Сањало/6
- Сањало
- VI
Беше настала друга половина августа. Врућине нешто мало попустиле. Чича Иван овро раж и пше-ницу и сасуо зрна у кошеве. Летина какве скоро не беше у оним крајевима. Па што ли је тако брижан, што ли се не радује толиком божјем благослову!
Под дудом маже слуга кола, утврђује чивије, на-мешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце.
— Ако Бог да сте ради? упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што.
— У Београд, одговори му слуга, али више кроз зубе.
— Трговином или ћете суду? Не знам да се брат Иван опарничио с ким?
— Не знам ни ја.
— Па што ли ће?
— Ето што: хоће да води дете у школу. • .
— Ако, ако. И треба кад му је дао Бог. А шта ли ће да учи?
— Не знам, нису ме питали.
— Реци, љубаве ти, нек се учи адвокатлуку. Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив. Та ето су нагла околна села да нам крње ово мало синора; ако нам обрана прође на лијо, ништа неће ваљати.
Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола. Петрија тужна, претужна, не излажаше из куће. Тамо приправљаше рубине и спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидно пред новим својим друговима. Око ње остале жене из целе рође, помагаху јој пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале пла-кати. Кад све беше спремљено, скинули су с тава-
ница велику кесу јабука, напунили заструг са мла-дим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону највећу чутуру, па све то још за ви-дела згодно наместили у кола и утушкали сеном. Пунобрижна мајка старала се да јој синак не гла-дује у туђини.
Гргур је на све то снужден гледао. Беше му и мило и жао. Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од ко-левке, брата Пауна. Али Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде бра-та, и да га дуго, дуго неће видети. Отац би га ко-рео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало лице, али сирота мајка и сама би се на његове сузе растужила и плакала.
Сутрадан а зора засветлела, а сви већ бејаху на ногама. Дођоше и комшије и родови. Ижљубише Гргура, прво мајка, па родови, па комшије, па опет мајка. И куцов се умиљаваше око наших путника, као да би им хтео рећи: срећан пут! Иван се попе на кола, за њим Паун, који ће да испрати брата, па напослетку Гргур, који се једва отрже из загрљаја материна. Слуга ошину зеленке и ови излетеше на отворене вратнице, и за неколико тренутака зама-коше за брдашце.
Петрија дуго за њима гледаше, тарући сузе бе-лим рукавом. Изнела је затим, за срећна пута, ко-мовицу и погачу и младога сира. Беше сунце у ве-лике одскочило, кад је сама остала на дому. Оде те се помоли Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго
гладна живина пијукаше, док се она мало разабрала и сетила да их нахрани.
А наши путници путоваху као на тичјим крилма. Коњи товни и одморни, и кад се докопаше правога насипа, једва их слуга савлађиваше, као виле поле-теше у најбржи кас. До друге механе пробио их зној, ту их протрљаше сеном, услужни механџија изнесе ракију и каву, а Пауну и Гргуру слатко од ружина листа. Одатле се кренуше мало лакшим касом.
Брат Иван већином ћуташе, и само овда онда опо-мињаше слугу да скреће то десно то лево, куд је мање кама и ровина. А честа промена села и околина привуче на се радозналост дечју. Чуђаху се грдним механама на путу са ишараним ходницима и ћо-шкама.
— Нуто, нуто, бабо! виче Паун, опазив на механ-ском зиду два јунака, како кидисаху један на дру-гога.
— То су, децо, Краљевић Марко и Муса Кесеција.
— Краљевић Марко! повикаше весела деца. По-гле, оцо, колики му брци, па калпак на глави! А шта му је оно у рукама?
— Топузина.
— Знам, знам, говораше Гргур; уча нам је често причао о Марку.
— А погоди: ко су она деветорица. па онај стари пред њима у дугој седој бради?
Гргур прићута, па онда радосно повика:
— Девет Југовића и десети стари Југ Богдан!
