Смрт Ивана и Јелине
(Из Сиња — у Далмацији)
Два се драга из мала гледала:
Иве једно, а Јелина друго;
Кад су драги за љубљење били,
Онда Иве Јелини говори:
„О Јелино, драга душо моја!
„Просићу те, оћеш за ме поћи?“
А Јелина њему говорила:
О Иване, дражи од очију!
Ти ме проси, ја ћу за те поћи;
„Ма ћу питат' миле моје мајке, 10
„Оће ли ме мајка дати за те.“
Иде Јела двору бијеломе,
Пака каже милој мајки својој:
„О старице, мила моја мајко!
„Мене проси Иве дите младо, 15
„Оћеш ли ме дати за Ивана?“
Мајка њојзи јесте говорила:
„Нут', не лудуј, Јелина дивојко!
„Тебе ће дат' мајка за бољега,
„За бољега и богатијега.“ 20
Иде Јела стаду у планину,
Каж' Ивану, што је и како је,
Да јој не да своја мила мајка.
Пак је њему Јела говорила:
„Нут', Иване, мој драги драгане! 25
„Проси Манду моју братучеду,
„Од мене је и виша и лепша.
„И бијелим рувом богатија.“
На то њојзи Иве говорио:
„Муч', не лудуј, драга Јеле моја! 30
„Нек је Манда и липша и виша.
„И бијелим рувом богатија;
„Када није моме срцу мила.“
Пак он иде двору бијеломе,
Тере проси Манду дијевојку, 35
Просио је, и дадоше му је,
И кићене свате сакупио.
Иду свати по липу дивојку;
Кад су били исприд била двора,
Исприд двора Јелине дивојке. 40
Али Јела на билом пенџеру,
И угледа свате Иванове,
Пак је милу мајку дозивала:
„Нут' ти бору, моја мила мајко!
„Да ме будеш за Ивана дала, 45
„Сад би оно моји свати били.“
Кад пројдоше свати мимо двора.
Зајаука гиздава дивојка:
„Брзо к мени, мила мајко моја!
„Врло ме је заболила глава, 50
„А од срца да душа изајде:
„Дај ти мени од сандука кључе,
„Да ја себи тражим ликарије.“
Привари се мајка дивојачка,
И даде јој кључе од сандука; 55
Иде она гори у чардаке,
Пака најде два златна гајтана,
Пак се виша кули о пенџере.
Зове мајка Јелину дивојку,
Али јој се Јела не одзива. 60
Тад погледа кули уз пенџере,
Ал' се млада обисила Јела
Од жалости за својим Иваном.
Трчи мајка у кулу бијелу.
Тер присица два златна гајтана; 65
Паде Јела на црну земљицу;
Мисли мајка, да је занимила;
Ал' се Јела с душом раздилила.
Када види мајка дивојачка,
Начини јој лисена носила, 70
Пак је носи путу на разкршће,
Куд ће проћи свати Иванови.
Кад су туда свати изодили,
Међу собом они говорили:
„Липа дана, милом Богу фала! 75
„Кад см' овуда јучер проодили,
„Овог греба овди није било.“
Од свата се нитко не досића,
Већ се сити Иве ђувегија,
Пак је њима тијо говорио: 80
„Ајте наприд, господо сватови.
„Ово је греб побратима мога.
Идем се зањ Богу помолити.“
Оста Иве на гребу Јелине.
Иду свати двору у наприда. 85
Ал' с' од Иве нико не досића.
Веће Манда његова дивојка,
Пак је она тијо бесидила :
„Нут', дивере, златни мој прстене!
„Стид је мене на те погледати. 90
„Камо л' није с тобом бесидити:
„Гди је нама Иван ђувегија?“
Онда свати натраг се вратили.
И нађоше Ивана млађана;
Мисле они, да је занимио, 95
Ал' се Иве с душом раздилио
Од жалости за Јелином својом.
Ту ми лепи гребак ископаше,
Поред Јеле Иву укопаше,
Кроз земљицу руке саставише. 100
А у руке румену јабуку,
Нек се знаде да су драги били.
Малено је вриме постајало,
Из момка је зелен бор никао,
Из дивојке винова лозица, 105
И фата се бору за огранке,
Ка' дивојка момку око врата.
Мили Боже, на дару ти фалаI
Бог убио и стара и млада.
Ко раставља два мила и драга![1] 110
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
