Смрт Стефана Дечанског/28
ДЕЈСТВО ПЕТО
(Град Звечан)
1.
ДЕЧАНСКИ (седи на столици и дрема), ДОБРИЊА
ДОБРИЊА: Поноћ превалила и једва је мог'о склопити мало очи од силне лупе непријатељске. Бедни Стеване, да л' је који краљ на свету више страдао од тебе! У детињству своме, Татарима у залогу предат, морао сваки дан страховати да живот не изгуби. Једва је кући божјим мановенијем стиг'о. Ненавишћу маћије лишио се најскупоценијег блага, што човек има, очију својих, и још је у туђу земљу отправљен, да никога свога код себе нема. Сад опет у старости дочека да га рођени син гони од града до града, из двора у двор. Боже, ти нам га сачувај од беде и напасти, јер шта је народ без Стевана? Храбар је Душан и на оружију окретан, ал' се мудрост захтева, да се земљом управља. (Чује се напољу лупа оружија). Непријатељ наваљује, и Бог зна шта се може збити. Сваки прави посадник дужан је живот дати за својега краља; а како не би Добриња, који је све што има од Дечанског добио? Ја ћу непријатеља обманути, и тиме ћу сачувати скупоцени ¬живот краља мога. (Приступи полако и почне му грб скидати, на једанпут се зачује мелодија:
Дерзај, рабе верни,
Приди в радост господа.
Соба се засија, и Стефан се пробуди).
ДЕЧАНСКИ: Шта то би?
ДОБРИЊА: Светли краљу!
ДЕЧАНСКИ: Јесам ли заиста на небесним ливадама био, или ме је сан обајао?
ДОБРИЊА: Светли краљу, опрости, моја је кривица, ко у тебе дира, тај дира у светињу.
ДЕЧАНСКИ (спокојно): Добрињо, мој се час приближује. Светитељ Христов, чудотворац Николаје, који ми је некада вид очију повратио, јавио ми се по трећи пут. О, добро познајем његово небесно лице, његов божествени глас, и још ми се речи по внутрености одзивају: дерзај Стефане! Твоја се беда свршује. (Падне на колена). Ти самовидче небесни, творче и господи, који срца земнородних испитујеш, ти познајеш моја; суди ми по правди господи, и буди твоја света у свему воља. (Спусти главу, напољу се чује вика). Буните се, малоумни људи, и молвите; та један удар небесни, па је престало сво беснило ваше.
|