Отац се насмехну. Би му мило што му дете погоди
имена тих славних јунака.
Поред пута сеоски потеси. Пожњевена жита све-жена у гувна и виђаху се још многе неовршене ка-маре снопља. Иза потеса шљивици с родним подупр-тим гранама, а за њима село на брдељцима, на ко-јима се зелењаху проређене шумице. С једног облог виса забели се нова црква с високом белом звона-ром. Деца је гледаху и чуђаху се величини никад невиђене грађевине.
На један сахат пред заход сунца испеше се на је-дан вис.
— Погледајте право доле! викну Иван деци.
Деца се убезекнуше. Хтедоше нешто рећи, али им
отворена уста осташе непомична. После дугог гле-дања окретоше се оцу:
— Аох, бабо, да грднога села и големих река!
— То је, децо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав.
— Ту ћеш ти учити школу, Гргуре! викну Паун.
Гргуру заигра срце од радости, али му се сави
око срца и неки страх, како ли ће остати жив у том чуду од кућа.
Ту испрегоше коње, и док их је слуга провађао, отац извади погачу и сир, простре пешкирић по оној трави поред пута, седоше и једоше. Поред њих, слу-чајно, пролазаше читав караван Хера кириџија, који на коњима ношаху у Београд катран и луч, па да тамо узму со и понесу горе на свој Златибор, у Ста-ри Влах.
— Видиш, дете моје, рече Иван, показујући руком
на ове вечите путнике. Мучан ли је живот што га ови проводе. Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред, и ништа нема што ће их уставити. Видите како је тешко живети на овоме свету, па опет Бог не да да пропадне човек прега-лац. Учи се, дете моје, и владај се добро, онако како те старији буду световали. Нсмој никад да се лењиш; што можеш вечерас, не одлажи за сутра. Увек имај на уму ове вредне кириџије, гледај да сваки дан што добро свикнеш и научиш. А кад школу свршиш, е онда, онда ...
И ту се брат-Ивану уставише речи у грлу. ,,Боже мој, ко ли ће то жив дочекати”, помисли у себи. „Да ли је мени та срећа суђена?” У тај мах скиде капу, па се прекрсти, и с тим је све положио у божје руке.
— А кад Гргур школу сврши, хоће ли он опет к нама у село, да радимо с тобом као и до сада?
Ивану се и нехотице нешто хладно сави око срца.
— Дабогме да ће доћи... једва промуца; је ли дете моје, да ти никад нећеш оставити свога ...
Али брат Иван већ више не могаше ни једне.
Гргур га гледаше и чуђаше му се речима. Он није ни умео разумети то велико питање очино. Та још и не знађаше за какав лепши свет осим своје куће и својега села. Али је чича Иван знао да има још леп-шега и дарежљивијега света иза сеоскога плота. То га је и такнуло у његово, данас и сувише осетљиво срце.
У том се сунце поче смиривати и хладовина пи-рити висом на ком се налажаху. Упрегоше коње, по-
садише се у кола, и већ су били упаљени фењери кад су прошли мимо кнежев двор, пред којим се баш у тај мах стража мењаше. Одседну у једној гостио-ници код Батал-Џамије.
Сутрадан се рано дигну Иван па с децом пође сво-ме старом познанику, Јовану столару, који имађаше радионицу ниже Стамбол-капије. Деца иђаху уз оца, а радознало гледаху то на једну то на другу страну. Гледаху убаве дворце, шарене излоге дућанске и ра-дионичке, свет који врви тамо амо, као да је ту негде близу сабор или панађур. Па војници, па Турци, па низами. С теразијског раскршћа опазише тамо дале-ко у високом јутарњем зраку позлаћену кулу на Са-борној Цркви. Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају. Све им се чињаше као шарен сан, који никад дотле уживали нису.
