Од најљепших бића желимо младине
Да љепоте ружа с њом не умре никад,
Него, кад зрелији с временом премине,
Њежан баштиник да њему буде дика.
Али ти, за своје сјајне очи вјерен,
Својим уљем храниш своје свијеће плам,
Творећ праву глад гдје обиље се стере,
Сам свој душман, грозан милом себи сам.
Ти који си сада свијету урес свјежи
И једини гласник гиздаву прољећу,
Расипан у тврдичењу, шкрче њежни,
У пупољку свом покапаш своју срећу.
Сажали се на свијет, или буди лаком:
Свијету дуг да гуташ, и собом и раком.
