Свезнање А5

СВЕЗНАЊЕ

Аон-Арчер

АОН, Син Посејдонов и беотски краљ, по чијем имену стан. те обл. називани и Аонци.

АОРИСТ (грч.), пређ. свршено време; означава непосредну прошлост; од живих сл. језика има га у сх. и буг.; најчешће се гради од тренутних глагола: скочи, скочих. Аористија, неодлучност, неопредељивање; по старијим скептицима једино исправно флз. становиште, јер се о суштини ствари не може са сигурношћу ништа сазнати, па се треба уздржати од казивања свог мишљења.

АОРТА (грч.), највећа артерија, полази из л. срчане коморе, лежи у грудном кошу и трбушној дупљи, код 4. слабинског пршљена дели се у 3 завршне гране: 2 бедрене и малу крсну артерију. На граници између а. и л. срчане коморе су 3 залиска, који затворени потпуно спречавају враћање крви у срце, али се лако отварају кад се л. комора стеже и избацује крв у а. Подела а.: лук, грудни и трбушни део. Од лука а. одвајају се артерије: за срце, врат, главу и горње удове; од грудног дела 12 пари међуребарних артерија; од трбушног дела многе гране за трбушне органе. Завршне гране -- бедрене артерије -- дају крв органима карлице и доњим удовима. Аортитис, обољење а., најчешће услед сифилиса и артериосклерозе; а. проширена, зидови чвршћи; болови иза грудне кости; чују се срчани шумови; крвни притисак повећан.

АПАДАНА 1) књиж. збирка у којој се описују врлине буданских калуђера. 2) сала за свечане пријеме на двору ст. перс. владара.

АОСТА, пров. и варош (22 000 ст.) у Пијемонту на СЗ Ит.

APAGE, SANTAS (лат.: одлази, сотоно), речи Христове ап. Петру, кад је одвраћао Хр. од страдања.

АПАГОШКИ ДОКАЗ (грч.), посредан доказ који истинитост тврђења доказује тим што показује погрешност његове контрадикторне супротности.

АПАЛЕЧЈЕНИ → Алигени.

АПАНАЖА (фрц.), плата чланова владарске породице.

АПАРАТ (лат.), справа, строј удешен да изврши неки рад. У мед. група органа који се допуњују у вршењу неке функције (а. варења, дисања, кретања). У тхн. и инд. направа без покретних делова, намењена одређеној сврси (за печење ракије. сушење рубља, парни котао итд.). Дезинфекциони а. 1) топлом воденом паром (аутоклав) са казаном у којем се вода загревањем и под притиском испарава и струји у комору, где се стављају ствари за дезинфекцију; дејство почиње кад водена пара истисне сав ваздух из коморе; служи за дезинфекцију одела и рубља. 2) врелим ваздухом, направљени у виду кутије са двојним бакарним зидовима између којих је простор испуњен ваздухом, служе за дезинфекцију стаклених и металних предмета. 3) испаравањем дезинф. течности у отровне гасове (сумпор, формалдехид, цијановодонична киселина), служе за дезинфекцију соба. Кинематотрафски а., нарочити фотографски а., намењен снимању покрета објеката; имају нарочиту конструкцију, која омогућава беспрекидно снимање на кинофилму по 16 до 20 слика у секунди. По негативном материјалу на којем се врши кинематографско снимање, а. се деле на: нормалне или професионалне за филм, ширине 35 мм; има филм а. за филм ширине 16 мм; за филм ширине 9,5 мм, и цајтлупи који снимају по 100, 240 и 360 слика у секунди, а има их који су намењени научним снимцима и дају по 100 000 слика у секунди (→ кинематографија). А. фотографски, нарочита справа, која служи да се својства неког објекта, под тачно одређеним условима и у виду слика, пренесу на мутно стакло или осетљиви слој плоча и филмова; састоји се из два дела: објектива и коморе; има их различитих система, намењених разним сврхама снимања. Могу бити специјалног и универзалног типа.

АПАРТМАН (фрц.), стан од више одељења у хотелу или кући.

APPASSIONATO (ит.), страствен; у муз. страсно, снажно, живо.

АПАТИЈА (грч.), неосетљивост, неосећајност, равнодушност; по мишљењу стоика највиши ступањ личне среће и циљ мудраца; састоји се у слободи од страсти и осећања којом се постиже атараксија, тј. непоколебљивост душевног мира према променама живота и света; као болесно стање јавља се код душевно болесних и пролазно при веома потресним доживљајима, а доцније долази до тешких афективних реакција. Апатичан, безосећајан, неосетљив, немаран, млитав.

АПАТИН, варош (13 416 ст.) на Дунаву (Дунавска Бан.); познато тржиште за рибу и ван граница Југосл.

АПАТИТ, калцијум - флуор - фосфат; употребљава се за фосфатно ђубре.

АПАТРИТИ (грч.-лат.), лица без држављанства; долазе у то стање одузимањем држављанства, отпустом пре ступања у ново, или што од рођења немају држављанства; има их много међу емигрантима (→ Нанзенов пасош).

АПАШИ, Апачи, с.-амер. индијанско племе из групе Атабаска; доскора живели од лова и пљачке (отуда и назив а. за разбојнике и др. друштвени олош).

АПЕЈРОН (грч.), неограничено, бесконачно, неисцрпно; по учењу филозофа Анаксимандра непролазна, неисцрпна и вечита праматерија (архе) из које ове постало.

АПЕКС (лат.),земљин а., тачка на привидном небеском своду у правцу којег се креће Земља на својој путањи око Сунца; Сунчев а., у правцу којег се креће Сунце заједно са свим телима сунчева система; дијаметрално супр. тачка антапекс.

АПЕЛ, Апелес, најчувенији грч. сликар из 4. в. пре Хр., дворски сликар Александра Вел. Није се сачувао ниједан његов оргинал.

АПЕЛ (лат.), позив; у праву: право парничара да чини призив на виши суд против пресуде нижег суда, кад налази да овај није правилно применио зак. (правна питања), или правилно оценио чињенице (фактична питања); у грађ. поступку мора се искористити у року од 15 дана. Апелациони суд, надзорни орган за окр. судове на својој тер.; постоји у више места Југосл. (Београд, Скопље, Сарајево, Нови Сад, Загреб итд.); решава у већима од 5 судија само када се изјави призив против пресуде окр. суда као колегијалног и пресуде судије појединца окр. суда, или жалбе против свих одлука окр. суда који решава било у већу, било као инокосан. А. с. може да усвоји разлоге призива или да их одбаци, а може да донесе нову пресуду на претресу који он сам одржи; надлежан да решава по приговору на оптужницу и може да је одбаци, уважавајући разлоге приговора, или да одбаци приговор, оснажавајући оптужницу.

АПЕЛА, нар. скупштина у Спарти; у њу улазили сви Спартанци изнад 30 год.; примала и одбацивала, без дискусије, предложене законе, одлучивала о рату и миру и бирала чиновнике.

АПЕЛИОН ИЗ ТЕОСА, грч. филозоф и библиофил из 1. в. пре Хр.; открио и објавио Аристотелове списе; његову библиотеку Сула пренео у Рим.

АПЕНДИКС (лат. appendix), → цревуљак. Анендицитис, запаљење слепог црева, инфективно обољење слузокоже и аденоидног ткива цревуљка, изазвано бацилима цревне флоре (колибацил, стрептокок, анаеробне бактерије), потпомогнуте гдекад надражајима страних тела (коштице воћа, комадићи кости итд.); чешће код људи који се хране месом; нарочито између 10 и 39 год., ретко у детињству и дубокој старости. Акутно запаљење различитог интензитета, често веома тешко и опасно, наступа нагло, праћено надражајем трбушне марамице, често рецидивира; лакши облик катарално запаљење; тешки облици праћени деструкцијом ткива, гнојењем или гангреном. Знаци: бол на д. страни трбуха, осетљивост коже, тврдина трбушног зида; повраћања, чешће затвор, убрзан пулс, почетна тмпт. обично мало повишена. Компликације: прскање цревуљка с изливом гноја у трбушну дупљу, следује локално запаљење трбушне марамице, са стварањем апсцеса, или опште, веома тешко и опасно обољење. Хронично запаљење траје дуго, са повременим погоршањима, или у периоду између 2 акутна напада. Знаци различити: најчешће тегобе варења, тиштања у трбуху са д. стране, Лечење: операцијом отклонити цревуљак (апендектомија), код акутног што пре, најбоље у току првих 36 часова.

АПЕНДИКУЛАРИЈЕ, група ситних репатих → плашташа с пихтијастим плаштом у облику кућице; пучински морски организми.

АПЕНДИНИ Фрањо Марија (1768.-1837.), написао на ит. језику Граматику илирског језика (Дубровник, 1808.), једну од првих грам. сх. језика на туђем.

АПЕНИНИ, дугачка, млада набрана план. на Апенинском Пол.; на С се одваја од Приморских Алпа и пружа се према Ј готово средином целог Апен. Пол. (изузимајући Калабрију), на дужини око 1200 км. Подељени на Северне (Лигурске, Етрурске), Средње (Римске, Абруце) и Јужне (Напуљске. Луканске) А. Највиши део Абруце са највишим врхом Монте Корно (2921 м). Апенинско Полуострво, средње од 3 вел. пол. на Ј Евр., залази у Сред. М. На С одвојено од Евр. лучним план. венцима Алпа, на И ограничено Јадр. и Јонским, на З Тиренским и Лигурским М. На С Ломбардска Низија, кроз коју протиче р. По. Јужније планинско, јер се готово средином провлаче пл. Апенини.

АПЕРИТИВ (лат.), средство за повећање апетита; средство за чишћење. Аперитивна вина → вино.

АПЕРКАТ (енгл.), ударац у боксу оздо навише са скупљеном руком.

АПЕРТУРА (нлат.) → светлосна јачина.

АПЕРЦЕПЦИЈА (лат.), схватање, опажање; у псих. смислу унутарња вољна радња која чини да нејасна свесна стања, појаве и процеси постану јасни, разговетни и свесни. Аперцептивно мишљење, анализа и распоређивање појмова по строгим логичким законима; супр. асоцијативно м.; проста репродукција претстава без икаквог логичког реда (→ асоцијација).

АПЕТ, богиња материнства код ст. Египћана; претстављана са телом нилског коња.

АПЕТАЛЕ (грч.) → цвет.

АПЕТИТ (лат.), жеља за јелом, предосећање задовољства при помисли на јело; комплекс осећаја и осећања проузрокован замишљањем, виђењем и мирисањем јела. Док је глад увек непријатна сензација, а. је задовољство које се осећа пред обед А. је најјача драж за живце жлезда које у желуцу луче сокове; без а. храна нема укуса, а кад се једе без укуса, изостаје психичко лучење желудачног сока.

АПИЈАН 1) грч. историчар из 2. в.; написао на грч. опширну рим. историју, која се знатним делом очувала. За нас важан одељак о Илирији. 2) Петар (1495.-1552.), нем. математичар и астроном. Бавио се мат. геогр. (козмографијом) и картографијом. Конструисао (1524.) по њему названу Апијанову пројекцију (преиначена цилиндрична п.), која се доста употребљава у картографији.

АПИЈЕ Клаудије → Клаудије. Апијев пут, Via Appia, римски пут од Рима до Капуе, изграђен под А. К. (312. г. пре. Хр.).

АПИОЛ, фенол-етер, саставни део етерског уља којег има у першуну, јако дражи кожу, слузокоже и бубреге, изазива и слабост срца; у новије време се много употребљавао као средство за изазивање побачаја, те и код нас често долазило до веома тешких тровања.

АПИС 1) Хапи, свети бик код ст. Египћана, у којем становали богови Озирис и Пта; сав црн, са троугластом белом пегом на челу. Лешину му балзамовали. 2) → Димитријевић Драгутин. (На сл. бик А.)

АПИХ Јосип (1853.-1911.), слов. историчар и јавни радник; гл. дела: Жидовство, Племство ин народни развој, Словенци ин лето 1848.

АПЛАНАТ (нлат.), тип сложеног објектива, састоји се од 2 ахроматска сочива постављена симетрично у оквир; има вел. обим оштрине; светлосна јачина просечно око 1 : 7,7. Недостаци: криво поље оштре слике и → астигматизам.

АПЛАУЗ (лат.), пљескање рукама, одобравање гледалаца у поз.; у обичају већ у ст. Риму, где се, поред пљескања дланом о длан или шупљом шаком, одобравало и махањем окрајка тоге и пуцкањем прстима. Аплаудирати, пљескањем исказивати одобравање и допадање.

АПЛАЦЕНТАЛИЈЕ, најнижи сисари (торбари, мравињи јежеви и кљунар) који се одликују отсуством ембрионалног органа плаценте (постељице), насупрот свим осталим сисарима са плацентом (→ плаценталије).

АПЛИКАТУРА (ит.), правилан положај и распоред прстију при свирању на неком инструменту.

АПЛИКАЦИЈА (лат.) 1) примена, употреба, наклоност. 2) молба на неку власт. 3) у ручном раду украс друге боје на хаљини, прекривачу и др.

АПНЕА (грч.), кратковремено изостајање дисања које наступа кад се својевољно учине неколико узастопних дубоких покрета дисања, после чега се за неко време (30º и више) не осећа потреба за дисањем. Дете за време интраутериног живота налази се у а. (феталној).

АПОГЕУМ (грч.), најудаљенији положај (Сунца, Месеца) од Земље.

АПОДИКТИЧАН (грч.), нужан, безуслован; а. суд., нпр.: у равностраном троуглу морају нужним начином бити сви углови једнаки.

АПОЂАТУРА (ит. appoggiatura), у муз. ситна нота испред обичне којој при извођењу одузима око половине трајања.

АПОЕН (фрц.), новчана упутница, мен. или новац којим се измирује неки дуг (нпр. ако је дуг износио 20 000 д, па је за отплату дато у готову 15 000, а остатак од 5000 д исплаћен мен., онда је ова мен. а.); уопште мен., затим део, нпр. акционарског капитала или неког зајма (нпр. ако је зајам подељен у обвезнице по 100 д, па има комада који обухватају 5 или 10 обвезница, и такве обвезнице зову се а.).

АПОЗИЦИЈА (лат.), самосталан додатак уз именицу, коју ближе одређује: ставља се после ње и одваја запетом, нпр. Београд, престоница Југосл.; пшеница, белица.

АПОКАВК Василије, виз. државник из 14. в.; управник Цариграда за малолетства Јована V Палеолога; гл. противник Кантакузинов.

АПОКАЛИПСА (грч.) 1) откровење будућих догађаја у сликама за које се верује да долазе од бога. 2) спис св. Јована богослова у Св. писму, где се прориче судбина цркве, долазак Антихриста и др. 3) рел. правац који у свему види претсказивање свршетка света. Апокалиптички јахачи (Откр. Јов. 6.), четворица, претстављају глад, кугу, рат и смрт; символичко претстављање несреће која ће се јавити пред смак света. (На сл. четири а. ј. од П. Корнелијуса.)

АПОКАРПИЈА (грч.), плод који постаје из једног цвета са 2 или више слободних (апокарпних) тучкова, од којих се сваки развије у по један плодић, нпр. код љутића. Састоји се од 2. или више монокарпија (→ плод).

АПОКАТАСТАЗА (грч.) 1) враћање у раније стање, оздрављење. 2) у флз. учење (код питагорејаца, Хераклита, стоичара и Ничеа) о вечитом понављању истог реда ствари. 3) опште васкрсење мртвих пред страшни суд.

АПОКОПА (грч.), изостављање гласова; може бити граматичка (к’о, дош’о, мис’о), говорна (’ бро јутро, шта ш’, уместо шта ћеш) и песничка (плачућ’ пјева -- нит’ тко шапће, нит’ тко збори, нит’ тко пјева, нит’ се смије!).

АПОКРИСИЈАР (грч.), еп. посланик на царском двору ради одржавања потребне везе; папа имао а. у Цариграду од 6. в.

АПОКРИФ (грч.: скривен, неаутентичан), првобитно све св. књиге, по својој садржини и смислу неприступачне, скривене, непосвећеним; у хришћанству списи о лицима и догађајима из Библије које не признају црк. власти (стога тајно ширени). Најпознатији а.: о Адаму, Рајском дрвету, Енохова књ., Еванђеље Никодимово, Визија Исаијина, Други долазак Христов. Неке а. ширили богомили; иначе а. имали утицаја на нашу нар. књиж.: из тог круга нпр. песме Цар Дуклијан и Крститељ Јован и Одлазак мајке св. Петра у пакао.

АПОКСИОМЕН, чувени грч. кип атлете, претстављеног како се чисти од уља и песка.

АПОЛИНАРИЈЕ, име 2 грч. граматичара из 4. в., написали више дела у стиху и прози.