А Иван? Он ћутом напред корачаше. Лице му се приметно поозбиљило. Не гледаше ни лево ни десно. Он се у себи сам са собом разговараше о милом де-тету своме, о судбини, којој сад навија прву основу. „Шта ли ће од свега тога бити, Боже, Боже мој?” Да је ко у тај мах прошао близо поред њега, чуо би дубок, скривен уздисај.
Међутим стигоше пред радионицу Јована столара. Унутра се чујаше тесање и струг. Пред вратима ста-јаху неколико обојених столова и столица с правим и кривим ногама, с лаком и без лака.
— Помози Бог, мајстор Јоване! викну Иван, по-гледав с прага у радионицу.
— Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мај-
стор Јован, оставивши на страну рендело. Добро си ми дошао! Приђи ближе овамо. Клупицу, момче! Седи!
Деца га пољубише у руку.
— Живи били, живи и срећни били! Јесу ли ово твоја деца? Да их Бог поживи, красни синови. А иду ли у школу?
— Овај, Гргур, са нашом сеоском школом, Богу хвала, готов је.
— Охо! Е баш ми Је жао, што ми није овде „До-ситеј”, да видимо какав си читач. А ко вам је био учитељ?
— Господин Макса, рече Гргур с пуно снебивања.
— Господин Макса, господин Макса ... Да је жив и здрав — не познајем га. Али да, да, времена се данас изменила. Кад сам ја књигу учио, ваљало је од јутра до мрака путовати од једне школе до друге. А данас? Има их у сваком трећем селу — ко би за-памтио имена толиким учитељима. Е сад да нешто устане покојни Доситеј, да очима види ... Али, гле, Ја Бога ми сметох с ума. Момче, каву и ракију! Па, газда Иване, шта си наумио с дететом?
Иван као да се дотле са собом разговарао, па до-бро и не дочу шта га беше упитао. Стога рече сти-дећи се:
— Шта рече, мајстор Јоване? Прости, замислих се мало своЈом бригом, коЈа ми одузе и снове и глад.
— Питах те: шта си сад наумио с дететом?
— Један да ради земљу, да буде сељак к’о по Богу
ја, а овога (показав руком на Гргура), рад сам да школујем.
Да школујеш? Па лепо. Кад ти је свега дао
Бог, нек има један учеван из твога колена. А ко да ти зна, газда Иване; из најуђе кровињаре излазе први људи. Ко ти беше отац Доситејев; можда му се једва знађаше име у Чакову. А његов син про-дрмусао је богме добро ону уштавелу браду самом Стратимировићу. Хе, хе, тако ти то иде на овоме свету, сваки може бити чувен и велики, ваља само присести, па опљунути у шаке.
— А је л’ вас тај ваш господин Макса учио и по-јати? запита окренув се деци.
— Знамо све тропаре.
— А певати?
— Учили смо: „Владету војводу”, „Тодора од Ста-лаћа” и још многе друге, одговори Гргур, гледећи га радознало.
— Ваљан учитељ. Кад једном дођеш с њиме, И-ване, позови га к мени. Мора ручаги за мојим столом. Ја волим певање. Кад видим кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, подмладим се. Боже мој, покојни Марко устабаша, Бог да му душу прости, удиљ ради, певај, па му радња никад боље. Али, ево момка. Дела, љубаве ти, ракију па каву. Тако. А вама децо? Трчдер момче тамо преко пута, па доне-си два врућа сомунчића.
Ту обојица почеше сркати каву, која се пушаше.
— Даклем, рад си Гргура да дадеш у школу? поче мајстор Јова, намрштивши мало своје ведро чело.
— Та зато и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста човека, мало поупутиш, одговори Иван, остављајући празну шољу на клупицу.
— Не брини се, газда Иване. И мој је син свршио школу код велике цркве, па сад, како ти се чини, ја велим да их упишемо обојицу у гимназију?
— Како те Господ учи. Ето ти дете, па га води где треба и коме треба. Ја, ја се, мајстор Јоване, не знам макнути. Ако нећеш ти, онда не знам шта ћу.
