Србија и Арбанија 2

←I. Предговор

СРБИЈА И АРБАНИЈА Писац: Димитрије Туцовић

III. Аутономија Арбаније >>→

II. ИЗ ЖИВОТА АРБАНАСА

Постојбина и распростирање

Постојбина Арбанаса је у главном један сплет горостасних планина које одвајају плодне котлине Старе Србије и Македоније од Јадранскога Мора. Она се спушта на морску обалу од Скадра на северу па на југ до грчкога насеља; али тај релативно дугачак приморски појас је не само узак већ и подбаран и маларичан. Најповољније услове за живот пружају местимично проширене плодне долине Дрима, Маће, Семене, Шкумбије и Девола. Али област планинских кланаца са омањим речним лукама и равнинама је и данас права постојбина арбанаских племена која упорно чувају односе и навике живота давнашњега порекла.

Преко тога планинскога земљишта пролазили су некада врло важни путеви културнога света, међу којима се нарочито истичу на југу Via Egnatia: Драч, Елбасан, Струга, Охрид, Битољ и даље за Солун и Цариград и на северу Via di Zenta, Зетски пут, који се од Скадра пробијао долином Дрима ка Призрену и даље водио у унутрашњост Балканскога Полуострва. Трагови некадашњега значајнога привреднога и културнога кретања које је текло тим путевима и њиховим огранцима сачувани су до данас у већином порушеним утврђењима и још очуваним монументалним мостовима; њих је пуна Арбанија. Али путеви су данас опустели. По малим засутим стазама које су местимично тешко пролазне једва им се траг назире. А даље од њих десно и лево царује толика примитивност живота, као да су се утицаји некадашњега културнога кретања задржавали на првим гребенима карста кроз који су се ти путеви с муком пробијали. Зар нам пре циглих неколико година један путник по Северној Арбанији не вели у својим белешкама како је пуцњима из револвера »објавио сеир на далеко што је први пут нога Европљанинова ступила на врх Кунорин и што је први пут Европљанин гледао лурјанска језера«? Као да чујемо радостан глас испитивача Централне Африке.

Судбина ових области нераздвојно је скопчана са судбином Јадранскога Мора. Докле је Јадранско Море, као што ћемо доцније видети, било један велики канал кроз који је текао цео огромни саобраћај Запада са Истоком, јадранска обала је у привредном погледу била врло жива. Трагови тога привредно-трговинскога живота виде се у арбанаским приморским градовима као и на понеким старим рудокопима. Скретањем трговинскога саобраћаја са Средоземнога Мора на Атлански Океан, о чему опширније говоримо у трећој глави, погођено је цело Балканско Полуострво, па и Арбанија. У току времена луке Јадранскога Мора губе стари значај за светски саобраћај са Цариградом и Истоком, услед тога и трансверзални путеви кроз Арбанију, а унутрашњи саобраћај на полуострву почиње услед многих политичких и привредних промена гравитирати све вишо Солуну на југ и Средњој Европи на север. Овамо, ка Солуну, окреће се и трговина свих вароши поред Дрима, од Корче до Пећи, у којима још живи стара трговачко-занатлиска генерација која је некада радила искључиво са Драчом, Кројом и Скадром.

Тако је природна отсеченост арбанаске постојбине појачана скоро апсолутном културно-саобраћајном искљученошћу, а Турска, иначе крута за спровођење и обезбеђење саобраћаја, само се радовала што је ова племена могла скинути с врата, остављајући их самима себи, пљачци и међусобном истребљивању.

Племена су се намножавала, упркос беснењу крвне освете, а у планинама и гудурама са старим начинима рада хлеба не достиже. Из те тескобе Арбанаси су тражили излаза и, као што увек у историји народних сеоба бива, они су се кретали тамо где природа пружа више средстава за живот, ка плодним котлинама Старе Србије и Македоније. На ову страну их је уосталом водио и нов правац саобраћаја, јер су данас вароши с ове стране Дрима, снабдеване еспахима преко Скопља, Битоља и Солуна, постале пијацама чак и оних арбанаских племена која живе дубоко у Арбанији.

О том продирању Арбанаса на исток у нас се много писало, јер се јако тицало српскога насеља у северозападним областима Турске. То је и данас главно средство којим шовинистичка штампа изазива код српскога народа мржњу према »дивљим« Арнаутима, прикривајући као гуја нокте дивљаштва која је српска војска према њима починила. Колико је само суза проливено што је историско Косово преплављено Арнаутима. Они су прошли и даље и опасали стару српску границу, у великом броју су нађени у новоослобођеним окрузима и, нажалост, из њих најурени, да у толико буде јачи арнаутски појас око границе; спуштали су се и у Македонију, јако прожели тетовску котлину и сишли на Вардар; са северозапада су опасали Скопље.

Ми се не можемо овде упуштати у питање: у колико је проређеност српскога елемента у овим крајевима непосредан резултат арнаутске навале а у колико је последица општега, утврђенога кретања српскога народа с југа на север? Насељавање Шумадије је без сваке сумње дошло расељавањем југозападних крајева. Историски је утврђено да се српски живаљ из ових крајева повлачио у масама уз аустријске трупе, када год су ове у 17. и 18. веку морале обустављати своја надирања на југ и повлачити се. Напослетку, одакле су Срби по Старој Војводини и ко их је и због чега превео? Када би се о свему томе и много којечему другом хтело водити рачуна, онда крвна освета коју данас власничка Србија према Арбанасима проповеда и врши не би била ни толико оправдана колико она на коју се Balkanicus и Д-р Владан згрожавају. Ако би, уосталом, стајало да је српски елеменат просто на просто потиснут арбанашким, зар би то био први случај у историји да навала неких племена чвршће организације или других преимућстава потисне неки народ са његова огњишта? Зар словенска племена нису потисла староседиоце ових земаља средствима о којима историк нема ни мало лепо мишљење? И зар, напослетку, нису Турци потискивали и њих и друге покорене народе, па их упркос тога званична Србија сматра данас за највеће љубимце своје у новим крајевима?

