Сањало/11
- Сањало
- XI
Седи учитељ Макса, али пред њим ни Александра царја Македонског, ни Жертве Аврамове, ни Алек-сија божијег человјека, сам самцит, задубљен у ми-сли, седи у својоЈ соби и броЈи броЈанице. Још иста она икона над креветом његовим, иста она цица-маца преде испод големе пећи. Али се велика про-мена догодила на лику старога наставника; пре се бриЈаше редовно четвртком и суботом, а глете га сад, пустио је седу браду, па вам га чисто тешко познати. Према њему његова ћерка Даница, у наЈ-лепшим, најцветниЈим годинама. Густу косу свила у витицу око феса са црном свиленом кићанком. Ка-кве крупне црне очи испод високога чела, па уста еазда отворена, а уснице танке и отворено румене, висок поносит врат, а стас јој витак и достојан-ствен. У руци јој шав, оборила лепу мудру главу, и шије. Онај исти стари, сада још старији сат тиктаче на свом пређашњем месту, равнодушно дочекује и испраћа неумољиве часове живота. А кад бисте ушли у учионицу, једва бисте распознали слова на мапама, толико су потамнеле и местимице истрвене, а ска-мије готово поцрнеле, пуне урезаних имена од не-коликих ђачких нараштаја. Патоси се извитопери-.ли, прозори на зарђаним шарчицама олабавили; она велика пећ испрепуцана сва па жутом земљом а ме-стимице и пекмезом поизлепљивана, а Свети се Сава једва види из свог црног оквира, толико га покрио иеочистљив прах, она неразговетна павлака, коју за ■еобом оставља време као своје неизгладљиве стопе.
У целој кући нема тишина. Ђаци распуштени ку-;ћама због бербе. Друга половина септембра, време •чисто, топло, суво, грожђе у велико сазрело, а ку-курузи већ су ужутели. Око вечерња звона, отво-рише се школске вратнице и у двориште уђоше два млада господина. Гледају школску зграду, којој су зидови тако чисто бели, али дрвени кров од среза-нога клиса на много места попустио, па овде онде 'Озеленео маховином. У отвореном ходнику, близу ку-хинских врата, дрема фамулус Степан, у дремежу .лулу испустио, па сад, тргнувши се од цврчања врат-;ница, предигао се нешто мало, и док радознало упире шогледе у изненадне отмене госте, дотле левом ру-ком пипа по земљи и тражи своју разбибригу, да је опет намакне на чибучић у другој руци.
Млади странци, на велико чудо Степаново, не упу-тише се школи, већ савише право под велике бре-стове код кошева, да у дебелом хладу мало одахну и шареним марамама покупе зној са чела и лица. „Кад нећете овамо, друга работа”, прогунђа спава-ћиви Степан и наново се налакти на клупу, на којој је дотле лежао. Да је којом срећом још које дувак-ско >влакно у окорелој дуванкеси, он би већ досад у велико припалио. Странци стоје у хладу, он спо-којно лешка и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају о дрвене ступчиће; Даница, не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећи бро-јанице, набрао чело, скупио смежуране усне, па ми-слима зашао у ближу и даљу прошлост.
Сећа се старац свега, и ни једна од давнашњих успомена да га развесели. Још и данас, као некада, ради брижљиво; кад је за школским столом, не чини му се да је баш толико зашао у године; још и данас, као свакада, тачно се држи „претписанија”. Али ни из далека оне пређашње строгости; штапом и сад прети, прети и колико не треба, али не бије. Тачан је у цркви, али би се при појању чешће накашљао, а по каткад се сети овог и онога, па му се једва чује глас, или му се стегне грло, или му се толико овлаже очи, да не види ки она најкрупнија минејска слова, „начелна”. Долазе му и сад Српске Новине, али, док Даница не стигне да му их прочита, ни таћи их неће. Не толико слабог вида ради, наочари су му добре, поуздане, али га, ни сам не зна зашто, мало занимају и најнеобичније новости. Често изађе пред школу, спреман да се прође по селу, узме штап, кћи му капут ишчетка, постоји још који часак или оде и до вратница, па се одједанпут нешто присети, врати се. „Дај ми, кћери, папуче”, рекао би уморе-ним гласом, па се тога дана не би ни макао испод школског крова. Поп Крста му долази, али не често као некада, отежао је, а и ослабио, што су га изне-верили зуби; али што су га издале ноге, једва пре-несе водицу по нурији. У млађе доба, друштва ради, пратио би га и учитељ Макса, али је то сад сасвим престало. И кад дођу један другом на поседак, го-воре много мање него пре, мало политичаре, још мање се диспутају. Некад би се мало и покартали „пунишака”, тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упражњавају”. А о Вертепу ни спомена.
