Смрт деспота Јована
0001 Разболе се деспоте Јоване,
0002 Разболе се, оће и умрети
0003 У славноме месту Беркасову,
0004 На самрти ситну књигу пише,
0005 Код њега је слуга Ваистине:
0006 ”Ваистине, моје чедо драго,
0007 Прежи сине коње у интове,
0008 Па се мети преко равна Срема
0009 До славнога места Купинова,
0010 До двора Анђелије мајке!
0011 Немој мајки право казивати
0012 Да јој лежи деспот на самрти,
0013 Већ овако реци мојој мајки:
0014 ”Деспот ти се оправље за војну,
0015 У преморје за седам година,
0016 Тебе, мајко, зове на благослов
0017 Да га простиш и да благословиш,
0018 Да ти наручи дворе и госпођу
0019 И његову сву деспотовину,
0020 Да обрџиђ док он с војске дође!”
0021 Онда иди месту Крушедолу
0022 До дворова Максима владике,
0023 Књигу подај мом брату у руке
0024 Нек’ ми братац на самрти дође!”
0025 Преступи му Ваистину слуга,
0026 Целива га у скути и у руку,
0027 Па од њега књигу преватио,
0028 Преже слуга коње у интове,
0029 Па се меће преко равна Срема
0030 Како звезда преко ведра неба.
0031 И отиде месту Купинову
0032 До дворова Анђелије мајке,
0033 И тако се удесило беше
0034 У суботу уочи недеље,
0035 У суботу Купинову дође,
0036 Ал’ му мајка дома не бејаше,
0037 Већ бејаше у белој цркви,
0038 Одстајаше ту свету вечерњу.
0039 Кад господа одстаја вечерње,
0040 Свештеници изишли из цркве,
0041 Али шета Анђелија мајка,
0042 Преступа јој Вистину слуга,
0043 Целива је у скут и у руку,
0044 Чарну земљу где стаје с папуча:
0045 ”Благослови мене, моја мајко!”
0046 А мајка га омилова руком:
0047 ”Да је просто, моје чедо драго!
0048 Јесте л’, сине, и здраво и мирно?
0049 Је ли здраво деспот чедо моје
0050 И госпођа деспотова љуба?
0051 Је ли царско чедо деспотово?”
0052 А слуга се часно поклонио:
0053 ”Фала Богу, здраво смо и мирно,
0054 Јесмо здраво, али нисмо мирно –
0055 Деспот ти се оправље на војну,
0056 У преморје за седам година,
0057 Тебе, мајко, зове на благосов
0058 Да га простиш и да благосовиш,
0059 Да наручи дворе и госпођу
0060 Да обдржиш док он с војне дође!”
0061 Ал’ беседи Анђелија мајка:
0062 ”Пречекај ме, Ваистину слуго,
0063 Док умесим пребела колача
0064 Ити ћемо Беркосову брже!”
0065 Слуга верно служи господара,
0066 Пак јој се часно поклонио:
0067 ”Не меси, мајко, пребела колача,
0068 Ајде вришко месту Беркасову,
0069 Јесу дошли жестоки чауши,
0070 Нека тамо један вишњи Бог зна
0071 Оћемо л’ га очима видити!”
0072 Кад је мајка саслушала речи,
0073 Она седе у лаке интове,
0074 Пак одоше преко Срема равна
0075 До славнога места Крушедола.
0076 Кад дођоше месту Крушедолу,
0077 Петли пеше, клепала удрише,
0078 Свештеници сташе на јутрење,
0079 И господа сва у цркву дође
0080 И порани Максиме владика.
0081 Преступи му Ваистина слуга,
0082 Извуче му слуга књигу, даје
0083 Књигу гледи Максиме владика,
0084 Књигу гледи, а сузе пролива,
0085 Па марамом лице заклонио
0086 Да му мајка не сагледа суза,
0087 Ал’ му мајка сагледала лице,
0088 Пак не може одстајат’ јутрење –
0089 Књига каже браца на самрти,
0090 Пак ишета из беле цркве,
0091 Па погледа на младе ђаконе,
0092 Ђакони му коња оседлаше,
0093 Оседлаше, лепо оправише,
0094 Позлаћеном уздом зауздаше,
0095 По њој бисер и дрго камење,
0096 Па отиде испод Врушке Горе
0097 До славнога места Беркасова.
0098 А мајка му остаја јутрење,
0099 Она не зна што је и како је,
0100 Да јој јесте деспот на самрти,
0101 А ишета из беле цркве,
0102 Она седе у лаке интове
0103 Са својим Ваистином слугом,
0104 Па одоше месту Беркасову.
0105 Кад су били месту Манђелосу,
0106 Проћу беле манђелошке цркве,
0107 Свештеници поје литургију,
0108 А господа сва у цркви стоје.
0109 Ал’ беседи мајка Анђелија:
0110 ”Ваистине, моје чедо драго,
0111 Греота је, сине, црвку проћи,
0112 У њој се света летургија служи,
0113 Да остојим свету летургију,
0114 Ити ћемо Беркасову вришко!”
0115 Слуга јој се часно поклонио:
0116 ”Благосови мене, моја мајко,
0117 Не остајај свете летургије,
0118 Да идемо Беркасову вришко!”
0119 Седе мајка у лаке интове,
0120 Па одоше Беркасову вришко.
