Сан летње ноћи

Сан летње ноћи Писац: Виљем Шекспир

Превео: Александар Саша Петровић

ЛИЦА:

ТЕЗЕЈ, војвода атински
ХИПОЛИТА, краљица Амазонки, вереница Тезејева
ЕГЕЈ, Хермијин отац
ХЕРМИЈА, Егејева кћи, заљубљена у Лисандра
ЛИСАНДЕР, Хермијин драган
ДЕМЕТАР, Хермијин просилац
ХЕЛЕНА, заљубљена у Деметра
ФИЛОСТРАТ, Тезејев приредивач забава
ОБЕРОН, краљ вила и вилењака
ТИТАНИЈА, краљица вила и вилењака
ПУК или шумски ђаволак
ГРАШКОВ ЦВЕТ,
ПАУЧИНА,
МОЉАЦ,
СЛАЦИЦА — виле и вилењаци
ПЕТАР ДУЊА, тесар; Пролог
у међуигри
НИК(ОЛА) ВРАТИЛО, ткач;
Пирам у међуигри
ФРАЊА ФРУЛА, крпац мехова;
Тизба у међуигри
ТОМА ЊУШКА, крпач котлова;
Зид у међуигри
ДУШИЦА, столар;
Јјав у медуигри
ГЛАДНИЦА, кројач;
Месечина у међуигри
ОСТАЛЕ ВИЛЕ И ВИЛЕЊАЦИ из пратње Оберонове и Титанијине
ДВОРАНИ И СЛУГЕ из пратње Тезејеве и Хиполитине

Место радње
АТИНА и ОБЛИЖЊА ШУМА

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Атина. Тезејева палата.

(Улазе ТЕЗЕЈ, ХИПОЛИТА,
ФИЛОСТРАТ и пратња.)

ТЕЗЕЈ. Па, ето, лепа Хиполита, ближи се час
Венчања нашег: четири дана што следе
Довешће нам месец млад‐ ал', ух! ‐ чини ми се
Да се тај стари месец нешто споро једе! ‐
И одлаже ми жудњу к'о маћеха нека
Ил' удова имућна што наследство сину‐
‐Младићу троши.
ХИПОЛИТА. Брзо ће четири дана
Утонути у ноћи, а четири ноћи
Одсањаће то време нама брзо ‐
А онда ће месец млад ‐ к'о тек запет
На небу од сребра лук ‐ посматрати нашу
Свадбену ноћ.
ТЕЗЕЈ. Иди сад, Филострате драги,
Па ми атинску младеж на весељ'е дигни.
Пробуди јој дух крепки и том слављу склони.
А тмурну сету сахранама пошљи:
Друшкане бледе ‐ што даље од наше свадбе!
(Излази ФИЛОСТРАТ.)
Хиполита, ја сам те мачем испросио
А вређањем ти љубав задобио;
Ал' венчаћу те у друкчијем тону:
Уз народно весеље, помпу, сјај и гозбу.
(Улазе ЕГЕЈ, његова кћерка
ХЕРМИЈА, ЛИСАНДЕР и ДЕМЕТАР.)
ЕГЕЈ. Срећан буди, Тезеју, војводо наш славни!
ТЕЗЕЈ. Егеју добри, хвала! Каквевести носиш?
ЕГЕЈ. Пун јада, ево, дођох да се жалим
На дете своје, на Хермију кћер рођену. ‐
Деметре, приђи! ‐ Господару племенити,
Младићу овом ја њу обећах за жену. ‐
Лисандре, приђи. ‐ А овај момак, ту,
Љубазни кнеже, опчини душу чеду мом.
Ти, Лисандре, ти ‐ стихове си јој давао,
Љубавне знаке с њом си размењив'о.
На месечини си јој под прозором
Умилним гласом извијао песме
О тобожњој љубави, у машту си јој се
Утиснуо лукаво. Слао си јој дивне
Гривне од своје косе, дрангулије разне ‐
Динђуве празне, ките цвећа и слаткиша ‐
Све гласнике те, моћне за слабашну младеж.
И тако си лукавством поткрадао срце
Кћерчице моје, а послушност њену
Коју мени дугује, преобратио си
У тврдоглавост грубу. ‐ Па ако сад,
Љубазни кнеже, пред вама одбије она
Да за Деметра пође, затражићу
Атинско старо првенство да њоме,
Пошто је моја, располажем с правом:
А то, пак, значи да ће морати да пође
Ил' за овог племића или у смрт ‐
Закону нашем сходно за овакав случај.
ТЕЗЕЈ. А шта кажете ви, Хермија, на све ово?
Примите савет, лепа девојко:
За вас би отац требало да је Бог ‐
Онај што сазда вашу лепоту ‐
Да, и онај за кога сте ви тек лик
Што га је он у восак утиснуо,
Па је у његовој моћи ил' да га збрише
Или остави. Ваљан је племић Деметар.
ХЕРМИЈА. Такав је и Лисандер.
ТЕЗЕЈ. Јесте, сам по себи.
Ал' он је у погледу овом лишен
Пристанка вашег оца, те за ваљанијег
Сматрати треба другог.
ХЕРМИЈА. Ех, кад би мој отац
Мојим очима могао да гледа!
ТЕЗЕЈ. Боље да ваше очи кроз његов суд гледе.
ХЕРМИЈА. Нека ми ваша милост опрости:
Не знам каква ми то моћ смелост даје,
И да ли мојој смерности приличи
Да своје мисли браним у вашем присуству ‐
Ал' реците ми, молим, шта најгоре
Може да ми се деси одбијем ли
Да за Деметра пођем?
ТЕЗЕЈ. Смртна казна
Или од људског друштва одрицање
За свагда. И зато, Хермија лепа,
Ако не прихватите избор оца свога,
Ви проверите жеље своје, упознајте
Ту младост своју, испитајте осећања
Да П сте кадри црну ризу поднети,
У манастиру мрачном живети
И к'о дувна неплодна цео век провести,
Појећи тихо химне Месецу јаловом
И хладном. О, нек' су трипут благословене
Девојке оне што знају да кроте
Своју врелу крв на ходочашћу чедности!
Али срећнија је на земљи овој ружа
Којој се сок оцеди, него она
Што на нетакнутом трну венући
Расте, живи и мре у самоћи светачкој.
ХЕРМИЈА. И ја ћу тако, мој господару,
Да растем, живим и мрем, пре но што ћу
Право девичанства свог потчинити
Господству оног чијем јарму мрском
Душа ми неће да се приклони.
ТЕЗЕЈ. Размислите још, до прве мене месеца‐
До дана кад ће печат вечни бити стављен
На дружбу измеђ' мене и мпје љубави ‐
Тога дана будите спремни:
Или ћете умрети што се вољи
Оца свог опирете ил' ћете се,
По његовој жељи, за Деметра удати;
Или ћете, пак, на Дијанином олтару
Свој завет дати на самоуздржање
И самовање вечно.
ДЕМЕТАР. Ма, попусти,
Хермија мила; а ти, Лисандре,
Одреци се свог глупог захтева
У корист мога права неоспорног.
ЛИСАНДЕР. Тебе воли њен отац, Деметре ‐
Хермију пусти да воли мене;
А ти се, лепо, њиме ожени!
ЕГЕЈ. Лисандре, подругљивче! И волим ја њега;
Па ће му љубав моја дати оно
Сто је моје, знаш: Хермија припада мени
И зато ја сва своја права на њу
Поклањам њему.
ЛИСАНДЕР (ТЕЗЕЈУ, у четири ока). И ја
сам, господару мој,
Отмена рода к'о он ‐ и богат сам к'о он;
Моја је љубав од његове јача,
И срећа ми је наклоњена исто ‐
А можда чак и више него Деметру.
А изнад свега хвалисања мога
Јест' то да Хермија дивна воли мене.
Па како, онда, да не тражим своја права?
Деметар је ‐ то ћу му у брк рећи ‐
Препадао Недареву кћерку Хелену
И залудео цуру, па сад она,
Девојче мило, просто луди за њим,
Одано луди, као за неким идолом ‐
За фрајером тим и врбовим клином.
ТЕЗЕЈ. Да, то сам чуо ‐ морам признати,
И мислио сам да с Деметром разговарам
