СЛУЧАЈНИ САСТАНАК
Молило ме срце да вама приступим,
Сетив се на прошлост у болу потајном,
Да бар за тренутак муке му искупим
На састанку с вама, састанку случајном.
Дан растанка грозни нас давно не дели:
На неравном путу живота и страсти
Ми смо скоро брачни венац скупа сплели,
Пијући под њиме из пехара сласти.
Али у том часу љубавних радости
Гром судбине пуче, пун многе страхоте,
Раскиде нам цветне везе без милости
А из сретних руку слатки пехар оте . . .
Сад, кад сахне пламен на мојим уснама
А у срцу пухор сагорених нада,
У неверном свету ја сам опет с вама:
Случајна награда за низ дугих јада —
О, да знадем само да л' вас прошлост мучи!
Кад ваш дубок поглед нит ми радост нуди,
Нит збуњено срце потајно ме учи
Какав да вам поздрав извијем из груди.
Не знам да л' да кажем: злобе више нема,
Вратимо се, нево, са дугога пута
Тамо, где нам усуд скромну радост спрема
На мајини тихој самотнога кута!
Ал ваш покрет тихи, ваша душа мила
Као да ми шапће: заборави тугу.
Заједничко гробље давно је прелила
На растанку суза — тражи прошлост другу,
Ја љубави немам, све је, све је тамо —
О, ја једно знадем: да бих пред вас клеко
И плакао горко, кад се сетим само
Да смо тако близу па ипак далеко . . .
Суботица 1893.
