Свијетли пут
Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже.
Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји',
Само хучна вода кроз ждријело реже,
Док црн крупан јелен над понором стоји.
Над њиме високо, из прозирна вела
Од сребрне магле, свијетло лице бдије,
И у златном лету на убога села
Нечујно и кротко свој благослов лије.
И у тихој срећи све трепти и сија
И вода и камен, џбун и вршак грана,
Као да се небо ближе земљи свија
И сам господ ходи преко мирних страна.
То путује љубав своме завичају,
На исток, далеко, преко брда голи',
Пред олтаром неба, чиста и у сјају,
Да прислужи сунце и Богу се моли.