Србија и Арбанија 3

Извор: Викизворник
СРБИЈА И АРБАНИЈА
Писац: Димитрије Туцовић


III. АУТОНОМИЈА АРБАНИЈЕ

Појава покрета за аутономију[уреди]

Турска владавина на Балканском Полуострву изашла је из војничке победе, а доцније се одржавала поглавито на феудалном господарству. Благодарећи томе целокупно државно уређење Турскога Царства носило је претежно војничко-феудални карактер. Унаточ свима реформним покретима и покушајима Турска је тај карактер сачувала до данашњега дана. На своје војничко завојевачко порекло она потсећа и своју феудалну унутрашњицу она показује и начином управе, и административном поделом, и војном организацијом, и пореским системом, и уређењем школе, и надлежностима цркве и скоро свима осталим јавним установама и функцијама.

Као спољашњи видан израз таквога реда ствари видимо у Турској крајем XVIII и почетком XIX века читав низ аутономних области и привилегије које, посматране са једнога вишега историскога гледишта, нису биле ништа друго но последица феудалнога ђржавнога уређења. Као што се у феудалном привредном систему чифлуци ређају један до другога, граниче један са другим, али један према другом и сваки према привредном организму чине потпуно засебне области, неку врсту државе у држави, тако исто у феудалном државном уређењу држава није органска целина већ прост агрегат појединих области. Са Турском државом ове области су биле везане просто механичким везама војничко-управне природе које су се оличавале у једном паши на челу целе области, неком гарнизону или пандуру у вароши, спахији и кадији. Одузмите ма коју од ових функција, замислите да је ма из каквога разлога било немогуће увести је, добијате већ неку врсту аутономне области која живи својим самосталним унутрашњим животом и памти да припада Турској само по извесној суми пореза који отсеком плаћа и по одређеној војничкој обавези.

Крајем XVIII века таквих аутономних области било је пуно Балканско Полуострво.[1] Али по аутономним привилегијама најважнија је планинска област од Црне Горе, преко Северне и Средње Арбаније, Пиндоса, Олимпа до Свете Горе. У овом сиромашном и тешко приступачном планинском појасу, који одваја Адрију од плодних котлина Старе Србије и Македоније, многа места и многа племена уживала су кроз читаве векове врло пространа аутономна права. Ни у време своје највеће моћи Турска није успевала да их подвргне својој непосредној управи, већ се задовољавала простим признањем њене власти и обавезама у данку или војницима или у једном и другом.

Аутономне привилегије арбанаских и црногорских племена у горама Северне Арбаније биле су свеле везу између ових племена и државе готово искључиво на обавезе војничкога помагања. Не само што су племена била сачувала пуну самосталност племенскога живота са племенским судом и племенским уобичајеним правом, већ су као врло видљиве знаке независности према држави и племенске аутономије уживала право: да место турских власти племеном управљају племенске старешине и да не плаћају ником ништа. Тежња ових племена да сама собом управљају и да ником ништа не плаћају мора бити сваком јасна и природна; али што су у тој својој тежњи пролазила може се, изгледа, објаснити једино ужасном несразмером између жртава које је држање ових племена у покорности изискивало и добити која се од тога могла очекивати.

Такве односе према Турској држави сачувала су арбанаска племена све до 19. века, па и за првих неколико десетина година тога века. Још и данас се у Арбанији чува успомена на то доба независности Арбаније, доба када је свако племе живело слободно под својим племенским старешином, када није подносило никаква харача и када је једина обавеза према држави била у војној служби, и то опет са одређеним бројем војника и под барјаком свога племена.

Али овај поглед на раније односе арбанаских племена према Турској за нас је врло важан за објашњење доцнијих покрета за аутономијом. Јер као што никакав покрет не миче изван своје историје, тако су се и арбанаски покрети и тежње за аутономијом наслањали на ове историске аутономне односе, од њих позајмљивали своје захтеве, њих сматрали за свој идеал. Бар то је приликом свих покрета за аутономијом лебдело пред очима северо-арбанских племена и народне масе.