О томе, ал' то сметох с ума због превише
Послова својих. ‐ Ходи сад, Егеју,
И Деметре, ти. Поћи ћете са мном да вас
Обојицу, насамо, нечему поучим.
А ви, лепа Хермија, припрем'те се
Да своју ћуд ускладите с вољом оца свог;
Или ће вас наш закон Атински ‐
Који никако не смемо блажити ‐
Предати смрти или, пак, заветној
Самоћи вечној. ‐ Ох, опрости, Хиполита.
Како си ми, љубави? ‐ Сад пођите са мном,
Егеју и Деметре; вас двојица сте ми
Потребни за посао неки око
Венчања нашег, па, и о нечему другом
Да попричамо што се дословно вас тиче.
ЕГЕЈ. Следимо вас и дужношћу и жељом.
(Излазе сви, сем ЛИСАНДРА и ХЕРМИЈЕ.)
ЛИСАНДЕР. Шта ти је, мила? Што си тако бледа?
Зар ти на лицу руже тако брзо вену?
ХЕРМИЈА. Можда зато што обуздавам кишу
Која би их бурно, из ока мога,
Веома лако оросила.
ЛИСАНДЕР. О тешко мени! Ал' по свему оном
Што ми књиге говоре ‐ у љубави правој
Никада ништа није текло глатко;
Или је било разлике у роду ‐
ХЕРМИЈА. Ах, страшно! ‐ и сувише узвишеи
Да ниско пада.
ЛИСАНДЕР. ИВ у годинама ‐
ХЕРМИЈА. Ах, грозно! ‐ кад се старо
везује за младо.
ЛИСАНДЕР. Или су се ту проводаџије меш
ХЕРМИЈА. О, Пакла! ‐ да ти туђе око
љубав бира!
ЛИСАНДЕР. Ил' ако ју је наклоност бирала
Онда су је рат и смрт или болест
Опседали и чинили да буде
Тренутна к'о звук, брза као сенка,
Кратка као сан, магновена као муња
У мрклој ноћи што у једном севу
Открива и небо и земљу,
Ал' пре но што кажеш: "Гле!" прогута је
Чељуст мрака. Тако се жустро гасе
Блиставе ствари.
ХЕРМИЈА. Па, кад љубавнике верне
Вечите сметње коче, онда је то
Писано тако. И нека нас зато
Искушење стрпљивости научи,
Јер крст је тај живота наших део
Што с вољењем је срођен као мисли
И жеље и сни, као уздаси и сузе ‐
Ти пратиоци јадне љубави.
ЛИСАН.: Добро начело! И чуј ме зато, Хера
Ја имам тетку, врло богату,
Удовицу без деце; кућа јој је
Десетак миља удаљена од Атине;
Она ме воли к'о рођеног сина.
Тамо се с тобом, мила Хермија,
Венчати могу, јер донде атински
Закони строги не досежу. Па чуј:
Ако ме волиш, ти се из очевог дома
Искради сутра увече, па шмугни
У ону шуму на две миље изван града,
Где сам те онда са Хеленом срео,
Кад си с њом на уранку мајском била.
Сачекаћу те тамо.
ХЕРМИЈА. Кунем ти се,
Лисандре мили, у Еросов најјачи лук,
У најбољу му златоглаву стрелу,
У Венерину кротку голубицу белу,
У љубавни полет и све што душе спаја,
У Дидонине очи пуне огња ломаче
Док гледа неверног Енеју кад умаче;
У све заклетве лажне што изусти човек,
Којих је више но што жена скрши довек ‐
На томе месту што га помену ти,
Сутра ћемо се сигурно наћи ми.
ЛИСАН.: Одржи ту реч, мила! Ево Хелене ‐ гле!
(Улази ХЕЛЕНА.)
ХЕРМИЈА. Хелена лепа, здраво! Куд си пошла?
ХЕЛЕНА. Зовеш ме "лепа"? ‐
То није лепо, знај!
Деметар воли све твоје лепо, вај!
Лепојко срећна! Звезде‐водиље ти очи,
Музика све је што ти језик срочи,
Слађа но песма шеве за пастирско ухо
Кад природа облачи ново рухо:
Кад процвета глог а жито се зазелени.
Болести су прелазне ‐ ал', ех, да је мени
Да ми твоја лепота као болест пређе,
Хермија мила, сад бих разведрила веђе:
Да ти ухом примим глас, оком ока ти крој,
А језиком, грла твој тај милозвучни пој.
А ја бих теби, да је мој, цео свет дала,
Ал' Деметра бих само задржала:
Научи ме том погледу свом, имај срца,
Одај тајну, да Деметар и за мном грца.
ХЕРМИЈА. Ја га мрко гледам, а он ме
стално гања.
ХЕЛЕНА. О, дај осмеху мом од
мрштења твог знања!
ХЕРМ.: Ја њега грдњом, он љубављу мене.
ХЕЛЕНА. О, а мени молитва свака вене!
ХЕРМ.: И што га више мрзим, он ме више јури.
ХЕЛЕНА. Што га ја више волим, он се више диири.
ХЕРМИЈА. За његову лудост ја нисам крива.
ХЕЛЕНА. Ниси ти, већ лепота твоја жива!
О, кам' да је то моја кривица!
ХЕРМ.: Смири се. Не виде он више мога лица‐
С Лисандром бежим: док њега ја нисам срела
Атина ми је била рајска кућа, цела.
Ал' сад ми је срце тај ђаво такао,
Па ми рај претворио у пакао!
ЛИСАНДЕР. Хелена, открићу ти нашу тајну:
Кад сутра обноћ месец проспе бајну
Бисерну росу по влатима траве,
Огледајућ' у води сребро своје главе ‐
У тај згодни час за бекство још од давнине ‐
Решили смо да побегнемо из Атине.
ХЕРМИЈА. У оној шуми где смо нас две често
На крхком цвећу налазиле место
За наше девојачке исповести ‐
Мој Лисандер и ја ћемо се срести;
Да своје очи од Атине окренемо
И нове дружбе у туђини покренемо.
Сад збогом, другарице мила. Моли за нас.
Нека ти срећа да Деметра, твој спас.
Одржи реч, Лисандре. Бацимо вид на глад
До сутра у ноћ, док не одскочи Месец млад.
ЛИСАНДЕР. Дотле, Хермија!
(ХЕРМИЈА излази.)
ЛИСАНДЕР. Хелена, не дај се бризи!
Желим ти да Деметар за тобом пошизи ‐
Као ти за њим.
(ЛИСАНДЕР излази.)
ХЕЛЕНА. Мене срећа мине ‐
Иако сам по мишљењу целе Атине
Лепа као и она; тако мисли свако!
Ал' шта вреди кад Деметар не види тако?
И док ме његов превид страшно гризе,
Његове очи за њом стварно шизе,
А ја у њцму видим све врлине.
Љубав је та што злоће и руине
Претвара често у ваљане, својим током,
Јер љубав гледа срцем а не оком;
И баш зато Амора крилатог и лепог,
Сликају с крпом на очима, слепог.
И његова страст нема никакав суд;
С крилцима, без вида, он срља к'о луд.
Детиња му главица што се смеши,
Па када бира, он често погреши.
Дечаци се, од шале, куну криво,
А он је увек кривоклетник бив'о.
Мене је Деметар, к'о ветар градом
Заклетвама свим засипао радо,
Тврдећи жустро да припада мени само,
Док не срете Хермију лепу, тамо;
И кад му на мој тешки бол и јад,
Хермија топла загреја тај град,
Растопише се све заклетве чврсте. ‐
Умешаћу ја овде своје прсте:
О њеном бекству чуће он од мене,
Па ће у шуму за њом сигурно да крене. ‐
Ако ми за то каже сархо хвала,
Та награда ми неће бити мала:
Тако ће душа још више да ми пати,
Јер видећу га и сад ‐ и кад се врати.
(Излази ХЕЛЕНА.)