Арбанаси су се распрострли на исток на рачун Словена, то је истина. Али испитивање узрока тога арбанаскога продирања још мање даје за право осветничком држању према њима. Пре свега, на који су начин Арбанаси освојили ове крајеве: потискивањем или претапањем? На ком су пољу били јачи? Наравно да они за претапање, за асимилацију туђега елемента нису имали услова, јер су културно стајали испод свих суседа, па чак и Црногораца. Проф. Цвијић је нашао на Косову свега 140 поарбанашених кућа! Арбанаси су се дакле настањивали на местима која су други силом или милом напуштали, са којих су старинци отишли или потиснути. То напуштање је, нема сумње, несноснога суседства примитивних, пљачкашких, необузданих арнаутских племена или чак њихова груба притиска. Несигурни са имовином, необезбеђени са животом, спречени у слободи рада и располагања производом свога рада, старинци су се са својих огњишта морали уклањати.

С друге стране, честе миграције су одлика живота у Турској уопште, а не само у граничним областима према Арбанасима. А узрок тако лаком и честом сељакању лежи у беговском систему привреде. Као год што је сточарско занимање Арбанаца основ њиховој лакој покретљивости и номадским навикама, тако исто је феудални систем својине земље био главни разлог што су се старинци толико решавали на сеобу. Они нису били везани за огњишта својином, најчвршћом везом за коју се у друштву зна. Према томе испитивање овога питања мора нас довести до уверења: да је мартинка »дивљих« Арнаута у сваком погледу недовољан разлог за објашњење процеса арбанаскога овлађивања и продирања на исток, већ да се тај процес вршио на основици економскога система који је био до данашњега дана реална подлога целукупнога живота у Турској.

У колико су други узроци томе припомагали, као напр. осећај несигурности и груба сила, они су лежали у систему владавине у Турској, у општој анархији управе и незаштићености раје. Турски режим је гледао кроз прсте када Арбанаси врше груба насиља према хришћанима, као што их је опет немилосрдно косио ако својим поступцима повреде власничке интересе режима. Нису Арбанаси једино племе са којим је турски режим поступао како му је када било потребно. Такви су и Курди, суседи Јермена.

Продирањем на исток арбанаски елеменат се не само јако измешао са српским насељем, већ је готово потпуно овладао у неким областима, као што су Метохија и Пећ, у којима је до пре неколико векова било политичко и црквено средиште српскога народа под Турцима. Најлепши споменици српске средњевековне културе налазе се данас у средини скоро искључиво арбанаскога народа. А та мешавина живих људи и старих споменика, која је при ограничењу Арбаније према Србији дала толико посла Лондонској Конференцији, постала је укрштањем два правца културнога и народнога кретања: први, старији, за време трговинских веза средњевековне српске државе са Јадранским Морем, изазивао је продирање српскога народа ка приморју, и мртви споменици тога продирања налазе се по целој Северној Арбанији; други, новији, настао је као последица повлачења српскога народа североисточно, дубље у унутрашњост и ближе северној граници. Стопу у стопу за тим повлачењем наступао је арбанаски елеменат.

У првом периоду побеђивала је политичка и културна надмоћност српскога народа, у другом периоду побеђивала је културна заосталост и осамљеност арбанаскога народа у којој је племенска организација била сачувала пуну снагу. Турска не само да није ништа учинила да Арбанасе из осамљености изведе и културним мерама покуша увести у заједнички живот, већ је у суштини свога система владавине носила све услове за конзервирање арбанаске примитивности као што је кочила развитак у сваком другом погледу. То је сада, када нема више турскога режима, потребно у толико јаче нагласити што су власнички кругови балканских државица, као наследници турске власти, већ пошли путем не научнога принципа: да се са променом установа и услова живота мењају и људи, већ путем варварскога начела, којим се чак ни Турска није у толиким размерама служила: да су гробови и вешала већи учитељ од нових установа.

Племенска организација и крвна освета

Продирање Арбанаца на исток је од великога историскога значаја. Оно је одлучило судбину српскога народа у целој области на јужној граници пређашње Србије. Оно је створило онај познати арнаутски појас који је врло вероватно могао бити један од узрока што наша народна револуција 1804 није отишла даље на југ, али који је у сваком случају спречавао доцније утицање живота слободне Србије на потиштене словенске масе у Турској.

Али то арбанаско продирање на исток упућује нас да посумњамо у чврстину племенске организације друштвенога живота код њих. Наиме, оно је посредан доказ да се племенска организација код Арбанаса иживљава и да не држи више своје чланове сигурно у руци, јер она није више у стању да задовољи њихове животне потребе.

У Северној Арбанији друштвени живот Арбанаса врши се још увек у границама племена којих по фратеру Михачевићу има двадесет и седам.^[1] Истина кретањем и исељавањем становништва ових брда племена су често пута територијално растурена, али крвно сродство се и после тога осећа. Краснића има напр. у призренској околини, на Косову, у Острозубу, у ђаковичкој нахији, пећској и беранској, у Малесијама и т. д.^[2] Ма да се Краснићи у свима тим крајевима држе свога племенскога имена и сродства, ма да се сви ти растурени делови једнога племена сматрају као једноплеменици или арнаутски кушерини, сасвим је природно што удаљавање ових људи са њихове првобитне племенске базе слаби њихову племенску приврженост, постепено гаси племенске традиције и старе навике живота. Ако ти досељеници дођу у крајеве у којима су јаки други културни утицаји или у којима влада државни закон, као што је то вардарска долина, код њих врло брзо племенско сродство, племенске навике живота, крвна освета и т. д. уступају места општем закону и новом начину живота. Када странац путује кроз те крајеве, тешко ће по начину рада, обрађености земље и вођењу газдинства моћи приметити да има какве разлике између ових арнаутских досељеника и словенских старинаца.