— А као зашто не бих? Чинио сам и туђину, а нек’мо ли теби, који си ми толико пута учинио до-бра, кад оно радих с проклетим дугама. Од јуче је започео упис, ја ћу их одвести господину директору, то је моја ствар, то ће ићи лако; ама јеси ли се по-бринуо за стан, где да сместиш дете?
— Ја се код куће договорих с газларицом, да те молимо да га примиш ти у твоју кућу. Заправо да ти кажем, мајстор Јоване, не смем ни да помислим да га водим куд на другу страну. Ето довео сам дете као златну јабуку, већ знаш, глед^ли смо га као зе-ницу ока, као мало воде на длану, па зар да га сад остављам на душу туђину и незнану?
— Али, газда Иване, ја не знам да л’ ће бити за дете понајзгодније. Бог нас дао доста, а кућа није другојачије него баш попритесна. Да се повиремо ...
— Не, не, мајстор Јоване, где Је места за вас све, зар ће бити и један угао за моје дете. А душе ми је мирно и склонито. Већ ако му се нарав не измени, вера и Бог нећеш га ни осетити. Зна он добро шта је кућни ред, шта је зазор, а шта се присто Е па да питам жену. Знаш, кућа је сва о же-
нином врату ...
А што ми то говориш, мајстор Јоване! Знам ја
добро шта је кућа, шта је кућни ред. Него реци: да л’ да примиш дете, или да га натраг водим...
Е кад си баш навалио, онда, онда ево нисам
ни ја с раскида. Ја сам додуше посирома; код мене неће уживати не знам шта, али како буде мојој деци, онако и њему. Што једем ја, јешће и он. Али богме хоћу да ме слуша као оца, а моју домаћицу као своју матер, твоју Петрију!
— Чујеш ли, Гргуре, шта вели мајстор Јован? окре-те му се отац.
— Чујем, бабо, одговори дете, гледећи преда се, а очи му се наводниле сузицама.
— Ја ћу можда још данас с Пауном у село, а ово ти је од јако место мене отац. Слушај га, као што си и мене слушао. Он ће те и на добро упутити. Хај-де сад приђи му руци.
Међутим дође и Јованова газдарица, Макра. По-висока, сува жена, оличена брига и старање. По чи-стоти познаје јој се вредноћа и устаоштво. До ње стајаше њезин јединац, Милан, сувоњаво, протегља-сто дете, црних очију, округласта лица, у хаљиии-цама искраћалим, али чистим и олраним.
— Хе, жено, викну мајстор Јован својој газда-рици, ето ти још једнога сина, а теби, Милане, брата и друга.
Гргур приђе руци газдаричиној, а са Миланом се рукова, погледа га мало испод очију, па опет, савла-
дан стидом, спусти своје црне дуге веђе, и гледаше преда се.
— Тако, па да ми се пазите и слажете к’о рођена браћа. Тешко је, децо, данас стећи пријатеља, па зато их ваља себи ковати јоште из малена. Па да се гла-вом не шалите, него да нам се добро учите, да не осрамотите ни себе ни нас. Од вас се не тражи ни да орете, ни да тешете, кљига вам поље, и халат и занат. А ко се не учи за младости, у старости ни довека.
Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а мајстор Јован и газда Иван до ручка угодише шта ће овај имати донети на издржање детиње: 200 ока жита, 10 ока пасуља, кацу сира и ухрањенога крмка го-дишње, и дукат цесарски месечно.
По ручку се Иван опрости с мајстором Јованом и газдарицом, пољуби Гргура и посаветује га. Паун загрли брата и дуго плакаху и један другоме нешто неразумљиво говораху. После тога отац с Пауном седе у кола, погледав још једном сина, стегне срце, окрене се слузи и викну да ошине. Гргур је дуго гле-дао за њима, док не замакоше за први угао, па онда стиште руку Миланову.
