Свекрва оклеветала снаху
Липо живу зава и дивере;
Свекрва их није поднит могла.
Подмуче је књигу написала,
А на руке Стипе сина свога:
»О мој Стипе, моје дите драго! 5
Хајде дома, тако ти имена!
Твоја љуба на другога гледа.
Да би на ког, не би ни жалила,
Нег на твога брата рођенога.« —
Кад је Стипи књига долетила, 10
Књигу штије, и на њу се смије;
Књигу штије, брже другу пише,
Па ју шаље љуби на дворове,
Да му дође у гору зелену,
Па ће они ружице избират, 15
И муртилу, оно дробно цвиће.
Кад је младој књига долетила,
Књигу штије, грозне сузе лије,
Јер се одмах јаду домислила.
Гледао ју он, вирни дивере, 200
Гледао ју, тер јој беседио:
»Да ти бора, драга неве моја!
Откле ти је била књига дошла?
Ал од рода мога, ал твојега,
Ал од Стипе, господара твога?« — 25
Она му је говорила млада:
»Да ти бора, мој драги дивере!
Ни од роду мога, ни твојега,
Нег од Стипе, господара мога,
Да ја дођем у гору зелену, 30
Па да ћемо ружице избират.« —
Говори јој он, вирни дивере:
»Не ход' тамо, драга неве моја!
Не ход' тамо, не ћцш доћи амо!« —
Не хтијаше, с мањим не могаше;
Она греде у гору зелену. 35
Кад је дошла срид горе зелене,
Тут јој Стипе слатки санак спава;
Колино му за узглавље меће.
Кад се Стипе од сна пробудио,
Срдито је љуби бесидио: 40
»Ча си дошла, невирнице моја?
Сада ћу те јунак сагубити.« —
Она му је говорила млада:
»Не тичи [1] ме, Стипе господару,
Чим[2] не речем до дви, до три ричи!« — 45
Зал је био, ма се смиловао;
Допусти јој до дви, до три ричи.
Једном рече: »Прими, Госпе, душу!«
Другом рече: »Исус и Марија!«
Трећом рече: »Попухните витри! 50
Попухните леванти,[3] мештрали![4]
Однесите мојој браћи гласе,
Да сам млада данас погинула;
Погинула права през кривице,
Ни од брата, ни од сестре моје, 55
Нег од Стипе, господара свога!« —
Кад је млада ричи изустила,
Трзне ћордом, одсиче јој главу.
У свилне ју махраме мећао,
Па ју стави коњу у седлашце, 60
Па он греде низ гору зелену.
Кад је доша’ доли на равницу,
Девет својих шура налазио.
Добро су му јутро називали:
»Добро јутро, наш мили куњаде! 65
Ча ти седло крвцом поштрапано?
Али ти је од себе шарено?
А он им је липо одвраћао:
»Божја помоћ, девет шура мојих!
Ни ми седло од себе шарено, 70
Него ми је крвцом поштрапано;
Наша’ јесам једну косматицу,
Не хти ми се с пута уклонити;
Трзнух ћордом, одсикох јој главу.
Говоре му његови куњади: 75
»Бора теби, Стипе наш куњаде!
Гди је твоја виреница љуба,
Твоја љуба, а наша сестрица?« —
А он им је јунак бесидио:
»Ваша селе у гори зеленој, 80
Гди избире ружице румене
И муртилу, оно дробно цвиће.« —
Ну да видиш најмлађега шуру!
Руку пружа, у седло се маша,
И извуче ништо омотано. 85
Кад размота свилену махраму,
Позна главу своје драге селе,
Па завапи иза свега гласа:
»Ајме мени, држите га, браћо!
Ево глава наше селе драге!« — 90
Хтиде Стипе да ће убигнути,
Али су га они ухватили,
Па га сику на четири стране,
Па га висе о четири гране,
И још су му мртву говорили: 95
»Ето теби, наш немили шуро!
Кад ни селе, нека ни ни тебе!« —
Мато Остојић, I., бр. 123.
Казивала Манда Јурунићева у Селцима на Брачу.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