Код племена која су остала на својем племенском огњишту, било цела или главном масом, племенска организација представља још увек једну живу друштвену силу. Код извесних племена наћи ће се још и данас племенске старешине који уз припомоћ неколико старијих и виђенијих људи руководе општим пословима племена. Још увек постоји племенска организација судске власти, било у виду плећније (старост), скупа дванаесторице који се бирају од случаја до случаја за решење крупнијих спорова, било у виду судова добрих људи или нарочитих изабраних судија. За избор ових племенских функционера као и за друге племенске послове служе народни скупови чије су одлуке апсолутно обавезне. Али као најкарактеристичнија манифестација племенскога живота код Арбанаса постоји још увек крвна освета, од које је, као што Енгелс лепо вели, наша смртна казна само цивилизована форма. »За своју безбедност појединац се ослањао на заштиту племена, и то је могао чинити; ко њему какво зло учини, чини га целом племену. Из тога, из крвних веза племена поникла је обавеза крвне освете, која је код Ирокеза била безусловно призната. Ако члан туђега племена убије једноплеменика, цело племе убијенога било је обавезно на крвну освету. Најпре се покуша измирење; племе убице држи веће и чини племену убијенога предлоге за измирење, обично нудећи изјаве сажаљења и велике поклоне. Ако се они приме, ствар је тиме свршена. У обрнутом случају повређено племе наименује једнога или више осветника који су обавезни да убицу гоне и убију.«^[3]

Ма како се мислило о садашњем ауторитету ових племенских установа према члановима племена и о садашњој свежини старих племенских традиција, несумњиво је да се племена још и данас јављају једна према другима као извесна самостална политичка тела. Многи природни и друштвени узроци, карактер земљишта, насељавање, оскудица у земљи, сеоба и т. д. утицали су да се ове заједнице крвнога сродства најразличније комбинују са регионалним заједницама које везују многи важни локални интереси, заједницама људи различних племена настањених у једној области, као што су то барјаци и крене. Али преко свих тих веза и интереса још увек важи: што је иза оквира племена туђе је. У тим племенским оквирима Арбанаси налазе најсигурније заштите, јер се још увек цело племе залаже за свакога једноплеменика.

Али и ако племена у Северној Арбанији представљају једна према другима засебне »државе« које чувају своје границе као светињу, и ако крвна освета још увек ради, ипак се мора признати да је економска подлога племенскога живота и код Арбанаса одавна ишчезла. Пре свега земља више није заједничка племенска својина. Извршена је деоба земље, али та деоба још није отишла до краја. Као заједничка својина су још само шуме, и то не увек, испаше, воде и т. д.; сва остала зиратна земља својина је задруга које су у Северној Арбанији веома развијене. Као тип једне такве задруге изнео нам је Марко Миљанов^[4] »недијељену фамилију« Јака Матина из Миридита која »има около стотине чељади, међу којима је около шездесет војника под оружјем«. Пет, десет, петнаест и двадесет одраслих људи у кући су врло честа, управо редовна појава код Арбанаса.

Без обзира на величину ових задруга, са деобом земље племенска организација је изгубила основ унутрашњег јединства и хармоније. Поједине породице су биле у могућности да на рачун других захвате већи и бољи део племенске земље. А како је — што је за распадање племенских организација нарочито важно — новчана привреда свуда више или мање продрла, јаче и богатије задруге су могле своје богатство увећавати прикупљивањем земље, пљачком, отмицом, трговином и свима другим средствима којима новчана привреда и производња еспапа отвара широм врата.

Као што је преласком земље из племенске својине у задружну и развитком новчане привреде раздрузгана истинска подлога унутрашњега племенскога јединства, тако је и оскудица у земљи и стешњеност у североарбанским кршевима натоварила племенима на леђа сталну борбу око земље и племенских атара. У цвету свога развитка племенска организација претпоставља врло неразвијену производњу и врло ретку насељеност у пространој области. Докле племе има на расположењу довољно незаузете земље која се са намножавањем чланова просто заузима и увлачи у обраду, дотле су свађе и борбе око земље излишне, дотле оскудица у земљи не увлачи племе у сталне сукобе са суседним племенима, дотле и приватна задружна својина земље није по јединство племенске организације тако опасна. И у том погледу је племенска организација код Арбанаса изгубила реалну подлогу.

Како се то може објаснити? Племенска организација изгубила економску подлогу, па ипак се одржава. Како је то могуће?

Такве појаве за историју људскога друштва нису ништа необично. Организација људскога друштва, облици заједничкога живота управо и иду за економским променама, као последица истих, никако обрнуто. А како ће се и којом брзином вршити процес прилагођавања облика друштвенога живота облицима рада и производње, то сад зависи од многих других историских фактора.

У том погледу за арбанаска племена је веома карактеристично: прво, што је садашња њихова постојбина искључиво кршевита, планинска, бесплодна област Северне Арбаније; друго, што је та област по природној отсечености и саобраћајној искључености можда најизолованија стопа земље у Европи. Ето на тој стопи земље племена су се сачувала и намножавањем узајамно стешњавала, осећајући тешку оскудицу у земљи у толико јаче што су најбоље делове земљишта у границама племена приграбили појединци, истакнути прваци, понеки бег и богате задруге. Међутим околина ове кршевите постојбине и према приморју и са југа и од плодних поља Македоније и Старе Србије на истоку била је заузета великим чифлуцима чије границе су чували свим својим ауторитетом моћни бегови и државне власти. У границама племена дакле појединци нису више имали обезбеђену егзистенцију као некада, а сваки њихов покушај да наду опстанка ширењем племенскога атара доводио их је у оштар сукоб са суседхим племенима и државним властима. Једини резултат свакога таквога покушаја био је повећање броја свађа и непријатеља.