У радионици мајстор Јовановој живо се радило до седам сахата у вече, а тада се је тачно вечерало. У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па син му Милан, па до њега ћерка Ружица, с леве стране момци, којих је вазда имао тројицу. Шегрт Је пома-гао доносити јела и служити при столу. Овога ве-
чера, пре него што ће поседати, рече мајстор Јован својој деци:
Хе, децо, сад сте добили још једнога брата.
Хоћу да се пазите као да смо вас све троје ми ро-дили. Седи, Гргуре, до Ружице, а ње нека међу тобом и Миланом, као сестра међу браћом својом.
Гргур седе до Ружице и стидно гледаше преда се.
Чим погледате на постављен сто, одмах ћете при-метити да је застрт чистим чаршавом, тањири и чи-није од бела, истина мало простија порцулана, но-жеви и виљушке од челика, кашике од жута паквона; све опрано, очишћено, углачано. Ту су сланици, би-берница, бокал с водом и пред сваким по једна про-ста чаша за воду.
Пре него се седне, он би сам, окренувши се икони свог домаћег патрона, Светога Николе, очитао „Оче наш”.
Беше понедеоник, зато се на сто изнесе пуна ве-лика чинија кромпира с месом. Код мајстор-Јована беше тачно утврђен јеловник. Осим месне чорбе до-лажаху јела овим редом: недеља, купус и печено тесто; понедеоник, кромпир, а увече друго јело по-пара; уторник, у подне паприкаш, а увече цицвара од бељега брашна, мало помасниЈа; среда, пасуљ са сланиницом; четвртак, у подне кувано тесто, увече пилав с исецаним месом; петак, пасуљ без сланине и са салатом кад је томе доба; субота, кромпир, а увече још по кришка сира, или савијача, или моча, итд. О великим празницима у подне печење, а момци увече немају вечере, која им је у осталом сасвим из-
лишна, јер како се по подне умију и обуку, не долазе кући другдан до поноћи. Сваки момак добије у подне по литру вина, а мајстор Јован испразни с мајсто-рицом Макреном тачно полуоку. Овај столски поре-дак није се смео мењати ни за живу главу. Мајстор Јован живео је по њему као момак по Банату и Ер-дељу и на њега се навикао као какав стари дуја на строгости типика. Изузеци би бивали само у изван-редним приликама: кад је столарски и браварски пир, кад дођу гости, кад се наплати по каква већа на-руџбина, итд.
По вечери очита се опет „Оче наш”. Момци ре-коше мајстору лаку ноћ, па одоше. Док је мајсто-рица успремала сто, мајстор Јован отвори горњу фијоку од великог плавог ормана, што стајаше у за-чељу између кревета и извади једну књигу у твр-дим корицама с црном кожом на полеђини и четво-роуглом од црвене кожице, на коЈој се виђаху упе-чаћена позлаћена, али доста посукнула слова. Обрез листова беше жутом бојом обојен.
— Но, ђаче, рече давши књигу Гргуру и показав-ши му насловни лист, дед да видим како те је учи-тељ научио читати.
Сви поседаше за сто, Гргур прочита течно и ра-зговетно:
— Живот и прикљученија Димитрија Обрадовићау нареченога у калуђерству Доситеја.
— Ето видиш, синко, ја сам човек неук, не знам много књига, али се Доситејевим књигама свако вече по који час забавим. Што их више читам, то их све
већма разумем и желим да их опст узмем у руке. Али има доста што шта, што не могу да разумем, јер ме у младости нису у школи упутили како треба. Зато учите сад док сте млади. Што год не разумете, питајте, па ће се зар наћи ко ће вас као што треба обавестити. Наука је наука, занат над занатима. Ко хоће да је учеван, да зна што трсба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пише и учи. Надрикњига је као и надри-столар, кад отеше какву клупицу, или здепа какву столицу крај свему уме-њу. Свет, кад види да је незналица, окрене му леђа, те, несрећник, умире од глади. Да видите, шта вели игуман хоповски за ученога Рајића. На, прочитај ово, Милане.
