Станоје Главаш/Пети акт
| ←Четврти акт | Пети акт Писац: Ђура Јакшић Станоје Главаш |
ЋЕРИМ: Дође ли Колебан?
ХАСАН: Није, ефенди!
ЋЕРИМ: Ако га неђе раја није премлатила... Ја не знам, честити муселиме, како си га могао сама и опремити?...
ХАСАН: Слушај, Ћериме!
Десет је људи сила малена;
А сам кад иде један Колебан,
Ту Главаш нема на шта сумњати,
Него ће лепо, и не слутећи,
За њиме поћи узастопице.
ПРВИ ТУРЧИН: Иншалах, ефендум! Добро си измудрио, те ако ти за руком пође, да бар видимо тога чувенога хајдука!...
ЋЕРИМ: И да га жива ухватимо!
ПРВИ ТУРЧИН: Ја ћу га собом везати!
ЋЕРИМ: Ја ћу му понудити, па нека бира: од воље му је нож, а лисица! А не хтједне ли се с лисицом руковати, ханџар ми мора цјеливати!
ДРУГИ ТУРЧИН: Па ћемо га тако, везанијех руку, пред везира, нека и он знаде ко му санове руши!
ХАСАН: Само полако!
Док дође Главаш... Необичан је!
Најпре се човек мора навићи
Да му у црне гледа зенице.
Тек после мало иде разговор.
ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?...
ХАСАН: Мене?... Јок!
А ни ја нисам досад кушао
Да њега плашим зортом каковим!
ПРВИ ТУРЧИН: Зато се и ухајинио!
ДРУГИ ТУРЧИН: Вјере ми, зато!... А да си му дизген мало попритегао, шћаше бит крочији!
ЋЕРИМ: И не би заборавио да је и он само рајетин. Не! Ал’ ево Колебана!
(Колебан долази.)
ХАСАН: Јеси ли га нашао?
КОЛЕБАН: На дому беше!
ХАСАН: Сам?
КОЛЕБАН: Не беше сам.
Са њиме беше женска некака;
Кад сам је видô старим очима,
Мрче ми свести, свака искрица,
Те сам се једва у тој забуни
Поруке твоје, збуњен, сећао.
ХАСАН (у себи): Она је то
Што мудром Суљи умље окачи,
Те сад кô пијан лута планином.
Голим рукама змију хватајућ,
Ал’ пре ће наћи жаок шкорпијин,
Него што с груди сина дивијег
Румену ружу зорно укине. (Гласно.)
Па, Колебане, шта Главаш вели?
Мисли ли данас моју послушат?...
КОЛЕБАН: Не рече ништ’,
Нит’ сам га хтео даље питати,
Да не бих какву сумњу будио.
Тек, кад сам прошô поред прозора,
Кô танку фрулу меке песмице,
Њезин сам гласић чуо молити:
„Немој да идеш, душо, остани!...“
„Ја ићи морам, моја невесто!
Нећу да мисли робље пашино:
Гле, чувен хајдук никуд не смије,
Него се крије као кртица!“
Она га опет стаде молити.
Нато ће опет тмула грмљава
Упорну вољу њојзи јављати:
„Ја морам ићи, видет шта хоће;
Раје се тиче писмо пашино!...“
ПРВИ ТУРЧИН: Прави јарамаз ђаур!
ЋЕРИМ: Зар на царевој земљи таким језиком раја говори?... Ефендум џанум, твоја је кривица што се толико ухасио!...
ХАСАН: Јаваш!... Јаваш!...
А, ено, канда, Главаш долази?
Потмулу јеку гласа његова
Кô терет неки носе ветрови
На слабо уво удаљеноме.
КОЛЕБАН (гледа кроз прозор): Још са њим иду тројица.
ХАСАН: То није досад чинио!
КОЛЕБАН: Нешто се данас друкче сетио.
ХАСАН: Муке ће бити, Ћерим-ефенди!
ПРВИ ТУРЧИН: Страшно изгледа.
ДРУГИ ТУРЧИН: Откако клањам према истоку, ја нијесам гледао страшнијих очију, него у њега данас.
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Јемин Алах, а од малена патим ода зла погледа... (Уклања се устрану.)
ГЛАВАШ: Помоз бог, Турци!
(Турци се уклањају у знак поштовања и гладе браде. Једни говоре: „Ожђелдум!...“ Други: „Чок селам!...“ Трећи: „Селам алећ!...“)
ХАСАН: Добро ти бог дао!
