Сестрић Стојан и сека Чекмен-Асан-аге

Вино пије Милутине краљу
У Банскоме близу воде Таре,
Служи му га сестрићу Стојане
Златном чашом и десницом руком.
Бесједи му Милутине краљу:
"Расти брже, сестрићу Стојане,
"Оће тебе оженити краљу
"Од три вјере којом теби драго:
"Ал’ Латинком лица бијелога,
"Ил’ ћесарком љепотом ђевојком,
"Ил’ Српкињом од српска кољена."
Бесједи му сестрићу Стојане:
"Хвала, дајко, Милутине краљу,
"На вјерама и на ђевојкама,
"Ниједне ти отуд узет’ нећу.
"Ја се јесам Богу затекао,
"Да се другом оженити нећу,
"Но Туркињом из турске Крајине,
"Милом секом Чекмен-Асан-аге.
"Или ћу се оженити њоме,
"Или другом нећу ниједноме.
"Већ те молим и руку ти љубим,
"Да ми дадеш косната путаља,
"Да отидем у турску Удбину
"До бијеле Чекменове куле,
"Не би ли ми срећа донијела,
"Да уграбим Чекменову секу."
Бесједи му Милутине краљу:
"О сестрићу, изгубио главу!
"Није лако у Удбину сићи,
"А деила заробити роба."
А да видиш сестрића Стојана,
Моли Стојан, док се умолио,
Краљ му даде косната путаља.
Опреми се сестрићу Стојане,
На се удри свилу и кадифу,
А по свили и срму и злато,
Па припаса свијетло оружје,
Па посједе косната путаља,
Оћера га пољу удбинскоме,
Докле дође до воде чатрње.
На чатрњи тридест ђевојака,
Платно б’јеле на воду чатрњу.
Њима Стојан божју помоћ виче,
Ђевојке му помоћ прифатиле:
"Да си здраво, незнана делијо!"
А бесједи сестрићу Стојане:
"О Бога ви, тридест ђевојака,
"Је ли туна Шаруна ђевојка,
"Мила сестра Чекмен-Асан-аге.
"Оно ми је Богом побратиме,
«Па ја итам, за здравље му питам,
"Рад сам виђет’ мила побратима."
Ту Стојану добра срећа била,
Шаруна се близу придесила,
И Стојану близу примакнула,
Па му тијо ријеч бесједила:
"Ја сам сестра Чекмен-Асан-аге."
Кад је Стојан згледа са путаља,
У јунаку срце заиграло,
На прсима токе позвектале,
Па Стојане Шари бесједио:
"О Шаруно, мила сестро моја,
"Довати ми воде у маштраву,
"Јер сам јунак трудан и уморан,
"А путаљ ми одвише помаман,
"Па не могу одјати путаља,
"Кад одјашем, не могу узјати."
А ђевојка послуша Стојана,
Завати му воде у маштраву,
Пружи руку и маштраву златну.
А да видиш сестрића Стојана,
Неће Стојан воде ни маштраве,
Но Шаруну за бијелу руку,
Па је баци за се на путаља,
А побјеже пољем удбинскијем.
Кад то виђе тридест ђевојака,
Повикаше иза свега гласа.
У Турака добар адет кажу,
Свакад држе коње оседлане.
Нама бритке сабље припасаше,
А на добре коње посједоше,
Па ето их пољем у потјеру.
Докле Турци дошли под Кунару,
Стојан бјеше наврх од Кунаре;
Докле Турци на Кунару бјагу,
Дотле Стојан на Дугу Пољану.
Отале се повратише Турци,
Ама неће Чекмен Асан ага,
Него Турчин ’вако бесједио:
"Тјераћу га и до Таре ладне."
Кад Стојане дође на Пољану,
Мисли Стојан да је побјегао,
Па одсједе од коња путаља,
Љуби Стојан Шаруну ђевојку.
Нешто му се даде погледати
Низ Пољану пољу широкоме,
Док угледа коња и јунака.
Одиста се Стојан препануо,
Па Шаруни Стојан бесједио:
"Ко ће бити на коњу зекану
"Низ Пољану пољу широкоме?"
А Шаруна бесједи Стојану:
"О Стојане, срце из њедара,
"Оно ти је Чекмен Асан ага,
"Сад ће тебе погубити главу,
"А и мене добро бити неће."
А кад зачу сестрићу Стојане,
Скочи Стојан на ноге лагане,
И посједе косната путаља,
Па одиста побјегнути жаше,
Ал’ му жао Шаруне ђевојке,
Па укрути себе и дорина.
Стиже Чекмен на коњу зекану,
Па му ружну ријеч проговара:
"Стан’, Стојане, курвино копиле,
"Да си мене јуче побјегао,
"Данас би те Чекмен сустигао."
А Стојан му не кте ни бјежати.
Ту јунаци коње натјераше,
Ама бритке сабље повадише,
Наглијем се сабљам’ ударише,
Стоји писка наглије сабаља.
Ту Стојану добра срећа била,
Имађаше сабљу демискију
Свога даје Милутина краља,
Она море посјећи јунака
Под оклопом и под панцијером,
Чекменову сабљу саломио
До балчака и до десне руке.
Кад то виђе Чекмен Асан ага,
Плећа даде, а бјежати стаде.
Ками мајци да би побјегао,
Сустиже га Стојан на путаљу,
Па му сабљом одсијече главу,
А узе му рухо и оружје,
И зекана коња од мејдана.
Шару води двору бијеломе,
А зекана краљу поклонио.