Милан прихвати књигу и лепо на глас читаше:
— „Колико сам ја прост..
— То вели игуман хоповски, примети мајстор Јован.
— „и неучен, настави Милан даље, мени је милије видети ученог младога Рајића, него четири васелен-ска патријарха, који би без науке били као ја; видсо си га како је млад и без браде, али кад стане бесе-дити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли”.
— Хе, хе, то је само Доситије умсо рећи. И данас их има, који књиге пишу, ама нешто врдају, нешто увијају, да их често сам Господ разуме. Што не го-воре ’вако просто, да их и ја раз/мем: али тако ти је данас и са сголарством, све тгши нешто на око
шарено и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб.
Узме књигу из руку Миланових, па је пружи Гргуру.
— Дед ти настави даље ово! (Показавши му пр-стом где да отпочне.) Гргур почне мало тишим гласом:
— „Мој синко!..
— Вели исти игуман хоповски, примети мајстор Јован.
— „Мој синко, прошла су она глупа и слепа вре-мена, кад се међу нами говорило: боље је шест вра-наца у каруца, него шест школа у глави. Сад се је време преокренуло; учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре: вранци вранца вуку; и право имају”.
— Хај, хај, мој драги Доситије, уздахну мајстор Јован, као да смо ти ми данас у томе попузнули. Ко-лико је мој професор Сава седео без службе, док се други сметењаци товише на платама, које ако сам ја заслужио, тако су и они. Па још толики други учевни људи, којима је дано нешто мало службице, тек да не помру од глади. Али, ко ти је само данас иопечитељ просвете? Него, боже здравља, гледаћемо ми да се то на боље окрене. Само треба да чинимо као што нам Доситије вели ... Ружице, читај ово .(показавши јој прстом).
Поче Ружица својим нежним танким гласом:
— „Да моји једноплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити, и све, што чују, да суде и расуђују •. •”
И тако даље, и тако даље, настави мајстор Јо-
ван мало — као кроз зубе: „они, који се држе само својих обичаја и хоће да одрже све онако како је, они” ... читај даље две последње врсте!
— „Остају за навек у свеконачној и плача достој-ној бесвесности”, заврши Ружица.
Мајстор Јован, поновивши још једном ове речи Доситејеве, узе књигу испред кћери и стави је преда се. Преврнувши два три листа, намршти мало своје и онако убрано чело и поче у себи читати. Макрена узе детињу пресвлачицу, да је на два три места при-хвати и пришије дугменце које је отпало.
У који мах велики сахат на дувару изби осам, у тај исти тренутак неко куцну на вратима, и кад се отворише ступи унутра један средовечан човек, они-зак, полупун, чела висока, очију живахних, образа округлих, космате подрезане браде, а образа онако вазда готових на смех. Под пазухом држаше дебео трешњеви штап.
— А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно мајстор Јован, устајући му на сусрет. Свагда сте нам добро дошли, а вечерас, долетели. Читам, а мислим на вас.
— Шта, ви ваљда опет с вашим Доситејем, поче професор Сава смешећи се, оставивши свој онизак шешир на орманчићу, где стајаше еснафска кутија.
— Као обично, као обично... Е па реците, шта ћу? У кафану нисам ни момком ишао ... Изволите
ево овде на моје место. — Макрена, можда госпо-дин није још ни вечерао ...
— Молим, молим не трудите се: абије идем с ве-чере ... Знате, наручили смо били на Дорћолу јед-ног тазе смуђа ...
— Знам, знам, да сте тирјаћија на ваљану рибу. Али зато сад смемо мало повише овог ритопечког.
— Е па кад јој је суђено, онда шта јој знамо, нео јој буде. Ја се и ви нећемо посветити. Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој риби и староме вину.