У тој тескоби, као у каквој крлетци, настао је нов живот у племенима и између њих. Пре свега апсолутно неповерење према свакоме. Сви путници по Арбанији саопштавају са колико суревњивости ови горштаци бде над интегритетом свога атара и са колико неповерења и сумње предусрећу свакога странца, бојећи се да није дошао да узме нешто од њихових брда! Борба око граница и испаша почела је да бесни. Са целим суседством у крвној освети. Затворени са свих страна, пљачка је била још једини спас ових горштака. И пљачка је постала њиховим главним извором живота, а редовно занимање заседе, уцене путника и трговаца, отмица стоке, праћени убиствима и убиствима за убиства, добро организовани пљачкашки походи према приморју или у плодне крајеве на истоку. Све нас то потсећа на оно стање у коме су се налазила грчка племена у доба пропадања племенске организације и за које Енгелс вели: »Стари рат племена против племена већ извргнут у систематску хајдучију на суву и на мору за освајање стоке, робља и блага; укратко богатство се цени и поштује као највеће добро, а стара племенска организација се злоупотребљава за оправдање насилне отмице богатстава«.

Чиме се сада племенска организација одржава? Од како је преовладала приватна својина земље са производњом еспапа, чланови племена су упућени да гледају своје добро само у свом приватном газдинству, заједнички племенски интерес је сужен, унутрашње племенско јединство разорено. Од тога тренутка племена се јављају као целине само према туђим племенима и према суседству са којим су у сталном непријатељству и борби. Племенска организација се не држи више на унутрашњем племенском јединству, већ на сталној опасности споља и непрекидној затегнутости односа и борби на свима странама, борби која је заиста борба на живот и смрт.

Али иза ове племенске заједнице и садашње крвне освете крију се сасвим други услови живота. Ако је у цвету племенскога живота племенска заједница пружала свима члановима обезбеђен и једнак живот, данас је сваки члан заједнице уживао онолико сигурности и угодности у животу у колико је био већи сопственик. Ако је раније борба са туђим племенима била у подједнаком интересу свих чланова, данас је она поглавито у интересу оних чији је опстанак у племену осигуран, који имају стада за испаше и земље за обраду. Ако је та борба раније вођена за заштиту и неповредност племенскога земљишта, данас се поглавито води због недостатка земљишта. Ако је крвна освета раније била средство да се заштити заједнички племенски интерес, данас се она јавља као последица непрестанога међусобнога трења које истиче из стешњености и немања услова за живот, као последица немања заједничкога племенскога интереса, као последица два велика зла: анархије и беде. Народна песма вели: »Траву ију, па се с нама бију«. Отуда је крвна освета у многом престала бити општа јавна племенска ствар и узела на себе најопаснију анархистичку форму борбе свакога против свакога. Има људи који због дуговања крви пробаве век на својој кули, начичканој пушкарницама, као што има породица у којима се одрасла мушка глава апсолутно не држи.

Том бедном стању ових горштака Турска је — чувала стражу! Да би плодне крајеве приморја и истока заштитила од њихове пљачке, она је на излазима из кланаца постављала војничке посаде, спречавала сваки пролаз и затварала им приступ на пазаре. Укупна слика је сада оваква: сваки појединац заробљен у својој кули крвном осветом, свако племе заробљено непријатељством сусједних племена, а сва укупно, цела Северна Арбанија, једна пространа тамница на чијим капијама стражаре турски војници.

Економске прилике

Арбанаси су чисто земљораднички народ са сточарством као далеко претежнијом граном занимања. Средства за живот они добијају обрадом земље а поглавито гајењем стоке.

Како у погледу производности тако у погледу савршенства оруђа и начина рада постоји велика разлика између заробљених североарбанских племена и плодних крајева које су Арбанаси колонизирали или оних на југу, у приморју и око реке Дрима, Семене, Девола, Шкумбије и Маће у њиховом доњем току. Та граница се управо поклапа са границом чифлучког система. Чифлуци су притисли све оне крајеве који имају довољно природних услова за рентабилан пољопривредни рад; они се простиру до самих излаза североарбанских клисура и кланаца а преко тих граница су врло ретки, и што их има обично су својина племенских династа, богатијих људи или католичких цркава и митрополија.

Под стегама племенских традиција и под несносним теретом племенскога рата и крвне освете, пољопривредни рад се поглавито држао старих обикнутих облика и начина који стоје на степену највеће примитивности. На путу кроз Арбанију гледао сам врло често дрвену ралицу која по самој површини дрља, а могу се проћи читави крајеви а да се не види другог усева осим кукуруза. О значају промене усева, овде се изгледа, ништа не зна. Ако их запитамо зашто не сеју друга жита осим кукуруза и могу ли она да успевају, одговарају вам како је тако тај свет научио!

Главно богатство ових људи било је некада у стоци. Стока је врло рђаве расе. Козе су изгледа најраспрострањенија домаћа животиња ових горштака. А мало, чупаво, жуто, дивље говече, које смо виђали у чопорима по арбанским брдима, као да је први потомак старога изумрлога тура, родоначелника нашега домаћега говечета! Али са делењем земље, продирањем новчане привреде и општом несигурношћу стоке је сваким даном све мање. Стока је постала главни предмет трговине; са њом се Арбанас јавља на тргу; продајом стоке долази до новца који му је потребан за купњу жита, за плаћање интереса и крвнице. А како североарбански кршеви не могу да пруже ни приближно довољну количину жита за исхрану, новац је постао неминовно потребан за само одржање живота, и ови горштаци су се поглавито стоком и пљачком бранили од умирања од глади.