ГЛАВАШ: Ти си ме звао.
Па кажи важност своје поруке:
Да л’ вреди што сам амо ходио?
Ил’ сам онако, тек за ћефину
Везирске моћи, себе морио?...
ХАСАН (вади из недара писмо везирово):
Ако што везир вреди пред тобом,
Онда и ово има важности...
ГЛАВАШ: Дела, шта пише?... Проучи сам!
Стамбол ме није књизи учио,
А српске земље лузи сенасти
И не познају црну мазију
Којом се пуне танки листови...
Шта хоће везир?... Укратко казуј,
Јер ме на дому чека посао!
ЋЕРИМ: Овај пексијан не дође амо да слуша, но да заповједа!
ИСАК (говори на уво Вуку и Радаку):
Тај што се мршти, Ћерим је, Раде,
Погана зверка!... О, знам их ја!
Та зар сам мало од њих трпео?...
А онај онде што је са чалмом
Збрчкано чело скрио лукаво,
То је Салија!... Све крволоци!...
Од сваког скота много грознији!...
ХАСАН: Укратко, Станоје,
Везир је чукнô чудне новости:
Кô да си ти и Шероглића,
После, Продана са Ђенадијем,
Па и остало робље царево
У разној згоди с твојим момцима
Из тврдог града вешто украо?...
ГЛАВАШ: Хм!... Чуо је?...
И ја сам слушô страшна недела,
Што их је царски везир чинио.
На глави ми се кожа јежила,
Па и данас бих творца проклињô:
Зашто је чула дао човеку
И лепог вида црну зеницу?
Да л’ зато само да слушајући
Господства вашег грозне ћефове,
У једу своме и очајању
Око и уво куне вечито?...
ХАСАН: И то је чуо:
Ту пређе да си с живих Турака
Оружје сјајно доле скинуо,
Ножеве, пушке, па и пусате!
ЋЕРИМ (маша се крадом ножа): Шта ли ће сад?...
ИСАК (приближује се Ћериму): Хеј, пријатељу!... Ага-Ћериме!
Ти си бар пашин хлебац кусао,
Па ћеш му знати мудру навику:
Где двоје раде, трећи мирује!
Устрану мало!
ЋЕРИМ (уклања се): Змија!... И ту се нашао!...
ГЛАВАШ: И то је чуо?... Па шта ће с тим?...
ХАСАН: Поручио је да те призовем —
Оружје беше доста богато —
Па везир тражи да га повратиш...
ГЛАВАШ: Мени требају,
Од доламе је преча кошуља.
ХАСАН: Преча,
Али су туђи — лепи пусати...
ГЛАВАШ: Моји су сад!
ЋЕРИМ (опет се маша ножа, а гунђа): Ана сана, пезевенк!
ИСАК (меће руку на пиштољ, а шапуће с Ћеримом):
Настрану, кажем, сад ће планути,
А досад јоште није слагао!...
ЋЕРИМ (шкрипи зубима): Змијо погана!... Свуд си ми на путу!... Ма, тако ми дина, згазићу те, па ма отрован липсô!
ИСАК (запиње ороз на малој пушци):
Мичи се отлен, ако си рад
Да туђе куле пламен подстакнут
У врелом чађу грађе срушене
Сулудој глави не спреми гроб!
Одаље, велим!... (Ћерим уступа.)
ГЛАВАШ: На царску реч је народ скинуо
Са себе терет мушког накита
И дугу цевку пушке шарене
Пред Куршида је бесног ставио;
Јесте, пред њега, царског човека!...
Па шта је било?... О, муселиме,
Без оружја је народ остао!
Бадава снаге тврди мишићи!
Бадава срце Обилићево!
Узалуд стида трази румени
Што, слушајући ланце робовске,
У образ јуре као бујица,
А после опет натраг у срце;
Ал’ онде сваки дамар застаје:
Образи бледи, руке клонуле,
Модре се усне једва помичу,
Оружја нема!... О, муселиме!
Као вижљу га бичем ударај,
Гази му мајци кости старачке,
Олтар му руши, он ће трпети!...
Сестру му силуј, он ће гледати
Погледом тупим роба несрећног!...
Узалуд ће се за пас машити,
Онде му нема верне обране!...