И када је Турска, тражећи начина да стално опадање царства спречи, почела спроводити пунију централизацију у државној управи, она није више остављала ни арбанаска племена да по својим старим привилегијама живе у својим горама као нека држава у држави. На место њихових племенских старешина она је почела постављати своје чиновнике, на место племенских судова своје судије, тражећи од њих и порез и рекруте. Сукоб је био неижбежан и ови горштаци борили су се на живот и смрт да сачувају своју племенску аутономију.

Покрет за аутономијом узлетео је до највише тачке организовањем Арбанаске Лиге која је основана 1878. У тренутку када се делегат Турске на Берлинском Конгресу, Мехмед Али-паша, жалио на повластице и изузетна права арбанаских племена, у Призрену су представници из целе Арбаније држали општи збор, изабрали централни одбор и на јавном збору 5. јуна тражили: »4) да Лига свим силама поради да се Арнаутима врати самосталност која им је пре сто и више година одузета, то јест да им се више не шаљу чиновници из Цариграда и да их не поставља више Султан и Порта, већ да их они сами између себе бирају и 5.) да султан не тражи више од њих рекрута и пореза«.[2] Као што се види, захтеви Арбанаске Лиге поклапају се са аутономним племенским привилегијама из ранијега доба.

Није тешко уочити да је борба против плаћања пореза била поглавито у интересу имућних задруга, бегова и племенских старешина и династа. Исто тако је и племенска аутономија имала нарочитога значаја само за оне елементе чија је егзистенција у племену била обезбеђена. Али у тој борби ти елементи уживају најпунију потпору племенске парије, осиротеле и огладнеле масе која је чинила главну снагу свих арбанаских покрета. Та маса је тражила племенску аутономију, прво што је била под утицајем патријархалне оданости према утицајном елементу у племену, друго, што је она у утицају са стране и рушењу њене племенске организације гледала узрок свој беди и тескоби живота која је са продирањем новчане привреде завладала.

Али још на првом састанку Лиге, у Призрену 1878, између представника са Севера и представника са Југа појавила се основна разлика у схватању аутономије Арбаније. Докле су представници примитивних североарбанских племена били задовољни ако им се поврате пређашње племенске привилегије, представници са Југа су тражили потпуно самосталну Арбанију, не признајући султанску власт ни у којој форми. Та се разлика јавља скоро на свима доцнијим састанцима Лиге, при чему су, као што ћемо видети, социјално развијенија Средња и Јужна Арбанија биле јемство да се покрет за аутономију Арбаније не сахрани под реакционарним тежњама примитивних племена са Севера.

Победа тежња напреднијега Југа дошла је неочекивано брзо. После две године, 1880, на тродневном договору у Скадру представника Арбанаса, и мухамеданаца и католика, примљени су ови захтеви:

»Ми молимо милостивог Султана: 1, да нам даде унутрашњу аутономију, која би обухватала све арбанаске земље; 2, да Висока Порта потврди кнеза кога изберемо с наследним правима; 3, да одреди количину данка коју смо готови плаћати сваке године господару; 4, да одреди број помоћне војске коју ћемо радо дати Султану у случају кад Турска зарати са иностраним државама; 5, да у замену за то уклони све отоманске трупе из градова и утврђених фортица из наше домовине; 6, да се одношаји наши према Порти одржавају посредовањем арбанашког представника у Цариграду; 7, да се сви отомански чиновници који нису од наше народности замене чиновницима домородцима, које ће кнез поставити«.[3]

С конгреса се отишло право на посао и у току једнога до два месеца цела Северна Арбанија са главним местима Скадром, Призреном, Ђаковицом, Пећи и Приштином била је очишћена од турске власти и војничких гарнизона. Арбанија је имала један општи револуционаран преврат.