А шта ли је старог учитеља тако оцепило од света? Та здрава старост чини дане дражима, слађима; врење и борење нестане, тихо, мирно теку једно-лични дани, слатко као у детињству, зато се многи старци, који раније који доцније, „подете”. Али стро-гог наставника није старост сломила, поразио га удар, истина очекивани, али и сувише силан да се преболи: у фебруару га за навек оставила учитељка, сруши се стуб његовог мирног и вредног живота. Покојница је лебдила над њим као над дететом, го-дила му свима навикама, дворила га мање као брач-ни друг, више као мати дете. Јутром Макса рани, готово први у селу, али још ни довршио јутрењу молитву, а већ се кава пуши на столу. Недељом се жури на јутрење, још прво звоно ни одзвонило, а обучена учитељка већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобуку. Кад се око подне врати са часа школског, тек што попије ракију и на са-хату куцне подне, врата би се отворила а учитељка јело уносила. Сав тај ред, ту материну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, снебивамо се и од свога најрођенијега.
Ту Макса уздахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање. Да-ница се исправи, својим крупним очима погледа пре-ма вратима, која се отворише и унутра уђоше оба млада господина, што се дотле одмараху у хладу под брестовином. Обадвојица лепо обучени, европ-ски, само су имали вишњеве фесове с црним кићан-кама од свилена ибришима. Један сухоњав, мање бео него блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу виши од свога друга, који је више дежмекаст, округлијих образа, учешљане, готово зализане косе, румених, али дебе-лих усана, кроз које провирују рехави предњаци.
— Добар дан, господине учитељу! викну онај деж-мекасти, пошто обадвојица поскидаше фесове.
Макса их отпоздрави, а непрестано их посматра својим упалим очима.
— Ви ћете се мало зачудити нашем доласку. Опро-стите, путници. А имамо на вас поруку. Гргур ...
Још онај дежмекасти добро и не изусти име сво-јега другара, а Даници клонуше руке и спусти шав на сто. Лице јој се преобрази, лепо, па сину још лепшом белоћом и бледилом.
—• Ми смо Гргурови другови, полазимо на своја „опредјеленија”, поче опет онај дежмекасти.
— Молим за ваша чесна имена, упитаће Макса, пошто обадва млада господина, понуђена, седоше.
— Моје је име Илија, почеће опет дежмекасти го-сподичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор-Јова-нов син Милан. Путујемо, ја, писар судски, у Кру-шевац, а овај млади професор у Крагујевац.
Ту Илија погледа значајније Даницу, па онда опет у учитеља Максу.
— Госпођица?
— Моја кћи, одговори Макса.
— Даница, ако се не варам. Доносим вам поздра-ве. Дозволите ми да извадим моју бележницу. Гргур је још у Војводини, ратује. И ја сам по народном послу одлазио тамо. Народ је народ; ваља му богме послужити. Ево, видите, прибележио сам баш ње-гове речи: „Поздрав моме старом добром учитељу Макси, па поздрав матери и оцу”.
Ту говорљиви Илија застаде, па очима око себе, час у учитеља, час у Даницу.
— Ево сам прибележио од слова до слова: па „по-љуби у руку и моју добру учитељку”... молићу где је госпођа? Сигурно се налази у кући?
— Јесте, у кући је, промуца Макса, једва изгова-рајући, у кући, али у вечитој.
Сви се ућуташе. Илија спусти отворену бележ-ницу преда се, а Милан, ма да се лицем трудио да искаже саучешће, опет не скидаше ока с лепе учи-тељеве ћерке.