СЦЕНА ДРУГА

Атина. Соба у Дуњиној кући.

(Улазе тесар ДУЊА, столар ДУШИЦА,
ткач ВРАТИЛО, крпач мехова ФРУЛА,
крпач котлова ЊУШКА и
кројач ГЛАДНИЦА.)

ДУЊА. Је л' цело друштванце на гомили?
ВРАТИЛО. Најбоље би било да се сви прозо‐
вемо, чопоративно ‐ један по један, према
оном цедуљчету.
ДУЊА. Ево га то цедуљче с именима свих
оних баџа који се, кад прочешљаш Атину, ра‐
чуњају за подобне да изигравају у нашем
интер‐полудијуму пред војводом и војвотки‐
њом, на дан њи'ове свадбе увече.
ВРАТИЛО. Ал' пре свега, драги Петре Дуњо,
да нам кажете шта тај комад уопште третира;
па ондак иментујте глумце, и затим пређите
на ствар.
ДУЊА. Даклем, наш комад је Стравично жа‐
лосна комендија и прича о много грозној смрти
Пирама и Тизбе.
ВРАТИЛО. Много добра ствар, верујте ми,
кад вам ја кажем; а уз то и весела. А сад,
добри Петре Дуњо, прозовите ваше глумце пре‐
ма приложеном инвентару. Дедер, мајстори,
разбуцајте се мало. Таако.
ДУЊА. Нек' се свак јави кад га прозовем.
‐ Никола Вратило, ткач.
ВРАТИЛО. Овде! ‐ каж'те шта ја играм, па терај
даље.
ДУЊА. Ви, Никола Вратило, фингирате на спи‐
ску као Пирам.
ВРАТИЛО. А шта ти је тај Пирам? ‐ љубавник
или неки тиран?
ДУЊА. Љубавник, који се врло енгалантно
убија због ради љубави.
ВРАТИЛО. Па, ту ће, изгледа, прилично да се
цмиздри, ако се то лепо одигра. А гледаоци,
богами, нек' чувају очи, ако ја то будем
изиграв'о. Биће то бура од плача. Све ћу да их
растурим, у извесној мери. Додуше, мој прави
темпераменат је некако више за тиранина. Ја
би', лично, мог'о врло лепо д'играм Еркула, на
пример, ил' тако неку улогу у којој се све цепа
и кида на фронцле ‐ као, рецимо, ово:
Стене се тресу
У громовом бесу
На катанца ресу
И ћуза пуца;
А Фебов сјај
Шљашти низ крај
И цепа к'о змај
Судбу што грца!
То ти је, видиш, уздигнуто! ‐ А сад понови и
ресто. ‐ То ти је та Еркулова, тиранинова жица,
у мени. А љубавник ти је нешто ‐ више као
жалостивно и плачевно.
ДУЊА. Фрања Фрула, крпач мехова!
ФРУЛА. Овде сам, Петре Дуњо.
ДУЊА. Фруло, ви ћете морати д'узмете на
себе Тизбу.
ФРУЛА. Шта је то Тизба? Је л' то неки витез‐
луталица?
ДУЊА. Не, то је она госпођа коју Пирам
треба да воли.
ФРУЛА. Море, мани то ‐ немојте да ја играм
женску. Ево, већ ми и брада расте.
ДУЊА. Ма, исто ти се 'вата: ти ћеш, бре, њу
д'играш под маском и можеш д'утањиш гласом
кол'ко волеш.
ВРАТИЛО. Па, ако и ја могу да сакријем лице,
дајте мени д' играм ту Тизбу. Што да не?
Говорићу ја језиво танким гласом, ево: "Тиспи‐
ца, Тиспица! Ах, Пираме драги ‐ ја сам твоја
Мица‐Тиспица, госпођа твоја мила!"
ДУЊА. Не, не ‐ ти ћеш д'играш Пирама, а ти,
Фрула, Тизбу.
ВРАТИЛО. Важи, терај даље.
ДУЊА. Марко Гладница, кројач.
ГЛАДНИЦА. Ту сам, Петре Дуњо.
ДУЊА. Ти ћеш, Марко Гладнице, д'играш Тиз‐
бину мајку. Даље: ‐ Тома Њушка, мајстор за
шерпе‐лонце‐корита.
ЊУШКА. Овде ‐ Петре Дуњо!
ДУЊА. Ти ћеш д 'играш Пирамовог оца; а ја
ћу Тизбиног оца. Душица‐столар играће улогу
лава ‐ и тиме је, надам се, извршена подела
улога у комаду.
ДУШИЦА. Је л' улога лава преписана? Ако је‐
сте, дај ми је, молим те, јер ја тешко учим ‐
текстуално.
ДУЊА. То можеш и д' импровизираш, јер ту
има само да се риче.
ВРАТИЛО. Дајте мени д' играм лава. Ја ћу
тако лепо да ричем, да ће свакој публици срце
да заигра. Тако ћу да ричем, да ће војвода
рећи: "Нек' риче још мало, нек' риче још мало!"
ДУЊА. Мани, море ‐ кад би много рикао,
препао би војвоткињу и друге даме, па би
почеле да вриште; а то би било доста да нас све
обесе.
СВЛ Тачно! ‐ Све би нас обесили! ‐ Сваког живог
мајчиног глумца! ‐ Све до једног!
ВРАТИЛО. Слажем се, колеге; а кад би се
даме баш тол'ко препале да се распамете, он‐
дак им стварно не би остала друга дискреција
него да нас повешају. Ал' ја ћу свој глас тако
да агравирам, да ћу да вам ричем к'о голупче‐
сисанче ‐ рикаћу вам к'о славуј.
ДУЊА. Ти не можеш да играш ништа друго
сем Пирама; јер Пирам ти је човек милог лика,
наочит човек, онакав какав може да се виђа
у летњи дан до подне, бре; много привлачан
баџа ‐ господин човек. Даклем, нема ти
друге, мораш д'играш Пирама.
ВРАТИЛО. Добро, прихватам ролу, 'ајде. Је
ли, а с каквом би' брадом било најбоље да се
појавим ‐ мислим на дезен и нијансу.
ДУЊА. Па, с каквом 'оћеш.
ВРАТИЛО. Вала, даћу тај лик или са брадом
боје сламе или са наранџасто‐жутом брадом;
или, пак, са брадом гримизно црвеном, ах? Или,
с брадом префектне жуте боје к'о што је она
француска круна.
ДУЊА. Али од те француске "круне"‐вренге
некако опадну све длачице, па би' онда, бог‐
ме, мор'о д'играш чосав! ‐ Даклем, мајстори,
ту су вам улоге; и ја лепо молим, желим и
захтевам да их до сутра увече све набубате,
па да ми дођете у ону дворску шуму на две
миље изван града, по месечини. Тамо ћемо
одржати пробу; јер кад би се састали у граду,
сјатила би се око нас читава гомила, па би нам
прокужили намеру. А ја ћу у међувремену да
саставим попис реквизита, потребних за нашу
пре'ставу. Молим вас да ме нико не пређе.
ВРАТИЛО. Нема да бринеш ‐ сви ћемо доћи
тамо и има да пробамо сваку сцену и опсцено
и мушки. Запните добро и префектно научите
улоге. До виђења!
ДУЊА. Састанак код Војводиног храста.
ВРАТИЛО. Важи ‐ па џа или бу!
(СВИ излазе.)

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Шума у близини Атине.

(С једне стране улази ВИЛЕЊАК ‐ у
Шекспирово време дечак‐Вилењак,
а данас, обично, ВИЛА, девојка ‐
а с друге стране шумски даволак ПУК.)

