5
Смрт Ченгић Смаил-аге
Подиже се Петровићу Перо,
Те он иде преко Горе Црне,
А кад Перо у Морачу дође,
У сокола Миња војеводе,
Ту га Миња дочекао дивно,
Дава њему каву и ракију,
Замеђену и зашећерену,
Па му Перо тихо бесједио:
„Слуго моја, Миња војевода,
Пошљи мене књигу посланицу,
Нека дође Маловића Ђоко,
И нек’ дође Церовић Новица,
И делија попе Димитрија,
И нек’ дође Караџића Шујо
Да ми совјет један учинимо”!
Војвода га хитро послушао,
Хитро књигу посланицу пише,
Одасла је у Дробњаке равне,
Кад је њима књига долазила,
Много им је она мила била,
Сви се на пут нагло опремише,
А на кулу Миња војеводе.
Миња иј је дивно дочекао,
А још љепше Перо поздравио,
Па им стаде Перо бесједити:
„Чујте мене три војводе младе,
Који би се јунак добар нашао
Да ми смакне Ченгић Смаил-агу,
Честита ћу њега оставити,
И дијете након баба свога”!
Одговара Церовић Новица:
„Господару Петровићу Перо,
Јал’ ћу своју изгубити главу,
Јал’ ћу смакнут’ Ченгић Смаил-агу,
Јал’ од њега донијети главу”!
У ријечи у којој бијаху,
Дође њима књига посланица,
Од онога Ченгић Смаил-аге,
Иде књига Маловићу Ђоки
Да му купи гроше и араче,
Што не бјеше јоште покупљено.
У то доба и Русто[1] приспјео,
Својом главом у Дробњаке дошао
Да он купи гроше и араче.
Ал’ не даду гроше ни араче,
Док не дође стари арачлија.
Оде Русто Гацку широкоме,
Каже баби како му је било.
Расрди се ага Смаил-ага,
У љутини једно намислио,
Брже књигу у Брестице пише,
Своме шури Тановићу Муји:
„О мој шура Тановићу Мујо,
Покупи ми Турке Рудињане,
Ал’ ваљане за мегдан јунаке,
Па иј води Гацку широкоме”!
А другу је ситну начинио,
Одасла је у Никшиће равне,
А на руке Амет капетане:
„О Амете, мој по Богу сине,
Сазови ми четерес’ грађана,
По изборуљути Никшићана,
Па иј води Гацку широкоме”!
Трећу књигу у Мостаре пише,
Али-паши Ризванбеговићу:
„Топал-пашо од Мостара града,
Пошљи мени педесет делија
Да ја с њима на Дробњаке пођем,
Да покупим гроше и араче”!
Кад је ситне књиге растурио,
Силна му је војска долазила,
Од три мјеста три стотин’ Турака,
А толико опет раје накупио
Да Турцима уз пут измет чине.
Оде с њима у Дробњаке равне.
А кад Смајо у Дробњаке дође,
Ниже куле попа Димитрија,
Излази му попе Димитрија,
Поклон чини до земљице црне,
Поклон чини, добро дошао, вели.
Говори му Ченгић Смаил-ага:
„О делија попе Димитрија,
Камо мени гроши и арачи,
Ил’ си ваљда земљу одметнуо,
Земљу турску, цареве тимаре,
Као Јаков што бјеше Грахово”?
Одговара попе Димитрија:
„Нисам турску земљу одметнуо,
И ако сам вјеру уватио,
С господаром Петровићем Пером,
Иначије живјет’ не можемо,
Јер нам гоне коње и волове,
Неста нама коња и волова,
Неста нама доста ситна блага,
Но те живим Богом заклињемо,
Спушти нама земаљске араче,
С талијера на тридес’ динара.
То те моли твоја раја вјерна”.
Силном бегу то је нажао било,
Па од земље на ноге скочио,
Одби попу двадес’ дегенека,
Поп утече у Дробњаке равне,
Бјелој кули Караџића Шуја,
И ту Шуја и Новицу нађе,
Па им попе тако бесједио:
„Ево браћо, Смаја под Језера
Да покупи гроше и араче,
Недајмо му гроше ни араче,
Док не дође бего под Мечита,
Не бисмо ли њега ухватили,
Душманина крсту изгубили”!
То је њима врло мило било,
Па су ситну књигу учинили,
Спремили је Мињи војеводи:
„А чу ли нас, Миња војевода,
Спреми нама морачке ускоке,
Не бисмо ли силу саломили,
Под Мечита Ченгић Смаил-агу”!