— А шта знамо, драги господине учитељу, сви ћемо тамо, да Бог поживи остатак! поче Илија, при-бирајући, па, да би изазвао друго расположење, за-питаће:
— Село Гргурово није одавде далеко?
— Сат, одговори, готово и нехотице, Даница.
— Сат? Па то је ту... Шта велиш, брате Ми-лане, да походимо његовога оца? Пут је сигурно леп?
— Све потоком и кроз ливаде, приметиће Даница.
— Врло лепо, таман на конак. Пристајеш ли, Ми-лане?
Милан ништа не одговори. Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у селу. Давно се Гргур није никоме јављао.
— Идите, идите, драги господине. Жао ће им бити кад чују да сте пролазили; а и Гргур ће вам бити захвалан. Ви не знате шта је самоћа. Ви сте сити света, а нама су гости догађај... Али, лепо ћу вас молити, где се Гргур налази?
— У Томашевцу.
— Чудо не написа два три ретка својим родите-љима.
— Није могао, госпођице.
— Није могао?
— Јер лежи.
— Лежи?
— Рањен.
Даница заћута. Милан је опазио бледило на ње-зином лепом лику, и док је Илија смишљао како да пребаци говор на другу обалу, она се, љубазно али усиљено, насмехну, узе служавник и оде у кућу да спреми послужење. Остави служавник на кухињском огњишту, брзо отрча у своју баштицу, па кроз ма-лене лехице тамо к огради, саже се и узабра један лист од здравца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је сузе облише. Има ли веће среће од овако чистих и невиних суза, које се за нас пролију? Само је онај био срећан на земљи, који је овака блага по-жњео. Све је друго намештена пажња, дворба, ла-скавија или оштрија, речју: лукаво притворство, ма-штаније! Да ли је и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам сладости од оваких суза?
Кад се Даница повратила и послужила кафом, Милану је необично рука дрхтала, кад се машио за шољицу. Он, вазда смишљен, присебан, опрезан, гле-дај како је завезао. Сплео се па ни једне паметне, па чисто се боји да се мрдне на столици. Већ му ноге мало поутрнуле, пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, опет се не усуди мрднути их. Овда онда, тек да рекне што, умеша се у разговор, али тако збуњено, расејано, да је најзад напустио и те покушаје, ућутао се, кад крадом а кад отворено погледао у лепу домаћицу.
А Илија? Ма да му се Даница допала преко сваког очекивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије
посматрао, опет се ни најмање не даде омести у свом обичном хумору. Његов практичан разум, у извесним, врло одмереним границама, ради непре-стано, као навијен сат, никад јаче, никад слабије, ни-кад у висину, никад у дубину. Говорио је о летини, о времену, о покрету, о политици, али је говорио по готову сам. Макса му се чињаше и сувише озбиљан, Даница снуждена, а Милан у овој прилици колико и не треба — политичар. Ни слутио није оно, што се у његовом другу зачело и нагло почело расти и бу-јати. Сад му паде на памет мисао: да покрене говор о школи. Сиротан, а радан, давао је кондиције деци имућнијих Сављана. Од то доба управо и воде своје порекло они жути котурићи у његовом ћемеру. Та-дашње „устројеније јавног училиштног наставлени-ја” знао је готово на памет.
— Па како са школом? поче Илија да гази у густи честар тадашње примењене педагогије.
Макса поћута, слегну мало раменима, па пристој-ности ради рече: „И тако, и тако”.
■— И тако, и тако... Знам, знам, драги госпо-дине, учити децу мучна работа. Па још на данашње време. Ко није децу учио, не зна шта је посао. Ту треба стрпљења, ђаволског стрпљења.
— Треба, изусти Макса, док Илија само одахну.
— Ја ником никакву службу не бих дао, ником, ни мом рођеном оцу, док не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио. Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ?! А учитељ, у јед-ној једито.ј глави, дело лравитељство. Ја ћу се за-
клети, ево сад у цркви: теже је дајанисати у школи него дрмати вилајетом.
Учитељу се Макси допаде ово избачено поређење. „Искусан човек”, помисли у себи, остави бројанице на сто до себе, па погледа пажљивије у Илију.