ПУК Шта је душо прозрачна? Куда?
ВИЛА. Туда ‐ свуда:
Преко брда и долина,
Кроз шипражје и кроз трње,
Преко шума и планина
И кроз воду, ватру, грмље ‐
Свуда скитам и тумарам,
Брже него Луна шарам ‐
‐ Месец вити у орбити;
За краљицу вила радим,
Росни паркинг њојзи градим.
Јаглике су њена стража,
Оделца им к'о у пажа:
Попрскана златна чоја,
А туфнице рубин‐боја ‐
Сваком њуху, оку годи:
По вилинској то је моди. ‐
Па кад се тако шаролико носе,
Потражићу им свеже капи росе,
Да сваком цвету, да би боље чув'о,
Канем по један бисерчић у уво. ‐
Сад ћао, кловну што си се наврз'о!
Кидам, јер краљица ће доћи брзо
С вилама и вилењацима својим.
ПУК Ал'ја ту ради једног цинкарења стојим:
У овој шуми, ноћас, слави наш краљ ‐
Краљици реци да одскочи у даљ:
Оберон је на њу љут као рис
Сто му индијског дечка здипи, па клис!
Љубимца‐клинца узе за свог пажа.
Имала никад није духа дража;
Оберон љути малог би за себе ‐
Да с њим у пратњи по шумици гребе.
Ал' она малецког не да па не да,
Цвећем га кити позади и спреда.
И сад не мож' рећи да није греда:
Гдегод се сретну: у пољу, у гају,
Крај зденца, у шуми, звезданом сјају ‐
Оберон и она се посвађају;
Због свађе им виле немају мира,
Од страха беже у капице жира.
ВИЛА. Ил' ме око вара ил' си ти тај дух ‐
Злогласни шерет и враг за кога чух
И ког сви зову Пук ‐ Враголан Шумски;
Ниси ли ти онај фрајерчић друмски
Што цуре младе препада без стида,
У бућкала скаче и павлаку скида,
Па домаћици залуд набрекну све вене;
Понекад и пиво лишаваш пене,
Ил' лажном ватром скрећеш с правог пута
Путника ноћног да гадно залута,
Па му се у невољи смејеш слатко?
А ласкавцима што те зову глатко
"Ђаволак", "враголан", ил' "Цакани Пук"
Подмећеш леђа и одапихјеш лук?
Јеси л' ти тај?
ПУК Тај сам ‐ лично и персонално:
Угурсуз ведри што се ноћу шуња стално!
Ја Оберону кратим време штосом,
Па се он цери кад ја ждрепцу босом
Као ждребица‐јебица зањиштим уз бок; ‐
Понекад скочим у старкин воћни сок
У виду љуспе, па кад старка гуцне,
Зачас ми успе да ми она штуцне
И да јој пиће проспем низ висеће груди. ‐
‐ Кад нека мудра тетка преозбиљно гуди
И својом причом дави људе јадне ‐
Измакнем јој столицу, па на дупе падне:
"И‐ју!" ‐ врисне теткица и опсује сочно,
А свет заурла од провале смеха, бочно,
Церека се, бацака и истински плаче,
Вришти и пишти све јаче и јаче,
И свак се куне у тату и маму
Да није вид'о бољу чарламу.
Ал' кидај сада ‐ иде Оберон!
ВИЛА. Јој, и краљица моја! Ма, 'куд баш
сад и он?
(С једне стране улази ОБЕРОН, краљ
вила и вилењака, са својом пратњом; а с
друге стране ТИТАНИЈА, краљица,
са својом пратњом.)
ОБЕРОН. У зао час на овој месечини
Сретосмо се ми, Титанија горда!
ТИТАНИЈА. Гле, љубоморни Оберон!
Хајдемо, виле;
Заклела сам се да ћу га и од постеље
И од трпезе одбити.
ОБЕРОН. Чекај, беснуљо!
Зар ја нисам твој муж?
ТИТАНИЈА. Да, могао би бити,
Да сам ја твоја жена. Ал', на жалост, памтим
Кад си се из вилинског царства искрадао
И, у лику Корина, по читав дан
На фрули љубавне песмице свир'о
Заљубљеној Филиди. Зашто дође амо
Са најдаље међе Индије? О, свакако
Зато што се она Амазонка гиздава
У чизмицама, швалерка твоја и љубав
Ратничка, за Тезеја удаде сад;
Дошао си да јој брачну постељу
Посветиш ‐ на радост и весеље, и плодност.
ОБЕР.: Стиди се, Титанија, што ме тако пањкаш
И Хиполитом блатиш, а добро знаш
Да ја знам да ти волиш Тезеја!
Зар га ниси ти, оне светлуцаве ноћи,
Одмамила од Перигуне, коју је он
Уграбио тад? Зар га ниси ти навела
Да прекрши дату реч Егли бајној,
Па Аријадни, па Антиопи, ах?
ТИТАН.: То је твоја болесно љубоморна машта;
И од почетка Ивањскога лета
Никад се није десило, кад се нађемо ‐
Ил' на брегу, ил' у шуми, ил' на ливади,
Крај пошљунчаног зденца ил' потока,
У рогозини ил' на морском жалу
Да уз ветра звиждуке вртоглаво коло
Одиграмо, а да нам ти забаву нашу
Не поквариш том свађом својом клетом!
И баш су зато ветри, звиждећи нам залуд,
Извлачили из мора, к'о за пакост,
Маглуштине кужне, па се речице бедне
Уобразише тол'ко да пређоше
Корита своја; и зато је во
Узалуд натез'о јарам свој,
Орач је џабе зној пролив'о,
А зелени клас жита иструнуо
Пре но што виде брадицу младости своје.
На пољима под водом торови су празни
А вране гојазне од угинуле стоке.
Табле за "мице" у муљу, нису за игру,
А стазица сплет у раскошној трави
Не разазнаје се више, јер туда нико
И не пролази више да би их табао.
Нормалне зиме, ту је смртник жељан;
Ту ноћу нема песме, ни химни празничких.
И зато Месец што управија водом,
У свом бесу блед, влагом пуни ваздух
А тело људско костобољом од назеба.
Од поремећаја се овог изменише
Годишња доба, те тако седоглави мраз
Засипа свежи скут румене руже,
А стари Хијемс кити своје теме ледно
И косу ретку мирисним венчићем
Од пупољака летњих, као за поругу.
Пролеће, лето, плодоносна јесен
И зима љута размењују своје рухо,
А збуњени свет, по плодовима њиховим
Не може више да каже шта је ту чије.
Ал' невоље су те плод наше свађе,
Неслоге страшне: ми смо им и творци
И родитељи.
ОБЕРОН. Па онда ти поправи то!
Ти имаш ту моћ. Ал' што Титанији треба
Да Оберона свог мучи? Ја тражим само
Дечкића оног, да ми буде паж.
ТИТАНИЈА. Умири срце твоје. Ја ти тог дечкића
Ни за цело вилинско царство не бих дала.
Мати му је мом реду посвећена била
И често је ноћу крај мене ћућорила
Под миомирисним небом Индије:
На Нептуновом жалу седеле смо жутом,
Гледале како морем трговачки
Бродови плове, и од срца се смејале
Кад од блудног ветра затрудне једра
И зачас грдне добију стомаке;
А она је, лебдећи љупко, умела то
Да подражава ‐ и сама већ трудна
Са мојим малим пажом ‐ да по копну једри,
Скупљајући за мене тричарије разне,
И да се враћа, робом крцата.
Ал' како смртна беше, умрла је она
Кад је тог малог рађала; а њој за љубав
Дечкића њеног одгајам и нећу,
За њену љубав, од њега да се раздвајам.