Захтеви скадарскога договора су карактеристични још и по томе што одговарају потпуно оним захтевима који су пре једнога века истицани у току историскога постајања независних кнежевина Влашке и Молдавије, Србије и других балканских државица. Шта више они су радикалнији од захтева српскога народнога покрета за аутономијом 1793 и 1804, а у свима главним тачкама поклапају се са српским захтевима, истакнутим на скупштини у Крагујевцу 1. јануара критичне 1813 године. Када ово предочавамо српским писцима и политичарима који о Арбанасима воле да стварају илузију потребну за оправдање званичне политике, ми не губимо из вида ни велику разлику између једнога и другога народнога покрета. Наш народни покрет за ослободење од турске владавине имао је револуционаран карактер, јер су носилац покрета биле широке сеоске масе српскога народа које су стајале у најоштријој класној супротности са турским спахијама као политичким и економским господарима у исто време. Међутим као носиоци арбанаскога покрета за аутономијом јављају се горњи слојеви, истакнути појединци и духовно развијенији сународници из Италије, Цариграда и са Југа. Економска супротност између бегова и њихових робова није ни овде, као ни у Босни, могла дати снаге националном покрету због тога што су ти бегови обично помусломањени Арбанаси.

Ма да се у доба постанка Арбанаске Лиге рачунало на заједничку акцију Арбанаца са хришћанима, догађаји су је још у почетку онемогућили. Један италијанско-арбанаски одбор, образован у Милану 1876, обећава »позвати храбру браћу у Македонији, Епиру и Албанији да пруже руку Југословенима против свога општега угњетача. А дотле уптавља братски поздрав и похвалу великодушном словенском народу«. Али наскоро затим Арбанаси су се нашли између чекића и наковња, између Турске против чијег јарма су се борили и балканских државица које су им носиле нов јарам. Србија злоставља и прогони арбанаско насеље из четири задобивена округа, Црна Гора надире са севера у срце североарбанских племена а Грчка тражи извесне области на Југу. Постала у ствари ради отпора против турске власти, Арбанаска Лига се морала одмах од оснивања борити на два фронта: и против суседа који су арбанаска племена вређали, и против турске власти која их је стешњавала. Борба за одбрану од суседа највише је придонела наглом ширењу Лиге, али она је отворила врата цариградским господарима да је злоупотребе за своје спорове са хришћанским државицама. А када је своје спорове са балканским државицама уз посредовање Европе расправила, Порта је Лигу на крвав и мучки начин угушила, али између Арбанаса и хришћана у Турској настаје доба националне мржње и непријатељства.

Север и Југ: Геге и Тоске[уреди]

У политичким разликама између представника Севера и Југа, између Гега и Тоска, огледа се разлика у привредној и социјалној развијености Северне и Јужне Арбаније; а разлика у начину схватања средстава и циљева аутономнога покрета само је израз разлике која у погледу мишљења и тежња постоји између представника племена и представника класе.

Нација није само природна већ и културна заједница, као што је просто и јасно рекао Ото Бауер.[4] Да се различна племена која су рецимо једнога истога порекла, приближе један другом, духовно и политички сроде, као што то видимо код једнога народа, потребно је да та племена живе под узајамним дејством заједничког културног живота. Што год је код неких племена тај заједнички живот неразвијенији, што је племенска отуђеност већа и искључивост јача, у толико се мање осећа утицај оних тенденција које та племена треба да слију у једну националну целину. Шта више, ако свако племе и свака покрајина живе својим засебним животом, без додира и узајамности, тада не само што се између њих не врши познато изједначавање и приближавање, већ бива обрнуто: свако се племе на својој уској основици још више специјализира и удаљава од осталих племена.

Проучавајући македонско словенско насеље проф. Цвијић је запазио од котлине до котлине, од области до области, врло видне трагове специјализирања, удаљавања у току развитка. Колико је пак тај закон специјализирања био јак код арбанаских племена која су живела скоро изван сваке културне заједнице? Силан утицај тога закона осећа се на сваком кораку. Само је једна страшна племенска отуђеност могла створити толико наречја колико има племена, а Тоске са Југа и Геге са Севера тешко се међу собом могу икако разумети. Раздробљеност живота на племенске и покрајинске рејоне била је основ за стварање данашње религиозне раздељености арбанаскога становништва. Тој религиозној раздељености одговара политичка поцепаност, управо од племена до племена и од покрајине до покрајине делали су и делају најразличнији страни политички утицаји. Према томе, разлике у језику, у религији, у политичким тежњама и утицајима и т. д. јесу огледало племенске отуђености и немања узајамности и саобраћаја у животу Арбанаса.