Оружја нема!... Сулејман иште
Турака бесних скупе пусате?
Лепо, војводо!... Баш кад бих дао,
Не би ли сутра моје поискô?
А то ће рећи: главу искати!...
ХАСАН: Није ни тако!
Пашино писмо јасно говори:
„Прими од њега турске пусате!“
ГЛАВАШ (смеје се): „Прими од њега!“... То тако звони
Кô да сам неком ја поручио:
Да брже дође, скупи поклони
У Главаша га давно чекају!
Јесте, чекају!... Па нека дође!...
ХАСАН: Немој претити!
ГЛАВАШ: Не претим,
Ал’ чуј ме добро, добар човече!
У косе моје свака длачица
На хајдучком је расла темену;
Па маља она што је у сану
Још ове ноћи кожу пробила,
И та ми иште страшне замене!
Кад не мож’ целу војску цареву,
Оно бар једну главу за длаку!...
А сада збогом!... Ја послом одох,
А ти се сећај часа стравичног,
Не кô што пише књига дебела:
Народ ће бити страшан судија!... (Хоће да одлази.)
ХАСАН: Још нешто...
ГЛАВАШ: Чуо сам све
И разумео куда нагињу
Сулејманове ћуди смишљене...
ХАСАН: И ово пише:
„У Станоја се негде прикрила
Војводе бившег ћерка једина,
Па сад је тражи мати њезина“.
ГЛАВАШ: То ми је жена,
Та дивна ћерка бившег војводе
Што је на Делиграду храбро погинô.
Ал’ она баба што се пред пашом
За брижну мајку јавља детету,
Мојој је жени само моћеха,
И више ништ’!
ХАСАН: Ал’ он је иште!
ГЛАВАШ: С мојом ће главом и њу добити,
А донде не!...
ХАСАН: Главашу!
Ако у тебе вреде савети,
Ја бих, кô човек, нешто рекао.
ГЛАВАШ: Говори само... видећу.
ЋЕРИМ (за себе): Тако!... Моли га лијепо, покорно, да се погани рајетин увјери да има ко и њега молити!... Свиснуо бих баш!...
ХАСАН: Подај што иште!... То ти је све!
Па мирно гледај танке димове
Где се кроз оџак твоје колибе
Плавога неба мирно машају.
На мекан колут венца њихова
Никакав ветар неће духнути.
ЋЕРИМ (у себи): Лијепо ли моли!... Још нијесам видио Турчина да боље умије...
ГЛАВАШ: Нек’ се разруши трошна колиба
Што је од студи ветра јесењег
Хајдучку главу верно чувала!
Нека јој темељ вихор разноси,
Као паперак тице немоћне
Што га је силан оркан дочепô,
Да га у вису недогледноме
На грану стави црног страшила,
Где ће га беси неба љутитог
Предати гневу муње огњене,
Да му ни онај делић једини
Ништавог бића љуљку не види!...
Да га не буде!... Да га нестане!...
А мога тела свака честица
Чаур да буде турског олова!
А моје главе тврдом лубањом
Нек’ деца ваша воду захићу,
Да њоме поје ждребад арапску
Што ће по пустом пољу скакати,
По мојој крви хитро тапкајућ’!...
Не дам је паши, чу ли, Турчине!...
ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш!
Јер тупа памет мозга лабавог
Једва ће пету за дан тубити,
А за два дана... оде уветар!...
Шаку ћеш магле паши носити!...
ЋЕРИМ: Крмак!...
ХАСАН: Опет те питам:
Хоћеш је дати?... Или је не даш?
Нестрпељив паша чека одговор...
ГЛАВАШ: Нек’ цркне паша,
И гадна војска силе његове
Нека у смраду куге источне,
Срчући отров гада сопственог
Што га по тесном граду простире,
У грчевима мучним изгине,
Па, издишући, нека замоли
Да види прамен њене косице —
Са бичем бих му мутне зенице
Одморном руком грозно шибао,
Вичући силном паши на уво:
„Ево ти, пашо, целог курјука!...“
(Главаш напред, а за њиме Исак, Вук и Радак излазе.)
ХАСАН (гледа за Главашем):
Е, чусте л’ Станоја?
ПРВИ ТУРЧИН: Силан, па се још више сили!
ДРУГИ ТУРЧИН: Око тебе, муселиме, и којекако.
’Ма пашу не цијени колико свога дората!
