошуља, чистих чакшира. И сваки час је очекивао нешто, био на опрези, а у погледу његову и целом изразу лица осећало се: да он зна да их је прекинуо, да је упао, да није за њихово друштво и да треба да иде; и ићи ће — али опет није могао да иде.

То као да и снашка Паса осети, и би јој тако жао на њих, што они Томчу тако цене. И, да би Томчи то као накнадила, брзо се диже, руком позва девојке; оне пођоше за њом, а она окрећући главу од осталих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође вратима и запева:

Горо ле, горо зелена,
Доста сам по те одија.

И изиђе с девојкама у другу собу.
Мој отац прихвати:

Кумитске чете водија;
Многе су мајке плакале!

Томча, погнут, на изненађење свију, упаде и продужи, више као за себе:

Највише мајку Јована!
Закла ју сина јединца.

И тако из дубине, тупо, оштро, поче целу песму: како је, кад је заклао Јована, оца његова нагнао да га пече. Отац га пекао и плакао:

Јоване сине, Јоване!
Ти си ми, синко, првенац!

И мајка плакала:

Јоване сине, Јоване!
Ти си ми јагње ђурђевско!

И сестра плакала:

Јоване брате, Јоване!
Ти си ми цвеће пролећно!

Заврши. Сви ћуте. Чује се плач. Шамијом же не бришу очи.

— Ту ли нађе? — одазва се мукло ч’а Масе.

Врата се отворише, и снашка Паса, за њом девојке бурно уђоше, витлајући се, играјући, ударајући у дахире, обилазећи их, певајући им око глава... Али снашка Паса! У јелеку, шалварама, разузурена. Ћерћерлије и низе бисера трепте јој испод белог нежног грла... А цела снага јој се увија, увија тако дубоко. С погнутом главом, рукама више себе, обилазе играча. Не „чочек“. Другу, тежу, топлију игру. Полако, као издалека, с неком слутњом и раскошном језом. За њом су ишле више као сенке, пратећи је у кораку, девојке. Играју лесу, али невешто, круто, нешто од стида што им се млада, тек набубрена тела показују, ма да су ту сви своји, а нешто и од велике пажње, којом прате игру њихове „снашке“. Остали, изненађени, подигнути, са испруженим рукама и отвореним устима, гледају је жељно, прате... Али на устима им задржан крик, допадање... А све то због Томче, јер је он тај због кога они не могу да искажу све што осећају. А снашка Паса се баш највише око њега вије, игра му: час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно, гануто, сестрински.

Томча се диже:

— Да идем! — И, упињући се да стоји добро, чврсто, наслони се леђима о зид.

— Седи, седи, Томчо!... — Тек реда ради вичу остали, не окрећући главу к њему.

— Чаршија, механе... ко зна шта је тамо? — за себе он говораше. И брзо, самога себе гонећи, изиђе без капе, шињела, гологлав, али не на капију, у чаршију, већ иза куће.

Изиђох и ја за њим. Напољу свуда дубока, мртва ноћ. Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец и једва пробијајући кроз влажне облаке осветљава целу варош и околна брда неком мрко-гвозденом светлошћу.

А Томча на греди, што штрчи из кућна темеља, сео баш испод фењера. Гологлав, гледа у мутно небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и веселе, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини. Снашка Паса тамо једнако пева, а овамо Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној... А кад убрише чело, он и косу понесе у прстима. Поче да савија цигару. Папир му се лепи, цепа, а дуван се просипа.

Одох у кујну, да му изнесем жар у машицама. Тамо, у кујни, из велике собе, песма, топлота, вино. Мужи почели да ишту пушке, а девојке се ослободиле и саме певају. Изнесох Томчи напоље жар. А он још није савио цигару. Скут му и колена посути дуваном и развијеним цигарама.

— Ч’а-Томчо, хоћеш жара? — ослових га.

Он се трже. Би му тако неугодно што сам ја ту и. гледам га. И једва дочека ово, моју понуду, и зграби с колена једну развијену цигару:

— Дај, чичин...

И поче да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме која долажаше из собе. У том снашка Паса запева силно. Томчи сузе навреше, саже се, загрцну...

Пух! — хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му само папир на уснама. Диже се.

— Миле... — а не може да говори — кажи, капу... шињел, момак нека... донесе у механу... Не могу ја... Имам работу! ... — Не могу!

И оде, круто, тешко, газећи оштро.

Једва натерах момка да му капу и шињел однесе. Момак однесе. Пођох и ја за њим, али се вратих, уплашен од писке и ларме и Томчина сурова, од беса промукла гласа.

— Свири, бре!

Затим су се чули пуцњи његове жиле и јауци, превијање од удараца, плачни гласови свирача, Циганака, Цигана, које гоњаше испред себе, и њихова молба:

— Аман, газдо! Хоћемо! Сад ћемо!! — Затим уплашену, силну свирку.

Одох у спаваћу собу, у којој беху читави редови поспале деце, разбацаних ствари по сандуцима, тепсије пуне парчади хлеба уквашена вином и јелом. Брзо се згурих и легох. Кандило гори, око мене топло, из велике собе песма, весеље. По целој кући мастан мирис од јела и пића. Ја главу не смем да дигнем, покривам је, бојим се да погледам у прозор, да не видим хладну ноћ, ону мрко-гвоздену месечеву светлост или да не чујем Томчин страшан глас, како бије Цигане и испред Томче њихово пиштање и витлање по пустој, немој чаршији ...


Бора Станковић, Стари дани