Поред јавне несигурности и општега осиромашавања главни удар сточарству задало је затварање излаза на приморју и у равније и топлије пределе. Притиснувши све добро земљиште беговски систем је оставио овим горштацима да се од племена до племена кољу око сваке гудуре, сваке планине, свакога крша, па макар он не вредео ни сто гроша. Он им је све више затварао излазе и стоци. А како се сточно богатство ових крајева, богатих у пашама али сиромашних у ливадама, заснивало на томе што се стока преко зиме сјави с планине у приморје и топлије пределе, као што то раде и Куцовласи са Пиндоса и по Македонији, то је политичко и привредно хапшење ових племена у њиховим кршевима и планинама упропастило сточарство као главни извор материјалнога живота.

Велика насушна потреба за новцем, с једне, и пресушивање извора да се до новаца дође, с друге стране, учинили су да се развије беспримерно страшан зеленашки систем. По белешкама многих путника лихва се креће између 40 и 60 од сто. Вароши су постале центри те трговине новцем; оне су задужиле и великим интересима поробиле околину тако да ови убоги ђаволи стално сносе своје плодове рада у вароши, а из њих се враћају празних шака.

Каква се беда у тим »гнездима слободе« зацарила насликао је врло живо њихов најбољи познавалац Марко Миљанов. О животу Куча, црногорског племена које је у најтешњем сродству са арбанаским племенима и апсолутно на истом ступњу културе и у истим приликама, Марко Миљанов пише:

„Што су имали своје земље и кућа по Нахији и по Зети, све Турци присвојише. Пазаре им затворише. Свако око Куча зарати ш-њима, једнако ко клања или се крсти. Тако и они никога око себе нису штедили: били су, плењивали, грабили, палили свакога а њи' свако. Свака их је оскудица стјешњавала“.

„Тако кад им највећа мука од глади дође у зиму, кад нема никакве зелене траве да се њоме помогну, бројили су кочање купуса у зграде (градине) да виде могу ли ш-њиме дочекат' прољеће, па који не може с купусом, он копа коријење од разнијех трава (гомулице, каћуна, висибабе) или скида кору кунову и т. д. Од кила, од козалца и куновије кора највише су правили љеб. Букова кора није ваљала, но су испод ње стругали и јели мазгу“.^[5]

Сасвим је разумљиво што остали свет гладни Кучи нису остављали да на миру ужива своја добра. Кучи су просто зависили од пљачке и зато су мрзели мир и редовно стање у којима тај извор живота пресане. Миљанов вели о том:

„Притијешњени мукама од глади, Кучи су жељели боја, па и кад не би ко њи' задијева, они би задевицу тражили, теке да пљачкају.... Но колико су год они зли били свакоме, толико је и њима сватко и тако су и' стјеснили, да су им и планину непријатељи притисли да ниђе нису имали од своје планине, но су љетовали у Жијево и Лабедницу, ђе су људи заборавили своју муку, гледајући како се животиња мучи од глади и жеђи“ (стр. 109).

Тој беди ових племена одговара ужасна неразвијеност њихових културних потреба, уопште низак ниво живота. Живећи међу Арбанасима, Марко Миљанов је био изненађен не толико бедом у којој тај народ живи колико лакоћом са којом он ту беду подноси. И како поносити војвода, можда последњи представник средњевековних ритера, није могао да прозре да се беда живота не оцртава на души и држању ових људи само због неразвијености њихових потреба, он је усхићен том појавом назвао такво држање »јуначком сиромаштином«. Сретнеш ли неко бедно чобанче, »нешто између чељадета и ђавола«, прича Миљанов, мораш се дивити »како се он сам себе допада да се с царем не би промијенио, ни му се с пута уклонио да га срете«.^[6]

И држава која пође да од ових својих сужња купи харач није могла ни очекивати други одговор него што га је редовно добијала. Жене су говориле својим мужевима: »Гините, не подарачите се, или дајте пушке нама женама, пусте ви остале!« А када су Младотурци наумили да средствима без избора савију врат ових горштака у јарам пореских и војних намета, онда је у околини Ђаковице за време арнаутскога покрета 1908 певана у народу песма:

Будите милостивни, невоља је веља,

Ублажите арбанашки несрећни удес!

Најбогатији има само комадић земље,

Четири овце, четири козе држи најбогатији.

Из стене се мало хране добија,

Седам кућа служи једно живинче.

По вејавици и снегу носи без одмора

Го и наг човек свој товар;

Пушку уза се, само соли с хлебом,

Увек му прети смртна опасност!

(Штајнмец).

У осталим крајевима Арбаније економске прилике, као што смо већ истакли, знатно су друкчије. У тим крајевима Арбанаси не уживају у шумској слободи и не носе поносито пушку као горштак из Северне Арбаније, али и не трпе перманентну глад. Као чифчије на беговским добрима они имају редован посао, а додиром са суседним словенским становништвом научили су се печалбарству. Врло велики број Арбанаса ради грубе послове, обично носачке и тестерашке, по варошима балканских држава, а из неких крајева, као што је то околина Призрена, у масама почињу одлазити у Америку. Све је то учинило да се између Арбанаса у тим крајевима и њихових словенских и других суседа често пута не примећава никаква разлика ни у погледу начина обраде земље као ни у погледу културности живота.

