Смрт кнеза Доброслава/11
| ◄ ПОЈАВА III | ПОЈАВА IV | ПОЈАВА V ► |
ПОЈАВА IV
(ДОБРОСЛАВ, који је са стране све видио, ступа напријед са ДОЈМОМ. Пређашњи.)
ДОБРОСЛАВ:
Какво ти је то безумље, жено,
Да на поље болесницу водиш?
МАРИЈА:
Не питај ме! на живу је силу
Сама хтјела.
ДОБРИЛА:
Чији глас то чујеи?
МАРИЈА:
Вај! у оца гледаш, па ни њега
Не познајеш!
ДОБРИЛА:
Чији отац? Јелкин?...
Ти наказо, ти рођеној кћери
Слатког друга уби? ти њеному
Јанку заби онај нож у груди?
Ти, ти... Ето крв из рука твојих
Јоште кипи! гледај гледај, мајко,
Плам убиства на челу му гори.
Грозно, грозно, грозно !... Уклони се.
ДОЈМО:
За несрећом несрећа све црња!
ДОБРИЛА:
Њих обоје убио си; зашто?
Кажи, шта је, грозни крволоче,
Сметала ти њина љубав, њина
Тол' невина љубав?
ДОБРОСЛАВ:
Ја убио?
Ја крволок? ко то може рећи?
ДОБРИЛА:
Проклет био! проклет, проклет био!
ДОЈМО:
Нит' познаје кога, нит' јадница
Зна шта вели; са свим је ван себе.
ДОБРОСЛАВ:
Је ли, оче, је ли да је са свим
Изван себе? луда, луда, луда!
ДОБРИЛА:
Како на ме страшним оч'ма гледа!
Он и мене хоће да прободе;
Из потаје ено нож извлачи;
Бежим, бјежим. (отиде)
ДОЈМО:
Водите ј' у дворац.
МАРИЈА:
Приправи се, оче мој, да молиш
И за њену и за моју душу;
Објема је смртан ово удар.
ДОЈМО:
Тужна жено! Бог ће ти помоћи. (Испраћа је.)
|