АПОЛИНЕР Гијом (Apollinaire, 1880.-1918.), правим именом Г. де Костровиски, пореклом пољ. Јеврејин; писао на фрц. песме, романе, 1 поз. комад, есеје. Објашњавао и пропагирао кубистичку ум., утицао на савр. фрц. поезију,

АПОЛИНИСКИ (по грч. богу Аполону) нагон, управљен на умереност, ред и хармонију, за разлику од дионизиског (по богу Дионизију), управљеног на страсти и вољу. Појмове увео Ниче

АПОЛОГЕТИ (грч.), хришћ. научници који у доба гоњења писменим саставима упућеним рим. власти или јавности бранили хришћанство од нехришћ. филозофа и секташа; најпознатији: на И Аристид, Јустин Филозоф († 166.) и др., а на З Тертулијан, Лактанције, св. Кипријан. Апологетика, богосл. наука; излаже веровање своје црк., побија др. вере и приговоре. Апологија, беседа ради заштите некога или нечега; претерана похвала. Чувена Сократова одбрана пред атинским судом, сачувана у Платонову спису А.

АПОЛОДОР (60.-125.), Грк, рим. архитект; саградио Трајанов форум и мост преко Дунава код Оршаве.

АПОЛОН, Феб, син бога Зевса и нимфе Лете, брат Артемидин, грч. бог смрти, чистоте, лепоте и мудрости, заштитник поезије и муз.; рођен на Делу, где највише обожаван, а имао своје пророчиште у Делфима, где преко → Питијe претсказивао будућност. Поубијао Киклопе и стога провео неко време на Земљи као пастир код тесалиског краља Адмета. Одрао живог сатира Марсија што се са њим такмичио у свирању, а краљу Миди дао магареће уши стога што му се више допала свирала бога Пана него његова лира. Замишљали га и претстављали као веома лепа младића; од сачуваних кипова најчувенијих Праксителов.

АПОЛОНИЈА, ант. варош у Арб. близу Валоне; у грч. доба чувена са своје трговине.

АПОЛОНИЈЕ 1) из Перга, живео у Александрији у 2. в. пре Хр.; поред Архимеда и Еуклида 1 од најчувенијих математичара свога доба: гл. му се дело односи на коничне пресеке, где први уводи имена елипсе и хиперболе; дао за број π приближну вредност 3,14169. 2) Родски, грч. епски песник из 3. в. пре Хр., родом из Александрије; дуго живео на двору Птолемеја; написао више епова. 3) из Тијане, грч. филозоф и чудотворац. Превазилазио своје савременике знањем, беседништвом и памећу, због чега његов живот окружен бајкама.

АКОЛОНОВ ЛЕПТИР (Parnassius apollo), лептир из породице Papilionidae.

АПОНЕУРОЗА (грч.), необично јака беличаста опна, помоћу које се неки мишићи припајају за кости; обавија у виду чауре групе мишића или целе удове, појачава неке делове тела (длан, табан).

АПОЊИ Алберт (1846.-1933.), мађ. политичар и државник; противник нац. покрета код потчињених народа у А.-У. Написао мемоаре.

АПОПЛЕКСИЈА (грч.), капља, »шлог«, најчешћи узрок крварење у мозгу услед прскања можданих крвних судова, последица артериосклерозе, луеса, хроничних обољења бубрега са повећаним крвним притиском; или услед изненадног запушавања крвних судова срца (емболија) као последице срчаних болести. Долази изненада, најчешће после јела, узбуђења, при столици, сношају, варењу, задржавању или пешачењу на јаком сунцу, купању у хладној или врелој води, узимању веће количине алкохола. Знаци: с изненадним губитком свести болесник пада, опружено тело лежи млитаво и непомично или се грчи, лице црвено, подбуло, дисање отежано, мокраћа и столица одилазе сами, болесник не реагира на спољне надражаје. После неколико часова, ређе неколико дана, ако за то време не наступи смрт, болесник долази свести, када се види јасно да је с једне стране тела одузет (→ хемиплегија).

АПОР (фрц.) принос 1 лица у предузеће у стручној спреми, непокретностима и покретностима, али не у новцу. Апортирање, у лову и дресури ласа, доношење предмета, рањене и убијене дивљачи, коју пас доноси на команду »апорт«.

АПОРЕМ (грч.), логичка тешкоћа, тежак задатак, спорно питање Апоретика, вештина у дискутовању проблема без жеље да се они реше; апоретичко схватање флз. једнако учењу да се вредност састоји у дискутовању и размишљању о њеним проблемима који су иначе нерешиви.

АПОСИОПЕЗА (грч.), прекид говора (нпр.: Није лепо да ... али је најбоље ћутати!); допуштена само при сликању јаких душевних стања, где би била и у стварном говору.

АПОСТАСИЈА (грч.), отпадништво од неке вере, неког схватања света, идеологије или полит. убеђења. Апостат, апостата, отпадник; лице искључено из верске заједнице; код нас има тешкоће при закључењу брака (→ атеист).

АПОСТЕРИОРИ (лат. a posteriori), од каснијег; употребљава се у значењу сазнања из искуства (→ априори).

АПОСТОЛ (грч.: посланик) 1) у хришћ. црк. 12 ученика Христових: Андреја, Петар, Јаков Зеведејев, Јован, Филип, Бартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алрејев, Тадија, Симон Кананит и Јуда (после њега Матеја) Називају се а. и Павле (Савле) и писци еванђеља Марко и Лука). 2) у прав. црк. књига (садржи: излагање дела а., посланице а. Павла, Петра, Јакова); чита се на богослужењу. Апостолски, што води порекло од а. или има везе са њима. А. мужеви, учитељи црк.; живели с а.: Варнава, Климент Римски, Поликарп Смирнски и др. А. одредбе (конституције), 8 књ. у којима се излаже најстарија пракса црк.; постале у 2. или 3. в. А. правила, код прав. 85, код ркат. 50 канона за свешт. службу; нису сва од а., али обавезна. Превео на лат, Дионисије Мали. А. столица (sedes apostolica), седиште еп. црк. основане од а.; у ркат. црк. папски престо.

АПОСТРОФ (грч.), знак (’) за обележавање испуштеног слова. Апострофа, ословљавање отсутних лица (па и ствари), најчешће поклич у невољи (нпр,: јао, моја мајко!). Апострофирати, обратити се некоме погрдним речима.

АПОТЕКА (грч.), здравствена установа под држ. надзором за држање, справљање и издавање свих лекова које прописује фармакопеја. Јавним и болничким а. управља квалификовани магистер фармације. У местима где нема јавне, приручне а. могу имати здравствене задруге, лекари и вет.; њима управља лекар или вет., за то и посебно оспособљен. За апот. службу постоје посебни зак. прописи. А. домаћа. У свакој кући треба да има у приправности и понешто лекова чији број треба да буде тим већи уколико је кућа удаљенија од најближе а. Лекови треба да стоје на сухом месту, заклоњеном од сунца; добро је имати посебни орман под кључем. Од лекова за спољну употребу долазе у обзир: јодна тинктура за дезинфекцију рана или озледа (20, а према потреби и 30-50 г треба да стоји у тамној бочици и да се обнавља сваких 6 мес); чист алкохол (100-300 г; у хитним потребама може се заменити љутом ракијом); таблете за бурову воду (4-5 комада); јодоформ или бизмутум субгаликум (дерматол) за посипање и превијање гнојавих рана (у кутији 5-10 г); калијум-перманганат (у кутији 5 г), чији се раствор кад затреба (ставља се 0,5-1 г на 1 л воде) употребљава за ране, затим за испирање уста и гуше (ту се може употребити и слабији раствор) и испирање код жена; борна киселина, кристални прашак (неколико кесица по 3 г); прашак из 1 кесице ставља се у 100 г кључале воде; кад раствор буде млак, чистим рукама узети нешто вате, натопити и неисцеђеном пребрисати крмељиве очи; (уместо раствора б. к. може се на исти начин употребити и камилтеј); лизоформ за дезинфекцију руку и др. за време заразних болести у кући (бочица од 100 г треба да је увек добро запушена); вазелин као заштитна маст код испуцане коже, усана или за нос; калијев сапун за прање и дезинфекцију руку (довољно 50 г у порцеланској теглици); хартија од слачице (4-5 ком.), која се замочи у воду и ставља на кожу код реуматичних болова и др.; уље (од маслине, лана или сунцокрета) да се нађе при руци код опекотина; хиперол у таблетама (1 цевчица од 10 ком.) за испирање (1 таблета на чашу воде) гуше, крајника, рана или да се капље у ухо које процурило; цинкова маст (20 г) за сушење краста. За унутрашњу употребу: 5-10 таблета по ½ г ацетило-салицилне киселине (знатно скупље под именом аспирин) за употребу код главобоље, назеба, зубобоље или реуматичних болова и за снижавање повишене тмпт. (није саветно узимати у ову сврху пре лекарског прегледа); 15-20 таблета по ½ г таналбина, које се даје код пролива 3 пута дневно по 1 табл.; вештачка карлебадска со (права к. с. много скупља, а није боља), 200 г у кутији, средство за чишћење (1 вел. кашика на чашу воде, најбоље изјутра); лишће од сене, неколико кесица по 4 г (садржина 1 кесице на чашу воде, справља се као чај); бикарбонат соде (10 г у кутији) против горушице (узима се на врх ножа после јела; у исту сврху и у истим количинама може послужити и печена магнезија); бели слез, даје се као домаћи лек у облику чаја против кашља, нарочито код деце; сасушен цвет од липе, као чај, добро средство за презнојавање; титрица или камил-теј против грчева и пролива код одојчади и мале деце као чај; лишће нане као чај код деце против грчева у цревима; од горких чајева, од којих се узима по 1 вел. кашика на ½ сата пре јела, да би се поправио апетит, може послужити пелен, хајдучка трава и кичица, посебно или помешано, незаслађено; тинктура валеријане (30 г у бочици) узима се по 10-20 капи на шећеру код живчане раздражености и нервозног лупања срца, несанице, којој узрок живчана раздражљивост; у д. а. треба још имати 100-200 г вате, боље у мањим пакетићима, нешто стерилне газе и топломер. Апотекарска комора, аутономна установа која има задатак да штити интересе и углед а. сталежа; осн. Уредбом Мст. нар. здравља 1926., а добила коначан облик Зак. о апотекама 1931. Врховни орган Управа, састављена од по 1 претставника из сваке бан. и њен Извршни одбор, који се састоји од 4 члана и решава све текуће послове у име управе. По бан. постоје секције, а уз њих и дисциплински одбори с правом да суде дисциплинске кривице, о жалбама на њихове пресуде решава виши дисциплински суд у Београду, којем стоји на челу 1 касациони судија. А. такса за лекове и њихову израду прописује Мст. соц. пол. и нар. здравља; утврђене цене, којих се морају придржавати све јавне и приручне а.

АПОТЕМ (грч.), правилног полигона, дужина нормале (SA) спуштене из средишта на страну; површина полигона једнака половини производа обима и а. А. правилне пирамиде нормала (SA) спуштена из врха на ивицу основе.

АПОТЕОЗА (грч) 1) у ст. времена проглашавање некога за бога (нпр. владара). 2) одавање божанских почасти. 3) завршна поз. слика неког комада, са музама, анђелима, небом, посвећена отаџбини или неком вел. човеку.

АПОТЕЦИЈА (грч.), плодоносно тело неких аскомицета и лишаја; отворено (тањирасто, пехарасто), често пута веома живо обојено (нпр, код бабиног уха).

АПОФИЗА (грч.), нормална избочина на кости; служи за припој мишићима или се пружа према суседној кости у циљу стварања зглоба.

АПОХРОМАТ (грч.), анастигматски објектив код којег хроматска аберација исправљена на примарни и секундарни спектар; све боје спектра сведене у једну тачку. А. се употребљавају у репродукционој фотографији пошто дају мат. оштрину у снимању и тачно предају боје. Светлосна јачина просечно око 1:9.

АПРАКСИЈА (грч.), неспособност извођења неких покрета или употребе и руковања неким стварима, као последица можданих обољења.

АПРАКСИН 1) Петар М., рус. војсковођ из 18. в.; ратовао успешно са Швеђанима и приволео Калмике да приме рус. поданство. 2) Феодор (1661.*1728.), брат претходног, адмирал. 3) Степан Ф. (1702.*1760.), рус. војсковођ, одликовао се у рату са Турцима (1736.-1739.).

АПРЕТУРА (фрц.), све завршне радње приликом израде тканина: изаткана и обојена тканина њоме добива трг. изглед; натапање тканина разним материјама да добију нарочите особине, да постану непропустљиве за воду итд.

АПРЕХЕНЗИЈА (лат.), забринутост. страх, одвратност; у флз., код Канта синтеза а. схватање разноликости емпириског опажаја, које омогућава опажање, тј. његову емпириску свест.

АПРИЈЕС, ег. фараон из 26. династије, син Псаметика II; ратовао са Навуходоносором.

АПРИЛ (лат.), 4. месец у год., травањ, има 30 дана. За 1. а. везани обичај варања познаника потиче вероватно од варљивости времена у томе месецу. Априлски или средњогорски устанак, плануо у Буг. против Турака (20./4 1876.), под утицајем бос.-херц. устанка; припремио га револуционарни комитет у Букурешту, а његов почетак утврђен на скупштини у Оборишту, за 1./5.; услед издаје и откривања припрема отпочео раније, али само у Ср. Гори, зап. Тракији и Трнову; гл. вођ устанка Бенковски погинуо издајом, а устанак крваво угушен после 15 дана; после тога Турци послали Черкезе и башибозуке, који у Буг. попалили око 80 села и многе поубијали; то довело до протеста енгл. мин. Гледстона и до рата између Рус. и Тур.

АПРИОРИ (лат.: a priori), све истине у свом важењу независне од искуства. Такве су логичке и мат. аксиоме и начела прир. наука. Априоризам, теорија о априорним условима једне научне обл. сазнања, тј. о условима који претходе свим искуственим истинама те науке.

АПРОБАЦИЈА (лат.), одобравање, признање, доказ, допуштење; у ркт. црк.: допуштење за издавање светих. теол, и флз. дела.

АПРОВИЗАЦИЈА (нлат.), набавка хране; организовање средстава за исхрану.

АПРОКСИМАТИВАН (лат.), приближан, вероватан.

АПРОПРИЈАЦИЈА (лат.), присвајање; у праву приписивање извесног предмета у својину лица које је по зак. обавезно да га, уз накнаду, прими у својину; у томе случају правни основ стицања је акт власти, а не куповина и продаја; за фабрике и руднике постоји често обавезна а. суседних земљишта, а у Београду слепих плацева.

АПСЕНТИЗАМ (плат.), отсутност власника са пољопр. имања, који не живи на њему, већ га издаје под закуп. Код нас се не сматра земљорадником и не може се користити уредбама о заштити земљр.

АПСИДА (грч.: шкољка), полукружно или полигонално удубљење које завршава олтарски простор на и. делу храма у романском и виз. стилу; зове се и конхе. (На сл. а. ман. Љубостиње.) Апсиди, темена вел. осовине путање пратиоца (планете, комете, односно сателита) око Сунца (односно гл. планете). Апсидна линија, осовина путање по којој се крећу небеска тела.

АПСИНТ (грч.), јако алкохолно пиће зеленкасте боје, нарочито омиљено у Фрц.

АПСИРТ, брат Медејин, која га, док је бежала са Јазоном, исекла на комаде и бацала за собом да би задржала гониоце.

АПСИРТОС, име о. Цреса у ант. доба.

АПСОЛВЕНТ (лат.), студент која је провео на унив. одређено време, а. није положио последњи испит.