— Свашта хоће свога пријатеља, зналца, али учи-тељ треба да се — роди. Видите ја, ја се нисам др-жао точно наставленија. Кад не иде овако, а ја онако, а негде наиђеш на тврде главурде, па хтео> не хтео, мораш и овако и онако.
— Тако је! потврди Макса са задовољством и све већим интересовањем.
— Па онда, настави Илија, дигнувши прст у висг учитељ мора бити строг! Без строгости нема на-претка. Лесковац је лесковац, ужасан, али у рукама наставника ствар благословена, три пута благосло-вена.
Ту се Даница мало намршти, „свевидеће” око Или-јино брзо га увери, да је промашио.
— Прут је нужно зло ... Зар не мислите и ви тако,, госпођице? окрете се Даници, намеран да поублажи, оштрину својега мишљења.
— Не мислим, одговори Даница одлучно.
Илију у мало не збуни овака отворена опозиција.,
— Не мислите? поче он, брзо, брзо смишљајући како да нађе својим речима смисао, који је ближе и њезиним назорима. Видите ... видите ... јест ... све,, као што рекох, све зависи од тога како се узме .. „ И најоштрији нож није опасан, док је у мудрим ру-кама, а најтупље орудије... Узмимо, молим вас>.
шта би било од деце, од народа, да није прута, да није шибе? Много сам о томе расуждавао, прут је храпав пут, али води добру, опако средство, али благословена цјел! А цјел је главно, драга госпођице, цјел! Знате ли оно правило: цјел освештава сред-ство? Сума искуства, сума мудрости, је ли вам по-знато било ово всемирно правило?
— Није ми било познато, одговори Даница. Али не чини ништа, мени је жао малене деце, па бар бих њих поштедила од боја.
•— Дакле сте, госпођице, противу фиргаза! Чујеш ли, Милане? и ту дрмну за рукав свога замишљеног друга, противу фиргаза! Морам признати, госпо-ђице, да сте човекољубивији и од мене и од Милана. Али немојте се погордити, нисте у томе сами сам-цити, тог је истог мњенија и ваш земљак. И Гргур> би хтео и ред у народу и штапове у ватру.
Ту Даници лакну на срцу, осу јој се душом нешта и топло и мило, па једва сакри још јачи дах, који се поче отимати.
— Шта се и шта не би хтело, моја драга госпо-ђице, али шта ћемо, кад не дозвољавају околности, опште спокојство, поредак света. Шта би било од. педагогије, од државе? И најмудрија политика не да се извести, док се не ошине. Ево да запитамО' господина оца... ту је све — године, знање, иску-ство, једним словом све ... реците нам, драги госпо-дине Максо, шта би било од света, кад би се сад прочитало у школама, у народу: децо, браћо, нема више фиргаза, нема више батина... реците: шта бњ
■било ... реците без околиша, слободно, отворено ... реците, сви се покоравамо вашем разумном мишље-њу... сви ... реците ...
— Било би, било ... ја не знам шта би управо било, одговори Макса, не могавши тачно да окаче-'Ствује друштвено стање, које би онда настало.
— Знате шта би било, умеша се и Милан, до-шавши већ једном себи од утисака којима га је ис-пунила проста, природна и лепа појава учитељеве кћери.
Сви га радознало погледаше. Он настави:
— Било би то што и данас — ништа! Честити би били честити, а уље — уље! Бој уничтожава, а не воспитава. Госпођица има право, прутови су грозни. Ја их се гнушам. Да тебе повалимо, драги Илија?
Илија трену само, шикну мало кроз нос, па, да сакрије незадовољство, лукаво се смешкаше. Виде да је насео, а већ му поче много до тога стајати, да према Даници није противнога мишљења. Помисли у себи: „Зађох далеко, дубоко је, али ћу испливати, скрећи!” И доиста...
— Учите ли децу по наставленију, запита Максу, или се још држите старе практике?
— Држим се, како да вам кажем... држим се све више и више наставленија.
— Право имате, власт је власт, да није мудрија не би била старија. Мени само једно никако не иде у главу: не знам само шта смета да аз буде аз, а ,буки — буки. Казујете ли и ви имена слова или про-сто: аз — а, буки — б. Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше.