ОБЕР.: Докле мислиш да у овој шуми останеш?
ТИТАНИЈА. Па, можда, док Тезеј венчање
не обави.
Ако сте, ти и твоји, вољни да играте
Са нама лепо и да раздраганост нашу
На месечини, посматрате мирно,
Пођите с нама; нећете ли тако ‐
Ви се клон'те нас, к'о што ћу се и ја
Склањати од вас.
ОБЕРОН. Дај ми тог дечкића,
Па ћу поћи с тобом.
ТИТАНИЈА. Не, ни за цело твоје
Царство вилењака! ‐ Хајдемо, виле!
Да нам спречи свађу ‐ нема те силе.
(Излазе ТИТАНИЈА и њена пратња.)
ОБЕРОН. Ма, иди ‐ куд си пошла. Ал' из
ове шуме
Изићи нећеш пре но што ми платиш
За ујед овај. ‐ Пук, мој племенити,
Овамо дођи. ‐ Ти се сећаш кад сам, оно,
На једном рту седео и слуш'о
Сирену морску како, јашући
На делфину, пева тако слатко и складно
Да јој је песма и бурно море стишала
А неке звезде нагнала да као луде
Из својих сфера искоче, само да чују
Песму рибе‐девојке?
ПУК Да, сећам се.
ОБЕРОН. Е, баш тог часа ја сам видео ‐
Сто ти ниси могао ‐ како измеђ'
Месеца хладног и земље, Купидон лети
Наоружан сав: мајсторски на нишан узе
Весталку једну дивну, на Западу
Устоличену, па тако одсечно
Љубавну своју стрелу одапе са лука
К'о да хоће сто тисућ' срца да прострели;
Ал' у то спазих где пламена стрела
Купидона млађаног зацврча у чедним
Зрацима влажног Месеца, па се угаси;
А узвишена свештеница оде даље,
Утонула у нељубавне мисли своје.
Ја, затим, гледах где ће стрела пасти:
И она паде на један западни цветак
Сто је дотле био бео као снег,
А сад, од ране љубавне, потамне
Напола; тај цвет се зове "дан‐и‐ноћ",
А девојке га зову "љубичица".
Донеси ми тај цвет ‐ једном ти га показах:
Кад му канеш сок на женске ил' мушке
Очне капке уснуле, свако ће тад
Полудети за првим живим створом
Кога угледа када санак прође.
Биљку ми ту донеси, али да се вратиш
Пре него што кит може миљу да преплива.
ПУК За четрдесет минута опасаћу ја
Земљину лопту целу!
ОБЕРОН. Цим добијем тај сок
Мотрићу на Титанију кад заспи ‐
И њиме ћу јој очи пошкропити.
Па кад се пробуди и угледа било шта ‐
Медведа, лава, вука или бика
Ил' мајмуна дрског што се у свашта петља ‐
Прогањаће она то, заћорена лудо!
Али пре но што јој скинем те чини ‐
А ја то могу другом једном травком ‐
Навешћу ја њу да ми преда пажа.
Ал' ко то иде? ‐ Пошто сам невидљив,
Баш ћу мало да прислушнем разговор.
(Улази ДЕМЕТАР, аза њим ХЕЛЕНА.)
ДЕМЕТАР. Не волим те и немој да ме јуриш.
Ух, где су сад Лисандер и Хермија лепа?
Једно од њих двоје ја бих убио,
А оно друго мене убија.
Кажеш да се у овој шуми крију;
Ал' чим у ту шуму склизнух, ја умно шизнух!‐
Јер нисам кадар да нађем Хермију своју!
Одлази, кидај! Немој више да ме пратиш!
ХЕЛЕНА. Ох, како ме лепо привлачиш себи,
Магнету мој окрутни! Али то што вучеш
За собом, није гвожђе: срце ми је верно
К'о челик, знај! Одбаци своју привлачну моћ,
Па ни ја нећу имати пратилачку моћ.
ДЕМЕТАР. Је л' те мамим ја? Је л' с
тобом лепо говорим?
И зар ти нисам јасно и часно рекао
Да те не волим и да никад нећу
Моћи да те волим?
ХЕЛЕНА. О, баш те зато
Још више љубим! Пудлица сам твоја;
И што ме више тучеш, Деметре,
Ја ти се више умиљавам; и поступај
Са мном к'о с кучетом: ритни ме ногом,
Презири, туци, терај; ал' само ми
Допусти, безвредној овако, да те пратим.
Зар могу ниже ‐ ал' за мене узвишено ‐
Место да тражим у срдашцу твоме
Него да са мном поступаш к'о с псетом?
ДЕМЕТАР. Не кушај много мржњу
духа мога;
Јер мука ми је кад те видим само.
ХЕЛЕНА. А мени је мука кад те не видим.
ДЕМЕТАР. Ти своју чедност у сумњу доводиш
Кад напушташ град и себе предајеш
У руке типа који те не воли;
И тако онај свој вредни девојачки цвет
Препушташ просто случајности ноћи
И саветима лошим што их дају
Оваква пуста места.
ХЕЛЕНА. Мене чува
Врлина твоја. Кад ти ноћу видим лице
Мени сване дан. Зато ми се чини
Да ноћ мрачна не влада око мене;
Па ми ни ова шума не изгледа пуста,
Јер за мене је цео свет тамо где си ти.
И како, онда, рећи да сам сама,
Кад мене овде гледа цео свет?
ДЕМЕТАР. Јао, побећи ћу од тебе у жбуње
И оставићу те дивљим зверима!
ХЕЛ.: Ни најдивљија звер није тако бездушна.
Бежи, кад хоћеш. Изврће се прича:
Аполон бежи, Дафне преузима хајку;
Голубица сад прогони јастреба,
А нежна срна јури да улови тигра ‐
Залудна је та журба кад страх гони
А храброст бежи.
ДЕМЕТАР. Ко те нешто пита?
Пусти ме да идем; ал' ако пођеш за мном
Немој да мислиш да у овој шуми
Нећу да ти урадим нешто гадно!
ХЕЛ.: Па ти мени у храму, у граду, у пољу
Гадости чиниш. О, фуј, фуј Деметре!
Увреде твоје про'сто блате мој пол.
Нисмо ми, жене, к'о мушки: за љубав у бој!
За удварање је ваше саздан женски сој.
(Излази ДЕМЕТАР.)
ХЕЛЕНА. За тобом идем да рај направим
од пакла,
Кад ме љубљена рука буде смртно такла.
(ХЕЛЕНА излази за њим.)
(Појави се ОБЕРОН, поново
постаје "видљив".)
ОБЕРОН. Срећан пут, нимфо! И знај да
чак ни надомак
Ове шуме нећете стићи, а тај момак
Тебе ће да јури и да ти љубав проси.
(ПУК се враћа.)
Пук! Ћао! Донесе ли што си обећао?
Где ти је цвет?
ПУК Ево га!
ОБЕРОН. Дај ми га, молим те.
Знам једно цветно, мирисно брдашце
Где расте орлов ноктић, мајчино срдашце,
Под балдахином бајних дивљих ружа ‐
Е, ту се ноћу Титанија пружа
Да мало дремне и одмори главу
Уљуљкана песмом у њену славу;
Ту змија скида кошуљицу своју ‐
Оделце, таман по вилинском кроју.
У очи ћу да јој канем цветни сок
И с њим грозну машту у мисли јој ток.
И ти сад узми мало овог сока,
Процуњај шумом у два‐три скока,
Пронађи момка кога сада јури
Атинска лепа цура, па и њему сјури
Коју кап у очи. Ал' добро пази
Да при буђењу он прво њу спази.
По атинском оделу познаћеш га лако.
Али цео штос да изведеш тако
Да баџа за њом тотално пошизи
И буде још луђи од ње. ‐ У твојој бризи:
Налог мој да се пре петлова првих
Овамо вратиш!
ПУК О, никад се ја не дрвих,
Краљу мој! Радња неће бити дуга:
Брзо ће то ваш верни слуга!
(Излазе ОБЕРОН и ПУК.)