АПСОЛУТАН (лат.), самосталан, безуслован, неограничен, потпун (супр. релативан); у флз. праоснов ствари, бог, оно што по себи постоји, оно што се само собом сазнаје, оно што се не може сазнати, тоталитат свега што је условљено. Због тога често полазна тачка у метафизици. А. алкохол (100%-тни) → алкохол. А. брачна сметња не може се отклонити архијерејским благословом; јавља се услед већ постојећег брака, недостатка година (15 за мушкарца, а 13 за девојку), разлике вере, блиског сродства и рађења о глави ранијем супругу. А. број → број. А. влага → влага. А. вредност броја, вредност независна од предзнака: (± 3) = 3; а. в. комплексног броја а + :b, или модуо, је (а + :b) = √a² + b². А. карактер права имају стварна права (државина, својина, службеност и заложна права) која дејствују према свима и свакоме, а не. само између странака (нпр. ако неко има хипотеку на једно добро, њега се не тиче промена његовог сопственика, јер хипотека дејствује према свима). А. (апстрактна) ликовна уметност не приказује облике реалног света, него ствара дела помоћу слободно комбинованих и »симфониски« сложених боја, линија и површина; њен карактер изразито декоративан, а вредност у смелој, реткој и компликованој ритмици линија и рафинованом складу боја. Појавила се око 1910., изумире после 1930.; гл. претставници: у сликарству Пикасо, Брак, Кандински и Паул Кле; у вајарству Архипенко, Липшиц и Заткин. А. музика, делује чисто муз. средствима, без помоћи других. Елементи јој: ритам, мелодија, хармонија, облик. А. надлежност, послови који спадају у делокруг одређене власти или суда и које не може вришти друга власт; нпр. ср. суд суди спорове до 12 000 д, окр. у 1. степену све спорове преко 12 000 и непроценљиве; на њу има пазити свака власт по зван. дужности, у противном њена одлука ништавна. А. ништавност, јавља се код правног посла кад је повређен јавни поредак и када судија мора да га поништи по зван. дужности, и без тражења заинтересованих странака. А. нула, тмпт. од -273º Ц, при којој гасови немају притиска. А. пословно неспособна лица, деца до 7 год. и душевно болесни; не могу да закључују правне послове ни с одобрењем родитеља или старатеља, Јер се њихова воља сматра за правно ирелевантну. А. слух, у муз. прир. способност одређивања висине некога тона без икаквог помоћног средства. А. тачност, у праву фикција која се приписује земљишним књигама: све што је у њих уписано сматра се као необориво тачно у корист сваког лица које се на њих ослања; уведена је прво у Нем. и Аустр.; код нас важи тек после три године од уписа. А. температура, скр. Т, која се рачуна од -273º Ц; да се тмпт. изражена у Целзијевим степенима претвори у а. т., треба јој додати 273 (нпр. 100º Ц је 373° а. т.). А. шумско земљиште, услед својих особина (физ. или хем. састав тла, нагиб, експозиција, висина, конфигурација или удаљеност од људских насеља) трајно неспособно или нерентабилно за др. културу сем шуме. Зак. о шумама строгим прописима захтева да а. ш. з. буде трајно под шумом. Изузетно, тле може изгубити карактер а. ш. з. нагомилавањем хумуса после пошумљења, амелиорацијом, изградњом прометних средстава, насељавањем итд. Апсолутизам, самодржавље, самовлашће; облик владавине у којем владар има неограничену власт; има 2 врсте: легитимни а., по милости божјој, и цезаризам, по вољи народној; јавио се још у ст. в. и трајао у неким евр. државама све до пред крај 19. в. (Рус). Апсолутист, који воли неограничено, самовољно да управља.

АПСОЛУТОРИЈУМ (лат.), разрешница (нпр. после завршених унив. студија). Апсолуција, разрешење, опроштај грехова.

АПСОРОС, ант. име о. Осера у Јадр. М.

АПСОРПЦИЈА (лат.), упијање, усисавање гасовитих тела у течна или чврста, или течних у чврста: земља упија влагу, вода амонијак; кисеоник за дисање узима се а. плућа и коже; преко слузокоже (у цреву) врши се а. сварене → хране; код биљака нарочито апсорпционо ткиво, чија гл. функција примање воде и у њој растворених хранљивих материја, док биљка ниже организације (алге, бактерије, неке гљиве) и многе више водене биљке примају материје целом површином; код биљака на вишем ступњу организације улогу примања врше нарочити органи и ткива (апсорпциони мицелијум, хаусторије, ризоиди, коренове длаке, velamen radicium, итд.). У анат. погледу а. ћелије и ткива се одликују вел. спољашном површином, периферним положајем, нежним и за воду пропустљивим ћеличним мембранама.

АПСТИНЕНТ (лат.), који се сам од своје воље уздржава, нпр. алкохолних пића, дувана, полног сношаја итд. Апстиненција, уздржавање, ускраћивање Апстинирати, уздржати се.

АПСТРАКЦИЈА (лат.), логички поступак, којим се из једне сложене претставе или из множине таквих претстава изаберу неки саставни делови као елементи појма, а остали се искључе; изолаторска а. мишљењем произвољно издваја и посматра један одређен или више саставних делова дате нам једне комплексне појаве; генерализаторска а. код већег броја предмета занемарује индивидуалне и променљиве особине, а задржава заједничке целој групи и сједињује их у појам; индивидуализаторска а., доводећи у везу неке особине или предмете са вредностима које безусловно важе, конституише индивидуалне ист. појмове. Апстраховати, издвојити нешто у мислима од нечега, али тако да се при том нешто истиче, а нешто опет занемарује; издвојено се зове апстрактно, оно из чега се врши издвајање конкретно; сви појмови су апстрактни, јер су добивени а. из конкретних опажања (емпиризам). Апстрактна кулпа → кулпа. А. науке, више науке, супр. реалним наукама, баве се а. или спекулативним стварима, нпр. флз., мат., филологија и др. А. рад, друштвени рад подељен на безбројне струке при којем се несвесно троши људска радна снага. А. речи → речи. А. уговор, код којег се не испитује како се и због чега (каузални уговор) дошло до произвођења правног дејства и који су намењени преношењу права на трећа лица (као мен.: ималац се позива на оно што се види из мен. текста, а остало га се не тиче). А. уметност → апсолутна ум. А. хипотека, установа нем. права према којој се постојање хипотеке сматра као постојање дуга и да је исправа о хипотеци једновремено и доказ о постојању тражбине; у Југосл. је нема (→ хипотека).

АПСТРУЗАН (лат.), нејасан, мутан, неразумљив.

АПСУРД (лат.), оно што је противно здравом разуму, противречно, бесмислено; бесмислица.

АПСЦЕС (лат.), ограничена колекција гноја, настала инфекцијом; топао а. има акутан ток, може се локализовати под кожом, у ткивима и свим органима (последица запаљења); хладан а. најчешће тбк. природе у лимфним жлездама и зглобовима; метастатичан а. јавља се на удаљеном месту од првобитне инфекције (клице пренесене крвним путем); фиксацички а., метод лечења, убризгавањем неких медикамената под кожу да се створи вештачки а., који привлачи клице и паралише првобитну инфекцију. Лечење: топао а. просећи; хладан не просећи, празнити иглом и убризгавати модифицирајуће течности (јодоформ). А, плућа, ограничено обољење плућа, где се услед деструкције ткива ствара шупљина (каверна); најчешће настаје после запаљења плућа или продора страних тела у душнице. Знаци: висока тмпт., обилан испљувак, који пут у облику повраћања.

АПСЦИСА (лат.), у геодезији → координата која се поклапа са правцем С-Ј, у мат. са правцем И-З; код детаљног снимања ортогоналним методом линија на којој се снима, на коју се призмом спуштају ординате, »управне«. Апсцисна осовина → координата.

АПТЕРИГОТЕ (грч.). најпримитивнији инсекти, малог пораста, без крила; често имају на трбушним чланцима остатке ножица којих код других инсеката нема. Развијају се без преображаја; сухоземни су становници, и само неки облици живе на површини вода; распрострањени су по целом свету, чак и у поларним крајевима; многи од њих могу добро да скачу.

APUD ACTUM CONDITUM (тестамент) је сачињен од стране ср. судије, по жељи и диктату завештаваоца; за његово сачињавање потребно је да завешталац престане с 2 сведока који га лично познају.

АПУЛЕЈ, рим. писац из 2. в.; роман Метаморфозе или Златан магарац; љубавна прича Амор и Психа.

АПУЛИЈА, предео на ји. крају Апенинског Пол.: од р. Офанти на С до ј. краја Апулиског Пол.; у унутрашњости кречњачка карсна висија (сточарство, земљр.), у јадр. приморју ниже терцијарно плодније земљиште (виногради, ј. воће). У њој ит. покрајина Пуља. Гл. град Фођа.

АПУРЕ, р. у Ј. Амер., притока Оринока, дуга 1600 км и пловна.

АПУС (Apus), род нижих ракова пљоснатог тела са леђним штитом и листастим ножицама. Живи у барама и јавља се у пролеће (→ сл.).

АПУХТИН Алексеј (1841.-1893.), рус. лирски песник музикалног стиха, због чега многе песме компоноване.

АПШЕРОН, полуострво на зап. обали Касписког Ј., дуго око 70 и широко око 25 км; богато нафтом.

АР (лат.-фрц.), мера за површину: 100 м².

Ar, хем. знак за елемент аргон.

АРА 1) Arras, варош (30 000 ст.) и утврђење у Фрц.; важно тржиште за житарице и уље; развијена инд. ткст., земљр. справа, шећера; познато по биткама у светском рату. 2) Aare, Aar, р. у Швајц., потиче од Оберарглечера у Бернским Алпима, протиче кроз Бриенцко Ј., улива се у Рајну код Кобленца. По А. назван 16. кантон у с. Швајц. Argau, гл. град. Арау.

АРА 1) (Psittacidae), врста вел. папагаја у прашумама Ј. Амер., јаког кљуна, дуга репа, црвене главе и жутог перја; штеточине; лове их ради перја и меса. 2) врста змија наочарки (Клеопатрине змије) у Ег., дуга 2 м; леђа тамније, трбух светлије жуте боје са тамним пругама на врату; код ст. Египћана божанство поља; може да се дресира.

АРАБА, арба (ар.: кола), двоколице с високим точковима, у употреби у М. Аз., на Кавказу, затим код Калмика, Монгола, Киргиза, Татара и др. тур. номадских народа. Двоколице сл. типа у употреби и на Б. П.; у Босни и код мусл. Ј. Србије свака кола се зову а.

АРАБА-КОНАК, превој (952 м) на пл. Балк. у Буг., и. од Софиског Поља; везује сев. део долине Искра са Софиском Котлином.

АРАБЕСКА 1) стилизовани орнамент, чији најчешћи мотиви палмета и акантус; много је неговали мусл. народи (по њима и добила име); у Евр. највише рађена у доба ренесансе. 2) честа фигура у балету; играчица стоји на једној нози.

АРАБИЈА, највеће пол. (3 мил. км²) на свету, налази се на ЈЗ Аз. између Црвеног М., Бабел Мандеба, Аденског Зал., Индиског Ок., Ормуског Мореуза и Персиског М. Једноставна висораван просечне висине 800-1000 м; према околним морима оивичена планинама чија висина местимично прелази 2500 м. Најсувљи делови су Сириска Пустиња на СИ, Нефуд и Вел. Ар. Пустиња на ЈИ; у средини пол. брдовита и оазама прошарана степа Неџд. Клима на Ј тропска, а у осталим деловима претерано суха. Летње тмпт. прелазе 30°, зимске се спуштају до 25° поред обала, а 20°-10° према унутрашњости и С. Талога мало; кише има у већој мери у план. крајевима на З. Текућих вода мало и губе се у пустињском песку. По оазама и прим. гл. занимање земљр.: урме, житарице, кава, воће, дуван, памук, затим биљке које дају тамњан, измирну и гуму. Гл. дом. животиње камиле и коњи у степама, а овца, коза и говече у пределима где се оре. Од дивљих животиња највећег значаја имају ној и газела. Има соли и сумпора дуж обале Црвеног М., а нафте у Кувејту; некада било доста злата, сребра и олова. Саобр. се обавља највећим делом караванима; свега 1 жел. пруга од Дамаска дуж обале Црвеног М. преко Медине и Меке за пристаниште Џиду. Стан. (4,3 мил.) мусл. Арапи; деле се на земљр. (фелахе) и сточаре (бедуине). Арабљанска држава, образована у 6. в. за владе Мухамеда; његови први наследници је проширили и освојили Сирију, Палестину, Ег., Месопотамију и Перс; Омејади тим тековинама додали на И: Туркестан, Афганистан и део Индије, а на З: с. Афр. и Пиренејско Пол.; њихов покушај да заузму целу Евр. омеле Виз. (718.) и Фрц. (932.); династија Абасида пренела престоницу у Багдад, али није могла да очува јединство државе, која се распала на: Багдадски халифат, Ег. халифат, Кордовски халифат итд.; први су уништили Монголи (1258.), други Турци, а трећи Шпањолци 1492. А. д. коначно уништили Монголи 1258. У н. в. била највећим делом (1517.-1918.) под Турцима; за време светског рата (1914.-1918.) Арапи под утицајем Енглеза дигли против Турака устанак и основали неколико држава. Арабљани → Арапи.

АРАБИСКИ ЗАЛИВ, сз. део Индиског Ок. између пол. Арабије и Пр. Индије.

АРАГВАЈА, р. у Враз. (Ј. Амер.), л. притока Токантипса; пловна на дужини од 1200 км.

АРАГОН, у ср. в. држава на Пиренејском Пол.; уједињењем А. и Кастилије постала Шп., 1479. Арагонија, покрајина (47 391 км², 1 мил. ст.), у ср. току р. Ебра у си. Шп. са конт. и сухом климом; местимично плодна, местимично степског карактера, услед чега гл. занимање земљр. (житарице, винова лоза, маслине, шећ. репа, шафран) и сточарство (говеда, овце, козе); инд. није развијена; гл. место Сарагоса. Арагонит, минерал, врста калцијум-карбоната (кречњака); добро се глача и употребљава за украсе.

АРАД, град (77 000 ст., већина Мађара) на д. обали Мориша у з. Рум.; жел. раскрсница, трг. и инд. место; музеј, поз., гимназије, прав. богосл., уч. школа, трг. акад. Родно место Саве Текелије; има и данас мању срп. општину. За време светског рата у А. помро вел. број интернираних Срба из Србије, Б. и Х. Арадска срп. епископија, постојала од 16. в. и крајем 17. в. спојена са јенопољском и темишварском, којој постављен за еп. Исаија Ђаковић; 1864. прешла у рум. руке. А. срп. протопрезвитерат у Рум. има 26 парохија и око 30 000 душа као остатке некад вел. срп. насеља и срп. а. еп. Подлежи надзору и управи срп. еп. намесника у Темишвару.

АРАИШ, гл. место (5000 ст.) шп. Марока и пристаниште на Атланском Ок.

АРАК 1) (ар.). алкохолно пиће са 50-60% алк., добивено из ориза, палмова сока или меласе шећ. трске. 2) (лат.), табак хартије.

АРАКС, највећа р. Јерменске Висије, извире ј. од Ерзерума у Тур., тече границом између Тур. и Перс., улива се у Касписко Ј.; дугачка 900 км, није пловна.

АРАКЧЕЈЕВ Алексије М. (1769.-1834.), рус. генерал, љубимац Павла I и мин. Александра I, који под његовим утицајем завео реакцију.

АРАЛИЈА (фам. Araliaceae), биљка слична бршљану, око 30 врста, пореклом из С. Амер. и Аз.; неке врсте као поврће (Јап.), друге као диуретична средства (Амер.).

АРАЛСКО ЈEЗЕРО, у Турану, у Аз., 4. по величини на Земљи (64 500 км²); надм. в. 48 м; храни се водом р. Сир и Аму; о. нема; богато рибом.

АРАМ 1) по Библији обл. у Пр. Аз.; Сирија и Месопотамија. 2) пети Симов син. Арамеји, Арамови потомци, семитски стан. А. Арамејски језик припада са јевр., феничанским, арапским и амхарским, зап. грани семитских језика; у ст. в. говорио се у Сирији и Месопотамији, њим се служили и Персијанци и Египћани, а по Хр. и ар. државе, као и хришћ. и Јевр. у Палестини; био трг. језик з. Аз.; данашњи а. дијалекти зову се новосириски језик.

АРАМБАШИЋ Драгомир (• 1881.), вајар; највише ради бисте и мале фигуре, на акад. начин. Од њега нага женска статуа у бронзи пред Ум. павиљоном у Београду.

АРАМОН Рупестрис Ганзен № 1, евр.-амер. хибрид винове лозе (одгајио га В. Ганзен у Фрц. 1879.), доста отпоран против филоксере, доцкан сазрева, добар као подлога за сухе земље са 30-40% креча.

АРАНДА Педро (1718.-1799.), шп мин.; прогнао исусовце из Шп.

АРАНЂЕЛОВАЦ, варошица, среско и бањско место на реци Кубршници, испод пл. Букуље (Дунавска Бан.), привр. средиште обл. Јасенице: нижа гмн., извори буковичке киселе воде. Аранђеловачка Бања → Буковичка Вања.

АРАНЂЕЛОВИЋ 1) Даница (• 1890.), инж. агрономије, стручњак за семенарство и корове; сарадник Свезнања. 2) Драгољуб д-р (• 1873.), правник и научник, проф. унив. у Београду; гл. дела: Грађ. судски поступак, О одговорности за накнаду штете, О формалним изјавама воље, Збирка правних расправа итд. 3) Никола (• 1876.), бриг. ген. у пензији; био проф. и пом. управника Вој. акад., у светском рату шеф телегр. отсека Врх. команде, Написао: Пољска фортификација, Одбрана Једрена и Сувобор. 4) Радомир (1874.-1913.), пеш. ппук. погинуо у балк.. рату. Написао: Тактику сва три рода оружја и Стратегију.

АРАНЖИРАТИ (фрц.), припремити, извести, ликвидирати неки посао; привести у дело неки план; нагодити се. Аранжман, споразум, погодба, нагодба. А. музички, злоупотреба ауторског права какве композиције; састоји се у преради тонског дела променом реда, али не и мелодије, хармоније и ритма; право на а. има само аутор.

АРАНКА → златица.

АРАЊ Јанош (1817.-1882.), вел. мађ. епски песник, увео језик мађ. сељака у књиж. Гл. дело: трилогија Толди.