Али даје ли то за право онима који на основу тога стања ствари одричу Арбанасима сваку способност да у будућности даду друкчије резултате?

Пре свега је потребно рашчистити са једном »научном« лажи која нам се од похода српске војске у Арбанију на хиљаду начина намеће, ма да је у науци одавно отишла у стару гвожђурију. Елемента који чине нацију нацијом и факторе који одређују услове заједничкога државнога живота ниједан озбиљан човек не изналази данас мерењем лобања и проучавањем раса, већ их одређује историја и социологија. Треба загледати у живот тога народа и рашчланити његове социјалне односе и установе! Тада ћемо видети са каквим препрекама формирање аутономне Арбаније има да рачуна, али ћемо видети тако исто да живот не престаје на границама Арбаније, да историја није ни о Арбанасима рекла своју последњу реч.

Ми смо већ истакли како представници примитивних североарбанских племена имају сасвим другојачије појмове о аутономном покрету од трговаца и бегова са Југа. И докле противници Арбанаса сматрају да је то само један доказ више о слабости целога покрета, ми у тој разлици, напротив, гледамо како мисао о аутономији сазрева, како се одлучују погледи којима припада будућност од реакционарних, примитивних форама прошлости, како се почиње излазити из уских оквира племенских потреба и схватања. Шаљанину, Гашу или Краснићу са Севера изгледа питање његове племенске аутономије једино и најкрупније питање, јер се још увек цео његов живот обавља у границама племена, докле то решење није никакво решење за бега или житарскога или сточарскога трговца или њихов на страни школовани подмладак са Југа. Докле представници примитивних племена са Севера осећају да је сваки од њих сам себи довољан и гледају у покрету само средство за спровођење племенске аутономије и за учвршћење свога господарства, дотле су се бегови са Југа већ почели осећати као класа, гледајући у покрету средство да своју класну владавину виде једнога дана распрострањену на целу Арбанију. Североарбанска племена схватају аутономни покрет као тежњу за обнављање старих племенских аутономних привилегија; они су ватрени приврженици преживелих привилегија као што су и племенске организације уопште преживеле своје; а како су те тежње несагласне са модерним друштвеним развитком и немогуће у модерној држави, оне су реакционарне и осуђене на пропаст.

Али између Севера и Југа не постоји разлика само у схватању аутономије већ и у држању и делању за аутономију. Докле су планинци са Севера покретни, увек готови на устанак, бунтари, дотле су Туске с Југа нека врста »теоретичара« арбанаскога аутономнога покрета. Планинци са Севера, Геге, налазе се тако рећи стално под оружјем, у моћ оружја једино се уздају и верују да задобијање права на ношење оружја значи што и задобијање свих осталих права. Јужњаци, међутим, изашли су из тога стања када је племе што и свет а пушка највећи аманет. Њихови имућнији редови, нарочито трговци и бегови, одбијају рекруте Порти, али би желели своју војску, одбијају чиновнике из Цариграда, али би хтели своје чиновнике; одбијајући турску власт они не желе повратак у старо стање племенске изолованости и анархије већ организацију аутономне Арбаније, у којој би турска власт била замењена њиховом класном. Јужна и Средња Арбанија су дакле прави носилац модернога покрета за аутономију Арбаније. Из тих јужних крајева, као из Вандеје арбанаскога национализма, потекли су и први захтеви за арбанаску азбуку и за школу. Док племенске вође на Северу још увек цене своју моћ по броју наоружаних момака, дотле Тоске на Југу отварају школе, издају листове и штампају књиге на арбанаском језику.