СЦЕНА ДРУГА

Други део шуме.

(Улази ТИТАНИЈА са својом пратњом.)

ТИТАН.: Сад хај'те ‐ коло, уз вилинску песму; А после два‐три часка, једна група вила Да вади црвиће из пупољака ружа; Друга у бој са мишевима слепим, Из којег ми донес'те њина кожна крилца За јакне мојих кепец‐вилењака; А трећа да ми тера ону сову Што сву ноћ хучи и крешти, па плаши Духове наше нежне. ‐ Сад ме песмом, прво, Успавајте ви, па онда на посао сви, И пустите ме да почивам мирно. (ВИЛЕ певају.) ПРВА ВИЛА. Змије‐шарке и јежеви, Даждевњаци сваке врсте Нека одмах беже сви ‐ Од краљице даље прсте! ХОР ВИЛА. Славуј‐'тицо песму гаји, Успаванку буји‐баји, Буји‐баји, буји‐баји, буји‐баји Па после затаји: Буди фини, Скидај чини И злураду сваку моћ. Нек' мирно спава ‐ лаку ноћ! ПРВА ВИЛА. Дугоноги не сме паук Своју мрежу ту да преде, Јер имаће страшан наук К'о бубица што саг греде! Далеко била свака вила Од краљице вила! ХОР ВИЛА. Славуј‐'тицо песму гаји Успаванку буји‐баји, Буји‐баји, буји‐баји, буји‐баји, Па после затаји: Буди фини, Скидај чини И злураду сваку моћ. ‐ Мирно спавај ‐ лаку ноћ. (ТИТАНИЈА заспи.) ДР. ВИЛА..Хајд'мо! Она спава. Ноћје глува. Нек' остане једна да је чува! (Излазе ВИЛЕ.) (Улази ОБЕРОН.Он исцеди цвет на ТИТАНИЈИНЕ очне капке.) ОБЕРОН. Што угледаш кад с' пробудиш, Да за тиме и полудиш, Око тога да се трудиш: Био медвед, мачор, бик, Да му волиш драги лик; Био вепар чекињаст, Да га љубиш све у сласт. Нек' ти санка пукне кора Тек кад чујеш грозног створа! (Излази ОБЕРОН.) (Улазе ЛИСАНДЕР и ХЕРМИЈА.) ЛИСАНДЕР. Залутасмо у шуми овој, мила. А тебе грозан умор свлад'о; И је л' да би идеја боља била Да овде сачекамо јутро младо? ХЕРМИЈА. Слажем се с тобом, Лисандре мој. Ја ћу ту, а ти потражи лежај свпј. ЛИСАН.: Па, боље да нам исти бусен прими тела: Јер ми смо једно, мила ‐ истина је цела. ХЕРМ.: Немој, за моју љубав, драги Лиско, Да поред мене лежеш тако блиско. ЛИСАН.: Ох, схвати срж и кости моје невиности! Смисао је у узајамној оданости: Пошто је срце моје везано за твоје, Тад два срца у једно могу да се споје. Душа је моја с твојом уплетена Заклетвом истом; значи ‐ једна, исплетена Истином једном. Зато, Хермија, допусти Да се на овај исти бусен густи Лисандер спусти поред тебе ‐ важи? ‐ Ал' спуштање без спуштања и лажи. ХЕРМИЈА. Баш су слатке твоје загонетке, јој! Проклела бих уљудност и понос свој Кад бих рекла да мој Лисандер лаже. Ал' у име финоће и љубави драже, Племенити мој, нек' дистанце важе, Тако ти свега! Одвајање такво, вредно, Приличи добром момку и девојци чедној ‐ Подаље, и лаку ноћ души твојој медној; Воли ме до смрти, и чувај образ дамин! ЛИСАНДЕР. На молитву ти љупку кажем само ‐ амин! До смрти, до смрти ћу те волети; драга! А кад те изневерим, нек' идем до врага. Ево, овде ћу лећи. (Легне мало даље од ње.) Нек' ти је ноћ лака! ХЕРМ.: Још лакшу теби жели моја мис'о свака! (Обоје заспе.) (Улази ПУК.) ПУК Прођох шуму, прођох свуда, Ал' младића ниоткуда ‐ Тога момка из Атине Коме треба ја да линем Две‐три капи овог сока, Да пошизи од урока. Ноћ је глува сад зацело ‐ Ал' гле: атинско одело! То је тај за ког рече шеф Да му цура није ћеф, Да је мрзи ‐ гле: и она Спава тамо! Не крај слона Него сама на том тлу ‐ Не сме, јадна, прићи злу. Ал' чек', барабо, да ти ја Сад покажем шта мађија... (Исцеди ЛИСАНДРУ сок из цвета у очи.) ... Ова може! Кад се тргнеш Да у љубав ти се вргнеш! А чим одем, ђипи, слону! Ја сад хитам Оберону. (ПУК изаде.) (Трчећи улазе ДЕМЕТАР и ХЕЛЕНА.) ХЕЛЕНА. Убиј ме, мили Деметре, ал' стани! ДЕМЕТАР. Не јури ме! Бежи! Ил' стој по страни. ХЕЛ.: У мраку ме остављаш саму? Немој тако! ДЕМ.: Ја одох ‐ нек' се сам сналази свако. (Он изиде.) ХЕЛЕНА. Ох, цркох од ове јурњаве луде. Што више молим, мање услишена будем. А Хермија је срећна гдегод крочи Јер има сјајне и привлачне очи. Да л' су од суза њене очи сјајне? ‐ Не! Како би тек моје, онда, биле бајне! Ах, не, не ‐ ја сам као права мечка ружна, Од лица ми, у страху, и звер бежи, тужна И зато није баш никакво чудо Што Деметар од мене бежи лудо, Као од змаја. Које ме то стакло грешно Надари да свој лик с њеним поредим смешно? Ал' ко је ово? Лисандер на тлу? Да л' спава Ил' је мртав? Не, нема рана, цела глава ‐ Лисандре, устај, ако си жив ‐ хајд! Молим те! ЛИСАНД. (пробуди се): И у ватру, јер волим те! О, прозирна Хелена ‐ природа‐магија Чини да ти сад срце кроз груди видим ја! Деметар, где је? Тај скот што се у све пача У фасу ће да скикне од мог мача! ХЕЛЕНА. О, не говори тако, ћути, груби! Зар да страда зато што Хермију ти љуби? Хермија тебе воли, срећан буди. ЛИСАН.: С Хермијом срећан? Од кајања лудим Што са њом траћих време, па се чуду чудим! Према теби ме, Хела, љубав зблану. И ко за голубицу не би дао врану? Мени здрав разум испред воље гура, Разум ми каже: ти си боља цура! За зрење сваке воћке постоји сезона ‐ Па тако и ја, најзад, дозрех до резона. И како сам ја сада на врхунцу ума, Жељама мојим влада памет‐кума, И води ме очима твојим бајним ‐ Љубавној књизи са причама сјајним. ХЕЛ.: Зар сам за подсмех ја рођена, тужна? Зашто баш мени та поруга ружна? Зар није доста, о, човече млади, Све оно што Деметар са мном ради ‐ То, што ме увек гледа мрко, к'о враг, Него ми души фали и твог ругања траг? О, Боже, ти ме вређаш и срце ми параш Кад ми се тако презриво удвараш. Збогом остај. Ал' морам рећи да је штета Што залуд сматрах да си из фмијег света. О, зар жену што једном мушкарцу не вреди, Овако грубо други да повреди! (Излази.) ЛИСАН.: Хермију не виде. ‐ Аха! Дубоко дише. Само ти пајки, и не прилази ми више. Јер, као што нам стомак мира нема Кад се преједемо шећерлема, Ил' к'о што се јереси понајвише гади Баш онај распоп кога јерес "ради", Тако се и ја тебе гадим, крива веро И слаткишу мој, јер сам много ждер'о. ‐ А сад упри сву своју љубав, моћ и снагу, Па, к'о витез њен, да Хелену служиш драгу! (Излази.) ХЕРМИЈА (пробуди се). Јој, помоћ! Лисандре! Спаси ме од те змије! Ево је овде ‐ у недрима ми се крије! ‐ Ох, тешко мени! Страшнога ли сна! О, Лисандре, гле, од страха дршћем сва! Пих, сањах да ме змија за срце уједа, А ‐ као ‐ ти, мој драган, смешка се и гледа Ужас тај. ‐ Чуј, Лисандре! Нема га. О, Боже! Зар ме не чује? Зар то бити може? Одговори ми, ако сам ти мила, Да се не бих сад онесвестила Од овог страха! Нећеш? ‐ Ни трага ни гласа. Ил' ћу у смрт ‐ ил' ћу те наћи овог часа! (Излази.)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Шума.

