Српска земља данас није под српским небом

Српска земља данас није под српским небом Писац: Првослав Вујчић

Говор Првослава Вујчића на промоцији књиге „Виш Србије по небу ведроме” Драгомира Брајковића, 2004. године.

Други је век исцурео од првога устајања Србаља испод чалме, која је, поносни корен часног и чојственог народа српског, покореним бурјаном укоровила.

Ми, Срби, усудили смо се да данас славимо два века модерне српске државе, која нити је била држава, а још мање бејаше модерна те временски давне а а памћењем блиске 1804. године. Чак и да јесте, чиме је то наше колено заслужило да слави (а да и не зна шта слави) и банчи уз ватромет увезен из западњачких магацина? Зар немамо ни од једног јутра духовнога вида, да се погледамо у огледало и у њему вазала, два људска века старог, угледамо?

Зар гордошћу опијени, иза које туђа а не наша дела стоје, не знамо, да су турске окупационе власти напустиле шест последњих утврђења у Србији: гарнизоне Београда, Шапца, Смедерева, Кладова, Ужица и Сокола тек 1867. године? Зар се не сећамо онога што црногорски кнез Никола, те године поручи, кнезу Михаилу: „Примите са целим народом српским искрена и срдачна честитања од мене и мојих Црногораца за крунисани успех. Овај је најсветлији дан у историји препорода нашега народа и ја се са мојом Црном Гором придружујем из срца данашњег општем весељу српства”.

Зар не знамо, да је Србија изборила свој највећи национални циљ, право на стицање државне независности, одлуком Берлинског конгреса, тек 1878. године?

Зар не знамо ни једно гробље предака наших из било којег од ратова многих у тих двеста године патњи, страдања, смрти, боли, одрицања, силовања, многих на Васкрс бомбардовања, понижења и распећа народа нашег српског?

Зар, на телевизији и на мрежи, не видимо дахије и јањичаре, чалмовите и јармовите кметове наше који ни себе нигде не воде а камоли нас?

Зар се не сећамо турског оркестра који је после Турчинове предаје кључева Београду из руку султана Абдула Азиза у српске руке, 1867. лета Господњег, свирао српско коло, да би нам тај исти орекстар био гост поводом двеста година устанка ове године у Сава центру?

Ми, данас, раширених ноздрва и вијуга можданих, од пламена хиландарског, требамо да се опоменемо и ка извору окренемо, а не да славимо неку модерну државу која нити има заставу, грб и химну, а камоли нешто више од тог најосновнијег. Требамо пре свега да схватимо да смо вазали, чим славимо оно што нам је очух прекобарски рекао да нам је морање чинити, да би нам материјална прохтенија генетски раслојеним и разуђеним пакетићима хранио, а може му се јер наше српске воденице и животнице својом десницом срушисмо, потоке-изворишта душе огадисмо и убалависмо, газећи по ономе што су наши преци градили. Каква иронија, каква дволичност нас безличних, незахвалних и недоследних, да те исте славне претке данас славимо, ми који смо све њихово срушили и распродали, толико темељито да нам ни конопац српског порекла није остао да га на проречену српску крушку окачимо.

Данас, док пред собом имам овај антологијски основник прапочетка у почетку, Виш Србије по небу ведроме, који нам је приредио књижевник и стваралац, господин Драгомир Брајковић, изворним метанијем своје православно-литургијске и песничке душе, мого само да се захвалим Богу и њему, песнику српском Драгомиру, што нам смиреније у прамиру, овом два века људска, новом књигом, донесе.

Зато данас, уз помоћ ове дивне књиге, треба славити два века устанка, који и данас траје, и ништа друго из прекомуља наметнуто, признали то ми себи или не. Зато данас поздрављам ову књигу Србије небеске, овај читаоник, који нам осветљава нас саме у себи као светионик и подсећа нас шта нам је чинити да нашој деци подаримо славље у православљу, када смо га недоследни у следу наметнутог поретка, сами себи ускратили.

Драги, у Христу брате, наш, Драгомире, хвала, уместо усклика у срамоти својој пред праотачком књигом овом, могу само да тихим гласом изговорим: „Молитвама Светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне”.

Српска земља данас није под српским небом али биће док је Виш Србије...