После угушења Лиге 1881 Порта је била много строжија према Арбанасима из јужних крајева него из северних и отерала је из њих у прогонство у Малу Азију преко 1000 и неколико стотина породица. Још тада су цариградски господари увиђали да им са Југа прети већа опасност, и са разлогом.[5] Јер док су североарбанска племена била у сталном спору са Портом, дижући често пута читаве буне за промену једнога чиновника, дотле се у Јужној и Средњој Арбанији тихо вршио процес националнога прибирања. По обавештењима које сам добио у Елбасану пред балканске догађаје излазило је у тим крајевима неколико арбанаских листова, међу којима су »Томори« (по планини Томору) у Елбасану, »Башким« (Јединство) у Битољу, »Корча« у Корчи, »Жђим« (Буђење) у Јањини и. т. д. Било је отворено око стотину арбанаских школа, међу којима је била и учитељска школа у Елбасану са 200 ђака. Књиге су на арбанаском језику са латинском азбуком.

И у Арбанији, као и у Македонији, религија има толико моћан утицај да се и партиска груписања врше на религиозној основи. Изразито религиозне партије су мухамеданска, ортодоксна и католичка, од којих прва има за девизу: ко је мухамеданац нека је у Турској, друга изражава утицај Грка а трећа Аустрије и Италије. Али најбоље изгледе има национална партија која је истакла као циљ припремање арбанаскога народа за националну револуцију. Тражећи присталице међу Арбанасима свих вера она се упорно бори против религиозне искључивости која је још увек толика да село једне вере према селу друге вере није показивало за време окупаторскога режима српске војске скоро никаква саучешћа у судбини, шта више да воде међу собом читаве верске ратове. У тој борби поникло је више песама, у којима су карактеристичне ове строфе:

»Доле тамница, доле глупост,
Што их употребљавају наши непријатељи:
Једни у цркви, други у џамији —
Ми смо браћа, не могу нас делити«.

Или:

»Ви Арбанци, вас деле на двадесет секта,
Хоће да вас заводе.
Један вели имам веру, други дин,
Један вели Турчин сам, други Латин,[6]
Неки се зову Словенима, други Грцима,
Међутим сте сви браћа, бре сиротињо«.

Све нас то потсећа на доба које је Европа преживела у XV, XVI и XVII веку и фина Бауерова цртања источњачких револуција[7] пала су нам на ум у тренутку када смо се у Елбасану о овом покрету распитивали. Тражећи додира са представницима тога покрета срели смо се са отреситијим беговима, богатим трговцима и представницима турског чиновништва арбанаскога порекла, које је под Абдул Хамидом терало каријеру чак до положаја паша а сада представља неку врсту арбанаске аристократије којој су Младотурци дали довољно времена да се занима »народним« стварима! Она је одржавала везу са својим многобројним колегама у Цариграду и на страни, једним светом који је час у љубави султанској час у његовој тамници чији је најпризнатији представник председник привремене владе Исмаил Кемал. Школовани подмладак ових редова пије вино и критикује Мухамедово учење, бори се против несносних религиозних стега оснивањем нових секта а против политичке безначајности проповедањем аутономне Арбаније. Отуда је најраспрострањенија и најчвршћа верска организација у Арбанији, такозвано бекташтво, у исто време најодлучнији носилац арбанаскога национализма.

Према овом покрету на Југу Младотурци су у почетку били толерантни. Али у колико је цео покрет све више добијао националан карактер, у толико су се и Младотурци према њему показивали све отворенијим и непомирљивијим непријатељима. У то доба падају и оне крваве војне експедиције на Северну Арбанију, којима је био циљ да се североарбанска племена коначно савију у јарам турске државне власти, експедиције које су изазвале читав низ арбанаских устанака.

Историски значај ових устанака и крвавих борби на Северу за питање које овде претресамо био је у томе што је васпостављена веза између Севера и Југа, Гега и Тоска. Јужњаци су почели увиђати драгоцену вредност материјалне, физичке снаге коју северна племена представљају, старајући се да их увуку у службу заједничком покрету чија би глава била на Југу. Онај који је кренуо масе и прогурао преко Старе Србије и ушао у Скопље била су и сада племена са Севера, али овога пута она су била у вези са представницима покрета на Југу, који су већ почели фракционисаност у турском парламенту искориштавати за своје политичке захтеве. Споразум између једних и других олакшавали су сада крајеви источно од североарбанских кршева, чији су се становници иселили са првобитне племенске базе и ишчупали из племенских оквира који и сада окивају њихову браћу што су остала на племенском огњишту, а додирима са словенским суседима ти су становници постали већ способнији да арбанаски покрет схвате са ширега националнога гледишта.

