Сељанка

Алекса Шантић

Павлу Поповићу

Снег пада и веје. У сеоској луци
Све је пусто. Само, као сенка тупа,
Низ пртину уску, са штапом у руци,
Погрбљена, бледа, једна жена ступа.

Ступа и једнако испод борна чела
Погледује тамо у костуре ива,
Где се на домаку реке, у дну села,
Сеоскога уче стан самотни скрива.

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче
И засипљу сметом путеве ратара,
Она сваке дневи одлази код уче,
Па учи и сриче слова из буквара.

Сви се чудом чуде у селу и зборе:
"Сирота, полуђе!" Но светла кô свила,
И чврста кô рало што црницу оре,
Све је ближе циљу њена жеља била.

И скоро кад жита зашумеше јара,
Кад под стрехом ласта кликну песму њену,
Једно јутро с учом опрости се стара,
Низ прагове сиђе и путањом крену.

Постигла је сврху. У свакоме куту
Њезинога срца нова снага дршће,
Нити она гдегод одахне на путу,
Но с дреновим штапом корача све чвршће.

Већ је на крај стазе. Сада брвно води
Преко уске реке што кривуда луком;
Старица не стрепи, она напред ходи,
И слободно хвата за доруке руком.

Испред воденице, што наслања на њу
Своје рачве сиве један орах свео,
Божи је и зове млинар, и на пању
Са дечаком седи, сав од млива бео.

Но она све даље корача, и само
Каткад суху руку стави изнад чела,
Па погледа брегу, где, из храшћа тамо,
Са планулим крстом вири торањ села.

Корача и носи и радост и јаде
У туробној тами својих позних днева;
И још два-три крока, па под брегом стаде,
Где споменик с орлом двоглавијем сева.

Прекрсти се, мермер целива и очи
Подиже. Ту горе златна слова стоје.
И у првом реду, на мраморној плочи,
Угледа имена лепе деце своје.

Полагано сриче уклесана слова:
"Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане,
Срце стиска, затим сриче, сриче снова,
А при сваком слову нова суза кане.

Под кров њене душе, кô селица летом,
Враћају се светле успомене дана
Кад је децу дивну, као стабла с цветом,
Гледала крај орних плугова и брана.

Пред њом свићу јутра жетвена, и она
Све стубове кутње, младе кô кап росе,
И дичне и светле кô краљеви с трона,
Гледа међу класјем са одсевом косе.

Она снова види све вечери касне,
Кад је у колеби сваки кут грохотô;
Види сва три сина, све ликове красне,
Огњиште и ватру, вериге и котô.

Све види и чује. И понори туге
Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,
Сад колеба ћути, и сад, место дуге,
Као паучина сврх ње виси тама.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу,
Са дубоким болом скрушени и свели;
И сви ову бледу сељанку у гуњу
Сузама би својим утешити хтели.

Но старица само тресе се и грца
И упире поглед у споменик бео,
Сврх ког устремљени орô светломрца,
Као да би мајку огрејати хтео.

И дани све теку, а мраморној плочи
Свако јутро, рано, у појање петла,
Тихо мати дође, па подиже очи,
Моли се и дуго сриче слова светла.

И док она тако, скрушена и сама,
Пред мрамором стоји, ту, у врху села,
И док рана звона звоне с торња храма,
Обруч златан дршће око њеног чела.