Смрт Стефана Дечанског/26
6.
РАНКО, с њиме четри војника, пређашњи
РАНКО (још иза позоришта): Светковић је у граду, ником помиловања ко не призна Душана за краља.
ДОБРИЊА (уплашено погледа на Дечанског): Дечански. Боже, ако какав грех захтева твоје попуштеније: казни мене, а поштеди мој несрећни
народ.
РАНКО: Ко је овде краљ? Јунаци, на нас лепа коцка паде, да краља ухватимо. — Светли краљу, сад је касно, Душан је већ проглашен за краља. Предај се.
ДЕЧАНСКИ (стоји у мисли погружен, на једанпут тргне мач): Ходите, гусари и разбојници! Но, не, (пусти мач) нећете до тога довести, да и Стеван на себе заборави. Жао вам је, што одавно није краљ насилном смрћу умро.
ДОБРИЊА: Ранко, то ли је покорност, коју си помазанику божијем одавати дужан?
РАНКО: Ја сам другоме обећао верност и послушаније. (Ухвати краља за руку).
ДОБРИЊА (обухвати Ранка): Не, Ранко, за име Спаситељево, убој се страшнога суда.
МИЛОРАД (залети се и растави Ранка од Дечанскога): Ова је рука света. Струма тече крвљу обагрена, краљ не сме у ропство.
РАНКО: Ти си луда. (Рани га мачем испод позува). Даље!
МИЛОРАД (извади мач јаросно): Опсено светска беснила Душановог у ад се сакри од мача Милорадова. (Замахне на Ранка, овај подметне мач, но Милорад му га из руке избије).
РАНКО (момцима): Јесте ли живи?
ДОБРИЊА (извади мач): И ја сам жив, Ранко, и умем за краља мог погинути. (Момци потрче на Милорада, но овај их помоћу Добриње надвлада, па их појури, који се даду у бежање).
РАНКО: Је ли овај чист? (Пође).
МИЛОРАД: Стани, Бугарине, лево ти је крило малаксало. (Потрчи на њега, Ранко побегне).
ДЕЧАНСКИ: О Виловићу, и у изступленију ума умнима показујеш шта је син отечества.
МИЛОРАД (тешко враћајући се): Краљу, непријатељ је побеђен, украси венцем Милорада Виловића. (Изнемогавши падне).
ДЕЧАНСКИ: Твој је сав живот био венац најлепшег цвећа. (Приступи му). Он је рањен. (Труди се да му крв заустави).
МИЛОРАД (који је истеченијем крви нешто к себи дош'о, одбија га): Краљу, остави, моја се крв меша са крвљу Зоркином. Видиш ли, како је пребелу руку пружила? О краљу, ова рука, ова рука! (У усхиту хоће да устане, но слабост му не допушта).
ДОБРИЊА: Њега је љубов до овога довела.
МИЛОРАД: Зорко, ко тебе не познаје, не зна шта је љубов. (Слаже руке, као да је грли). Тавна ноћ простирала се по внутрености душе моје као црна мртвачка хаљина. Сад си опет моја — моја? Небо! Ову сласт поднети не могу, чувства ме гуше, ја умирем . . .
ДОБРИЊА: Може ли бити што трогателније од овога?
МИЛОРАД (слабим гласом): О ви, који после нас остајете, напишите на гробу нашем три четири речи: ,,Овде лежи Зорка мирно са Милорадом, душмани, више им наудити не можете". (Опет склопи руке и издгхне).
ДОБРИЊА: Он је издахнуо, њега су непријатељи да овог довели.
ДЕЧАНСКИ: Велика чувствителна душо, ти си рођена била да свет постидиш твојим преимућствима. О, Зорка се твоја дичити могла с таквим срцем, као што си ти имао. Почивај тихо онде где круна и злато ништа не вреди, где ћути завист и пакосне злобе језик, нешчастиви младићу, онде ти сладости покој уживај, и гледај како твојинепријатељи, људи неваљали у плотскима ваљају се гресима. (Чује се вика).
ДОБРИЊА: Опет буна.
ДЕЧАНСКИ: Поштени Виловићу, да је сваки твога ¬лепог срца, не би било буне на земљи. Несрећни Светковић највише ако још десет година уживи, више не може; и за ових десет година сујете продајеш, јадни човече, вечно душе спасеније!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|