0121 Кад су били прама Беркасова,
0122 Проћу двора деспота Јована,
0123 Ал’ пред белим деспотовим двором
0124 Три сабора, сва три гологлава,
0125 И оде му гологлаве слуге,
0126 И пуштени коњи брез пајвана,
0127 Не вију се алаји барјаци
0128 Нити бију бубњи ни свирале.
0129 Ал’ беседи Анђелија мајка:
0130 ”Чедо моје, Ваистина слуго,
0131 Буд се деспот на тај пут оправља,
0132 Што пред белим деспотовим двором
0133 Три сабора, сва три гологлава?
0134 Што л’ му оде гологлаве слуге?
0135 Што л’ пуштени коњи без пајвана?
0136 Што с’ не вију алаји барјаци?
0137 Што не бију бубњи и свирале?”
0138 Верни слуга служи господара,
0139 Пак се њој се часно поклонио:
0140 ”Благосови мене, моја мајко –
0141 Што пред белим деспотовим двором
0142 Три сабора, сва три гологлава,
0143 Деспот нам се оправље на војску
0144 У приморје за седам година,
0145 Преписује земље и градове
0146 Да обдрже док он с војске дође;
0147 Што му оде гологлаве слуге,
0148 Господар је сео на ужину,
0149 Па господа лано вино служе;
0150 Што не бију бубњеви и свирке,
0151 Бубњи били, па су и престали;
0152 Што с’ не вију алаји барјаци,
0153 Дуну ветар са Врушке планине,
0154 Па барјаке земљи положише;
0155 Што му иду коњи без пајвана,
0156 Пуштени су да с’ напасу траве,
0157 Надају се далек’ путовати
0158 У преморје за седам година!”
0159 ”Нек’ је тако, моје чедо драго!”
0160 Кад дођоше пред бијеле дворе,
0161 Пред дворове деспота Јована,
0162 Али шета деспотова љуба,
0163 У наручје њено чедо царско,
0164 Под пазуом црну крпу платна,
0165 Пружи платно од бијели двора,
0166 Од дворова до лаки интова,
0167 И свекрву превати на платно,
0168 У руке јој царско чедо даје,
0169 Па целива у скут и у руку:
0170 ”Благослови мене, моја мајко!”
0171 А мајка је одмилова руком:
0172 ”Да је просто, моја снао драга!”
0173 Види мајка што је и како је,
0174 Госпођа се ушета у дворе,
0175 Али деспот лежи на самрти,
0176 Над њим стоји Максиме владика,
0177 Чита брацу самртну молитву,
0178 Молитву чита а сузе пролива.
0179 Мајка му седе чело главе,
0180 Подиже га на свилено крило,
0181 Па га љуби по госпоцком лицу:
0182 ”Ој, деспоте, моје чедо драго,
0183 Кад се, сине, на тај пут оправљаш,
0184 Ком остављаш земље и градове,
0185 Коме л’, сине, твоје много злато,
0186 Коме л’, сине, коње и соколе,
0187 Коме л’, сине, земље и градове,
0188 Коме л’, сине, твоју стару мајку,
0189 Ко ће твоју доранити мајку,
0190 Доранити смрти, доранити?”
0191 А деспот јој једва изговара:
0192 ”Анђелија, моја мила мајко,
0193 Благосови мене, моја мајко,
0194 Прости ми, мајко, и муку и рану
0195 Да би ти се раставио с душом!
0196 Коме, мајко, земље и градове?
0197 Чији л’ нису, чији л’ бити неће!
0198 У мен’, мејко, до три куле злата –
0199 Једну кулу раздел’те за душу,
0200 Разделите ништу и убогу
0201 Е да би ми задужбина била;
0202 Другу кулу граду Крушедолу,
0203 Кад настане ва послеђне време
0204 Е да би се манастир држао;
0205 Трећу кулу раздел’те слугама,
0206 Које су ме верно послужили!
0207 А у тебе, мајко, доста блага,
0208 Ти се можеш обасути шњиме,
0209 Ал’ узми-де штаку и павлаку,
0210 Па ти оди те прости по свету,
0211 Што испросиш, то подај за душу,
0212 Оћеш себе рају искитати.
0213 Моја љуа, ал је рода туђа,
0214 Доста ме је млада опадала
0215 Код мог браца владике Максима:
0216 ,Деспот Јован оди по мали
0217 Те он љуби младе и девојке!’
0218 Нисам, мајко, Бога ми истиног!
0219 Већ мож’ знати, моја мила мајко,
0220 Кад оно арач по Срему бејаше,
0221 Кој’ се нема чиме да откупи –
0222 У нас, мајко, много сирома
0223 Кој’ се нема чиме да откупи,
0224 Готово за морење беше,
0225 У нас мајко доста царска блага,
0226 Ја одбројим мога царска блага,
0227 Па му ноћом промећем кроз пенџер
0228 Не би л’ своју откупио главу.
0229 Моја љуба, али је рода туђа,
0230 Немојте јој жао учинити –
0231 Подајте јој два товара блага
0232 Нек’ се рани док се сраћа нађе!
0233 Моји коњи и соколи сиви
0234 Моме брацу Максиму владики!”
0235 То изрече, пак се раста с душом.
0236 Однеше га месту Крушедолу
0237 И онде га лепо саранише.