Али у економском погледу ти се крајеви разликују од Северне Арбаније поглавито по беговском систему. Тај првородни грех Турске, чини ми се најстрашније је погодио баш Арбанију. На путу кроз Средњу Арбанију видите, на једној страни, куће припете уз саму стену као ластина гнезда и људе где живе у кршу и врлети у којој ће се коза отиснути, на другој страни, у плодној долини Семене, Девола и шкумбије читаве равнице притискао трњак кроз који је теже проћи него кроз непријатељски стрељачки строј и у коме дивља свиња и звериње царује. Насеља врло ретка. Ретко посејана села су обично оличена у десетак петнаест бедних чифчиских кућа које су права супротност поноситим каменим кулама северних крајева. Када сам у селу Чираги, између Девола и Шкумбије, ушао да разгледам где тај свет живи, нашао сам се у правим слепомишним рупама: зидови од трња а планина над селом; никаква прозора; усред дана сам морао запалити свећу да видим где сам; о каквом намештају и реду не може бити ни речи. Према овим рупама чифчиске куће Македоније, у којима се иначе огледа сва тежина и несносност беговскога система, представљају праве палате. А изгледу кућа потпуно одговара и изглед људи који у њима станују. По својој физичкој онакажености и тупом блесавом изразу лица ови су права супротност према северним горштацима поносита стаса и оштрих црта. У целој Македонији нисам нигде добио тако страшну слику до кога степена беговски систем може да упропасти своје робље.

По свему изгледа да су ови крајеви елдорадо беговске експлоатације. Више феудала има на десетине села, а највећи феудални сопственик на свету, Абдул Хамид, имао је баш у свом крају преко стотине својих села. Границе својих феудалних поседа они су размицали како су хтели, јер нису наилазили ни на какав отпор, а потребну радну снагу добијали су из планина са којих су горштаци бежали од крвне освете или глади. Што без икаквих мелиорација може да се обрађује, они су дали у обраду, а по пространим равницама под трњем пасу им стада, и ако би се уз мале, врло мале напоре могле претворити у праве житнице. Верна слика пустошнога дејства беговскога феудализма.

Карактер народа и духовни живот

Арбанаси су без сумње једини народ у Европи код кога још живи племенска организација, тај после породице први облик људске заједнице уопште. Ко ствари историски посматра, довољно је само то па да за њега не буде више никакве сумње: да овде имамо посла са народоин који од свих народа на Балкану стоји на најнижем ступњу развитка и кога од осталога културнога света раздвајају читави векови најбржега напретка и великих друштвених преображаја.

Али примитиван живот и низак ступањ развитка није мерило способности за културни живот и развитак уопште, као што се то у политичкој књижевности империјалистичке буржоазије радо узима. Јер, ако су неки народи благодарећи повољним историским приликама, чинили брже напретке од других, ако иду на челу људске цивилизације докле други остају у примитивном стању, то не даје право браниоцима завојевачке капиталистичке политике да те заостале, слабе, безотпорне народе сматрају за слабију, неспособнију, нижу инфериорну расу, да им одричу сваку културну способност и да их оглашују за вечитога малолетника коме је потребно њихово »културно« туторство. Та изобличена реакционама одбрана капиталистичке завојевачке политике губи из вида да су кроз облик племенске друштвене заједнице и примитивна стања прошли сви културни народи. Али то нарочито не би смели губити из вида представници завојевачке буржоазије балканских народа који још нису скинули са себе врло видне трагове недавне племенске организације. Да црногорска племена нису много одмакла арнаутским, то је видео и лепо изнео најбољи познавалац једних и других, Марко Миљанов, саветујући сваком Србину: »нека знаш да није мука с Арбанасима, ка што се теби чини, да си ти далеко од њега, и он од тебе.«

Па ипак Balkanicus и Др. Владан написали су по једну читаву књигу са очитом жељом да сможде овај бедни арбанаски народ и да докажу његову неспособност за културан и националан живот.^[7] Појава тих дела заслужује већу пажњу него сама дела. У капиталистичким државама та књижевност је стара колико и завојевачка капиталистичка политика. Када су интереси капиталистичких класа налагали да европске државе отпочну политику колонијалнога заробљавања, књижевну пијацу је отпочела да плави књижевност а ла списи Balkanicus-а и Дра Владана. У Аустро-Угарској је та књижевност нарасла после окупације Босне и Херцеговине и испуњена је оном истом аргументацијом коју су у нас почели уносити Balkanicus и Др. Владан. Та аргументација је истина дрско пљување у лице закону развитка у чију је моћ буржоаска наука безусловно веровала и на коме је засновала сву своју борбу са племством и црквом, али зар завојевачка колонијална политика капиталистичке буржоазије није исто тако безобзирно бацање под ноге свих националних идеала о независности, ослобођењу и уједињењу? Појава тих списа чини еру у нашој књижевности као што поход српске војске на Арбанију чини еру у политици Србије.

Са лица српскога народа буржоазија почиње свлачити вео једне потиштене нације која се једино узда у моћ националнога развијања. Гледиште Balkanicus-а и Дра Владана одговара преживелом и давно обореном кастинском духу у коме је племство и свештенство некада бранило своје привилегије, доказујући да је оно позвано да управља судбином народа зато што је од њега духовно развијеније. У борби против привилегија буржоазија је некада знала на то одговорити: да су племство и свештенство духовно развијенији не зато што су природно обдаренији или богом изабрани, већ зато сто су имали боље прилике за умни рад, и да те прилике треба пружити и осталом народу па да се духовно развије. Данас она, буржоазија, одриче пролетаријату једнака политичка права на основу истих давно одбачених »теорија« које је некада племство примењивало према њој и против којих је она дала своје најјаче људе.

Када је буржоазија таква према својој »браћи«, својим сународницима радничке класе и пролетаризованих народних маса, што се друго од њених представника може очекивати када говоре о Арбанасима? У циљу да докажу да тај народ као раса нема смисла за културан и самосталан живот, они све оно што у примитивности тога народа постоји представљају не као израз историскога ступња на коме се он налази и кроз који су сви други народи прошли, већ као израз његове расинске неподобности за културан развитак уопште. Најповршнији историски поглед на развитак човечанства показује да је крвна освета један облик јавне казне, да је као таква владала код свих народа на ступњу племенскога живота и чак се одржавала прилично дуго после тога, па ипак се она употребљавала против Арбанаса као доказ неке урођене крволочности тих племена. Кад то против њих истиче Др. Владан, називајући их »репатим људима«, зар неки Арбанас не би имао права да га потсети како је до скора Далматинка чувала крваво рубље свога мужа и показујући га сину на крилу заклињала га на крвну освету?

