СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА
Понова ево ја налазим себе
У плодном крају старога незнања;
Понова ево осећам потребе
За пали тријумф бола и надања
И илузија, и за све потребе,
Сарану цвећа, жеља и страдања.
Умире ветар равнодушне смрти
Тамницом звезда, мојом кућом мрака;
Умире немар, што је знао стрти
Места молитве, суза и облака;
Црном долином, где су били врти,
Умире тама, као влага, јака.
К'о сумрак земљом, к'о миром лепота,
Дух опет иде оним старим путом,
У хлад мог гроба, у раку живота,
С црнином мојом. И устаје ћутом
Опело моје и земља с ћивота,
Што је све већи са сваким минутом.
Види се мој гроб... Мени све се чини,
Да сам у дане, без сунца, и сиве,
Што беху налик ружној месечини,
Умро к'о дете: смрти перспективе
Изгубише се ван мене, по тмини,
И моје звезде што више не живе.
Све ми се чини гроб мој није ово.
Колико простран к'о гроб свију људи
С данима њиним тешким к'о олово,
Тешким к'о суза, која мртве буди,
К'о ноћ са сузом, када сам болов'о,
И осећао додир мртве студи!
И све то гроб мој! Ту ће лепо стати
Све мртве руже срца деце нежне,
Што ће живети, а бол неће знати,
Као ни цвеће испод коре снежне,
Што се камени, и ипак не пати.
Гроб велик к'о пут смрти неизбежне.
Знам, дете нећу никад бити више.
Са старом драгом нећу опет поћи
Срећним незнањем, где живот мирише
На крв и љубав и вео поноћи.
Спава сан среће, к'о дан после кише,
У дну сутона који неће проћи.
Спава сан среће. Дах гроба се вије
Животом, болом, временом простора;
Ничега нема што умрло није;
Тишина пуна скамењених бора.
Ничега нема; само илузије
Пред пустом кућом мирног, мртвог мора.
Гроб, и гроб само. Све изгледа као
Отворен сандук живота и таме:
Ту спава небо, земља и пакао,
И лик свршетка, и крај панораме.
Ту некад ја сам живот свој плакао.
Ту некад беху сан и звезде саме.
Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега
Стојим к'о облик умрлих времена,
Последњи човек на граници свега,
Последњи талас отишлих спомена.
Свуд мртво море, свуд нигде ничега;
И спава вода, и нема промена.
Нема промена. Сан једнак, камени
Спаја сва места са пределом нада.
Осећај мирне равнине на мени
И преко ствари непомично влада.
У моме оку последњи прамени
Још живе косе. Више се не страда.
Сећањем опет ја налазим себе
У мртвом крају плоднога незнања,
И склапам очи: дух нема потребе
Мртвом долином ићи без пењања,
У мртвом мору тражити погребе
Љубави, бола, звезда и страдања.
Када испустим и те очи своје
И срце, што се у камен претвара,
Време, и везе простора, и боје,
И сан живота, илузија стара,
Пашће, к'о сада мртво море што је
Пало на гробље, вечно га одмара.