Такво је било стање покрета у Арбанији када су војске балканских државица прешле границе Турске.

Изгледи у будућности[уреди]

Самосталан покрет Арбанаса је балканским догађајима пресечен и Арбанија, благодарећи у првом реду завојевачким апетитима балканских државица, постала је балканском предстражом двеју великих европских сила, Аустро-Угарске и Италије. Даља судбина Арбаније постала је после Лондонске Конференције ствар Европе. Али ма каква одлука Лондонске Конференције била изведена, установа аутономне Арбаније имаће за арбанаски народ значај једне политичке револуције, под чијим утицајем ће стари односи и навике живота претрпети вратоломне брзе промене.

Тој новој тобожњој држави ми нећемо да проричемо судбину. Она ће несумњиво имати да се носи са већим тешкоћама него што су биле дуге и тешке порођајне муке од којих још увек пати. Она ће имати да се носи и са прошлошћу и са будућношћу. Прва јој је оставила у наслеђе: на Северу племенску примитивност и искључивост, на Југу феудални систем крајње неподношљивости, а и на Северу и на Југу непросвећеност народних маса, верску поцепаност и затуцаност, политичку раздробљеност, одсуство свакога саобраћаја међу племенима и покрајинама, немање никаква општега центра који би давао животу одреден правац. Овим незгодама које су дезорганизовале живот у Арбанији придружиће се у будућности не мање дезорганизаторски утицаји страних »пријатеља«, о којима искуство осталих балканских државица није мало.

У борби са тим унутрашњим и спољашњим незгодама народне масе треба да буду онај непресушни извор нових сила и средстава. А народне масе баш и јесу те које се не виде иза патријархалнога ауторитета племенских вођа и испод бездушне експлоатације феудалних господара. У досадашњим догађајима и покретима оне су учествовале као обична оруђа ауторитативних племенских династа или беговске касте. Они нису чланови тога покрета као што још нису ни чланови једне арбанаске нације. Они су само чланови племена или робови феудалних господара. Нација коју данас видимо код Арбанаса да се ствара, да постаје, то је нација једне касте, а национална свест одговара социјалном положају бегова и њиховога школованог подмлатка.

Да би питање Арбаније престало бити искључиво ствар једне касте и појединаца и постало бригом широке народне масе, Арбанија би требала да добије своју нацију, своје грађане. Она би их могла добити сама оним путем којим су их добијали сви народи у доба свога националнога постајања, наиме: уздизањем народних маса до културне заједнице, до учешца у јавном животу, до међусобнога саобраћаја. Поред увлачења племена у заједнички народни живот, то тражи пре свега уништење феудалнога система својине и ослобођење сељака.

Али то и јесте баш оно што данашњи арбанаски патриоти не мисле да учине. Са народном масом они не рачунају. О њој беговска каста и њен безбрижни подмладак говори као о мрачној маси без свести и разумевања. У Елбасану ми је један интелигентан беј на постављено питање одлучно одговорио: како устав и парламентаризам нису за Арбанију већ нешто налик на бојарски систем у Румунији! Истичући Румунију за углед и у питању за који му је извесно требао други пример, елбасански беј и присталица националнога покрета је очигледно показао да он о политичком режиму не може да говори а да не мисли на беговски систем!

Носилац напредних погледа на политичка и привредна питања могао би бити само грађански елеменат, а он је у арбанаској примитивности још увек врло слабо развијен. У арбанаским варошима становништво је пука сиротиња са више или мање бегова, трговаца и ситних занатлија. Бегови су још увек главни представници богатства и угледа. Они проводе време врло фриволно, по модусима свих места у која је европска култура ушла са својим пртљагом напред. А варош у којој кула аге и бега високо стрши изнад скромних кровића занатлија и трговаца, не може да буде носилац националне културе и политичкога напретка, као што су то биле вароши данашњих културних држава. Тек са јачим полетом модерне привреде арбанаске вароши ће постати прави носиоци напретка.