АРАПИ, Арабљани, народ из семитске нар. породице, постао негде у унутрашњости → Арабије; под утицајем ислама, пониклог код њих, раширили се по целој Ар., с. Афр. (одатле били доспели и у Шп.), па до с. Индије и кавкаског Дагестана; има их и по и. Афр. и Судану. Деле се на многа племена; данас већином номадски сточари (Бадави, Bедуини), који се радо баве пљачком, али има и земљр. (Хадари). Стан већином шатор од козине, или неугледне колибе с равним кровом. Иако допуштена полигамија, већином моногами. Обичаји: обрезивање, куповање жена, нарикање за мртвима, освета и умир. Арапска азбука, развила се из феничанске, па је с исламом примили сви мусл. народи. А. архитектура, нарочито се развијала у Шп. Тип ове а. квадратна грађевина са центр. двориштем опкољеним аркадама. Карактеристични витки стубови, луци разног облика, украшени пандативи, богата источњачка орнаментика. Споља, лепо пропорциониране масе с високим зашиљеним кубетима. Најпознатије грађевине: Алхамбра у Гранади, Алказар у Севиљи и џамије у Ег. А. богиње → богиње велике. А. гума, биљни лепак, добива се сушењем сока афр. врста акација; раније обично долазио из Ар., а данас из Г. Египта, у виду жућкастих или црвенкастих комадића, растворљивих у води. А. језик чини с етиопским ј. грану з. семитских језика; његов дијалект око Меке подслужио као црк. и култ. ј. свих мусл.; пре Мухамеда бедуини су имали заједнички песнички језик, сачуван у ст. песмама; данас најважнији ег. и сириски дијалект. А. књижевност, почела да се развија још пре Мухамеда; њена ист. се дели на 6 доба: 1) преисламско (око 500.-622.), заступљено само песницима номадима; њихове песме (касиде) брзо се шаблонизирају (→ насиб); за класичне (→ муалаке) сматрају се 7 песама од 7 разних песника (Имру' ул Кајс, Турафа, Зухајр. Лабид, Антара, Амр-ибн, Кунсум и Харис ибн Хализа); поред муалака ови песници дали и збирке (→ диван). 2) век експанзије ислама (622.-750.), представља упочетку опадање песништва, што се запажа и код најпознатијих песника (Ка' ибн Зухајр и Хасан ибн Сабит); тек под новом династијом Омејада (661.-750.), неколико песника могу се такмичити са предисламским (Ахтал, Џарир и Фараздак) и један (Умар ибн Аби Рабо) који је љубавну лирику издвојио у самосталну врсту; и. вера и Коран изазвали изучавање верских дисциплина (канонског права, теологије, тумачења Корана и сакупљање Мухамедове традиције), а посредно и интерес за филологију, лексикографију, теол., ист. и класичну поезију. 3) златно доба (750.-1055.) је време заједничког рада свих народа који су примили ислам и а. језик као научни (Персијанци, Турци и Бербери): тај рад дао, под утицајем и. јелинизма, одличне плодове у науци и у књиж. Његово прво столеће донело је а. к. 2 филолошке шк. (бафанску и курску), гл. верско-правне шк., најраније биографе и историчаре, нов стил у поезији, познату антологију Хамасу, прве рацноналистичке теологе, преводе грч. дела, филозофе, математичаре, астрономе, географе и стварног оснивача а. књиж. поезије, Џахиза. Његових других сто година (847-945.) прошли у знаку реакције и опадања грч. утицаја; традиција се више није изучавала због права, већ због теологије. У то време се истакли најчувенији историчари (Балазури и Јакуби), географи (Масуди, Истахри и др.), путописци: Ибн Фадлан и Ибн Јакуб, филолог, критичар, есејист и антологичар Ибн Кутајба. песници Бухтури, Ибн Ал-Мустаз и Ибн Давуд, и лекар-клиничар Рази. У последњем столећу (945-1055.) з. д. Багдад није био једино средиште књиж.; Сирији живели песници: Абу Фираса, Мутанаби и Абул Ала ал Мари, антологичар Абул Фараџа Исфахански, филозоф Фараби и проповедник Ибн Нубашу; у Ираку је израђена Енциклопедија »чисте браће« и дела историчара Ибн Мискавојха, библиографа Надима и разних теолога; и. перс. покрајине дале зачетника макаме Хамазанија, историчара Салибија и генијалне научнике Бурунија и Ибн-сину; а Шп. тада и нешто доцније (до 1091.) дала естету Ибн-Абд Рабихија, филолога Калија, песнике Ибн Зајдуна и Мутамида и правног писца Ибн Хазма. 4) сребрно доба (1055.-1258.), почиње стварном превлашћу Селџука у Пр. Аз. и претставља опадање а. к. Ирак и Перс. имали у лепој књиж. Харирија и Туграија; географа и биографа Јакута и неколико одличних теолога (Газали, Замахшарп, Рази и Шахристани); Ег. и Сирија дали прву а. аутобиографију (Усама ибн Мункиз), познатог биографа Ибн Халикана и историчаре: Ибн Аспру и Имадудина Исфаханског; Сицилија се одликовала у поезији (Ибн Хамдис), геогр. (Идриси) и донекле у есеју (Ибн Зафар), а у Шп. су у оно доба живели: песник Ибн Кузмана, који је у ум. књиж. увео заџал, путописац Ибн Џубајр и филозофи Ибн Баџа Туфајл, Ибн Рушд и Ибн Сабин. 5) мамелучко доба (1258.-1800.), претставља време сталног опадања а. к. У 1. половини овога периода (до 1517.) Ег. и Сирија дали само 1 познатог песника (Буспри), 2 историчара (Макризи и Ибн Арабшах), неколико научних писаца (Димишки, Абул-Фида Ибн Маџид, Калкашанди, Сујути), коначни облик Хиљаду и једне ноћи и Антаров роман, а Шп. и сз. Афр. само књиж. Ибн ал-Хатиба, оца флз. историје. Друга половина мамелучког доба (1517.-1800.), означава готово потпун застој а. к., изузев неколико светлих имена (Макари, Х. Халифа и Мутада). 6) савр. доба (од 1800.) је време евр., нарочито фрц. утицаја на а. к.; у 2, половини 19. в. много се преводило с евр. језика; појављују се претставници ист. романа (Зајдан Џирџи) и трагедије (Наџиб ал-Хадад), развија се новинарство итд. Почетком 20. в. браћа Тајмур (Мухамед и Махмуд) оснивају ег. новелу и драму; од свих родова, поезија остала најконзервативнија; фрц. утицај очигледан и код највећег модерног песника, Ахмеда Шавкија; од књиж. историчара и критичара највише се истиче Таха Хусејин. А. коњ, пунокрвни јахаћи к., пореклом из Ар., сматра се извором свих пунокрвних к.; резултат а. цивилизације, где је к. држан као највеће добро на свету и где му је поклањана највећа пажња. Ср. величине, око 150 см висок, правилних пропорција, хармоничног облика, савијена врата, лак али мускулозан; брз, отпоран, издржљив, малих захтева; увожен у све цивилизоване земље, служио за поправку расе или био гајен у чистој крви; у Југосл. има пунокрвних а. грла у држ. ергелама у Душанову, Врани и Горажду и у неким прив. ергелама. А. миља = 1921 м. А. музика. Од 8.-9. в. многе грч. расправе о муз. преведене на а., а оригинална и важна дела о муз. писали а. филозофи Кинди, Фараби, Ибн Баџа, Ибн Сина и др. А. поетика (метрика) базира, као и грч.-лат., на квантитету (дужини и краткоћи) слогова; има 16 класичних метара; веома развијена; а. п. прихватили Персијанци и Османлије. А. филозофија ср. в. претставља неку врсту аристотелизма помешаног са стоичком, Платоновом и неоплатоничком флз.; значајна као посредник између грч. флз. и сколастике; гл. претставници Алфараби, Авицена и Авероес. А. цифра → бројни знаци.

АРАРАТ, угашени вулкан од трахитоидних стена на СЗ Јерменске Висије, у близини тромеђе тур. перс.-руске. Велики А. висок 5190 м, а Мали А. 3915 м; последња ерупција 1840. г. По Св. писму на А. застала Нојева лађа.

АРАС. р. у Аз. на граници Рус. и Ирака (Перс.), дуга 1000 км; улива се у Касписко Ј.

АРА СПОНСАЛИЦИЈА (лат.), капара при заручењу као знак сигурности да ће се брак збиља закључити; у народу се назива белег.

АРАТ 1) грч. песник и астроном из 3. в. пре Хр., писац поеме Феномени. 2) сикионски војвода (272.-113. пре Хр.), творац ахајског савеза, отрован по наредби Филипа III Македонског; писац мемоара које употребио Плутарх у А. животу.

АРАУЗОНА, у ст. в. рим. варош код Шибеника.

АРАУКАНЦИ, Молуче, индијанско племе у Чиле и Аргентини; пре доласка Шпањолаца имали доста високу културу и уређену државу; сада сточари. Тек 1882. скршена њихова моћ.

АРАУКАРИЈА (Araucaria, фам. Abietaceae), четинар ј. хемисфере; заузима већа пространства у суптропским шумама државе Паране у Браз. (A. brasiliensis) и у Чиле (A. imbricata): нарасте до 50 м; код нас се гаји као украсно дрво, затим у стакларама; у ранијим геол. периодама живеле су и у Евр. A. excelsa, A. imbricata и A. bras. су честе украсне биљке.

АРАХНА, у грч. митол. млада Лиђанка, која дивно ткала; кад је богиња Минерва поцепала њене тканине, девојка се обесила, а богиња је претворила у паука. Арахноиде, арахнологија → пауци.

АРАЧИЋ Вукоман (1850.-1915.), генерал; учествовао у рату 1878.-1877. и 1877.-1878.; у балк. рату командант Тимочке див.; одбио напад Бугара на Тимок, заузео Кулу и Белограчик: у рату 1914. командант Тимочке див. 2. поз., затим Ужичке војске. Издао: Ђенералштабну службу ратног доба; у рукопису: Ђштб. служба мирног доба.

АРБА, у ст. в. рим. име за о. Раб и напредан град на њему.

АРБАНАСИ 1) претстављају грану индоевр. групе; потомци ст. Илира. У компактној маси, нешто више од 1 мил. душа, живе ј. од Проклетија и з. од Дрима, у краљевини Арб. и суседним деловима Југосл.; има их у Грч. и ј. Ит. Већим делом мусл., у мањем броју прав. и кат. Р. Шкумба их дели у 2 групе: сев. су Геге, ј. Тоске; Геге се деле на многа племена. Просвета на ниском ступњу; у животу и обичајима много патријархалног; одржала се крвна освета. Ношња разнолика. Гл. занимање сточарство (овце, козе); земљр. се мање баве. Мада имају море, нису поморци и рибари, а средоземан начин живота слабо развијен. Гл. храна кукурузни хлеб, млеко и млечни производи. У Југосл. око 442 000 А., претежно у Подримљу, Повардарју, Косову и ј. Поморављу, где су продрли у 18. и 19. в.; ј. од Скадарског Ј. има и старијег стан. Арб.; оаза било и на С до Лесковца и Врања, одакле су се после 1878. иселили у долину Лаба, на Косово и Метохију. 1737. се иселило 300 арб. породица из племена Климената у сремска села Хртковце и Никинце, а 1776. се доста арб. породица из околине Скадра населило у близини Задра. 2) (Borgo Erizzo), село код Задра; арб. стан. похрваћено. 3) село у Буг., си. од Трнова, осн. га у 2. пол. 16. в. досељеници из Епира; некад веома богато; 1798. опљачкано; у њему и у околини многе чувене црк. и ман. из 17. и 18. в.

АРБАНИЈА, уставна краљевина (27 450 км², 1 мил. ст.), у средини з. дела Б. П., постала одлуком вел. сила по свршетку балк. рата (лондонски мир 1913.) План. земља нагнута према Јадр. М. У дубљој унутрашњости, на граници према Југосл. и Грч. план. са преко 2000 м висине; прим. под ниском, местимице баровитом равницом. У ниском прим. средоземна, у унутрашњости модификована и план. клима. Припада сливу Јадр. М.; сем Дрима, који извире у Југосл., и Војуше са извориштем у Грч., остале р. (Матја, Арзен, Шкумба, Семени) теку целом дужином кроз А.; А. припада и по један део Скадарског, Охридског и Преспанског Ј. Стан. Арбанаси (мусл. сунити 56%, бекташи 12%, прав. 21%. кат. 11%). Других народности (Грка, Аромуна, Срба) око 50 000. Више од ½ земље под шумом и пашњацима (сточарство), вел. део под голетима и барама. Обрађене земље у долинама и котлинама, и то 12% од целокупне површине. Најплоднија и најбоље обрађена Музакија, прим. обл. између р. Шкумбе и Војуше; даје и по 2 жетве кукуруза. Ориз се гаји у тиранској и елбасанској котлини, дуван највише око Скадра; воћарство (маслине, дудови, лимуни, наранџе и др. обично воће) у све већем развоју, нарочито у Епиру; виноградарство још слабо; инд. и експлоатација руда у зачетку. У 1932. г. увоз 5 пута већи од извоза. Пом. саобр. углавном у рукама јел., ит. и грч. паробр. друштава; арбанска трг. морнарица располаже само лађама мале топаже. Једина жел. пруга Драч-Тирана. Серије попречних друмова везане за уздужни друм од Скадра до Санти Каранти. Поред аутобуског развијен и ваздушни саобр. Градови: Тирана (престоница), Скадар, Корча, Драч, Валона, Елбасан, Аргирокастро. Настањена Илирима од незапамћених времена, потпала рано под утицај Македоније и заједно са њом присаједињена рим. царству (168. пре Хр.), а после његове поделе (395.) ушла у састав Виз. Између 7. и 14. в. чешће мењала господаре и потпадала под буг., виз., норманску и срп. власт. Ослободила се после распадања срп. царства и, за владе Ђорђа Кастриотића или Скендербега (1445.-1463.), с успехом одбијала Млечиће и Турке; доцније потпала под Турке и остала под њима све до почетка 20. в. Поново ослобођена после балк. ратова, проглашена за кнежевину (1913.) са принцом Вилхелмом Видом на челу (од 1914.), који владао само неколико месеци. За време светског рата подељена између Аустр. и Ит.: после аустр. слома Италијани запосели њену целу тер., али Арбанци дигли устанак (1920.) и нагнали их да повуку своју војску. Лига народа вратила (21./11. 1921.) А. границе од 1913. У држави настале унутарње трзавице и трајале до 1925. кад је уставотворна скупштина прогласила рпб. и изабрала за претседника Ахмеда Зогу. Тиранским пактом (1926.) А. признала једну врсту ит. екон.-полит. протектората; 1928. Ахмед Зогу прогласио А. за краљевину, а себе за краља. У арбанашком језику има доста ром., сл., грч. и тур. примеса. Гл. су 2 дијалекта: дијал. Гега и Тоска. А. музика, сродна муз. осталих балк. нар., има занимљиву мелодику и ритмику. Мада има мелодија са прекомерним интервалима, ипак се запажа да се песме крећу архаично, да има примене 7. ступња и оријенталног утицаја; има мелодија с алтерираним 4. ступњем и дорском секстом; обим мелодије иде од терце до вел. сексте, октаве, ноне и дециме, а мелодиске фразе састављене су час из симетричног, а час несиметричног двотактовног, тротактовног, и четверотактовног метрума. А. нар. песме имају просте тактове 2/4, 2/8, 3/4, 3/8, сложене тактове: 4/4, 4/8, 6/8, 5/4, и полуритмичке комбинације. Епске песме, којих има само у о. Арб., крећу се у тактовима 3/4 + 5/4, 4/4, 7/8. а и разним др. комбинацијама. Први муз. радници су: Лек Курти, композитор, Наси Дарда, Сотир Козма, Лудвик Нарачи, Лола Алекси, пијанисткиња, Антоније Кристаћ, тенорист.

АРБАС, Арбацес, медски кнез; по предању прво владао у име Сарданапала, а затим се ослободио (у 8. в. пре Хр.).

АРБЕЛА, место у Асирији где Александар Вел. потукао Дарија, 331. пре Хр.

АРБЕС Јакуб (1840.-1914.), веома плодан чсл. романописац и новелист; гл. дела: Плач круне чешке, Лаж и истина о св. Јану Непомуку, Прва социјална револуција, Св. Ксаверије, Њутнов мозак, Етиопски крин, Модерни вампири, Анђео мира и др.

