Старац и злато
| ←Петао и дpaги камен | Старац и злато Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Папагал и мачка→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Старац богат распрода где год што има. Све учини у злато, које саспе у један котао, закопа га у башти близу куће, гди мало који дан пропушташе да не дође надгледати га, попропипати га и његовим жутим лицезренијем ублажити се. Неки коваран и злохитар из комшилука пријак некако кроз плот на месечини привреба нашега старине љубовна дела и потајене састанке. Шта би друго подозрео него оно што јест. Како се способна дочепа времена, oде у старчеву башчу злато саспе у торбу, а котао напуни шљунака, затрпа га брже боље, пак испод жита, ником ни речи. Другу ноћ затим, око вечерње доба, пре првих петала, кад сва чељад полеже, oдe старац да нагледа по обичају благо и душу своју; а кад нађе ту шљунке, којима се никад за живота није надао, стане га таки лелек и јаукање да сав комшилук на ларму и на оружје скочи и притрчи, ко у кошуљи, а ко у гаћа. А кад чују да се је злато у шљунке претворило, онда ти почну, ка' и остали људи, један једно а други друго говорити; а како упазе старога сеоскога ђака, сви муком умукну, да чују шта он о том чуду мисли. Онда ти се он накашље и по челу протаре, пак стане беседити:
„Чујте, браћо! То ти је оно што сам ја у моје младо добa, кад сам у намастиру Студеници ђаковао, у староставнику књизи (која се свуда не находи) не једанпут, ни два, него на! (ухвати се за браду) оволико реди проучио. Злато кад стоји задуго закопато, оно се мора претворити или у угљевље или у шљунке, ал' оно је злато те злато. Heгo слушај дер ти, кумашине вуче! Нити ти тужи, ни запевај, него ти добро чувај те шљунке, и теши се с њима како си се и пре тешио, то је све за те живо злато како год и прво, закопано стојећи. И добра вам свима, браћо, ноћ!”
Како год друге различне ствари, тако и злато и проче богатство не само у свим мудрих људи књигама, него и у Свештеном писму, на неки се мести похваљује, и за знак божјег благослова представља. „Благослови бог Јова, и даде му велико богатство.” И паки Соломону говори бог: „Будући да си ти премудрост искао, ја ћу ти дати и богатство каково ниједан цар пре тебе није имао.” На више места обаче то исто богатство похуждава се и за вредовито и многим злом виновно издаје. За имати, дакле, чисто поњатије о томе, и ова видима противоречија за уклонити с пута, дужни смо овако судити: злато илити богатство само по себи нити је зло нити је добро, но чрез употребљеније које се њим чини бива једно или друго. И будући да по вишој части на зло, а то јест на гордост, на раскош, на сладострастије и на растљеније добрих и благих нарава служи, зато се чешће на њега и виче. Сребро и злато, како и прочи метали из земље се ваде и на земљи остају и пропадају: но откад су се људи согласили да се за ова два метала навластито свашто промењује, од тада ко њих има, свашта може имати, тојест што се купује и продаје. Зато кад ове вешти добром и паметном у руке дођу, он многа добра с њима чини; а кад се злу у шаке и власт допадну, на зло му и служе. Кад се пак намере на бедака и простака, каоно ти је наше басне кумашин, а они леже гди у котлу или чем другом, и нити чине зла ни добра, као и шљунци.
Многи се богат роди ни сам не знајући како, или од каква сродника наследи богатство; овоме никакве чести није на том, развје ако буде знао с њим добро управити, онда се обичава рећи: дошло је у добре руке. Неки се обогати с неправдом и грабежом, и ово служи за силно доказателство да богатство нити је всегда од бога, нити је знак благослова божја. На конац, многи стече довољно с поштеним и праведним својим трудом и вредностију: ово се управ може нарећи благослов божји, и служи својему стјажатељу на поштење, навластито тада кад он, како га је умео стећи, тако уме с њим разумно и управљати, себи добро чинећи, своју децу пристојно воспитавајући, сродним и ближњим својим помажући, а најпаче на општу отечества својега ползу употребљавајући га. Ови је они разумни управитељ евангелских таланта који ће се удостојити оне блажене чути речи: „Благи рабе и верни, над малим си ми био веран, над многим ћу те поставити. Уђи у радост Господина твојега!“ Разумном служи злато његово, а неразуман и бедак дркће пред њим као пред жестоким господином и љутим мучитељем, и не сме се ни макнути. Ово је оно проклетство божје гди вели: „Исотворју тја раба рабов твојих.“ Но нека нико из овога не закључава и не мисли да ко много има — ваља да лопатом расипље. Никако! Располагати од разметати, и давати од разбацавати и просипати, далеко су отличне вешти.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|