То су само неколико напомена о друштвеним приликама код Арбанаса. Нама уосталом и није циљ да их излажемо, већ да, указујући на њих, покажемо да Арбанија, и овако заостала и примитивна каква је, не стоји ни изван света ни изван историје и да покрети и борбе у њој нису ни побуна »дивљака« против »цивилизације«, као што представљају једни, ни плод тумарања и намера туђих агената, као што представљају други. Ти покрети и борбе су припремљени и условљени општим променама у друштвеним односима и условима живота у Арбанији, које су у своје време давале сличне борбе и покрете и у других народа. Ако су облици и циљеви тих борби још врло неразвијени, значи ли то да »Арнаутин« ништа друго не жели, ништа друго не заслужује и ништа друго не може имати него што има сада? Зар може неко тврдити да феудални роб не жели да се ослободи ропства и да сам ужива плодове свога рада? По повлачењу српских трупа настале су у Средњој Арбанији велике међусобне борбе, а оне нису биле, као што је наша штампа објављивала, израз племенске и религиозне нетрпељивости већ побуна феудалних робова, чифчија, против покушаја ага и бегова да за време окупаторскога режима нагомилане феудалне обавезе ликвидирају и рестаурирају стање пре окупације.

Такав је народни материјал који улази у аутономну Арбанију. О његовој подобности за самосталан државни живот ништа нам нису у стању рећи они који у његовој »арнаутској крви« унапред виде антидржавни, антикултурни, антисоцијални елеменат. Треба поћи сасвим другим путем, потражити Арбанаса као члана племена и као члана класе, као господара и као роба, као борца за аутономију и као радника на њиви, јер данас у науци не може бити спора да подобност некога племена за државни живот треба ценити по ступњу историскога развитка, по друштвеном саставу, по културној развијености и друштвеним и политичким тежњама, а не по раси којој припада.

Осим тога ми смо упућени да пратимо развитак и судбину овога новога члана балканских државица. На то нас не упућује каква забринутост за будућност аутономне Арбаније — јер су те бриге, благодарећи завојевачкој политици Србије, Црне Горе и Грчке, прешле нажалост на јачега, Аустро-Угарску и Италију — већ обзири према нашој сопственој будућности. А по будућности Арбаније, као и свих малих државица које се налазе на удару јачих, много су озбиљније опасности које долазе споља него оне које се крију унутра. На сваки начин неће бити лако савладати племенске и религиозне супротности и извести државну организацију у тако грозној дезорганизацији друштвенога живота, али то није немогуће као што није било немогуће сломити аутономске тежње кнежина при организовању нове српске државе. Арбанији ће бити много теже одолевати опасностима које се крију у погодбама под којима је постала и под којима има да се развија.

Ваљда није никада било земље на свету по којој је тумарало толико туђинских агената као по Арбанији. Ослањајући се било на слабије суседне било на јаче удаљеније државе, сви они врше годинама један пропагандистички рад који је кроз школе, цркве, конзулате, трговачке везе и друге установе већ био спремио земљиште за туђе утицаје. Оно што се данас у Арбанији догађа може се разумети само у вези са тим утицајима. Зар садашње партиске струје у Арбанији, као што смо већ видели, не носе у првом реду обележје различних страних утицаја и туђинских пропаганда? Борба тих страних утицаја око превласти не само да подржава различне кандидације за новога владаоца већ, комбинујући се са верским и племенским супротностима, појачава сепаратистичке апетите богатих бегова, племенских главара или истакнутих личности. Ти утицаји представљају данас несумњиво највећу сметњу сређивању унутрашњих прилика, и аутономна Арбанија може се јавити само у борби против њих.

Та борба која прати оснивање свих балканских државица пада арбанаском народу у толико теже, што његова прва државна заједница носи од самог рођења врло тешке недостатке.