ХАСАН: Па онда веле:
„Покорна раја!...“ Покорна неком!
Ал’ није свугде, и није сва!...
ПРВИ ТУРЧИН: А ти, што ћутиш, Ћериме?...
ЋЕРИМ: Ријечи му у памети биљежим, а муком ми се груди трзају, као да сам ћезапа сркнуо... Јарамаз ољу!... А волио бих га жива пећи, него из златна филџана јеминкаву сркати.
ХАСАН: Жива ил’ мртва,
Везир га сутра мора имати...
Шта да се чини?... Говор’те сад!
ЋЕРИМ: Да се убије!
ХАСАН: Та ту је био малопре,
Па што га сместа ниси убио?
ЋЕРИМ: Што нисам хтио; јер сам у себи друго нешто смишљао.
ХАСАН: Па, дела, казуј,
Да се не троши време залудно...
ПРВИ ТУРЧИН: Кажи, Ћериме,
Да се са бруком не повраћамо:
Дван’ест Турака с дели-Ћеримом
Једног хајдука нису смакнули!...
ДРУГИ ТУРЧИН: Имена ти, Ћериме,
Са каквим ћемо челом ступити
Пред силног пашу с голим рукама?...
ЋЕРИМ: Станоје ће, уморан, с пута дома доспијети... А онде ће се до лудила збунити: јер је неће на дому застати.
ХАСАН: Кога?
ЋЕРИМ: Њу... Ту жену своју.
ХАСАН: Шта?
ЋЕРИМ: Док је Главаш још овдје био, маћеха жене његове са још два Турчина украли су је и насилу је везиру одвели...
Сви ТУРЦИ: Евала твојој мудрости!
ЋЕРИМ: Момци ће његови за њом у потјеру, а ми ћемо га сама у очајању напасти... Мањ да га не бије олово, те да остане!...
ДРУГИ ТУРЧИН: Имам једно златно пуце на јелеку, у арнаутку ћу га сабити...
ХАСАН (у себи): Сам ђаво да је
У црном мозгу о том мислио,
Подлије ништа не би створио... (Гласно.)
На ноге, брзо!... За њима сад,
Докле се вуци нису спремили!...
(Сви одлазе, Хасан остаје напослетку.)
Хајд’ ид’те ви,
А ја ћу лепо дома остати.
ГЛАВАШ (лупа на врата): Чује л’ ме ко?
Изиђи мало, моја трлице!..
Ти ћутиш?... Спасо!... Врата отварај!
То нису Турци да те чекају...
Ја сам, твој Главаш!... С пута доходим!
С сунцем сам журну трчô кошију,
Ко ће на конак пасти раније?
Па сунце, лено, ено, застаде!
Четир’ је копља изнад планине,
А ти још чекаш?... Врата отварај,
Да се смејемо сунцу љутитом
Што није данас боље грабило,
Те да му зрачак дирнеш витицом...
Отвори! (Лупа на врата.)
Спасо! (Опет лупа.)
Све немо, ћути!... Ал, шта је то?
Срце ми стрепи, страх ме спопада,
Грлице! Спасо!... На страну шарке!
Ни кући мојој не дам окове!
Нек’ пршти ремек црног Цигана,
Рђаве браве, шарке, јексери!...
Ха, тако... (Разбије врата и улази у кућу.)
ГЛАВАШ: Ње нема ту!... Где је?... О, боже мој,
Чудан је изглед моје колибе!
Црна кô небо око поноћи!
Само што поноћ има звездице,
А кућа моја — црна пештера
Из које беже слепи мишеви,
А шкорпије се крију пажљиво
У пукотине влажног камена,
Да не би онај ваздух дисале
Што моје груди цепа надвоје...
(Почивка.)
Спасо!... Нема је!... Ал’ шта је ово?
(Сагиба се, подигне са земље парче старе шамије, па је загледа.)
То није била њена шамија!...
Та њене косе густе витице
Танан је ваздух мирно гладио;
А сунчев зрачак, мазно играјућ,
Од студи јој је теме чувао...
Чија је, дакле!... Хо!... Сећам се сад!...
Кад дође она црна вештица,
Збрчкане бразде срамног образа
Са прљавом је крила шамијом.
То беше она!... Ал’ шта је ово?
(Подигне са патоса опаљен пиштољ, преврће га, разгледа, тура прст у цев.)
Опаљен пиштољ!