АРБИТАР (лат.), човек изабран од самих парничних страна да коначно пресуди пеки спор (→ избрани судија); најутицајнија личност, врховни судија, нпр. у моди. Арбитража (фрц.), суђење и одлуке → избраног суда. А. берзанска, операција која искоришћује разлику у курсевима 2 разне берзе, па купује где је курс нижи и продаје где је виши. А. међународна, решавање спорова између држава путем избраних судија, а на основу поштовања права. Расправља питања граница, накнаде штете, повреде међунар. права, риболова, спорова око земљишта, примене и тумачења уговора. Њени зачеци се налазе још у ст. Грч. (амфиктионски савез); у нашим земљама у ср. в. била развијена под именом станак; у новије доба арбитри били папе или владаоци. а у 19. в. низ појединачних спорова расправљали одређени арбитри (чувен спор око Алабаме 1865.-1872.). За расправљање спора државе закључују споразум о поступку, избору арбитара и делокругу њихове надлежности. У новије време превлађује идеја обавезне а., о чему расправљано на 1. и 2. хашкој конференцији (1899. и 1907.); на 1. хашкој конференцији утврђен, под именом Сталног суда за а., списак лица која се могу по потреби позивати за арбитре, а за седиште суда одређен Хаг (→ правосуђе међународно). Арбитражни мешовити судови, образовани на основи чл. 304. версајског уговора о миру (и истих одредаба др. уговора о миру) између Нем. (одн. Аустр. Уг. итд) и сваке савезничке државе, са нарочитом надлежношћу за приватне спорове који су 1919). остали непресуђени, а за које би нормално били надлежни судови нем., аустр. или мађ. Састављени су од по једног судије савезничке и б. непријатељске државе и претседника држављанина неутралне државе. Састају се повремено у разним местима; њихов рад још није окончан. А. стални суд, осн. на хашкој конференцији мира 1899. Државе потписнице х. конвенције одређују по 1--4 судије за 6 год. Две државе које упућују спор а. с., споразумно бирају из списка чланова а. с. с. 1-5 судија као изабране с. за свој спор. У Хагу стално секретаријат Суда, над њим води надзор стални адм. савет, састављен од дипломатских претставника у Хагу. А. с с. за 25 год. пресудио 18 парница. Арбитралне тужбе су оне по којима судија доноси одлуку да је тужилац у праву, али не осуђује туженика, већ га позива да сам пружи задовољење тужиоцу, а осуду изриче тек ако то он не учини. Arbitrum liberum, слободна воља; састоји се у том, да од 2 ствари изаберемо једну, а могли смо изабрати и једну и другу.

АРБОГАСТ, рим. војвода из 4. в. пре Хр.; збацио цара Валентинијана II.

ARBORETUM (лат.), расадник, обично страног дрвећа и шибља у сврху аклиматизовања.

АРБОРЕЦ, највиши врх (1458 м) у Чешкој Шуми.

АРБУН (Pagellus erythrinus), морска риба; живи у Јадр. М., нарасте до 40 см, има облик елипсе, ружичасте боје, глава са стране спљоштена; храни се мањим рибама и рачићима; месо осредње.

АРВЕРНИ, моћно племе настањено у ст. в. у ср. Фрц.

АРГ, Аргос, варош (9000 ст.) у грч. пров. Арголис -- Коринт; средиште микенске културе и престоница ст. Арголиде; при његовој опсади убијен епирски краљ Пир (272. пре Хр.).

АРГАТ (тур.), пушкарница.

АРГЕЛАНДЕР Фридрих (1790.-1875.), нем. астроном; подигао опсерваторију у Хелсингфореу, затим у Бону; гл. дело каталог (Bonner Durchmusterung) од 324 198 звезда до девете привидне величине.

АРГЕНТАРИЈУС (лат.), у рим. праву: банка.

АРГЕНТАН, легура од никла, бакра и цинка (ново сребро).

АРГЕНТИНА, федеративна рпб. на И Ј. Амер. (2 978 590 км²); избија на Атлански Ок. и захвата и. део о. Огњене Земље; низија око Лаплате и даље према И (ок.) и висија на 3 до венаца пл. Анда, чији је највиши врх у А. Клима у равници суптропска и прим., на план. и Ј конт. Најважније р. Парана, Парагвај, Уругвај, Лаплата, Рио Негро и Рио Колорадо. Земљр. (кукуруз, пшеница, кромпир, лан, памук, шећ. трска) и сточарство (говеда, овце, коњи, свиње) гл. гране нар. привреде; рудног блага има (петролеум, сребро, злато, со), али рударство у застоју. Инд. од малог значаја, иако у А. боље развијена но у ма којој држави Ј. Амер. Саобр. се углавном обавља рекама и обалском пловидбом. Најважнија жел. пруга трансандска: Буенос Аирес-Валпарајсо (Чиле). Извози: кукуруз, пшеницу, брашно, говеда, овце, вуну, месо, маст, коже, ланено семе. Стан. (10,6 мил.) махом Европљани (Шпањолци, Италијани, Французи), затим Индијанци, Црнци, Местици. Гл. места: Буенос Ајрес, Розарио, Парана, Кордоба, Лаплата, Тукуман. А. открили Португалци (1512.), а заузели и колонизовали Шпањолци (1515.-1527.). За време Наполеонових ратова, стан. А. се прво побунило противу фрц. власти (1810.), затим окренуло и против Шп. и прогласило рпб. (1816.). У току 19. в. А. била изложена дугим унутрашњим борбама између униониста, који тежили да наметну власт Буенос-Ајреса свима обл., и федералиста, присталица широких обл. самоуправа. Аргентино, новац А., јединица пезо дели се у 100 центавоса; 5 пезоса у злату чине 1 а.

АРГЕНТИТ (лат.), сулфид сребра AgS; тесералан минерал, оловно сив, мекан (може се сећи ножем), растегљив и кован; важна сребрна руда: 87% ср. Код нас досада није нађен.

АРГИНУЗЕ, група о. у Егејском М., где Атињани однели славну победу над Спартанцима, 406. пре Хр. Команданти атинске флоте нису могли да сахране своје изгинуле војнике, због чега их Атињани осудили на смрт.

АРГИРОКАСТРО, Ђинокастро, варош (9000 ст.) у ј. Арб., гл. и највеће место арб. Епира. Амфитеатралног положаја, са каменим кућама поређаним уз план. стране, даје изглед средњев. вароши.

АРГО 1) лађа којом се одвезли → Аргонаути на Колхиду. 2) (фрц.), језик париске улице и полусвета; употребљавају га и писци кад тај свет сликају; у књиж. га увели Вилон и Рабле; игра вел. улогу у шаљивим листовима.

АРГОЛИДА, си. пол. на Пелопонезу (Мореји), у Грч. Унутрашњост под високим голим кречњачким план. и веома сиромашна; плодно земљиште по ободу, у прим. Гл. место Арг са пристаништем Науплионом. Извози дуван, поврће, маслине и уље. Рушевине Микене.

АРГОН, хем. елемент (Ar, атомска тежина 39,94), инактиван гас без боје, мириса и укуса; има га у ваздуху близу 1%, 1 л тежи 1,78 г; откривен 1894.

АРГОНАУТИ, неколико грч. хероја (Херакле, Орфеј и др.) који су под вођством Јазона отишли на лађи Аргу у Колхиду да отму златно руно; на путу за Колхиду имали више доживљаја; у Колхиди Јазон се дочепао златног руна које чувао дивљи бик; у томе му помогла Медеја, кћи колхидског краља. Данас се а. називају у шали поморци који преброде какву неозбиљну пустоловину.

АРГОНИ, Аргонска Шума, пошумљена висораван, око 300 м надм. в., на СИ Фрц.; позната по борбама из светског рата.

АРГУМЕНТ (лат.), доказ. Argumentum ad utili (доказ по корисном), који важење неке тврдње изводи из неке корисности. A. ad crumenam (доказ кесом), служење новцем, подмићивањем, у недостатку убедљивих доказа. A. ad hominem (доказ према човеку), који апелује, који се оснива на извесној индивидуалној особини неког човека, те отуда само за њега и важи. A baculinum (доказ батином), кад неко нема право или не може да га докаже, па употреби силу, батину. A. a fortiori, извођење значења једног прописа аналогијом, на тај начин што је њиме регулисана материја за коју је то решење мање својствено него за материју на коју се такво решење жели да примени. A. de maior ad minus, ст. интерпретационо правило у праву, које се састоји у томе да онај ко може више може и мање. A. e consensu gentium (д. по слагању), доказ који се оснива на слагању људи или на опште распрострањеном веровању. A. e contrario (из супр.), који из негације супротности тврдње изводи своје важење; у праву: извођење негативног правила које не постоји у зак. из позитивног и обрнуто. Аргументација, доказивање, извођење или набрајање доказа; доказни ред и поступак.

АРГУН, р. у Аз. на граници Кине (Манџурије) и СССР, дуга 1250 км и пловна.

АРГУС, у грч. митол. владар Арга, који имао сто очију (отуд Аргусово око, будан стражар); Хера му поверила да чува Јо, претворену у краву, али га Хермес успавао свирком и отсекао му главу.

АРДА, највећа д. притока Марице, извире на Кара-Балкану у Буг.; ушће код Једрена, у Тур.

АРДАШИР или Артаксеркс Бабегај, војсковођ Артабана IV, ког је издао у борби са Римљанима; доцније перс. цар (226.-240.), осн. нову перс. државу и сасанидску династију.

АРДЕНИ, пошумљена висораван (око 600 м) на с. страни Фрц. и на ЈИ Белг.; остаци ст. план., просечена дубоким долинама Мезе (Мас) и њеним притокама. Слабо насељена; богата у каменом угљу, цинку, олову и гвожђу. Арденски коњ, хладнокрвна раса, пореклом из Фрц., конкавног профила главе, ср. величине, широких груди, дуплих сапи, служи за вучу.

АРДИЈЕЈИ, вел. илирско племе у обл. око ср. и доње Неретве. 230.-168. пре Хр. имали своју државу; 135. пре Хр. покорили их Римљани и потиснули у унутрашњост.

АРДИНИС, бог Сунца код Урарћана.

АРДУБА → Гардун.

АРЕАЛ (лат.), површина земљишта; обл. коју нека биљка или животињска врста, род и др. систематска категорија заузима на Земљи. Величина а. различита за поједине врсте; а. малог броја врста обухвата већи део земљине површине (козмополити), оне су у погледу захтева станишта веома мало специјализиране и могу се одржати под најразличитијим спољашњим условима (бактерије, гљиве, водени организми, корови); међу сувоземним организмима има мање козмополита (нпр. коровске биљке које прате човека), супр. козмополитима су организми чији а. веома ограничен, и то на једну једину прир. област (ендемизми, ендемити). Границе а. се могу поклапати с извесним прир. топогр. препрекама које не допуштају даље простирање организма (мора, пустиње, план.); где таквих прир. препрека нема, границе а. су одређене поступно промењеним климатским факторима. А. су континуални (затворени) кад чине више-мање једноставну површину; или су дисјунктни ако је а. раздељен у више засебних међусобно једнаких или неједнаких површина. Организам који има широко простирање назива се еуритопан, за разлику од степотопног који насељава узану обл. и станиште истог типа.

АРЕГ, мн. од -- → ерг.

АРЕЖИН БРИЈЕГ, место у Босни → Грахово.

АРЕКИПА, гл. место (60 000 ст.) пров. А. државе Перу (Ј. Амер.); унив., инд. (ткст. и прерада пл. метала).

АРЕНА (лат.), песком посуто место за утакмице у средини рим. циркуса или амфитеатра; поприште, поље борбе, рада.

АРЕНДА (лат.), закуп, закупнина, уговор о закупу ствари који искоришћава закупац тиме што вуче од ње корист, улажући свој труд. Арендатор, који је узео што под а., закупник.

АРЕНИЈУС Сванте (1859.-1927.), шведски физичар, поставио теорију о електролитичкој дисоцијацији, радио и на геохемији; добио Нобелову награду.

АРЕНСКИ Антон С. (1871.-1906.), рус. композитор теоретичар, проф. конзерваторијума у Москви. Симфоније, опере (3), клавирска и гудачка дела и црк. муз. Написао Науку о хармонији и облицима.

АРЕОМЕТРИ (грч.), справе за мерење густине или концентрације течности, изузев Нихолсоновог, којим се могу мерити и густине чврстих тела. Ако се на њиховој скали директно читају густине, зову се дензиметри; иначе обично познати под именом сврхе којој служе: алкохолометри, лактометри (за млеко) итд. Отуда и вел. број разних ареометарских скала.

АРЕОПАГ (грч.) 1) брежуљак у Атини на којем се састајао држ. савет и суд. 2) држ. савет у Атини, састављен од највиших држ. чиновника. 3) скуп најчеститијих и најчувенијих људи. Ареопагита, члан а. у Атини. Ареопагитика, дело енгл. песника Милтона у одбрану слободе штампе.

АРЕОПАГИТА Дионизиос, 1. атински еп., завршио као мученик; у хришћ. га превео ап. Павле.

АРЕС, грч. бог рата, син Зевса и Хере; код Римљана још више поштован као Марс; најбржи и најхрабрији од свих богова.

АРЕТЕ (грч.), врлина; у грч. флз. савршенство у добром и лепом. Аретологија, наука о врлинама.

АРЕТИНО Пијетро (1492.-1556.), ит. песник, комедиограф и прозни писац, више чувен по своме раскалашном животу него по својим делима; даровит сатиричар, био страх и трепет за све угледне људе свог доба и, уцењујући своје жртве, стекао вел. богатство.

АРЕТИРАНА КЛАУЗУЛА (фрц.-лат.), клаузула свршетка преписа, израз (»довде оригинал« и сл.) којим се означава место на мен. где свршава препис, а почиње оригинал; њено правно дејство се састоји у томе што се сви потписи који су испред ње сматрају за препис.

АРЕТУЗА, у грч. митол. Дијанина нимфа, претворена у извор близу Сиракузе.

АРЕЦО, варош (60 000 ст.) у Тоскани (ср. Ит.); многе грађевине из доба ренесансе.

АРЕЦО Гвидо (d' Arezzo, око 950.-1050.), знаменит ит. муз. радник на изградњи данашњег линиског нотног система, науке о мутацији, солмизацији, изради вишегласног става и нотног записивања.

АРЗА, арзис (грч.), дизање гласа, наглашени део говорног такта.

АРЗАВА, Арзауа, ст. име Киликије.

АРЗАКИДИ, парћанска династија која владала Перс. скоро 5 векова (256. пре Хр.-226. по Хр.). Последњи представник, Артабан IV, погинуо у борби са Римљанима.

АРЗЕН, р. у Арб.; извире на ји. план. ободу тиранске котлине: улива се у Јадр. М.

АРИВИСТ (фрц.), који жели да начини каријеру по сваку цену; амбициозан без икаквих обзира.

АРИДАН (лат.), сух; а. клима, суха к. (без атмосф, талога).

АРИЗОНА, државица на ЈЗ САД (295 000 км², 436 000 ст.). На С пошумљени плато Колорада у којем усечени дубоки кашони, на Ј степска обл. Сточарство; уз вештачко наводњавање земљр.: кукуруз, памук, жита. Гл. град Феникс.

АРИЈА (ит.), соло-песма за 1 глас уз пратњу инструмената; може бити саставни део опере или самостална концертна; у Фрц. и нар. песма.

АРИЈАДНА, кћи критског владаоца Миноса; дала Тезеју клубе конца које је улазећи у лавиринт одмотавао па се, после убиства чудовишта Минотаура, по њему вратио. Побегла са њим са Крита, али је он оставио на о. Наксу, где се бацила у море; узео је за жену бог Бах.

АРИЈАН Флавије. грч. историчар из 2. в.; гл. дело Поход Александра Вел.

АРИЈЕ (280.-336.), свешт. из Александрије, осн. аријевске јереси (аријевства), осуђене на никејском сабору (325.), која порицала једносушност св. тројице и божанску природу Исуса Христа. Имала много присталица у 4. в., чак и међу царевима, и била узрок вел. борбама у хришћ.; на Б. П. донели је Готи крајем 4. в.; уништена у 5. в.

АРИЈЕР-ГАРДА (фрц.), трупа која штити гл. снагу у отступном маршу (→ заштитница).