У истој намери Balkanicus прелистава све могуће конверзационе лексиконе, да би нашао што ружнију оцену карактера Арбанаса. Разни писци и путници представљају нам Арбанаса час као човека који гине за своју реч час као човека који убија другога из пушке коју од њега узме да разгледа. Из живота Шаљана, једнога нетакнутога горштачкога племена, Миљанов нам саопштава ова два карактеристична случаја. Једнога Шаљанина, поведена на губилиште, везир заустави у тренутку када је искежени Циганин са замахнутим јатаганом стајао иза њега, и запита га: »Казуј јуначки, јеси ли ти био кад на оваку муку?« Арбанас рече: »Два пут су ми пријатељи дошли у кућу, кад нијесам љеба има да и' дам, но су ми без вечере коначили; то је обоје било теже за мене од данашњега, јер ће ово данашње прој, а оно неће никад«.^[8] Једном другом приликом скадарски везир је тражио од свога слуге, опет Шаљанина да му изда своје земљаке. Како друкчије није успео, стави га на муке и доведе му мајку не би ли се сажалила и сина саветовала да учини везиру по вољи. Мајка ће рећи: »Кољо! Кољо! Чува' памет и част! Не жали двије ужице крви што ће ти везир просут!«^[9] На другој страни познати аустриски конзул Прохаска црта Арбанасе на основу личних доживљаја у Љуми као највероломнији народ. Нашавши се пред тако противуречним мишљењима Balkanicus-у није било тешко да се одлучи, јер се управо био унапред одлучио. Бирајући између Марка Миљанова и Прохаске, он је изабрао Прохаску. Он није уочио да су та противуречна мишљења о карактеру Арбанаса баш доказ да се њихов друштвени живот налази у прелазној фази: племена губе свој стари моћни утицај а нови односи још нису исформирани. Ово марксистичко посматрање ствари Balkanicus-у није непознато; на основу њега он је понекад хтео и нама да очита понеку лекцију. Али то гледиште није никако згодно за оправдање реакционарне политике буржоазије, а у овом случају специјално издало би тајну о релативној историској вредности карактерних особина ових племена и зависности тих особина од ступња друштвенога живота.

Крећући се у уском кругу племена, Арбанаси су из те уске средине добили оне карактерне особине које се код њих највише истичу: беса, побратимство, гостопримство, поноситост, частољубље. Нешто слично томе нашао је и Морган код америчких племена Индијанаца, истичући да код њих »свако признаје несаломљиви осећај независности и лично достојанство у држању«. Као и код Индијанаца и код Арбанаса су карактерне особине чедо простоте односа племенскога живота. Од свих испитивача знамо да ови људи живе задовољно са минимумом материјалне и духовне културе, а пошто су мерила о животу исто тако скромна као што је уска цела њихова средина, то свако бедно чобанче може бити опевано као херој, дика и понос племена и уздигнуто народним предањем на највиши степен части и славе. У колико је друштвена средина неразвијенија, у толико се јаче види свака личност, она стоји изнад целине, прати се сваки њен покрет, види се свако њено дело и памти се ако је ко добра госта добро дочекао, пријатеља осветио или певајући сачекао да му турски јатаган скине главу с рамена. А као што га народно предање диже у небеса за све оно што му се свиди, тако га исто строго и неумитно обара ако не поступи по уобичајеном очекивању. Под том стегом држи се заједница.

Али као што су из племенске заједнице поникле, те карактерне особине се са племенском заједницом и губе. Са продирањем новчане привреде, развитком производње еспапа и грабежи око земље племе губи стари силни утицај на делање и мишљење свакога појединца, и место простих моралних врлина почињу заузимати нови морални појмови. Фридрих Енгелс лепо вели: »Моћ ових првобитних заједница морала је бити срушена — она је срушена. Али она је срушена утицајима који нам се унапред показују као деградација, као пад у грех са просте моралне висине старога родовскога друштва. Ново, цивилизовано, класно друштво освећено је најнижим инстинктима: простом похлепношћу, жудњом за уживањем, прљавом сујетом, саможивом отмицом опште својине; некласно друштво је поткопано и оборено најгорим средствима: крађом, насиљем, преваром, издајом«.^[10] До кога је где степена стара друштвена организација постигнута новом, до тога је степена извршен тај »пад у грех«, до тога су степена ишчезле просте врлине племенскога морала. А како је тај развитак у разним крајевима Арбаније дошао до различних тачака, отуда су и мишљења путника и познавалаца о карактерним особинама Арбанаса врло различна. Та разлика је дакле последица промена које трпи морал са распадањем племенске организације. Могу, према томе, имати право и они који су видели једно, као и они који су видели друго; могу имати право и Марко Миљанов и Прохаска. Али немају права ни они који на основу тих запажања цртају Арбанасе као особито симпатичну расу, као ни они који јој на основу тога споре право да буде у заједници културног света.