Ту беше борбе!... Ево и крви
Где је по зиду бесно прскала...
Јасно је све... Издајство! Превара!...
Погане бабе умље змијино
Потражило је неме трагове
Којим авети ноћне путују
По раскрсницам’ чини сипајућ,
Постеље траже боне дечице
Или рочишта вреле љубави;
Па онде речи неке шушкају,
Од којих живе разум оставља;
Или у бољи ил’ трзавици
Угуше живот заљубљенима!
Пасторче тражећ, ту је јурила!...
Радаче!... Вуче!...
(Узима једну троногу столицу и седа на њу.)
Шта ми је сад?...
Кô да ми поноћ паде на очи,
На груди стена с својим теретом
Дисање слабо гуши у груд’ма. (Баца пушку доле.)
И ти си тешка кô од олова!
Радаче!... Вуче!... Где сте сад?...
(Радак, Вук и Исак улазе.)
РАДАК: Шта је, Станоје?
Што си нам данас тако клонуо?
ГЛАВАШ: Ње нема ту!...
ИСАК: Нема је?
ВУК: Куда ли оде?
ИСАК: А по чем’ судиш, брате Станоје,
Да ти је љуба данас отишла?
ГЛАВАШ (показује му поремећену собу и крв на дувару): По овој крви и по овоме. (Показује на шамију и пиштољ.)
ИСАК: Овде је сила употребљена.
Она се бранила... Ено, погледај!
Испаљен пиштољ, после шамије... (Гледа на врата.)
Стопале мушке, ал’ не опанка,
Чизама турских тврди поткови
У трошном песку лепо осташе;
Тим њиним трагом кад би следили,
У Смедерево би ноћас доспели...
РАДАК: Јасно се види,
Из села Гроцке амо дођоше,
А вратише се у Смедерево...
ВУК: Боје се потере...
РАДАК: Боје,
Ал’ могу лако и залутати;
Јер је незнатна, Вуче, разлика
Од оне стазе што, кривудајућ,
Са главним друмом села везује,
И оне друге што, кô низ брдо,
Путника вара црној провали.
ГЛАВАШ (узима пушку и скаче са столице):
На ноге, момци!... Хајд’ у потеру!
Не утицаху вуци преда мном,
Нити однеше лаку кошуту
Двокраког папка танке ножице
Од олова ми брзе хајкаче,
А толи данас да ми умакну
С теретом дивним Турци безбожни!
Хајд’ сад, на ноге!
(Један сељак из околине улази.)
СЕЉАК: У гори сам био, дрва носећи...
ГЛАВАШ: Ах, брже!... Свршуј!...
Ил’ ћути, боље, немој казати,
Или изричи спорим језиком
Животу моме смртну пресуду:
„Видео сам је!...“ Реци слободно,
„Како је турски коњи газише,
Ту бледу главу!...“ Или друкчије:
„Кроз хладан сутон горе зелене
Гредô сам данас живим очима
Насиља турског ремек жалостан:
Помамној чети махнит војвода
Кроз гору вуче танку кошуту;
Она застаје...“
СЕЉАК: Јесте, Станоје, баш то сам видео; дивну девојку вуку Турци махнити, а она, дршћући, у ходу застане, погледа натраг, поклецујући, сирота!... А некака баба, бог је убио, рањена, а једнако крешти за њом: „Удрите је, Турци! Вежите је! Ту кују! Ту јараницу хајдучку...“ А кад дете запомаже, матора се вештица смеје: „Где ти је сад Главаш, да ти помогне? Ха, ха, ха!“
ВУК: А Турци?
СЕЉАК: Или не хтеше, или не смеше... Ниједан се не таче ње, само је журе да иде...
ВУК: Надају се потери.
ГЛАВАШ: За њима сад!
СЕЉАК: Чекај, Станоје! Нешто се и страшније спрема. На путу овамо срео сам повећи буљук Турака; рекао бих да су од Паланке... Колебан је међу њима, а као да се упутише баш овамо. (Гледа кроз прозор.) Ено их, погледај!... А лепо се на ономе вису виде, могао би их човек бројати...
ГЛАВАШ (гледа кроз прозор): Овамо иду!.. Ено, засташе!...
Кô да се деле у две гомиле?
Пред једном иде стари Колебан,
Са другом онај Ћерим мршави
Што му је сунце вреле Азије
Триест година кожу пржило
Те амо дође да је ветрови
Планина српских студом уштаве!