АРИЈЦИ, Индоевропљани, ариска или индоевропска група народа (код Немаца у обичају назив Индогермани; раније употребљаван и назив Индокелти), најзнатнија и најбројнија група народа на свету (преко 962 мил.), који говоре језицима посталим од 1, ариског, прајезика (језичко јединство А. распало се око 3000 г. пре Хр.), и само с тог гледишта се може говорити о јединству А.; у погледу на расне особине, међу њима и у старини били заступљени различити расни типови. Захватају највећи део Евр. и зап. делове Аз. У току последњих 450 год. евр. А. раширили се и по Афр., Амер., Аустрал., Океанији и ј. Аз. По језику се деле на више грана. У Евр. су: 1) балтословенска грана коју чине Сл. (Руси, Пољаци са сродним Кашубама, Чсл., Лужички Срби и Јж. Сл.) и балт. А. (Лети и Литванци); 2) Германи (Немци, Швеђани, Норвежани, Холанђани, Енглези, Данци и Фламанци); 3) Романи (Французи са Валонима, Италијани, алписки Романи, Шпанци, Португалци, Румуни и Аромуни-Цинцари, чији су се језици развили из латинског с којим је био сродан изумрли умбро-оскиски); 4) Келти (Ирци, Велси, Гаели и Бретањци); 5) Грци; 6) Арбанаси. Изумрли народи и језици трачки и илирски такође припадали евр. А. У Аз. су: 1) Иранци (Персијанци, Афганистанци, Белуџистанци, Курди и Осети); 2) Инди, чији су огранак Цигани у Евр., и 3) Јермени. Иранци и Инди зову се А. у ужем смислу. У Аз. изумрли а. Тохаријци, вероватно били А. и Хетити. Првобитни А. били делом сточари а делом земљр. Од домаћих животиња имали коња, говече, свињу, овцу, козу и пса, орали ралом и имали двоколице, а градили и чамце, знали ткати, чињати коже и сл. Оруђа им била од камена (неолит), али знали већ и за употребу бакра. Породица била патријархална, више родова (породица заједн. порекла) чинило село; веће друштвене заједнице биле племена. Имали обичај крвне освете. Рел. им била политеизам са развијеним култом мртвих. Ширење А. пада под крај каменог и у почетак бакарног доба, а процес распадања а. заједнице и стварања појединих нових народа, започет тада, завршио се тек у доба око рођења Хр, Данашњи а. народи настали поглавито мешањем огранака ст. А. с неариским народима који су живели по Евр., Пр. и ср. Азији и у Пр. Индији; тако нпр. на Б. П. од мешавине с неариским староседеоцима Пелазгима, Пелегима, Карима и Либурнима настали Грци, Трачани и Илири, средином 2 хиљаде год. пре Хр. А. примали култ. тековине од других, али се још више мењао њихов расни састав и тип. Ариски језици, се деле у 2 вел. групе, кентум и сатем, назване по изговору речи за »стотину«; у кептум групу спадају гране и народи набројани под 2, 3, 4 и 5, сви остали у сатем-групу. Лингв. проучавања стављају праотаџбину А. у ер. и сев. Евр.

АРИКА, гл. место (10 290 ст.) чилеанске пров. Такна (Ј. Амер.) и пристаниште на Тихом Ок.

АРИЉЕ, варошица (640 ст.) у Дринској Бан. код Пожеге Ужичке; тржиште воћа (јабуке); некад седиште моравичког епископа; црква св. Архилија у А. 1 од најзначајнијих ум. споменика у нашој земљи; подигао је краљ Драгутин, између 1292. и 1297. Једнобродна, засведена базилика са кубетом; прозори и врата изведени у ром. стилу; спољашње површине зидова украшавају аркатурице и слепе аркаде. Фреске добро очуване, међу њима 17 портрета наших ист. личности (краља Драгутина и краљице Кателине, са синовима Владиславом и Урошицом, краља Милутина и ранијих Немањића, краљице Јелене као монахиње, и свих дотадањих српских архиеп. и моравичких еп.); у припрати насликане и 2 композиције из наше ист. (Сабор Немањин и Смрт моравичког еп. Меркурија). Важне и рел. слике, јер претстављају обртну тачку у ист. нашег средњев. сликарства: један део (ликови апостола) рађен у традицији монументалног, декоративног стила, други изведен више реалистички (композиције васељенских сабора и лик св. Јована Богослова).

АРИМАН, бог зла и мрака у ст. перс. вери.

АРИОВИСТ. вођ герм. племена Свева, које Цезар победио у Галији 58. пре Хр.

АРИОН, грч. песник и музичар из 7. в. пре Хр.; по легенди његова свирка утицала на делфине да га спасу да се не удави у мору.

ARIOSO (ит.), у муз. 1) као арија, попут арије. 2) кратка лирско-мелодична арија у средини или на крају речитатива.

АРИОСТО Лодовико (1474.-1533.), најпознатији ит. епски песник: најбоље дело витешки еп Бесни Роландо (46 певања), чија радња љубавно лудило јунака из доба Карла Вел., Роланда и његово оздрављење. А. дело имало вел. успеха у целом свету; код нас дубровачки песници радо драматизовали поједине епизоде (Палмотић, Глеђевић и др.); еп преведен и на сх. А. писао још и комедије (Касарија, Негромант и др.), лирске песме, сатире и др.

АРИСТАГОРА, милетски тиранин из 6. и 5 в. пре Хр. Његова побуна противу Дарија и помоћ коју му послала Атина довели до грч.-перс. ратова.

АРИСТАРХ 1) са Самоса (320.-250. пре Хр.), грч. филозоф и астроном, претеча Коперника, први учио да се Земља окреће око Сунца. 2) са Самотраке (217.-145. пре Хр.), грч. граматичар и критичар, саставио грам. терминологију која важи и данас.

АРИСТЕЈ, по грч. митол. син Аполонов; научио људе да негују пчеле.

АРИСТЕНЕТ, грч. филозоф и писац из 4. в.; написао Еротична писма.

АРИСТИД 1) атински државник и војсковођ (540.- 468. пре Хр.), чувен са своје правичности и поштења; услед супарништва са Темистоклом прогнан остракизмом, али се због Ксерксова напада убрзо вратио у отаџбину и учествовао у биткама код Саламине и Платеје. Затим наставио да ради на њену напретку и ударио темељ атин. колонијалној моћи оснивањем делског савеза. 2) грч. писац из Милета (2. в. пре Хр.), творац збирке раскалашних приповедака Милезијака. 3) атински филозоф из 2. в., писац прве апологије хришћанства; предао своје дело цару Хадријану приликом његова доласка у Атину (125.) и тиме знатно допринео ублажавању положаја хришћана у рим. царству. 4) грч. сликар из 4. в. пре Хр., Тебанац, савременик Апелов. 5) Елије (129.-189.), грч. беседник и писац из Битиније; дела му значајна за карактеристику доба у којем живео.

АРИСТИП из Кирене (435.-355. пре Хр.), грч. филозоф, Сократов учеиик, осн. киренаичке шк.; по његову учењу циљ. човечјег живота је задовољство.

АРИСТОБУЛ 1) А. I, јудејски краљ (107.-106. пре Хр.). 2) А. II, јудеј. краљ (70.-63. пре Хр.), убијен 50. пре Хр.

АРИСТОГИТОН, млади Атињанин који је са својим другом Хармодијем убио атичког тиранина Хипарха, Пизистратова сина, који осрамотио Хармодијеву сестру. То убиство оба младића платили животом. Доцније слављени у Атини као ослободиоци од тираније.

АРИСТОДЕМ, краљ Месеније; ратовао са Спартом; убио се на гробу своје кћери, око 724. пре Хр.

АРИСТОКРАТИЈА (грч.: влада најбољих), владавина једне друштвене групе која се формирала и истакла на основи порекла и расе (племство) или имања (новчана, земљопоседничка а.). Духовна а., сталеж изванредних умова међу научницима, уметницима, политичарима итд. Аристократ, човек племићког порекла.

АРИСТОКСЕН (4. в. пре Хр.), старогрч. муз. писац. Очувана дела: Основе хармоније и Основе муз. ритмике.

АРИСТОЛОХИЈА (Aristolochia. фам. Aristolochiaceae), биљка, око 180 врста, у умереним и тропским пределима. Цветови имају изглед луле. Опрашивање врше мушице. Предњи цевасти део цвета од улаза па до трбушастог проширења, у којем су смештени прашници и тучкови, покривен нарочитим длакама, управљеним наниже, које спречавају излаз инсектима кад уђу У цвет. Цветови протерогини; ако су инсекти пре тога били у другом цвету, собом носе и полена и за време бављења у новом цвету изврше опрашивање. После тога се тек отварају прашнице, инсекти се натоваре новом количином полена, длаке у каналу се сасуше и инсекти са поленом одлазе у други цвет. У опрашене цветове не могу ући. Позната у Евр. врста А. clematitis, кокотица, чији жућкасти цветови распоређени у пршљеновима. Расте по шибљацима, проређеним шумама, ливадама и њивама. Висока нешто више од ½ м. Више врста гаје се као украсне.

АРИСТОМЕН, краљ Месеније из 7. в. пре Хр., водио 2. месенски рат са Спартанцима и одупирао им се 8 год. на брду Ири; после тога умро у изгнанству.

АРИСТОТЕЛ (381 -322 пре Хр.). најчувенији грч. филозоф, ученик Платонов, а учитељ Александра Вел.; плодан писац; осн. у Атини перипатетичку шк.; делио флз. на теориску, практичну и поетичку (која се односи на стварање): у односу на проблем идеја био реалист; поред флз. бавио се и прир. наукама: ударио темеље геол., ембриологији, зоол.. а бавио се геогр. и метеорологијом; гл. дела: Органон, Физика, Метафизика, Етика, Поетика.

АРИСТОФАН (око 450.-386. пре Хр.), најпознатији грч. комедиограф и један од најбољих писаца комедија у целој светској књиж. Гл. преставник полит. комедије код Грка. Написао 40 комедија (11 сачувано): у Ахарњанима износи благодат мира и лоше стране рата; у Облацима исмева филозофе и Сократа; у Витезовима напада демагога Клеона. ког побеђује демагогијом један кобасичар; Жабе износе лоше стање трагедије после смрти Софокла и Еурипида. Неке његове комедије имају за предмет друштв. питања (комунизам, феминизам и др.).

АРИТМЕТИКА (грч.), грана елемент. мат., испитује рачунска правила бројева. Само бројно рачунање предмет је ниже (посебне) а.; виша (општа) а. обухвата 4 основне и 3 више рачунске радње с општим бројевима и проучава њихове зак. (комутативан, асоцијативан, дистрибутиван зак.). У општу а. спадају и испитивање аритм. и геом. прогресија, комбинаторика, нижи рачун вероватноће, а као практична примена трг. и полит. а. (рачуница), трговачка се ограничава на 4 осн. рачунске радње, правило тројно, и на примену у трг. животу, а полит. се бави рачун. задацима са применом сложеног интересног рачуна. Аритметички знаци → математички знаци. А. прогресија, низ бројева код којег 3 узастопна члана чине непрекидну а. пропорцију, или код којега разлика 2 узастопна члана стална, нпр. низ прир. парних или непарних бројева. Сабирањем чланова а. п. настаје а. ред. А. пропорција → пропорција. А. средина → средња вредност, пропорција. А. троугао → биномни образац. Аритмограф, загонетка са бројевима. Аритмозофија, аритмологија, општа наука о бројевима, нарочито у односу на њихове духовне особине. У а. сматра се аритметички појам броја као апстракција нечег много дубљег, што влада не само материјом него и духовним појавама света. Њом се нарочито бавили питагорејци. Аритмомантија, претсказивање из бројева: данас, обично, само сујеверје (нпр. везано за број 13). Аритмометар, машина за рачунање.

АРИТМИЈА (грч.), неправилност срчаног рада и пулса; орг. (при обољењима срчаног мишића и залисака, сифилису, артериосклерози, инфективним болестима) и нервног порекла (код нервозних људи под утицајем каве, чаја, алкохола, препуњеног желуца итд.). Гл. знак: раздаљина (пауза) између појединих пулсних таласа неједнака.

АРИФ ХИКМЕТ → Херсекли Ариф Хикмет бег.

АРИШ (род Larix, фам. Abietaceae), шумско дрво. у Евр. у Алпима, Карпатима, Судетима и Пољ.; код нас у Слов. расте на већим висинама обични а. (L. europea или decidua). Због тврдоће и трајности дрво се много цени (цена за 20-30% већа од смрчевог дрвета). Употребљава се за градње на води, мостоградње, у грађев. столарству (врата и спољашњи делови прозора), али и за израду покућства, облагање зидова, таваница и сл.

АРКАДЕ (лат.), отвори у виду низа стубова или стубаца премошћених луцима.

АРКАДИЈА, план. сточарска обл. у средишњем делу Пелопонеза (Мореје), у Грч., између р. Ладона, Алфиоса и обл. Арголиде. У унутрашњости неколико котлина; највећа Триполиска. У ст. веку гл. места Тегеја, Орхоменос и Мантинеја; данас гл. град Триполис.

АРКАДИЈЕ, цар у и. делу рим. царства (395.-408.), син Теодосија Вел.

АРКАНЗАС 1) река С. Амер.; извире у Стеновитим Пл., д. притока Мисисипе; дуга 2 410 км и пловна. 2) држава на ЈЗ САД (138 132 км², 1,03 мил. ст.). Земља. (житарице, памук, воће) и сточарство (коњи, говеда, овце, свиње); од рудног блага има: угља, боксита, петролеума, бакра; гл. инд. гране млинарство и инд. дрвета; 8000 км жел. пруге. Гл. место Литл Рок.

ARCA NOAE (лат.: Нојева лађа), мор. риба → куњка.

АРКАНОЛ, фабр. лек; садржи ацетилосалицилну киселину и атофан; употребљава се код реуматизма.

АРКАНУМ (лат.), тајна; у ср. в. тајно средство или лек за сваку болест.

АРКАС, у грч. митол. син Зевса и Калисте; претворен у медведа заједно са мајком; по њему Аркадија добила име.

АРКЕСИЛАОС (315.-241. пре Хр.), грч. филозоф, оснивач тзв. 2. или ср. акад. Учење: право сазнање немогуће, зато најисправније становиште у флз. уздржати се од сваког суђења (→ агностицизам, скептицизам).

АРКОЛА, место у Ит. где се 1796. одликовао ген. Бонапарта у боју против Аустријанаца.

АРКОНА, град Поланских Сл. на о. Рујану са светилиштем бога Световита; разорили је Данци 1168.

АРКТИК (грч.), обл. око С. Пола, обухвата Сев. Ледено М., у којем је сам С. Пол и многе острвске групе са већим и мањим о. (Новаја Земља, Медвеђе О., Шпицбершка О., Франц Јозефова Земља на С од Евр.; Земља цара Николе II, Новосибирска О. и Врангелово О. на С од Аз.); Северноамеричка О. (највеће Бафинова Земља) и Гренланд на С од С. Амер. Вел. делом под сталним снегом и ледом. Арктичка клима, тип поларне к., чији најтоплији месец има темпт. мању од 5° Ц а већу од 0° Ц, средњу год. тмпт. -2° (већином и испод -7°), а колебање 25°-35°. Атм. талог, поглавито снег, испод 200 мм (већином у лето и јесен). А. (ескимска) раса: припадају јој сви Ескими (на Гренланду и у С. Амер. изнад 71° с. ш.). Ескими на Аљасци средњег, сви остали ниског раста; остала обележја: долихокефалија, спљоштено лице, истакнуте јагодичне кости, мален оширок нос, по правилу монголска бора, боја коже у разним тоновима од светложутог до мркожутог, очи тамне, коса веома крута и црна, али немају браде ни длака по осталом телу. А. субрегион животињског света обухвата обл. око С. Пола. Сиромашни у биљождерима; на обалама више животиња које се хране рибом. Обухвата и појас тундре. Арктогеа, животињски свет сев. хемисфере.

АРКТУР, двојна звезда 1. привидне величине из сазвежђа Волари, налази се у продужењу репа Вел. Медведа.

АРЛ (Arles), варош у Фрц. на р. Рони (31000 ст.).

АРЛАНД Франсоа Лоран д' (Arlandes, 1742-1809.), 21./11. 1783. са Пилатром де Розије први летео на балону до висине од близу 1000 м.

АРЛБЕРГ, превој (1802 м) на Ретинским Алпима, испод којег израђен тунел (10 250 м) којим пролази пруга Инсбрук-Брегенц.

АРЛЕКИН, комична личност из ит. поз. 17. в.; одело му било састављено од троугластих комада разних боја, носио црну маску на лицу и дрвену сабљу за појасом. У преносном значењу: лакрдијаш, превртљивац: у народу, по тур. поз., сојтарија (→ сл.).

АРМАДА (шп.), наоружана сила, првенствено флота (→ Непобедива армада.)

АРМАТЕР (фрц.), опремитељ брода, онај који у циљу обављања пом. путовања опрема брод: најамљује посаду и снабдева га храном и свим што је потребно да би се брод оспособио за пловидбу. То снабдевање, пре свега, може да врши сам власник брода, и тада се говори о а.-власнику; често власник ту дужност пребацује на неко друго лице, нпр. на закупца који је склопио уговор о привр. искоришћавању брода (а. невласник). Од ове 2 врсте а. треба разликовати а.-сувласника и а.-деловођу; последњи је лице ком удружење сувласника поверило управу над бродом; кад је у исти мах и сувласник брода, назива се а.-сувласником.

АРМАТУРА (лат.), опрема машина (аутомобила и др.) справама за сигурност рада и надзор.

АРМЕНОИДНА РАСА → предњеазиска раса.

АРМИЈА (фрц.), војске уопште, стратег. оперативна јединица, формирана према важности улоге у рату. Састав привремен, у току рата променљив, обично: 3-4 пеш. И 1 коњ. див. и делови ван састава див. (тешка арт. и вплов.). Армиске области → стварно територије -- у миру сталног су састава, а у рату независне од а. А. спасења → војска спаса.

АРМИЛАРИЈУМ, армиларна сфера (лат.-грч.), ст. астр. справа за мерење небеских тела.

