Слово љубве
Ђорђе Трифуновић - СЛОВО ЉУБАВИ
- 1
- Стефан деспот,
- најслађем, најљубазнијему
- и нераздвојном срца мог,
- сугубо жељеном, и много,
- премудрошћу обилном,
- царства мог искреноме,
- (име рекавши),
- љубазан у Господу целов,
- и неоскудно с тим
- милости наше даровање.
- 2
- Лето и весну Господ сазда,
- што и псалмопевац каза,
- красоте у њима многе,
- птицама брзо, весеља пуно прелетање,
- и горама врхове,
- и луговима пространства,
- и пољима ширине;
- ваздуха танког
- дивотним неким
- гласима оглашење;
- и земаљске дароносе
- мирисног цвета, и травоносне;
- но и човекове бити саме
- обнову и разиграње
- достојно ко да искаже?
- 3
- Али све ово
- и чудодела Божја ина,
- што ни оштровидни ум
- сагледати не може,
- љубав све превасходи, —
- и није чудо,
- јер љубав је Бог,
- као што рече Јован Громовник.
- 4
- Свака лажа места у љубави нема,
- јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
- „Изиђимо у поље".
- 5
- Бистротечно и оштро
- љубави је дело,
- добродетељ превазиђе сваку.
- 6
- Лепо Давид ову рекав украшава:
- „К'о миро с главе
- на браду силази Арону,
- и к'о аермонска роса
- на горе што силази сионске".1
- 7
- Јуноше и деве,
- љубави прикладни,
- љубав узљубите,
- ал' право и незазорно,
- младићство да не повредите и девство,
- божанственоме чим наше
- пријања биће,
- божанствено да не узнегодује.
- Јер Апостол рече,
- Божјега Светога Духа не растужујте,
- знамење што јавно њиме
- добисте у крштењу.
- 8
- Заједно бејасмо, друг другу близу,
- ил' телом или духом,
- но да ли горе раздвојише нас,
- да ли реке,
- Давид да рече: „Горе Гелвујске,
- дажд на вас да не сиђе, ни роса,
- Саула јер не сачувасте,
- ни Јонастана?"2
- О безлобља Давидова,
- чујте, цареви, чујте,
- Саула ли оплакујеш, нађени?
- Јер нађох, рече Бог,
- човека по срцу мојему.
- 9
- Ветри да сукобе се с рекама,
- и да исуше,
- као за Мојсија море,
- судије као за Исуса,
- ћивота ради Јордан.3
- 10
- И снова да саставимо се,
- и снова да видимо се,
- и снова у Христу да сјединимо се,
- самоме том,
- коме слава са Оцем
- и са Духом Светим
- у бескрај на веке,
- амин.
1 Стефан мисли на 133. псалам у коме се пева „како је лијепо кад сва браћа живе заједно", као када се уље (миро) стаче с главе на браду Аронову, као „роса на Ермону, која слази на горе Сион-ске". Наводећи ове Давидове речи, Стефан као да има на уму свој сукоб са братом Вуканом или сестрићем Ђурђем, пошто је и Арон устао на брата Мојсија.
2 Речи из тужбалице коју је Давид изрекао после Сауловог самоубиства и Јонатанове погибије у рату са Филистејцима на Гелвујској гори (Друга књига Самуилова I, 19—27). Иако је Саул из зависти желео да убије Давида као бољег ратника, овај му све опрашта и оплакује га („о безлобља Давидова").
3 По заповести Божијој Мојсије је повео Јевреје из Египта (Мисира). Разделио је („исушио") Црвено Море и превео Јевреје. Тако су Јевреји прешли реку Јордан, носећи са собом ковчег са законом Божјим, за Исуса Навина. Изгледа да и деспот Стефан жели да пређе неке препреке како би се с неким поново саставио и видео. (Ђорђе Трифуновић) (доматриос)