— Ево, настави Јован једва дочекавши прилику да опет завири у књигу... овде вели Доситије да су преко четрдесет дана гладовали Мојсије на Гори Синајској и Илија бежећи по пустињи, али Бог је хтео да на њима учини то чудо, а где су данас чу-деса?
— А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги мајстор-Јоване? Просто би скапали.
— Зато, молим вас, прихватите ову већу чашу, понуди га Јован, кад Макрена принесе служавник с наливеним чашама. — Чујеш, жено, остави ти то пред нас, ми ћемо се већ сами послужити, када за-жеднимо ... Здрави сте!
Професор Сава одврну горњи и доњи коштани наглавак са свога дебела трешњевца, извади из шпага пљоснату турску лулу, посади је на доњи крај, а на горњем беше сисак од ћилибара. Напунивши је ми-рисавим дуваном, запали је трудом, закачи левим
палцем за ивице од прслука под пазухом, опружи ноге тамо даље под сто, повуче два три дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к десном ра-мену, погледа задовољно мајстор Јована, и смешећи се трну у дланове.
— Ви сте данас сасвим добре воље, господине професоре? примети му мајстор ј ,ван.
— А зар ви то опажате?
— Та ето смешите се, па...
— Па рекох ли вам да долазим с части?
— Части? Па колики Је морао бити тај ваш славни смуђ? Колико вас беше при вечери?
— Ја и професор Тома и катихета. Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насмејали.
— Молим, служите се, док се вино није угреЈало. Па, ако вам Је по вољи, да нам приповедите ту исто-риЈу. Макрено, каву!
— ПознаЈете ли ви Станка абаџиЈу? поче профе-сор Сава, пошто Је, по свом старом обичаЈу, мало погладио браду и пљуцнуо.
— На Варош-капиЈи?
— Јесте тог. Сигурно му знате сина, што ће сада у четврти разред? Лањске године, некако пред рас-пуст враг нанесе овуда мечкаре, па Једно по подне, баш пред школском капиЈом, заокупе ударати у да-ире: „ИграЈ ми играј, Кара-Мартине”; па Јадника меду дотерали гурбети, те кад привикну: „Узми пушку на лево око, па ти стрељај тицу ластавицу!”, а он из све незграпне грлине ричи кроз нос: ма! Деца се на то смеЈу сиромаху медведу, а Циганин скине мастан фес и заокупи мољакати да му дате десет-парац.
— Ехе, и сам сам вам некад од јутра до мрака јурио за мечкарима.
— Дакле, Станковом сину се допадне ова мечја игра, те кад би у школи, а он скине тканицу, те даде неком своме другу један крај, а други намакну себи о врат, па иди од скамије до скамиј'. Вођ му виче: „Играј ми, Кара-Мартине!”, а он ходај, скачи, мум-љај као да је пореклом из хомољских јазбина. А кад рикне кроз нос: ма! цела школа узавре, граја, урне-бес. Као и међ’ људ’ма тако и међ’ децом: има их, који воле потказати него да му Господ здравља да. Пре него ће се граја дићи, тркне један крадом ди-ректору, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч’ у разред као да ће му тамо орден приде-нути. Таман ће наш нови Кара-Мартин заурлати: ма! а директор широм врата отвори. Сиромах Кара-Мартин умало се није од стра стропоштао, тканица му висаше о врату. Поведоше ти нашега медведа, па с њим на протокол. По подне сеђасмо у канце-ларији, кад ето ти директора задувана с врло важ-ним лицем.
— Господо моја, јесте ли чули за скандал који се у заводу догодио?
— Скандал! упитасмо га озбиљно и један другог погледасмо.
— ... Безобразан, какав се још није догодио за мога толикогодишњега директоровања.
— А шта ли се то збило? Нама није нико ништа јавио.
