Сестра
Хладна киша пада. Студен вјетар бије.
Мрачни вео ноћи васиону крије.
Све у гробном миру мртви санак снива,
Ниједан се гласак гласу не одзива,
Пољане су пусте, нестало пастира,
Нити милозвучну славуј жицу дира;
Све је мртво, празно, кô душа без наде -
Све ти тугу прича, терете и јаде.
Ниоткуда јава. Стравом душа трне,
А ја будан лутам посред ноћи црне;
Жељно поглед лети у тај исток свети,
Жељно срце пита: да л' је данак мети?
Та хоће ли скоро кроза густе тмине
И сунашце златно нама да засине?
А у томе часу из те ноћи црне
Злокобна ми сова више главе прхне.
Ал' шта чујем сада? Какве усне гласе?
Да л' нам мила земља тужно расплака се?
Ил' анђео слети са небеса доли
И над српском земљом свете сузе проли?
Или соко цвили у тој кршној страни,
У души му сада рађају се дани,
Они свети данци кад је сунце сјало,
По гори и дољи цвијеће изницало?
Не, на хладном гробу, на голоме каму,
Гледај једну мому растужену, саму:
Младо своје лице у сузама кваси,
Грува младе груди, чупа густе власи,
А уз сваку сузу што јој лицем текне
Жалостива пјесма тужаљка одјекне,
И ношена крилом вихора помамна
Изумире тихо посред мрака тавна.
Ој, за киме жали то дјевојче драго?
Да ли отац, мајка, - најсветије благо -
Ил' јој мила сеја у гробу почива,
Ил' за војном младим сузице пролива?
Не, анђелски гласак моме расплакане
Тужно збори: "Брате, мој бијели дане!"
А ти сјетни гласи сестринскијех рана
Изумиру тужно посред мрака тавна...
У Мостару, 13. маја 1890.