Ал’ чекај!... (Мисли се нешто.)
Сељаче!
Што игда можеш селу побрзај,
Те одмах нађи Петра Сивоњу,
Кажи му шта је!... И да не чека,
Него, што може, нека похита!
Брже! Брже!... (Сељак одлази.)
А ти са Вуком опрезно, Раде,
Све кривом косом ове планине,
Док доспеш оној модрој чукари
Откуда видиш царске друмове,
А десно, опет, ону провалу.
Онде ћеш срести мајку паклену
Гре с робовима бесног тирана
Хајдучког срца месо кидају.
Хајд’, хајд’, хајд’, у потеру!
(Вук и Радак одлазе.)
А ти си, Исаче,
На страшној муци каљен челиче,
Са мном ћеш овде тренут чекати
Да кужну таму крвљу разведриш
По тамницама што си дисао,
Са нестрпљења умљем болесним
Ишчекујући поноћ веселу
Што ће полугâ тешке шипове
Слободи твојој шумно померит!...
Да л’ ти је пушка добро спремљена?...
ИСАК (показује на ваљу): Све је у реду.
Ни тренут бољи, ни место боље,
Ако је да се мора гинути
На прагу ове тесне колибе
Што је у трошан оквир сместила
Слободе српске сјајан одломак,
Окупат челик крвљу њиховом,
Код твојих ногу, после... скончати!...
(Чују се споља пушке.)
На посô сад!
ГЛАВАШ: Бирај, Исаче,
Па гађај главе као дулеке!
Нек’ пршти кора тврде лубање,
А глупог мозга лопте каљаве
Нек’ лепе накит гадног темена,
Перчин чупави! (Станоје гађа са једног, а Исак са
другог прозора.)
КОЛЕБАН (виче споља): Предај се, Станоје!
А тврда реч ти од муселима,
Он ће за твоју главу јемчити.
ГЛАВАШ: А је ли Турчин тај ваш муселим?
КОЛЕБАН (споља): А да!
ГЛАВАШ: Ако ти, Кôле, тешко не буде,
Овај му данас носи одговор! (Пуца.)
КОЛЕБАН (споља): Промашио си.
У крви својој Јусуф издише.
ГЛАВАШ: Свеједно!... Турчин је!
КОЛЕБАН (споља): Но прими лепо моју понуду,
Док није огањ цеви гараве
На крову твоме свећу ужегô,
Те ћеш кô танка змија пиштећи,
Кроз црвен пламен главу носити!
ЋЕРИМ (споља): Та шта га молиш, Колебане!... Кад звоно не можеш, разлупај клатно!... Главно је да се ућутка.
ИСАК: Вала, Ћериме,
Са белог виса танке мунаре
Дервиша турског глупу молитву
Нећеш од данас ни ти слушати. (Пуца.)
ЋЕРИМ (чује се споља): Проклет, дабогда!
ИСАК (љуби цев): Е, бог да прости!
Ћериме!... Ево Исака!... Ћериме!
Паша те виче... Где су томруци?
Тамнице, палош, синџир, вешала?
Бунтовну рају треба мучити!
А мирну, опет, миру учити!...
(Види се како споља дим улази.)
Станоје!... Ово је дим!...
ГЛАВАШ: Ено, и пламен канда продире
Кроз суве греде старе колибе?...
КОЛЕБАН (споља): Предај се, Станоје!
ГЛАВАШ: Још мало чекај,
Да збогом кажем трошној колиби
Што је хајдуку главу чувала,
Кравећи зими смрзле удове;
А кад је, опет, жарка припека,
Из планина је ветрић водила
Да ми расхлади чело знојаво!...
П’ онда и теби, старо клепало,
Што ти се образ давно збрчкао,
Преживајући честе налоге,
Требаће једно збогом казати... (Пуца.)
То је последње!...
Све гушћи дим!... Више пламена!
Исаче, збогом!... Ти скачи тамо!
Ја ћу кроз ова врата скочити,
Овим ћу путем крвцу точити!
ИСАК: Збогом, Станоје!
Хвала на хлебу и на заштити,
Па ме се сећај, ако останеш,
По добру моме и по заслузи...
Збогом, Станоје!...
(Скаче кроз прозор.)