— Знам ја, знам, кричаше директор, долазећи све већма и већма у ватру; по вама би могао завод и изгорети; вас се све то ништа не тиче; ви се разбег-нете куд који, а мени се све бије о главу. И опет, гдегод станете, опадате ме: директор нема посла, директор нема часова. Али тако је то, свугде ћеш наћи солидарности, па и код самих халваџија, само не у нас професора ...
— Али остав’те, молим вас, ви нашу солидарност на страну, расправићемо је кад булемо доконији. Него, молимо вас, кажите нам шта се то догодило, те да знамо да ли да седимо да ствар пресудимо, или да одлазимо. Ми имамо своје послове...
— Ви имате своје послове, а ја ваљда немам ни-каквих својих послова. Кад морам седети ја, морате седети и ви! А куд вам се хита; зар имате што прече од своје званичне дужности, за коју сте плаћени, која вас храни и одева?
— Богме је до зла бога несносан тај ваш дирек-тор. Да нам је устабаша, не бих га могао подносити, примети мајстор Јован.
— Па, господине директоре, хоћете ли нам казати, зашто сте нас сазвали? упита га још једном озбиљно професор Тома.
— Имам да вам саопштим неваљалство, каквом равна нема. Ја мислим да се, на жалост, први пут догодило у нашем заводу. Затим нам исприча све што се догодило.
— Па то није неваљалство, господине директоре; то је прост несташлук и ништа више, приметим му ја.
— У вашој глави, ал’ у мојој не. Та помислите само ...
— Нећу ни да мислим, кад је то јасно као дан. Ја вам и опет велим, да ту нема иеваљалства.
— Шта, ви ваљада хоћете растројство, анархију у заводу? Красни ми професори! Само тако, само тако; али ја ћу всћ целу ствар доставпти попечитељ-ству. Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме, не дам се за нос вући!
Тако је зипарао, а ми му хладно рекосмо, да га казни мало хапсом, па одосмо. Уз пут рече профе-сор Тома: ако га попечитељ усекне, али онако по-печитељски, све вас частим тазе рибом на Дорћолу. Директор достави целу ствар попечитељу, попечи-тељ нађе да ми имамо право, те тако се директору подрежу рукави, а ми вечерас прослависмо победу једним ваљаним смуђем. Како вам се чини, мајстор Јоване?
— Ама све као што би се пожелети могло; само ми је жао, што сви отуд нисте овамо на моје рито-печко. Али, Боже здравља... Молим вас узмите да испразнимо још по једну две, док нам кава није сти-гла. — Па то још могу и ја имати белаја са тим вашим директором. Знате, деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, понесташан, па као оцу ми се богме ваља и бојати да ...
— Та не бојте се ви, мој драги пријатељу. Зато
је Бог створио уз директоре и професоре ... Па кад мислите дете уписати?
— Бога молећ’ сутра. Али да, ја вам се и не по-хвалих, господине професоре. Стекао сам још једнога сина, а вама ученика .
Професор га погледа радознало, а он му припо-веди све, и зовне из куће Гргура. Гргур приђе к Са-виној руци, а овај га значајнијим погледом измери од главе до пете. Кад су Гргур и Милан опет пошли к вратима, професор Сава, не скидајући ока с њих, рече полугласно мајстор-Јовану:
— Лепо их је издашна природа украсила, а кућа још лепше одгајила — шта ли ће од њих учинити школа и друштво?
И као да се после ових речи оте професору Сави уздах, кога толико покрио беше, да га ни сам мајстор Јован није приметио.
— Ја их, господине, предајем у ваше руке; Ја по-знајем вас; нек’ буду као ви — остало Је у БожЈоЈ руци, примети Јсван после подуже почивке.
— Али да ли ћу Један бити довољан, достижан. Данас Је, моЈ драги маЈстор-Јоване, толико квара међу људима, да често сав добар усев школин по-зобље. Имамо толике жалосне примере пред собом!
Ту професор Сава дубоко, дубоко уздахну.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|