Како морални појмови и личне врлине тако и цео духовни живот Арбанаса носи отисак племенске организације и уских граница жупе. Balkanicus је обратио пажњу и на народну поезију. Свака народна поезија се креће у границама народнога искуства, а народно искуство Арбанаса, као и свих других племена, ограничено је уским видокругом племенскога живота; кроз њу говоре осећања, жеље и тежње људи чији се духовни живот не може да уздигне изнад средине у којој се они крећу. За потврду тога ни немамо никакве збирке арбанаских народних песама, али имамо збирку песама племена Кучи које потврђују још нешто више, наиме да друкчији карактер нема ни поезија црногорских племена. Сакупилии се, например, Кучи у једној механи и, као сви јунаци, пију вино и чине договор за своје велико дело! Један ће рећи:

»Знаш, Иване, није давно било,

Кад нам на Ком Клименти удрише,

Посјекоше Радовића Грба,

И бијеле овце плијенише,

Нијесмо и' пушком осветили...«

Иван се решава на освету, налази два сестрића, два Мемедчевића па им вели:

А Бога ви, два млада сестрића,

Јесте ли ми ђецо, уодили

Клименачке овце и пастире,

Како ћемо њима ударити,

На то сестрићи одговарају:

»Бијеле смо уодили овце,

Би се могло њима ударити,

Но је страшно у Цијевну ноћи

А камо ли изагнати овце.«

Нека нико не мисли да је то садржај само једне песме; не, кроз целу ту збирку најрадије се пева о подвизима при отмици оваца! А то само показује да су та племена преживела векове у међусобној борби око сваке планине, сваке гудуре, свакога брава. Да ли ће Balkanicus на основу тога одрећи и црногорским племенима способност да живе у самосталној држави? Насупрот томе наша народна поезија нема ничега заједничкога са тим духовним производима доживотних овчара, јер је она производ народа чији живот није био ограничен племенском искљученошћу ни испуњен пљачкашком борбом за опстанак, а затим што је она поникла на широкој историској подлози коју даје успомена на некадашњи моћан државни живот.

Свака умотворина Арбанаса имала је да се бори са уским племенским и локалним границама. Преко тих граница њој је било тешко преносити се, јер између појединих племена и жупа није било културне узајамности. Али и ту Balkanicus води ствар ad apsurdum када тврди да Арбанаси немају појма о њиховој највиднијој историској личности, Скендер-бегу, да су га заборавили и да о њему немају ниједну песму. Ја за тим песмама нисам нарочито трагао, па сам ипак за неколико дана бављења у Елбасану сазнао за једну карактеристичну песму о Скендер-бегу, која се овако почиње:

»Од куда идеш, ти јунак-капетане?

Са војне, са планина Балкана.

Да ли га знаш, ти јунак-капетане,

Арбанскога краља Скендер-бега, великог имена?

Ја га боље знам, с њим сам ратовао.

Он је добар јунак, за Арбанију је умро;

Непријатеље је јео, са ногу их скидао,

Тек када је у гроб легао, били су га слободни«.

Ревност Balkanicus-ова у потцењивању арбанаскога народа као расе иде дотле да историску улогу Скендер-бега приписује његову пореклу од Српкиње Војиславе! А до каквих куриозних противуречности доводе те давно преживеле теорије, нека покаже овај пример. Један од најваљанијих признатих представника српске историске науке, г. Јован Томић, износи у својој књизи о Арбанасима: Да је од арнаутскога племена Климента један део досељен у наш Рудник и дао неколико врло виђених личности у народној револуцији 1804. Ми не знамо на кога г. Томић мисли, али се многа испитивања слажу да је вођ те револуције, родоначелник династије Карађорђевића, Кара-Ђорђе Петровић, арбанаскога порекла!

Напомене

1. Вид. Fra. Lovro Mihačević. Po Albaniji. Dojmovi s puta. Str. 21—24.
2. Вид. „О Арнаутима“. Писмо од М. Ч. Борба год. 1912. Бр. 15.
3. Вид. Friedrich Engels, Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats. S. 78.
   О крвној освети код Арбанаса Михачевич вели: ,,Крвна се освета не смије заборавити, она се мора, хтио не хтио, осветити... Убојица, да се бар за неко вријеме очува од крвне освете, мора оставити своју кућу и селити у друго село. Али рођаци убијенога имају право убити не само баш убојицу, него и ма кога мушкарца из његове куће и из његове својте, а и поред тога увијек остаје дужност убити убојицу. Па будући освета освету изазива, то се догађа, да се гомила крв на крв, те се убијају, да читаве породице остају без мушке главе и тако утрну. Освета траје до пет, десет, двадесет, па где и више од педесет година“. Крвна освета се избјегава плаћањем или праштањем. Састану се представници једне и друге стране, дванаест или више, у кући убице на збор на коме догађај расправљају. Ако се споразум постигне, уводе убицу везаних очију и руку, па зовну увређенога да му опрости и у знак тога одреши очи и руке. Други начин измирења је овакав. Убица оде у пратњи два три пријатеља кући увређенога и везаних руку пада пред њим на кољена и моли за опроштај. У знак праштања увређени му одреши руке и води га у кућу на част. („Po Albaniji“, стр. 103—105.)
4. Вид. Живот и обичаји Арбанаса. Стр. 47.
5. Вид. Војвода Марко Миљанов: Племе Кучи у народној причи и пјесми. Стр. 105 и 106.
6. Вид. Вој. Марко Миљанов: „Живот и обичаји Арбанаса“. Стр. 15.
7. Стојан Протић (псеудоним Balcanicus): Албански проблем и Србија и Аустро-Угарска. Стр. 111. Др. Владан Дорђевић: Арнаути и Велике Силе. Стр. 188.
8. Вид. Марко Миљанов: „Живот и обичаји Арбанаса“. Стр. 10.
9. Исто дјело. Стр. 32.
10. Вид. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Стр. 92. Марко Миљанов наводи за црногорско племе Куча овај карактеристичан случај. Када је једном приликом скадарски везир послао паре за поткупљење Куча, неко упита некога Ола Пранова: „Оћеш ли, стрико Оле, издат' Дрекаловиће?“ — „Не, тако ми душе“. „Ада оћеш ли да ти дадем пуљу (пара)?“ — „Оћу тако ми душе“.