АРМИНИЈЕ 1) кнез герм. племена Харуска у Августово доба; у Теутобуршкој Шуми напао рим. војводу Вара, уништио му 3 легиона заједно са њим и тако ослободио сев. Германију од рим. власти. Његову жену Туснелду издао рим. војводи Германику њен отац, који био пријатељ Римљана. 2) хол. прот. теолог (1560.-1609.), осн. секте арминаца или ремонтранаца.

АРМИРАНИ БЕТОН → бетон.

АРМСТРОНГ В. Џорџ (1810.-1900.), енгл. инж. конструктор нарочитих топовских цеви; осн. фабрику модерних топова у Елсвику.

АРНАУТИ → Арбанаси

АРНИКА. горски потрес. потрес, моравка (Arnica montana, фам. Compositae), вишегод. биљка са 2-4 пара листова, који граде при основи зељастог стабла розету, цваст главица састављена је из језичастих цветова на периферији и цевастих у средини цвасти. Расте на план. Евр. Употребљава се у мед., нарочито цветови (→ сл.).

АРНИМ Ахим (1781.-1831.), нем. патриотски песник романтичарске шк.; написао роман: Сиротиња, богатство, грех и покајање грофице Долорес; са Брентаном издао збирку нем. нар. песама.

АРНО, р. на зап. страни ср. Ит. (Тоскана), извире на Апенинима, улива се у Лигурско М. Протиче кроз Фиренцу и Пизу; од Фиренце пловна.

АРНО, салцбуршки биск. (785.-822.), сарадник Карла Вел.; са хришћ. ширио и германизацију међу Панонским Сл.

АРНОЛД 1) Брешчијанац, калуђер и проповедник из 12. в.; дигао у Риму револуцију против папе Евгенија III (1143.), коју угушио Фридрих Барбароса, а А. погубио. 2) А. из Вилкенрида, швајц. јунак, који обезбедио Швајцарцима победу код Семпаха (1386.) тим што се бацио на непријатељска копља, шчепао неколико њих рукама и тако начинио продор у непријатељским редовима. 3) Матју (1822.-1888.), енгл. песник, критичар, проф. књиж. на унив. у Оксфорду, поборник просветних реформи, Песме у класичном духу и Критички есеји. 4) Ђуро д-р (• 1854.), песник и педагог, проф. Загребачког унив. у п. Песме му излазиле у збиркама од 1899. (главна Изабране пјесме); гл. научне студије: О психологији без душе, Монизам и кришћанство.

АРНОЛДСОН Клас (1844.-1916.), швед. писац и политичар, вел. пацифист; добио са Данцем Бајером Нобелову награду за мир (1908.).

АРНОЛФО ди Камбијо (1232.-1300), ит. архитект и вајар; осн. готски стил у Фиренци.

АРНТ Ернст Мориц (1769.-1860.), нем. патриот и писац родољубивих песама против Наполеона.

АРНУЛФ 1) св. (582.-641.), дед Пипина Малог. 2) Корушки (око 850.-899.), и. франачки краљ и рим.-нем. цар; папин бранилад против његових полит. непријатеља; водио борбу са моравским кн. Сватоплуком: савезник Мађара против Сл.

АРНХЕМОВА ЗЕМЉА → Аустралија.

АРНШТАТ, варош у Тирингији (Нем.) са развијеном ткст и металург. инд. (25 000 ст.).

АРОВРОК, устава у држави Ајдаху (С. Амер.), на р. Мисури, зап. од Канзас Сити; висока 156 м и скупља 3,5 мил. м³ воде; највећа брана на Земљи; саграђена 1915.

АРОГАНТАН (лат.-фрц.), дрзак, безобразан, надувен.

АРОЗА, село у Швајц. (1800 м надм. в.), позната ваздушна бања за грудоболне и место за зимске спортове.

АРОМА (грч.). испарљива материја, мирис који шире извесне биљке или из њих справљени препарати, обично етерска уља. Ароматичан, миришљав, пријатна мириса. А. биљка → биљке. А. вина → вино. А. материје, етерска уља која се налазе у појединим или свим деловима многих биљака. А. органска једињења изводе се од бензола; називају се још и циклична. А. средства, у мед. изазивају надражаје живчаног система; у малим количинама помажу отварање апетита (повећано лучење пљувачке и желудачног сока), варење, делују антиспазмодично, помажу избацивање гасова, а нека делују на сан.

АРОМУНИ, Армани, део ром. стан. по ср. и ј. деловима Б. П. Познати под општим именом Македо-румуни; Срби их зову: Црновупци, Власи, Куцовласи, Каравласи, Цинцари и Карагуни. А., насељени у Истри, познати под именом Ћићи, или Ћирибирци. На Б. П. су староседеоци. Крајем 18. в. у ср. и пиндским обл. било их до 500 000, али многи пословењени и погрчени. Данас их у већим групама на Б. П. има у ј. делу Пинда и с. и ј. деловима Б. П. Све више ишчезавају и претапају се у Сл., Грке и Арбанасе. Већином сточари: имају вел. стада, по неколико хиљада брава, са којима се крећу за пашом. Номадски А. немају сталних насеља, већ живе у привременим становима, каливама. У новије време, услед промењених прилика сточарство опада и они се стално насељавају. Патријархални; очували многе обичаје (→ Цинцари, Румуни. Ћићи).

АРОН, јевр. првосвештеник, Мојсијев брат. Аронова палица, штап чуван у јевр. ковчегу завета, процвао чудесним начином бадемовим цветом, кад је бирано племе из којег ће излазити првосвешт.

АРОНДИРАЊЕ (фрц.), поновно ограничавање непокретног имања на тај начин што се путем власти исправљају границе суседских имања тако да буду правилне, а да сваки од суседа добије потпуну накнаду у натури.

АРОНДИСМАН (фрц.), у Фрц. део дпт., срез, којем на челу потпрефект: сам град Париз дели се на 20 а.

АРПАД, мађ. завојевач из 9. в., осн. династије Арпадовића (997.-1301.).

АРПАЏИК (тур.) → лук.

АРПЕЂО (ит. arpeggio, скр. arpegg.). ознака да тонови 1 акорда не треба да се свирају једновремено него 1 за др., као што се свира на харфи.

АРСАК, осн. државе Парћана и династије Арсакида (256.-226. пре Хр.); држава Арсакида обухватала Перс. и неке др. обл.

АРСЕН (грч.), хем. елемент (As), атомска тежина 74.96. сив метал, тачка сублимације 450°, јак отров. Примењује се у инд. сачме и сигналног стакла и у мед. у разним облицима: орг. препаратима се лече сифилис, маларија и неке тропске болести, а неорг. малокрвност и слабост (нарочито после маларије и заразних болести), неке кожне болести и умртвљује живце у зубарству. Тровање акутно, случајно или намерно, као последица узимања већих количина: знаци: бол желуца; повраћања, гдекад крвава; пролив сличан пиринџаној води (као код колере), бледило или модрина коже, зујање ушију, несвесно стање, бунцање, тешко дисање, слабљење срца; у овом стању може наступити смрт; 1. помоћ: изазвати повраћање, испирати желудац, клистир са горком соли; за даље лечење хитно звати лекара. Хронично т. услед дугог узимања арсенских лекова или у радионицама где се ради с њим (неке боје, код крзнара); знаци наступају постепено: треперење вида, општа слабост, беланчевина и крв у мокраћи, жутица; прекинути с узимањем лекова или напустити посао. -- Рудаче а. има у Југосл. особито у Маријову у Ј. Србији; код села Косова (Дринска Бан.) наишло се на богате наслаге рудаче (око 62% а., 28% сумпора и 10% др. састојака), али се још не експлоатишу. Арсенити, соли арсенасте киселине. Арсенобензоли, орг. једињења за лечење сифилиса и неких тропских болести; продају се под разним именима (→ неосалварзан). Арсенопирит, арсеносулфид гвожђа Fe As S, ромбичан минерал калајне боје, гл. а. руда (46,01% As); налазишта код нас: Алшар, Љута Страна на Авали, Рудник, Копаоник, Трепча итд. Арсенофагизам, навикавање на а., постепеним узимањем све већих количина; има људи који се толико навикну на овај отров да могу узети без икаквих последица вел. количине.

АРСЕНАЛ (ит.), тхн. завод за израду вој. потреба. Поморски а. поред оружја и оружног прибора за морн. израђује и оправља ратне бродове.

АРСЕНИЈЕ 1) А. I, срп. архиеп. (1233.-1263.), ученик и непосредни наследник св. Саве, родом из Срема; проглашен за свеца. Његове мошти често преношене; сад се чувају у Ждребанику у Бјелопавлићима. 2) А. II (средином 15. в.), последњи патријарх срп. црк. и државе ср. в. 3) А. III Црнојевић, патријарх (1674.-1708.); сарађивао с Аустр. за време њене вел. офанзиве против Турака (1689.), али после њеног пораза морао да бежи из Србије; пре прелаза у Аустр. покушао да осигура повластице за срп. народ и прав. веру; имао веза и с несрећним грофом Ђорђем Бранковићем; по прелазу у Аустр. најдуже се бавио у Сент-Андрији; сахрањен у ман. Крушедолу. 4) А. IV Јовановић Шакабента, патријарх (1725.-1748.); као црк. поглавар много путовао по народу; год. 1737. придружио се аустр. војсци и дизао народ против Турака, због чега морао после аустр. пораза да се повуче у Аустр., где је тек 1741. признат за врх. поглавара прав. црк.

АРСЕНИЈЕВИЋ. Лазар, Бата-Лака (1793.-1865.), после 1. устанка живео у емиграцији (1813.-1827.); припадао уставобранитељима и постао 1842. држ. саветник, а 1848., 1852.-1854. мин. просвете. Написао Историју срп. устанка, пристрасну и на доста места полемичну, али садржи много грађе и корисних појединости (→ сл.).

АРСЕНОВИЋ Константин (1783.-1868.), сликар; био официр, затим свешт. у Панчеву. Највише радио портрете; значајан и по том што је открио → Данила.

АРСИЈА, ант. име за р. Рашу у Истри; њом ишла граница између Илирика и Ит.

АРСИНИ, једињ. арсена и алкила (→ бојни отрови).

АРСИНОЈА, ег. принцеза, кћи Птолемеја Лагоса, удала со по 3. пут за свога брата Птолемеја Филаделфа, који пре тога поубијао сву њену децу из ранијег брака. Њено име давано касније многим принцезама и градовима.

АРСИЋ Евстахија (+ 1824.), прва срп. песникиња; дела: Совјет матерњи, Полезнаја размишленија.

АРСЛАН (тур.), лав. Арсланик, врста талира са лавовима као грбом, кован у Хол. 1575.; тежак 27,65 г; намењен Леванту, где се одржао до половине 18. в., кад га истиснуо талир Мар. Терезије.

АРТА, варош (8000 ст.) у Грч., гл. место области А. (1736 км², 313 000 ст.) у Епиру; у ст. в. Амбракија.

АРТАБАН, перс. војсковођ, заповедник Ксерксове гарде; убио Ксеркса да би се дочепао престола, али и сам убијен од Ксерксова сина, Артаксеркса I.

АРТАКСЕРКС 1) А. I Дугоруки, син Ксеркса, перс. цар (465.-425. пре Хр.), потучен од Кимона. 2) А. II Мнемон, перс. цар (405.-359. пре Хр.), потукао код Кунаксе и убио побуњеног брата Кира Мл. и закључио Анталкидин мир са Спартанцима. 3) А. III, перс. цар (361.-338. пре Хр.), покорио Феникију и Египат. 4) А. IV → Ардашир.

АРТАФЕРН, перс. војсковођ из 5. в. пре Хр., потучен на Маратону.

АРТЕЛ (рус.-тур.), ортачки уговор између радника ради заједничког изнајмљивања радне снаге; разликује се од задруге по томе што није породична заједница; веома чест облик удруживања печалбара из Ј. Србије.

АРТЕМИДА, грч. богиња лова, месеца, чедности и магије, кћи Јупитра и Латоне, Аполонова сестра; добила од оца дозволу да се никад не удаје; кад је Актеј изненадио на купању, она га претворила у јелена, али се ипак заљубила у пастира Ендимиона. У Ефесу био величанствен њен храм (→ сл.).

АРТЕМИЗА, име двеју краљица у Халикарнасу: 1) А I (5. в. пре Хр.), борила се уз Ксеркса код Саламине. 2) А II (4. в. пре Хр.), подигла мужу Маузолу величанствену гробницу, маузолеј.

АРТЕМИЗИЈА, рт на с. обали Евбеје, код којег су Грци 480. пре Хр. победили Ксерксову флоту.

АРТЕРИЈА (грч.), врста крвних судова; цилиндрична облика и пречника од 1-8 мм; преносе крв из срца у органе и ткива; познају се по ритмичним пулзацијама зависним од рада срца (жиле куцавице). Из срца полазе 2 вел. а.: плућна и → аорта; у свом току кроз организам, гранају се у све ситније гранчице, на крају прелазе у капиларе. Мање а. често међу собом везане спојницама (→ анастомоза), које увелико олакшавају крвоток. Све вел. а. дубоко у ткиву, те добро заштићене од спољних повреда; малих и средњих има и под кожом; површне а., код мршавих, одликују се видним пулзацијама (чеона а.). Зидови а. дебљи и јачи од зидова вена (услед већег унутарњег притиска, али и поред тога веома еластичне, што олакшава циркулацију). А. плућна (а. pulmonalis) преноси венозну крв од срца у оба плућна крила; ипак а., јер има грађу и функцију а. Полази од д. срчане коморе. На неколико см по излазу, испод аортног лука, грана се на л. и д. плућну артеријалну грану. А. срца, (а. coronaria cordis), две, полазе из аорте: лева храни л. и предњу страну срца, десна задњу и д. страну. Артериозно, припада а., нпр. обољење, крвављење. Артериологија, наука о а. Артериосклероза, обољење а.; зидови а. дебљи, тврди, крти, често и јако сужени са смањеним еластицитетом услед склеротичних и дегенеративних појава (инфилтрација липоида, таложење креча и др.); због ових промена циркулација поремећена. Најчешћи узроци а.: сифилис, гихт, претерано јака храна, разна тровања: оловом, алкохолом, дуваном и др. Површне артерије изражене, вијугаве, тврде; крвни притисак повећан. Општи знаци: несвестица, зујање ушију, слабо памћење. Локална а. обухвата крвне судове само неких органа: мозга, бубрега, срца. А. мозга: услед склеротичних промена можданих крвних судова долази до поремећаја исхране мозга и крвављења у мождану масу (→ апоплексија); почиње још у 5. деценији живота са главобољом, несаницом, несвестицом, јасним попуштањем радне способности; доцније долази најчешће до → хемиплегије, поремећаја говора, гутања итд., до дефекта интелигенције, болесне промене расположења, склоности ка самоубиству. Лечење: јод, средства која шире крвне судове, блага седатива; миран, безбрижан живот, најбоље ван града. Артеритис, запаљење а. Акутни тромбо-а., састоји се у променама тромбуса (→ тромбоза). Акутни гнојави а. изазива септична емболија или продирање гнојног процеса из околине у зидове а.; последица гн. а. могу бити смртоносне (крварење); хронични а. као последица акутних а. или услед дистрофија и дегенерација (хронична ендоа, оптурирајућа ендоа, артериосклероза).

АРТЕСКИ БУНАР, изграђује се дубоким бушењем у теренима повољног састава и склопа; добива подземну воду из каквог порозног слоја, који лежи између два непропустљива слоја; а. вода је под притиском и избија сама кроз цеви бунара на површину терена. Први а. б. у Евр. израђени у покр. Артоа (Artois), у Фрц.; отуда му име. Код нас има више стотина таквих б., нарочито у равницама; највећу количину воде даје такав б. у Обреновцу (преко 2½ мил. л на дан).

ARTES LIBERALES (лат.: слободне вештине): грам., реторика, флз., аритметика, муз., геом., астр.

АРТЕФАКТ (лат.), вештачки производ; стручни назив за оруђа из каменог доба, израђена човечјом руком.

АРТИЗАМ (фрц.), тежња ум. да искористе сва спољна средства стила и композиције; претерана љубав према облику дела.

АРТИКЛ (фрц.), предмет, роба.

АРТИКУЛАЦИЈА (лат.), рашчлањивање; изговарање речи на слогове; у мед. → зглоб. Артикулисан говор, састављен из гласова који се јасно одвајају један од другог, за разлику од животињских, неартикулисаних гласова.

