Сивер проси од југа дивојку,
Сивер проси, а југ се поноси;
Љуто су се витри завадили,
Све су бистре воде замутили,
Само нису пашина чардака. 5
Крај чардака зелени се трава,
А на трави бијел лист папира,
На папиру црно слово пише,
Црно слово, ал је јадовито:
„Гриота је цуру пољубити, 10
Пољубити па је оставити,
Јер су тешке дивојачке клетве:
Кад закуне, до Бога се чује,
Кад заплаче, и Богу је жао,
Кад јој суза на земљицу пане, 15
Три аршина у земљу упане.“