ГЛАВАШ: Ја ћу на врата —
Тако пристоји бившем војводи
Што је у борби дане провео,
Да се на прагу своје колибе
У часу нађе бурног времена...
А дође л’ доба да се погине,
На прагу нека дочека смрт!...
(Отвара врата, нишани и пуца.)
Зар крчиш, Суљо?
Седамн’ест рана носим са собом,
А ти од једне гребеш ледину!
(Главаш, наново рањен, посрне, али се брзо исправи, исуче нож и скочи напоље.)
ГЛАВАШ (споља): Ха, добро је!... Тâ ме изгоре!
Спа... со... Збо... гом!...
ПРВИ ТУРЧИН: Моја је глава!
Ја ћу је мојим ножем срубити!
ДРУГИ ТУРЧИН: Не дам је теби.
Од мене ће је паша тражити!
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Даље одавде, сви!
Од моје пушке паде Станоје,
Мој ће му ханџар главу рубити!...
(Споља се чује пуцање, ларма и псовка итд. Турци упрепашћени.)
Ал’ шта је ово?
РАДАК (споља): У пламен с њима!
Нека изгоре бесни скотови!
МНОГИ ГЛАСОВИ (споља): Нека изгоре!... Нека изгоре!...
ТУРЦИ СВИ: Ово је буна!...
ПРВИ ТУРЧИН: Ево, погледај,
Кô да из црне земље изничу,
Сељаци јуре с голи ножеви.
ИСАК (споља): Нека по пламу суве кровине
Нечисте капи крви њихове
Као на врелом гвожђу прскају!...
ГЛАСОВИ (споља): Убијте их! Сеците! У ватру с њима!
ИСАК (споља): Страховит пламен ове колибе
У овом часу нека постане
Предсобље врело пакла њихова!
ПРВИ ТУРЧИН: Беж’те куд који зна!
СВИ ТУРЦИ: Бежите, Турци!... Беж’те...
(Турци беже на сне стране, За њима се чују пушке, а после „Удрите! Сеците! Не дајте! Ено, умаче“ итд.)
ИСАК: доцкан је све,
У крви својој лежи војвода!
СПАСЕНИЈА (поражена, гледа немо у мртво тело):
Мртав је он!...
Грозни су они што га убише!
РАДАК: Осветимо га!
(Сви сељаци са исуканим ножевима вичу: „Освета!... Освета...“)
Одсад где жива видим Турчина,
Ту ће погинут!
СВИ СЕЉАЦИ: Ту нек погине!
(Један Рудничанин долази.)
РАДАК: Откуда ти, добар човече?
РУДНИЧАНИН: Од Такова сам!
И Милош ме је амо послао
Главашу храбром, да га поздравим:
Да је Србија листом устала
Против зулума... И да се спрема...
(Види Главаша.)
О!...
СПАСЕНИЈА (гледа у Стану): Ево ти дела,
Рођена мајко сваке несреће!
Страшан је ремек твоје старости
Што га је безум мозга болесног
У проклетоме часу смислио!
Прамење лако гари кровине,
Што га ветрови мора пламеног
По густом диму заошијају,
И прашине се горе подижу,
Постанка свога плодну утробу
У твоме недру траже пакосном...
Јест, ту је пакô... Ту су грехови!
У твоме недру, мајко несрећна!...
Ево, погледај! (Показује на Станоја Главаша.)
Та бледа глава, те хладне груди
Што их кô бокор ружа рашчупан
Сопствене крви красе цветови,
Ти си пролила... Ти!... Станоје!
О, шећер-уста моје љубави!
Као рудника хрпе богате
Што ветру нуде скупу прашину
Са којом би се тешки престоли
Свију владара могли златити,
Јуче су јоште врели пољупци
Препуњен пехар мушке милости
На мојим груд’ма бујно празнили.
Још јуче!... Јуче!... А данас? Куку!
Усница бледих танки крајеви
Под сенком крију косе свилене
Млазеви мрке крви његове!
Нигде живота!... И токе ове
На мртвим груд’ма неме жалосно,
Немају гласа; нема светлости,
Где се у својој ваља течности!
Разбијен пехар сваке милости!... —
То ти је ремек, жено несрећна!...
ИСАК: Убијте је!
ПОБУЊЕНИ НАРОД: Убијте је!... Посеците је!... Нека изгори!... Под камен с њом!... итд.
СТАНА (клечи): Милост!
О, смилујте се мени, грешници!
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|