Својом завојевачком политиком Србија, Грчка и Црна Гора нису успеле да Арбанију поделе, али су успеле да је смање и очерупају. Формално Арбанија добија аутономију, али је та аутономија хрома, форма без садржине, право без најбитнијих услова да буде остварено, аутономија мочварнога приморја и бесплодних крајева, отсечених од плодних крајева на истоку и југу. Лондонска Конференција је била према Арбанији још свирепија него Берлински Конгрес према Србији. Њеним одлукама несумњиво је највише оштећен арбанаски народ; али онај што је највише добио нису балканске државице већ заинтересовани капиталистички и власнички кругови великих сила, Аустро-Угарске и Италије. Прво, непријатељско држање влада балканских државица одгурнуло је Арбанију у шаке ових држава, друго, она ће им бити у толико поузданије оруђе у колико је слабија и за живот неспособнија.

Упоредо са том слабошћу расте економска зависност нове државе од иностранства. Сви покушаји њених управљача да земљу учине способнијом за одбрану од опасности споља водиће и у Арбанији, као што је то било и у осталим балканским државицама, падању у све теже ропство европскога капитализма. У колико је пак Арбанија несигурнија политичка творевина, у толико то поробљавање неће ићи посредством државних дугова већ путем непосредне колонијалне пљачке. Један велики добро обавештени немачки лист писао је пре неколико недеља:

»И грозничава спекулација траје (у Арбанији) још као и пре. Не прође ниједан дан а да се не јаве нови ловци на концесије за оснивање банака, подизање железница, електричних постројења, на куповину шума и рудника. У интересу земље може се бити радостан што они сада скоро нигде не наилазе на одзив, пошто се одлучило да се са концесијама чека до увођења уређених односа, а већ закључени уговори строго се процењују и, ако су противни државном интересу, поништавају. Надати је се да ће пасти и онога крупнога трговца из Милана куповина миридитске шуме, о којој је у посљедње време било много говора, пошто се највећим делом тиче области на које продавац, иза кога стоји Пренк Биб Дода-паша има врло сумњиво право својине засновано на некада у Цариграду добивеном парчету хартије, докле на другој страни неколико општина могу да покажу старо право на ове шуме. Сви ови покушаји спекулативне експлоатације садашњега положаја потичу обично са стране, што служи земљи на част. Али поред ове врсте предузећа многе озбиљне трговачке снаге дале су се на посао да припреме привредно освајање земље, и да се добро упознаду са пословима које ће будућа влада у најскоријем времену морати дати. Оне ће доцније бити у том повољнијем положају што ће моћи одмах изаћи пред владу са добро промишљеним и свестрано процењеним предлозима. У сваком случају мора се нагласити да, ко неће да задоцни, мора се са овдашњим приликама сад упознати« (Kölnische Zeitung од 21. децембра 1913).

Тако се европске капиталистичке класе јавно сазивају на колонијално освајање Арбаније. Оно што европски капитализам данас тамо припрема биће у ствари стварна основа будуће државе. И када се српски власнички кругови радују сваком новом метежу и унутрашњем спору, гледајући у том средство за спровођење својих планова, они губе из вида да се на обалама Јадранскога Мора почиње утврђивати најјача европска сила, капитализам, и да је само он тај »који неће задоцнити«.

Напомене[уреди]

  1. Вид. Стојан Новаковић: Турско царство пред српски устанак 1800—1804. Српска Књ. Задруга, књ. 94.
  2. Види Д-р Јов. Хаџи-Васиљевић: Арбанска Лига. Стр. 42.
  3. Вид. Др. Јован Хаџи-Васиљевић: исто дело. Стр. 101.
  4. Вид. Otto Bauer: Die Nationalitatenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20.
  5. Види Д-р Јов. Хаџи-Васиљевић: Арбанска Лига. Страна 125.
  6. У Арбанији још увек Арбанаси мухамеданца не зову другим именом него Турчин, као што католике зову Латинима. Тако најчешће и они сами собе зову.
  7. Otto Bauer: Источњачке револуције: »Борба«, полумесечни спис социјалне демократије. Год. III, књ. 5. Стр. 23.