(Улазе простаци: ДУЊА, ДУШИЦА, ВРАТИЛО, ФРУЛА, ЊУШКА и ГЛАДНИЦА.)

(Краљица ТИТАНИЈА лежи негде по страни.)

ВРАТИЛО. Јесмо ли сви ту? ДУЊА. Сви до последњег; даклем, ово је место много добро и подобно за нашу пробу. Овај зелени пропланак има да нам буде по‐ зорница, ово глогово жбуње гардероба, а ми ћемо комад д'играмо баш онако како ћемо да га изводимо пред војводом. ВРАТИЛО. Петре Дуњо! ‐ ДУЊА. Шта би изволео, друже Вратило? ВРАТИЛО. У овој комендији о Пираму и Тизби има неки' ствари које никако неће да се до‐ падну публики. Прво и прво, Пирам мора да тргне мач и да се пробурази ‐ што госпође уопште неће моћи да поднесу. Шта ви кажете на то? ЊУШКА. Богме, много језива ствар. ГЛАДНИЦА. Како год обрнеш, ја мислим да ћемо то убијање морати д'изоставимо. ВРАТИЛО. Ни говора! Ја знам како то може да се изведе. Напишите ви мени, лепо, један пролог у коме ће, онако, округло‐па‐на‐ћоше, да се каже да је наше баратање мачевима безопасно и да се Пирам у ствари не убија одистински; а да би ствар деловала још убедљи‐ вије, да им се саопшти и то да ја, Пирам, нисам Пирам, него ткач Вратило. То ће да их курталише сваког страха. ДУЊА. Важи, имаћемо такав пролог ‐ има да буде написан у осмерцу и шестерцу. ВРАТИЛО. Не, додај му још два, па нек' буде у осмерцу и осмерцу. ЊУСКА. А шта ако лав престрави госпође? ГЛАДН.: Море, и ја се тога плашим, часна реч. ВРАТИЛО. Мајстори, дедер да ми заједнички прорадимо то питање, јер ‐ сачувај боже ‐ уво‐ ђење лава међу госпође може да буде мно‐ го стравична појава; а познато је да од лава нема страшније дивље птице‐грабљивице; зато и ту морамо да будемо јако деликатесни. ЊУШКА. Па, да кажемо у неком другом прологу да тај лав није лав? ВРАТИЛО. Јок, боље да се и он помене по имену и презимену, а да му се пола лица види кроз лављу гушу; и он сам мора нешто да каже кроз ту рупу, да направи један снажан про‐ зоришни дефекат, као, на пример: "Драге даме" или "Лепе госпође ‐ допустите ми да вам..." или "Замолио бих вас да се не укењ‐ овај ‐ не плашите од мене и да не дршћете од страха. Дајем живот за вас: ако ви само помислите да сам ја дош'о 'вамо као лав, ја ћу се гадно провести. Не. Нисам ја од те феле, него човек к'о и сви други људи" ‐ и одма' затим нека каже како сезове, тојест' да поштено открије публики да је он Душица‐столар. ДУЊА. Добро, биће тако. Ал' ту су вам још две тешко изводљиве ствари; што ће рећи, уво‐ ђење месечине у собу ‐ јер, сами знате, да Пирам и Тизба имају рандеву на месечини. ДУШИЦА. А да л' ће те ноћи, за нашу пре'ставу, уопште да буде месечине, ах? ВРАТИЛО. Календар! ‐ дајте један календар! ‐ Завири у тај годишњак и потражи месечину, нађи месечину! (Улази ПУК и, скривен, посматра МАЈСТОРЕ.) ДУЊА. Ево! ‐ да ‐ те ноћи сија месец! ВРАТИЛО. Па онда лепо можемо да оставимо отворено једно крило на прозору дворане у којој играмо, те ће тако месец моћи да сија кроз тај отвор. ДУЊА. Да; а може и да се неко појави у виду легендарног бића са Месеца ‐ са жбуњићем трња на глави и с фењером у руци, па да отво‐ рено каже да је дош'о да дисфигурира или пре'стави Месечеву персону. Шта ту ваздан. А онда има још једна ствар. Обавезно нам треба један преградни зид у дворани; јер, к'о што прича каже, Пирам и Тизба су водили тиху конверзацију кроз једну пукотину у зиду. ДУСИЦА. Како ћеш, бре, читав зид д'унесеш у салу?! Немогуће! Ста ти мислиш, Вратило? ВРАТИЛО. Па, неко ће од нас морати да игра и тај зид; а да би сигнализир'о зид, мораће да има на себи мало малтера и креча, и понеку грубо обрађену површину; и онда може овако да држи прсте, па нек' Пирам и Тизба кроз ту пукотину шапућу до миле воље. ДУЊА. Ако може тако, онда је све у реду. ‐ А сад, хајд' мајчини синови, поседајте сви у круг, па да пробамо улоге. Пираме, ви почи‐ њете. Кад изговорите оно што има да кажете, ући ћете у онај шипраг тамо; а за њим свак по реду и према свом шлагворту. (Појављује се ПУК, али га нико на сцени не види.) ПУК Какви се, ово, дроњави простаци Шепуре овде, близу постеље Краљице вила? Шта? Спремају комад? Е, бићу им гледалац, а можда и глумац, Ако нађем повода. ДУЊА. Говори, Пираме! ‐ Иступи, Тизба! ВРАТИЛО (као Пирам). О, Тизба, твој дах воња бајно к'о смрдљевак ‐ ДУЊА. Дурђевак! ‐ Дурђевак! ВРАТИЛО. К'о ђурђевак воња ти дах, најдража Тизба. Ал' к'о да нешто шушну ‐ чуј, неч'ји глас! Причекај ме мало ‐ враћам се за час. (Излази.) ПУК Јој, страшан Пирам! Забављаће нас. ФРУЛА. Је л' сад ја требам да говорим, ах? ДУЊА. Па, нарафски; ви морате да укапирате да он излази само да ждракне шта му то само шушка, и да ће јопет да се врати. ФРУЛА (као Тизба). О, Пираме светли, што си к'о љиљан бео, Па румен к'о руиа на узвишеном спрату, Жесток си ти момак и љубак драгуљ, цео, А по верности сличан неуморном ату ‐ Цекаћу те код гроба, где је Кретен свео ‐ ДУЊА. "Креон" свео ‐ Креон, а не кретен, човече! ‐ Али то не треба још да кажете; ви то одговарате Пираму. А ви заспали, па говорите целу своју ролу ‐ и реплике и шлагворте ‐ све одједанпут. Пираме, улази ‐ прош'о ти шлагворт; а он гласи, "неуморном ату". ФРУЛА. Ааах ‐ тако! (Као Тизба.) А по верности сличан неуморном ату. (Улазе ПУК и ВРАТИЛО са магарећом главом.) ВРАТИЛО (као Пирам). Ако сам ти леп, Тизбо лепа, бићу само твој. ДУЊА. Јао, ужас! Страшне чини! Нас гоне вампири! ‐ помолимо се, мајстори! Бежимо, мајстори! У помоћ! (Бежећи излазе ДУЊА, ДУШИЦА, ФРУЛА, ЊУШКА и ГЛАДНИЦА.) ПУК Хеј ‐ да знате, витлаћу вас, вала, свуда‐ Кроз рит, жбуње, трње, баре ‐ са свих страна, У лику јарца, мечке и безглавих чуда, Бићу час џукац, час фатаморгана, Гроктаћу к'о вепар, лајаћу к'о пас, Рзаћу к'о коњ и плашићу вас сваки час! ВРАТИЛО. Зашто су побегли? Баш није лепо од њих што ме плаше. (Улази ЊУШКА.) ЊУШКА. Јаој, Вратило ‐ колико сте се ви изменили! Шта ја то видим на вама? ВРАТИЛО. А шта то па видите? Видите своју сопствену магарећу главу. (Излази ЊУШКА.) (Улази ДУЊА.) ДУЊА. Бог те спас'о, Вратило! Бог те спас'о, јер ти си се сав транс‐изобличио! (Излази.) ВРАТИЛО. Ма, видим ја њи'ов мангуплук. Хтели би да ме намагарче и да ме уплаше, да могу; ал'ја нећу ни да мрднем с овог места, па нек' раде штогод 'оће. Шеткаћу се горе‐доле и певаћу, баш да виде да се нисам укењао од страха. (Пева.) Јој, што волем сваку 'тицу Која има кљунић жут, Волем сојку, ластавицу, Рајску птицу и њен кут. ТИТАНИЈА (будећи се). Ох, какав ме то анђео сад буди И са моје цветне постеље диже? ВРАТИЛО (пева). Волем шеву ‐ песму, буку, Кукавицу, њену ћуд ‐ Што рогоњи пева "ку‐ку!" А он се прави луд ‐ ‐ јер, стварно, ко би се ту натез'о с једном тако шашавом птицом? И ко би, уопште, једну птицу утерив'о у лаж, па не знам кол'ко пута да му прича ту "куку"‐бруку? ТИТАН.: О, блага душо смртна, још ми певај! Ухо ми јако воли твог гласа звук. Око ми опчињено твојим ликом И обликом, а све врлине твоје И духа ти и тела ‐ о, истина цела! ‐ Гоне ме да на први поглед гласно И јасно кажем да те љубим страсно! ВРАТИЛО. Богме, ја би' рек'о, госпођо, да за то немате баш много разлога; додуше, мо‐ же се рећи и то, да ‐ данаске ‐ разлог и љубав нису у неком нарочитом складу. А штета је тим већа што неке честите комшије неће да их спанђају. Ама, умем ја и да боцнем, кад затреба. ТИТАН.: Ох, па ти си и мудар колико си и леп! ВРАТИЛО. Ма, какви мудар. Кад би' ја знао како да се извучем из ове шуме, био би' ја мудар баш онол'ко кол'ко ми треба. ТИТАНИЈА. Да пожелео ниси то никада више! Излаз из ове шуме за тебе се брише. Нисам ја ситна шумска вила, бато. Царство ми зари вечно летње злато. Ја тебе волим ‐ зато са мном ходи. Служиће те виле; а у дубокој води Скупљаће за тебе камење драго И певаће ти кад на цвећу усниш благо. Земљине теже ја ћу да те лишим, Да се као дух нађеш у сферама вишим И бестелесан будеш као дечак. (Викне.) ‐ Слачица, Мољац, Паучина, Грашак! ‐ Дођите амо! (Улазе четири виле: ГРАШКОВ ЦВЕТ, ПАУЧИНА, МОЉАЦ и СЛАЧИЦА.) ГРАШАК. Ту сам. ПАУЧИНА. Ија. МОЉАЦ. Ија. СЛАЧИЦА. Ија. СВИ. Заповедај, краљице наша! ТИТ.: Љубазне да сте према господину овом: И где он оком, ту ви скоком. Храните га воћем и воћним соком: Пурпурним грожђем, смоквом зеленом, Купином црном, кајсијом руменом. Медено саће пчелама крадите, Из кошница им восак вадите, Па му од њега свеће градите ‐ На кресању свитаца палите их ноћу ‐ Да мом драгом уз постељу светле ‐ то хоћу! А лептиру шареном почупајте крила, Па нек' га том лепезом хлади вила И отклања му с лица месечину влажну. Примите к знању ту наредбу важну, И одсад хај'те, па му се клањајте! ГРАШАК. Здраво да си, смртниче драги! ПАУЧИНА. Здраво! МОЉАЦ. Здраво! СЛАЧИЦА. Здраво! ВРАТИЛО. Извин'те ме, молим фино, а како се ваша милост зове? ПАУЧИНА. Паучина. ВРАТИЛО (уз повремено њакање). И‐њао, баш би' желео да се с вама мало боље упознам, драга мајсторице Паучино; јер ако посечем прст, био бих тол'ко слободан да вас употребим као завој. ‐ А ваше име, честити господине? ГРАШАК Грашков цвет. ВРАТИЛО. О! Препоручите ме својој госпођи‐ мами Махуни и свом господину‐тати Зрну Грашка. И с вама бих, драги мајстор‐Грале, желео да се боље упознам. ‐ А ваше име, пле‐ менита госпођице, ако смем да питам? СЛАЧИЦА. Слачица. ВРАТИЛО. И‐њао, драга мајсторице Слачице, позната ми је ваша стрпљивост! Они подли и сурови бифтеци прогутали су многе даме из ваше куће. А и мени је, верујте, ваша родбина често изазивала сузе на очи. И с вама бих желео да се поближе упознам. ‐ И‐ња! ТИТ.: Водите га сад у сеницу моју, скоком. Месец већ гледа својим водњикавим оком; А кад он сузи, онда сваки цветић мали За неком одузетом невиношћу жали. ВРАТИЛО. И‐ња! ‐ И‐ња! ТИТАНИЈА. Завеж'те језик мојој љубави, Па с њиме тихо у вењак убави. (Излазе ТИТАНИЈА, ВРАТИЛО и МАЛЕ ВИЛЕ.)