— ЈТакше је, можда и против своје воље упаде му у реч Даница.
— И лакше и природније, потврди и Милан.
Макса не рече својега мишљења.
— Знам то добро, знам, осече се зловољан Илија на Милана; све што је старо, теби не ваља; све би ти друкчије, само нек није онако како је, целом свету да заврнеш шију. Тебе не питам, питам госпођицу... Допустите само да разложим.
— Сасвим излишно, приметиће Даница, ја сам се одавна над децом уверила ...
— Је л’ те? Ви сте дакле за стари?
— Не, сасвим за нови метод.
Илија као поливен. Ћута, ћута, па онда да би пре-ухитрио:
— Имате право, госпођице; стари или нови метод — све зависи од наставника.
Ту је Илија погодио где треба, правце у центар кратке целокупне Максине педагогије. Макса, све више и више закачиван хитром, непрекидном бесе-дом Илијином, и сам дође у восторг.
— То је најбоље од свега што сте до сад гово-рили, велим: најбоље! Само је онде напретка, где је и трудољубија. Метод, ја не знам шта је то, метод је рад; ко не плеви од јутра до мрака, не ишчупа после коров никаквим, па ни оним највећим енгле-ским машинама.
— Сасвим тако, потврђује Илија.
-— Нек школа даде знања „сваком Србину нужна”, а ко те пита којим путем, како...
— Као да ми узесте с језика, меша Илија своју акламацију.
— Видите, наставља Макса и не слушајући Илију,. више сам са собом говорећи: Треба младежи воспи-танија и опет воспитанија. И знања су полезна, али дуг је живот, поучиће нас; сасвим је нешто друга облагорођавање нарави, које су Србина, као ристи-јанина, достојне. Ја полажем велику важност на из-јасненије катихизиса, примерно поведеније, на жие пример; смотрено их чувам од соблазнителних речи, од љадословија, од свију обстојателстава, која би пагубно могла содјејствовати. Прва је регула, руко-водити их взајмној љубови и согласију, па онда црква, богослуженије, благочестије ... Све ово гово-рити, не механически, него јасно, разумително, и онда, онда, ја бар тако налазим, одужио сам своЈ дуг и Богу и Српству и човечеству.
— Све као да сте ми из душе извадили, кликну Илија дошавши до речи; од слова до слова потпи-сујем све. Бадава, кажем и казаћу увек: стара школа,. па стара школа. Док смо се ми, господине, држали часловца, псалтира, дотле је и било добро, а од како смо почели заводити којекакве западне, можда ри-мокатолическе измишљотине ...
— Какве римокатолическе измишљотине! осече се Милан, који је већ био постао нестрпљив, кога је увек могло да раздражи Илијино мешање у свашта, и у ствари које зна, и у знања која не разуме.
Даница, поверљивијим погледом, уверила је Ми-лана да се у овој прилици с њиме потпуно сагла-шава.
А како је већ дан почео бивати на измаку, то се и наши гости почеше спремати на полазак. Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после ма-лога затезања, пристану. Фамулус Степан спреми се да их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста. Кад су се растали и из-макли малу дуж, Милану још трепташе пред очима лепа слика Даничина. Савлада свој понос и окрене се да је још једном види. И Илија се баш у истом тренутку окренуо. Даница већ стајаше с оцем горе на брду. Наставише пут, Милан и нехотице, опет се окрену, а у исти мах осврте се и Илија, погледа горе према Даници, па онда, чисто подсмешљиво, јетко, погледа и свога другара. Одлучи се Илија да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се догово-рили, окрете се и Милан.
— А шта се толико осврћеш? рече Илија.
— А што ти?
— Ја.. . ја имам свога узрока.
—■ Имам га и ја.
— Имаш га и ти! А какав Је тај твоЈ узрок, ако га смемо знати?
— Смеш.
— Да ниЈе Макса?
— Јест.
— Јест... а знам да ниЈе Макса... ваљда си се загледао у његову седу браду?
— Јест, у његову седу браду.
■— И у његову...
— И у његову...
— Дакле ти већ Даница уштинула срце?
— Уштинула .
— Само је л’ девојка! Док видиш, бадава, још си дериште.
