Мајка храни до девет синова
Све преслицом и руком десницом
У зло доба уз године гладне,
Кад је оно скупо жито било:
Ока жита по девет динара. 5
Када их је јадна одхранила
И свију их младе поженила,
Њојзи каже најстарији сине:
„Што ћеш нами, наша стара мајко?
Очи имаш, видити не мореш, 10
Руке имаш, радити не мореш;
Узми шљаке у бијеле руке,
Па ти ајде у гору зелену
Не би ли те ђе звјере ујело.
Кад запјева славуљ тица мала, 15
Онда' ш знати д је ноћца тавна;
Кад запјева тица косовица,
Онда ш знати да је баш зорица;
Кад завију у горици вуци,
Онда' ш знати баш да је по ноћи.“ 20
То се мајци врло ражалило,
Узе шљаке у бијеле руке,
Она иде у гору зелену,
Љуто цвили као змија љута
И проклиње дане и године. 25
Сусрио ју светитељу Ђурђу
И говори светитељу Ђурђу,
„Ој Бога ти, сиротице стара!
Кака ти је голема невоља
Те ти блудиш по гори зеленој, 30
Сузе лијеш и дане проклињеш?“
И говори сиротице стара:
„Не питај ме, незнана делијо!
Хранила сам до девет синова,
У зло доба, уз године гладне 35
Све преслицом и руком десницом;
Када сам их јадна одранила
И све девет младих оженила,
Мени каже најстарији сине:
„Што ћеш нами, стара мила мајко? 40
Очи имаш, видити не мореш,
Руке имаш, радити не мореш,
Узми шљаке у бијеле руке,
Па ти ајде у гору зелену
Не би ли те ђе звјере појело!“ 45
И говори светитељу Ђурђу:
„Врат' се натраг, сиротице стара!
Када дођеш двору бијеломе
Да ти видиш до девет синова
Створиће се девет каменова, 50
Девет снаха девет љутих змија.“
Враћала се сиротице стара;
Кад је дошла двору бијеломе:
Што је било до девет синова
Створило се девет каменова; 55
Девет снаха девет љутих змија;
Ружно ти је погледати било
Како плазе змије по камењу!
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 149-151.