Кад је Миња рјечи разумио,
Књигу чати, купи Морачане,
Оде с њима у Дробњаке равне,
А до куле Ђоке Маловића,
Кад су браћа на искупу били,
Вели њима попе Димитрија:
„Браћо моја, дробњачка Србијо,
Није л’ мајка родила јунака
Да отиде под Мечита Турцим’,
Да Турцима баџанију баца”!
Све је друштво поникнуло ником,
Ма не ниче Маловићу Доко,
Него Турцим’ под Мечита пође,
Смаил-агу под чадором нађе,
Вели њему Ченгић Смаил-ага:
„Ђе си Ђоко, издајице стара,
Зар ћеш издат’ господара свога”!
Одговара Маловића Тјоко:
„Ја нијесам издајица стара,
Већ до гроба твоја вјерна слуга,
Но, чули ме Ченгић Смаил-ага,
Јесу Србљи совјет учинили,
Не би ли ти главу изгубили
Да је носе Врелу цетињскоме,
Него дај ми силовиту војску
Да ја удрим на Морачу кршну,
И по њој ћу покупит’ араче,
А отоле Брдам ударићу,
Довешћу те на Цетиње равно,
Да те виде очи владичине”!
Кад је чуо Ченгић Смаил-ага,
Лијепе рјечи Маловића Ђсже,
Огрну га црвеним бињишом,
Који ваља четерес’ дуката,
И посла га натраг кули бјелој.
Пође ага у Дробњаке даље,
И дозивље Тановића Муја:
„О мој шура Тановића Мујо,
Ти посједи дебела вранчића,
Отиди ми на Талинско поље,
Доведи ми Церовић Новицу,
Ја од њега донеси ми главу,
И сврни се Караџића кули,
Доведи ми Караџића Шуја,
Јал’ од Шуја донеси ми главу,
Даћу теби стотину дуката”!
Радо њега Мујо послушао,
Па он оде у Дробњаке равне,
А до куле ТЈока Маловића,
Све му каже што је и како је.
Но, вели му Маловића Т}око:
„Побратиме Тановићу Мујо,
Ти не иди на Талинско равно,
Оба ће ти добавити ТЈоко”!
Отоле се Тановићу Мујо,
Своме зету натраг поврнуо.
Ал’ војводе српске не доцњеле,
Веће своју војску окупиле,
Па се сила у Дробњаке слила.
Пред њима је Церовић Новица,
Кад је војска под Мечита пала,
И кад силу турску угледала,
Љуто су се били устрашили,
Јер је Срба превећ мало било.
Али вели Церовић Новица:
„Ах, наприједа, моја браћо драга,
Ради Бога и крста часнога,
Не бојмо се страшљиви Турака”!
Па прихвати везену шишану,
И отиде под Мечита Турцим’,
Још са њиме до шесдесет друга.
Проговара Миња војевода:
„Браћо моја, морачки ускоци,
А зар ћемо издати Новицу,
Немојте га, браћо, издавати,
Ради Христа и Богородице”!
Па ускоци отле дигоше се,
За Новицом на Мечита сишли,
Кад покликну Церовић Новица,
Баш у зору када пјевци поју:
„Побратиме Ђоко Маловићу,
Сада брате, јали икадаре”!
Док ти танке пушке запуцаше,
И на турски чадор ударише,
Скачу Турци од сна опојени,
Многи бјеже, а не зна куда ће,
Многи су се од страха помели,
И свезане коње појахали,
Утече им Ченгић Смаил-ага,
А за њиме Амет од Никшића:
„Ај, за Бога, Ченгић Смаил-ага,
Како пиште под чадором Турци,
Ак’ не жалиш ти од Гацка Турке,
Как’ не жалиш Ислам-бега сина”?
Кад то зачу Ченгић Смаил-ага,
Не може му на инако бити,
Крв је своју тешко прегорети.
Врати свога хата од мегдана,
Па у војску коња нагонио,
Угледа га Алексићу Мирко,
И опали танка чевердара,
На прси му токе саломио,
Обори га са коња ђогина,
Обори га на земљицу црну,
Перчин му је руком прихватио,
Како ће му главу уграбити,
Но му вели Ченгић Смаил-ага
„Богом синко Алексићу Мирко,
Устав’ сабљу и десницу руку,
Ја бих теби нешто бесједио”!
За то Мирко ни абера нема,
Но главу од маха посјече,
У то доба три војводе младе,
Двадес’ глава носе од Турака,
Па одоше Врелу цетињскоме,
Кад их виђе цетињски владика,
Дивно их је био даривао,
Сваком даје педесет дуката,
Мирку даје стотину пунану,
А Новици одсјекао плату,
На годину стотину дуката,
И сувише господска трпеза.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