— Илија! викну Милан тако љутито, да је чуо и фамулус, кој,и је готово на пушкомет напред корачао.
— Шта си узео ту викати, поче Илија тише, убла-жавајући га.
— Кажем ти, Илија да припазиш на галантви је-зик!
— Охо, нисам знао, да је већ то тако далеко. Да-кле си се већ заљубио?
— Заљубио или не заљубио, то те се ништа не тиче.
— А можда ме се и тиче.
— Тебе ни најмање.
— Ко зна.
— Ја знам.
-— Ти знаш; а ја ти опет кажем да ти ништа не знаш.
Кад су прешли половину пута, ћутећи, Милан ће опет мало застати. Застаде и Илија. А кад фамулус беше далеко поизмакао, почеће Милан, али сасвим поверљивим тоном:
— Илија!
Илија га радознало погледа.
— Знаш ли шта сам мислио?
Илија га гледа још љубопитљивије.
— Одлучио сам да се женим.
Илија у смех:
— Каква женидба!
— Озбиљно ти говорим, хоћу да се женим.
— Још ни прво предавање, а већ хоћеш младу.
— Даница ми се јако допада.
— Умири се, док пројуриш треће село, стишаће се... знам ја тебе и твоје срце.
— Моје срце?
— Твоје као и моје.
— Илија, говори мало озбиљније, ја још до данас нисам волео ни једну девојку.
— Само лакше, брајане; док стигнеш до Лепенице. Пун их је Крагујевац. Па личне, па здраве, па бо-гате. Мудро каже народ: не лепи се сиротиње.
Милан осети, како га на ове непромишљене речи обузе гнев, али се опет поумири.
— Најзад како било, Илија; то је моја ствар. Од-мах ћу писати оцу... још до зиме... Него, Илија,. хоћеш ли ми бити кум?
— Лакше, лакше, да не падне крушац с тавана.
— Питам те озбиљно.
— А ја ти кажем још озбиљније.
— Дакле, дај руку!
Илија пружи руку, а Милан, стиснувши је, поми-сли у себи: „У име Бога свршисмо и утврдисмо”.
А шта ли је помислио Илија? Он обично мање мисли, а више говори. Али се и њему у овај мах нешто закувало у срцу, па поче одмах да се при-бира, помисли одмах на свој нови положај, на из-дашност лаковерних сељака, с једне стране на лако-мост, с друге стране на штедњу, на скупоћу и на економисање, па најзад се пипну за појас, насмехну задовољно, и — одлучи се. Предузимљивост, енер-гија, то су његова прасвојства, која му никад нико није спорио.
Већ су се пењали уз брдо. Указа се село. Уђоше на вратнице Гргурова оца. Иван Здравковић стао пред кућу и гледа изненађено. А кад чу, да су Гргу-рови другови, скратише му се ноге, па само што викну: Петрија! Запиткивања, и одговарања. Раз-говор, част — до поноћи.
Али је у школи горела свећа и после поноћи. Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне. Али га је Даница молила, да је остави. Седела је за столом, плела, и гледала у отворену књигу пред собом. То је једна од оних ода-браних књига, што их је пре пуне две године послао Гргур. Гледа у слова, али мање чита, више мисли и осећа. Па тек је нешто текне у срце, задркће сва, стисне прсте, протре чело, погледа у икону чело очине главе, па опет у књигу, прочита редак два, па опет се пренесе. Сва јој душа лебди над тим дале-ким и незнатним Томашевцем, над усамљеним ра-њеником, над Гргуром. Чула је Илију, видела је Ми-лана, а душа је заваркава, па јој црта Гргура нај-лепшим, најтоплијим бојама, па га диже и узвишује, па јој се чини тако нежан, драг, тако безазлен и светао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душу сместити у њега.
Грг^ре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први нут је ноћас шапнула у себи, пољубила књигу, и кад је пред легање стала пред икону, молила се Богу само за њега. У дубини своје чисте душе зеровала је да нема ништа у себи, што не би било њему по-свећено, осећала је тако живо, да је она његова: суђена. И кад је склапала очи, учини јој се да чује љегов глас: „Лаку ноћ, моја Данице!”
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|