АРТИЛЕРИЈА (фрц.), један од гл. родова војске, претставник њене ватрене моћи; моћан чинилац у борби и нераздвојан сарадник пеш.; после светског рата у Југосл. одређено по 4 артилериска оруђа на 200 пешака; образује: батерије, дивизионе, пукове и бригаде; одликују је јако и брзо дејство, вел. даљина домета, могућност распореда по ширини и дубини, и вел. моћ рушења. Дели се а) у балистичком погледу и начину дејства на: топ, хаубицу и мерзер; б) према покретљивости и моћи дејства иа: пољску, брдску, коњичку, хаубичку (лаку и тешку), дугачку, а. велике моћи, рововску, против-авионску и позициску; в) према начину преноса на возећу и носећу и г) према општим задацима у борби на дивизиску и арм. Артилериско оруђе, топови, ратно ватрено оружје којим рукује више људи; вуку га коњи или трактори; по брзини гађања дели се на спорометно (данас застарело), брзометно и аутоматско. А. припрема напада, дејство а. у циљу припреме напада са задатком да поруши, уништи и неутралише средства одбране, и да нанесе губитке браниоцу; уколико је дужа, утолико су материјални резултати већи, а корист од изненађења мања. А. противприпрема напада, офанзивно дејство браниоца, у циљу да омете напад у самом зачетку.

АРТИЛУК (ит.), дубровачки сребрни новац.

АРТИСТ (фрц.) 1) уметник. 2) путујући, циркуски глумац. Артистички, уметнички.

АРТИЧОКА (Cynara scolymus), врста поврћа, дуговечна биљка из племена главичастих б. (Compositae), пореклом с обала Сред. М. Производи се у топлим крајевима за брање зелених цветних главица, које се једу.

АРТОА (Artois), обл. у с. Фрц.; веома лепо обделана и плодна; гл. место Ара.

АРТОКАРПУС (Artocarpus, фам. Moraceae), дрвеће са вел. простим или перасто дељеним, кожастим лишћем; једнодоме биљке; цвасти лопатасте или сопасте. Око 40 разних врста на о. Индиског Архипелага, од Цејлона до Кине. Особито важне: А. communis, А. incisa и А. integrifolia, које дају плодове добре за јело (хлебно дрво) и стога се у тропима свуда гаје; плод величине главе; 2-3 дрвета довољна да исхране човека за целу год.

АРТРИТИЗАМ (грч.), конституција организма с успореном изменом материја у исхрани; склоност ка гојазности, шећ. болести, стварању камена у мокраћним органима, гихту итд. Артритис, запаљење зглобова (→ полиартритис, тбк. зглобова, гихт).

АРТРОПОДЕ → зглавкари.

АРТУР, Артус, легендарни келтски краљ из 6. в., који се успешно борио са Сасима. Осн. ред витезова округлог стола. По предању није умро, већ живи на једном светом о. где га чувају девет вила. Његови подвизи опевани у многобројним романтичним спевовима, романима и др. код Енглеза и Француза (циклус Артуров, или Бретонски ц. или Ц. округлог стола); → грал.

АРУАЦИ, већи број индијанских племена у обл. тропских прашума у Ј. Амер., у Гујани и Браз., некада и на Антилима. Из језика А. ушле у евр. језике разне речи, ппр. табако (дуван), махиз (маис = кукуруз).

АРУНС, син Тарквинија Охолог, који у борби убио Брута, 508. пре Хр.

АРХАИЗАМ (грч.), застареле речи; погрешка против јасности стила употребом старинске речи, нпр.: прикљученије, чрез, отечество. Могу се употребити ако су прилагођене духу језика, замењују стране речи или дају данашњем стилу архаичку боју. Архаик, најстарије доба у развоју земље; почиње стварањем чврсте земљине коре, а завршава се појавом орг. света. Архаичан, стародреван; својствен примит. народима и праоцима култ. народа. Архајске стене, кристаласте и махом шкриљаве стене (кристаласти шкриљци, гнајсови, микашисти, гранит и др.) сачињавају старе масиве: Канадски, Финско-скандинавски и др., а делом и родопску масу; како у њима нема трагова живота, архаик се назива још и азоик (без живота). А. уметност, уопште свака стара, а специјално најранији период ст. грчке ум. (око 700.-480. пре Хр.).

АРХАНГЕЛСК, гл. град истоимене обл. на с. страни Рус. (73 000 ст.), при ушћу р. Двине у Бело М.; важно пристаниште за извоз жита и дрвета; везан жел. пругом за Вологду. АРХАНГЕЛСКИ Александар А. (1846.-1924.), рус. диригент и композитор. Са својим хором концертовао по Рус. и иностранству. Компоновао црк. муз. и нар. песме за хор.

АРХАНЂЕЛИ → Михаило и Гаврило, у хришћ. црк. вођи вел. анђеоских зборова (архистратизи = војсковођи). По предању М. победио Луцифера, који се побунио против бога.

АРХАНЂЕЛ Св. 1) ман. у Кучевишту, у Скопској Црној Гори, подигнут у 2. пол. 14. в. Основом, конструкцијом и украсима у облику крстића на калканима претеча црк. у моравској Србији из доба кн. Лазара. Ст. фреске нису очуване. 2) Прилепски, ман. код Прилепа, задужбина краљева Вукашина и Марка. Црк., више пута поправљана, има основу у облику уписаног крста. Портрети краља Вукашина и краља Марка, рађени убрзо после 1371., јако оштећени. 3) Штипски, црк. у Штипу, коју подигао протосеваст Хреља, 1334.; основа у облику уписаног крста; складних пропорција (→ сл.); фреске несачуване. 4) Арханђели Св., рушевине ман. на л. обали Бистрице, у близини Призрена; задужбина цара Душана. Био један од највећих, најзначајнијих и најлепших ум. споменика нашег ср. в. Ман. се састојао од: 2 утврђења, црк. св. А., капеле св. Николе, ћелија, трпезарије, болнице и др. грађевина. Доње утврђење чиниле куле и зидана платна око ман., а горње тврдиња Вишеград, на стени изнад ман. Зидање саме црк. почето 1343., а завршено 1349. Основу имала у облику уписаног крста; спољашње лице зидова било обложено мраморним плочама; декоративна пластика била и споља и унутра обилато примењена. Приликом ископавања 1927. нађено много капитела, фрагмената фриза, тимпана, архиволта, плутеја, довратника и допрозорника, и приличан број глава и разних фигура. Највећи део тих фрагмената сада у Музеју Ј. Србије у Скопљу. Сам материјал од којег била грађена црк. пренео је, крајем 16. в., Синан-паша у Призрен и сазидао од њега џамију.

АРХЕ-, архи- (грч.) 1) почетак, праоснова, начело. 2) предметак грч. сложених речи који им даје значење: најстарији, највиши, врховни (нпр.: архиепископ, архијереј и др.). Одговара унеколико сх. предметку над- (нпр. надбиск.).

АРХЕГОНИЈА (грч.), код биљака ж. полни орган у којем је јајна ћелија: типично образована код архегонијата; код цветница сведена на мали број ћелија, нарочито код ангиосперама. Архегонијате (Archaegoniatae), вел. група нижих биљака које се одликују архегонијом; маховине и папрати.

АРХЕЛАЈ 1) македонски краљ (413.-400. пре Хр.), примио изгнаног Еурипида; убио га љубимац Кратер. 2) јудејски краљ из 1. в., син Иродов. 3) Митридатов војвода из 1. в. пре Хр. 4) Милетски, грч. филозоф из 5. в. пре Хр., Сократов ученик.

АРХЕОЗОИК (грч.), доба развоја земљине коре у којем су постали: кристаласте шкриљаве стене, гранит, мрамор, конгломерат, пешчари итд.; код нас их има у родопској маси. А. почиње азоиком, а завршава се камбријумом; у слојевима ретки фосили: назива се још: созоик и алгонкиј.

АРХЕОЛОГИЈА (грч.), наука о ум. и култ. споменицима ст. в., на 1. месту грч. и рим.; постала у доба ренесансе, када у Ит. са великим иитересом почели проналазити, прикупљати и описивати рим. споменике. Прва ископавања вршена у 18. в. (у Помпејима). Правом, систематском науком постала око половине 19. в.; обухвата ископавање и проучавање нађених предмета да би дала ист. ум. и културе ант. доба. У Југосл. најпознатија и најважнија ископавања предузимана у Солину, Птују и Стобима. А. библиска, наука о начину живота и уређењу Израиљаца.

АРХЕОПТЕРИКС (Archaeopterix lithographica), фосилна птица нађена у литографским шкриљцима горње јуре, величине голуба; вилице са зубима, с канџама на крилима и дугачким репом покривеним перјем; чини прелаз између птица и гмизаваца.

АРХЕСПОРИЈУМ (грч.-лат.), спорогено ткиво код биљака које, пошто претрпи редукциону деобу, даје хаплоидне ћелије, споре, груписане по 4 (тетраде). Стварањем спора се завршава код биљака диплоидна генерација (спорофит) или диплоидна фаза (диплофаза). А. се налази нпр. у чаури маховина, у спорангијама папрата (на наличју лишћа), у спорангијама цветница (прашним кесама или микроспорангијама и семеним замецима или макроспорангијама).

АРХЕТИП, праслика, узор.

АРХИВ, архива (грч.-лат.) 1) збирка ст. докумената; исправа. 2) место где се они чувају; за јсл. ист. од значаја: а. у Дубровнику (осн. у ср. в.), Задру, Сплиту, Загребу (осн. 1643.), Љубљани, Новом Саду и држ. а. у Београду (осн. 1898.). 3) чест назив часописа и издања докумената. А. за правне и друштвене науке, часопис Правног факултета у Београду; излази од 1905. сваког 25. у месецу. А. за словенску филологију (Archiv für slavische Philologie), осн. В. Јагић (1876.). Архивар, старешина, чувар а.

АРХИВОЛТА (ит.), глатка или искићена предња страна лука изнад прозора или аркада.

АРХИГОНИЈА, абиогенеза, аутогонија (грч.), спонтана генерација (лат.), постанак живих бића из неживе, анорг. материје. Тачнија испитивања развића организама, особито Пастерови огледи, учинили крај средњев. веровању да и сложенији организми постају путем а. Зна се данас да све живо води порекло од живог, од родитеља (→ токогонија), и нема доказа да жива материја данас може постајати путем а., иако могућност за то теориски није искључена. Али а. претставља једну од нужних хипотеза еволуционе теорије: живот у облику најпростијих организама морао је постати у једном удаљеном ступњу развитка Земље као планете, под околностима које данас не постоје. А. је једно од теор. схватања порекла живота.

АРХИДАМ, име више спартанских краљева. Најчувенији: А. II, краљ (469.-427. пре Хр.), који имао важну улогу у пелопонеским ратовима, и А. IV, краљ (339.-261. пре Хр.), чија жена Архидамија повела жене у борбу и нагнала епирског краља Пира да дигне опсаду од Спарте.

АРХИЂАКОН (грч.), међу ђаконима најст. по чину; у прав. црк. немају значаја (као некад), у ркат. имају вел. права као помоћници бискупа. Архиепископ, епископ (владика), са седиштем у центру веће држ. покрајине; носи и титулу митрополита. Архијереј, еп. старешина јереја (свештеника). Архијерејски благослов, у праву акт а. којим отклања брачну сметњу код разлике вероисповести хришћ. вере (сродства у 5., 6. и 7. степену, код лица чија је разлика у год. већа од 13 одн. 15 год. и лица млађих од 15 за ж. или 17 за м. год.) А. намесник, у прав. црк. свештеник који у свом срезу надзире рад пароха, води бригу о снажењу вере; орган еп. који га и поставља. А. наслеђивање: А. нису слободни у располагању својом имовином на случај смрти (Зак. од 10./5. 1877.); они морају оставити црк. и просветним и рел. установама ⅔ свога имања, а могу слободно располагати само ⅓, која у случају интестатског наслеђивања припада њиховој породици. А. сабор, у срп. прав. црк. врховна власт; скуп свих еп. којем претседава патријарх; састаје се 1-2 пут годишње. Највиша инстанција за све верске ствари; бира еп., ректоре богословија, доноси уредбе и правилнике као законодавна власт. Одређује чланове А. синода и Вел. црк. суда. А. синод, извршни орган А. сабора, има 4 члана (еп.), претседник патријарх; ради стално, по 2 члана мењају се сваке год.; одређује их А. сабор; врши све управне послове, подноси извештај А. сабору. Надзор над богословијама, вршењем богослужења, ширењем вере итд. Архимандрит, у прав. црк. старешина већег ман. А. велики, старешина ман. Студенице.

АРХИЈА 1) тебански тиранин, убијен због суровости, 478. пре Хр. 2) грч. песник у Риму из 1. в. пре Хр.

АРХИЛОХ, грч. песник из 7. в. пре Хр.; писао лирске песме, пуне осећања; нападао стиховима и своје противнике. Сачувано више одломака.

АРХИМЕД (• око 290.-280. † 212. пре Хр., убио га, приликом опсаде Сиракузе, један рим. војник), Грк, вел. математичар и физичар ст. в. Од многих његових радова сачувано свега 14. Његова важнија открића у мат.: увођење извесног позиционог система за писање вел. бројева, приближно израчунавање броја π, квадрирање круга, елипсе, параболиског сегмента, спирале (Архимедове), затим компланација и кубатура лопте (лик тога уклесан је на његовом надгробном камену). У физ. пронашао једну од основних теорема хидродинамике (А. закон), пронашао око 40 машина (бескрајан завртањ, зупчаник, својим справама спаљивао рим. бродове приликом опсаде Сиракузе), дао зак. полуге, увео појам тежишта, статичког момента и друго. Вероватно да основе јулијанског календара леже у његову рачуну. (→ сл.) Архимедов закон: свако тело, потопљено у течност или гас губи онолико од своје тежине колико је тешка њим истиснута течност (гас). Помоћу овог зак. се одређују специфичне тежине тела.

АРХИПЕЛАГ (грч.), група о. у морима и океанима.

АРХИПЕНКО Александар (• 1887.), рус. вајар, радио у Паризу, затим у Амер.; један од гл. оснивача и претставника апсолутне или апстрактне ум.

АРХИПРЕЗВИТЕР (грч.), први међу презвитерима, свешт.; обичнији назив у зап. црк., док у и. протопрезвитер.

АРХИТА (430.-360. пре Хр.), грч. филозоф, математичар, физичар и астроном.

АРХИТЕКТ (грч.), градитељ, неимар са свршеним тхн. фак., бави се израдом планова за грађевине и њиховим извођењем. Архитектура, градитељство, неимарство, ум. грађење световних и црк. зграда, стваралачка, а не имитативпа ум., као што су сликарство и вајарство; изазвале је потребе људског становања и рел. обреда. Материјал јој дрво, камен и опека, од недавно и армирани бетон. Почеци падају у преист. доба. Временом се развило неколико стилова, различитих по земљама и епохама у којима постали. У ст. в. најзначајнији а. египатска, вавилонска, асирска, перс, грч. и рим.; у ср. в. старохришћ. арапска, виз. → срп., рус, ром. и готска; у н. в. ренесансни стил, барок и рококо. У 19. и 20. в. није створен у Евр. посебан и ориг. стил. Архитекти грађ. сталежа прво се враћали грч.-римским облицима (класицисти), потом подражавали средњев. а., ром., готовом и виз. стилу (романтичари), затим подражавали ренесанси и бароку. Тек после 1900. почела се у Евр. стварати нова, модерна а., која прекинула са подражавањем стиловима из прошлости, чију појаву изазвали животни услови модерног човека, као и огроман напредак тхн. наука и употреба новог материјала за зидање зграда (армирани бетон, стакло и др.). Најзначајније модерне грађевине, чије гл. особине практичност, једноставност и јевтиноћа, створене у Хол., Белг. и Нем. Од уједињења се и у Југосл. највише гради у духу модерне а., која је, свугде у Евр., упочетку била више дело инжењера него правих архитеката, и која тек у последње време тежи да буде и ум. и добије стила. Естетским појавама у њој бави се научна естетика а. Архитектонско дело може символички да изражава тугу, веселост, свечаност, монументалност, узвишеност, скромност, раскош, па чак и комичност.

АРХИТРАВ (грч.-лат.), део камена гредног склопа који се постављао у ант. архт. одмах изнад капитела стубова. У прав. црквама на а. између олтара и ср. дела храма постављане иконе, и тако постао иконостас.

АРХОНТИ, девет највиших чиновника у ст. Атини. По првом од њих, а. епониму, називала се година; други (василевс) вршио свешт. службу и приносио жртве боговима; трећи (полемар) командовао војском. Остали (тесмотети) припремали законе и пазили на њихово извршење.

АРХУС (Aarhus), град (76 000 ст.) и пристаниште у Данској на Категату.

АРЦИБАШЕВ Михаило (• 1878.), рус. писац реалист предратног доба; карактеристичан за разумевање подвојености рус. интелигенције; култивисао, под утицајем Ничеа, смели и одлучни индивидуализам, и безбрижно уживање у животу; стекао популарност романима Смрт Ландеа, На последњој међи, Милиони и нарочито Сањин, у којем проповеда слободну љубав. У једном делу друштва сматран за порнографског писца; истакао се и радом на драми комадима: Љубомора, Војна, Непријатељи.

АРЧЕР Вилијам (Archer, 1856.-1924.), енгл. писац; студијама о поз. и драмама створио нов правац у енгл. драми; гл. дела: Ст. и нова драма, Позоришни свет, Песници младе генерације.