Ситан камен до камена,
зелен здравац до колена, —
пратише ме да га берем.
За дан за два један стручак,
за недељу целу ћиту. 5
Сама ћита проговара:
Не дајте ме невестама,
веч ме дајте девојкама,
девојке ме лепше носе.
Вздан носе на главицу, 10
а увечер у чашицу.
Невесте ме ружно носе,
вздан носе на главицу,
а увечер под јаст’ч'к!
Напомена
Референце
Извор
Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 41, 1977.; Душан М. Ћирић: Седењћа и седенћарске песме у Лужници, стр. 181.