СЦЕНА ДРУГА

Други део шуме.

(Улази ОБЕРОН, краљ вила и вилењака.)

ОБЕРОН. Баш ме занима да л' се Титанија
Пробудила и шта је прво угледала,
Јер морала се у то лудо заљубити.
Ал' ево мог гласникаи
(Улази ПУК.)
Ах? Шта има ново,
Душе љути? Како иде ноћас у овој
Сабласној шуми? Да л' шкрипи ил' клизи?
ПУК Краљица моја за наказом шизи! ‐
Док пајкила је она слатким сном
У скровишту посвећеном свом,
Гомила једна гологузих простачина
Што им је занатске радње дала Атина,
Дође тамо на пробу једне драме,
Коју бубају за дан свадбе саме
Тезеја кнеза. ‐ И главни блесоња
Из те групе будала и репоња ‐
Онај што игра Пирама ‐ смешни враг,
Напусти сцену и оде у шипраг.
А ја искористим ту згоду праву,
Па му на ћупу ставим магарећу главу.
И кад је опет мор'о да се јави Тизби,
Он вам сад к'о магарац из шипрага изби! ‐
Јој, кад га угледаше његови пајташи ‐
К'о чавке кад се ловац пушке маши
Ил' као дивље гуске када пушка плане ‐
Разбежаше се лудо на све стране:
Ја почнем да трупкам: један се уклипио
И виче "Убиство!", други, опет, ђипио,
Па чак према Атини кука за спас,
Падају један преко другог и губе глас,
Бауљају у страху, не знају за себе;
А кад шибље и трње поче да их гребе ‐
Јер трње им је одећу кидало
А шибље капе с глава скидало ‐
Помислише да их у том белају
И мртве ствари сада нападају ‐
Јер велике су очи у страха;
И тако отерах ја њих без даха:
Преиначени Пирам слатки оста.
У то се Титанија прену, спази госта ‐
Ту другу муву од мог јединог ударца ‐
И напрасно се заљуби у магарца.
ОБЕР.:То испаде боље но што сам очекив'о!‐
Да л' си и Атињанину очи залив'о
Љубавним соком оним што сам ти га дао?
ПУК Него шта! Док је спав'о, на баџу
сам пао.
Крај њега пајки она цура млада,
Па кад је види, страст ће да га свлада.
(Улазе ДЕМЕТАР и ХЕРМИЈА.)
ОБЕР.: Ах, ево Атињанина тог ‐ дођи 'вамо.
ПУК Ал' није то он, већ девојка само!
ДЕМЕТ.: О, што ме грдиш, кад те волим тако?
На душмана се брецај ти овако!
ХЕРМИЈА. Сад грдим само, ал'ја знам и горе‐
И да те кунем могу, ти сумњиви створе.
Ако си ми Лисандра у сну погубио,
Боље да си, већ крвав, и мене убио.
Ни сунце није верно дану к'о он мени.
И зар да се он толико промени
Па да ми кидне док ја спавам слатко?
Пре бих поверовала, тужна, глатко
Да ће земља кроз средиште да се пробуши
И да ће кроз ту рупу Месец да се сруши
На другу страну, да засмета своме роду ‐
Сунцу у подне, на том Антиподу!
Убица његов несумњиво ти си:
На лицу ти стравичан израз виси!
ДЕМ.: Леш је такав. Ал' ни ја не изгледам боље,
Јер окрутност ме твоја баш стравично коље.
А теби, мом убици, очи ведре, бајне,
К'о оне звезде блиставе и сјајне.
ХЕРМИЈА. О, шта је с мојим Лисандром?
Реци где је, где?
О, нађи ми га, дај ми га, добри Деметре!
ДЕМЕТ. ре бих његов леш својим псима дао.
ХЕРМИЈА. Одлази, псето! ‐ кад си тако зао.
Стрпљење, ето, губим девојачко своје.
Реци, је л' га ти пресече надвоје?
О, ако јеси, ниси више биће људско!
Истину кажи: да л' си смео дрско
Будног у очи да погледаш
И да се с њиме јуначки огледаш?
Ил' си га мучки смак'о, без гласа,
Док је спав'о чедно? Е, баш си даса!
Ни гујин дупли језик никад није био
Дволичнији од твога, грозна змијо!
ДЕМЕТ.: Ти траћиш свој гнев на погрешан зев.
За његову смрт не криви мога мача сев.
Лисандер није мртав, кол'ко ја знам.
ХЕРМ.: Онда реци да му још гори живота плам!
ДЕМЕТАР. А шта ћеш лепо да ми за то даш?
ХЕРМИЈА. Да ме никад више не видиш, да знаш!
И зато сад напуштам твоје друштво ‐
Па био он жив или мртав, уштво!
(Излази.)
ДЕМЕТ.: Сад нема смисла да је јурим љуту.
Остаћу још мало у овом куту. ‐
Тешка туга бива само још тежа,
Кад банкрот‐санку за дуг фали лова свежа;
Зато ћу санак овде причекати мало:
До нове ми је рате, богме, ипак стало.
(Он легне и заспи.)
ОБЕРОН. Шта уради?! Па ти тај сок источи
У нечије већ заљубљене очи!
Грешећл тако, ти си својом лудом главом
Пустио кривог а љубав одуз'о правом.
ПУК Такав је удес ‐ један веран, љуби живо,
А милиони других заклињу се криво.
ОБЕР.: У једном трену претражи шуму зелену
И нађи ту цуру ‐ Атињанку Хелену!
Од љубави је болна и сва бледа,
Уздише, плаче и јадно изгледа.
Обманом неком доведи је мени амо;
Дотле ћемо сок и ја чини да му дамо.
ПУК Идем, идем ‐ и гледај свога Пука: ‐
Хитам к'о стрела с татарскога лука!
(Оде ПУК.)
ОБЕРОН. Ноћни цвете, слушај мене!
Кани лако да не трене.
Од чини му прави мрене...
(Он цеди цвет на ДЕМЕТРОВЕ очи.)
... Сад су пуне сока зене.
Кад се младић из сна прене
И угледа очи њене,
Нек' заћорен за њом крене,
Нек' му срце за њом вене!
(Улази ПУК.)
ПУК. Шефе банде вилене,
Ево оне Хелене;
И младић је онај с њом
Ком направих џумбус, лом,
Па сад кука да му да
Своје срце цура та. ‐
Да гледамо овај шоу
Како цврче на решоу
Свога шиза смртни људи?
Јој, како су они луди!
ОБЕРОН. У страну стани. Бука ће им громка
Пробудити овог Деметра, момка.
ПУК Премијера без репризе:
Двојица за једном шизе!
Дармар, збрка, перје, фурда ‐
Ништа, Шефе, без апсурда!
(Улазе ЛИСАНДЕР и ХЕЛЕНА.)
ЛИС.: Зашто мислиш да ми је удварање спрдња?
Спрдњу и поругу никад не прате сузе.
Плакање моје најбоља је тврдња
Да душу моју неповратно узе!
И да знаш само кол'ко ме то ждере
Што ми у сузи не видиш знак вере!
ХЕЛ.: Далеко си ти дотер'о у лукавству свом.
Кадгод се вера вером убија
Онда је то врашки свети рат и лом.
Заклетву твоју доби и Хермија!
Кад заклетве те ставиш на два таса ваге,
Обе су оне лаке и нема преваге.
ЛИС.: Њој сам се клео у нервном растројству.
ХЕЛЕНА. И кад је нећеш у истом си својству.
ЛИСАНДЕР. Деметар воли њу, а тебе неће.
ДЕМЕТАР (пробуди се). Хелена, нимфо,
благо ‐ све: Љубави моја!
С чиме да сравним та два ока твоја?
Кристал је прљав! Усне су ти зреле трешње:
На пољубац ме зову све бешње и бешње!
Онај чисто бели снег са планине
Црна је врана спрам твоје белине.
О, дај ми руку, ту краљицу белу
Да ти је страсно сад изљубим целу!
ХЕЛ.: Јој, срама! Пакла! Знам у чему је ствар:
Обојица ме завитлавате. Какав пар!
О, заверили сте се против мене ‐
Простаци груби против слабе жене.
О, зар вам није доста мржње клете,
Већ ми се сложно и ругате и смејете?
И да сте прави људи ‐ а не тек привидно ‐
Не бисте даму лагали тако провидно:
Да је бајна, да сте заљубљени до душе,
Кад зна да је мрзите из дна гуше.
Такмаци сте у љубави према Хермији,
А сад се такмичите у ругању мени.
Све сте ми дасе, мушкарчине праве ‐
Довели цуру дотле да је сузе даве
Због спрдања вашег. Неће отмена сорта
Да девицу мучи и доведе до зорта
Из чистог ћефа и фрајерског спорта.
ЛИСАНДЕР. Ниси добар, Деметре. И то је срам.
Хермију волиш: знаш да и ја то знам.
Па чуј: у љубави њеној свој део
Ја ти од срца сад уступам цео.
Одсад се ти и ја нећемо више трти:
Дај ми Хелену и волећу је до смрти.
ХЕЛЕНА. О, залуд ме он исмева и врти!
ДЕМ.: Лисандре, нек' Хермија остане твоја.
Охладила се за њу љубав моја.
Ма, гост је само код ње моје срце било,
А сад се враћа кући ‐ у Хелино крило.
Да ту и остане.
ЛИСАНДЕР. Хела, је л' да он лаже?
ДЕМЕТАР. Не потцењуј верност што с
истином се слаже!
Јер би то могло скупо да те стаје. ‐
Гле, ево твоје драге што ти срце даје!
(Улази ХЕРМИЈА.)
ХЕРМ.: Ослаби нам вид кад влада ноћни дух,
Али нам се зато још истанча слух.
Када нам око помрчина кљује
Онда нам ухо двапут боље чује.
Нисам те видом, Лисандре, открила
Него ми глас твој слуху даде крила.
Што ме остави онако бездушно?
ЛИСАНДЕР. А ко остаје кад га љубав
зове здушно?
ХЕРМ.: А каква те то љубав одвоји од мене?
ЛИСАНДЕР. Па, Лисандрова љубав, што не
сме да свене:
Хелена лепа, што позлаћује ноћ ‐
А не оне звездице‐тандараброћ!
Зашто ме јуриш? Зар ти није јасно
Да те мрзим и да је сад све касно?
ХЕРМИЈА. Не, твоје речи нису мисли твоје.
ХЕЛЕНА. Јој, схватам! У завери су све троје.
Удружили се да ми зврчку кроје. ‐
О, Хермија, ти, пакоснице једна,
И ти се с њима здружи и завери
Да мучите ме гадном поругом?
Та зар си већ заборавила све
Дружење наше, завете сестринске
И оне сате кад смо брзоного време
Онако клеле што нас раставља?
Зар си ти све то заборавила?
И пријатељство наших школских дана,
И детиње нам часе невине?
Па, нас две смо, Хермија, к'о анђелка
Извештена два ‐ један цветић везле
На једној мустри, седећи на једном
Јастучету свил'ном и једну песму
Цвркутале складно у један глас ‐
Баш к'о да су нам и руке и груди
И гласови и душе ‐ једно тело биле.
И тако смо заједно расле к'о две трешње
На петељкама сраслим, тек привидно
Раздвојене, а ипак на рашљици сложне;
Две јагоде љупке на стабљичици једној,
Тобоже два тела, ал' с једним срцем,
И два стега под перјаницом једном. ‐
И ти сад хоћеш нашу стару љубав
Да расцепиш надвоје и здружена с мушким
Да се другарици својој подсмеваш јадној?
То ни пријатељски ни женски није.
И ја и цео наш род могле бисмо
Да те осудимо за то, иако
То само мене вређа.
ХЕРМИЈА. Ма, запањују ме
Твоје оштре речи. Ти се мени подсмеваш,
А не ја теби.
ХЕЛЕНА. А зар ниси ти, баш зато,
Лисандра подбола да иде за мном
И да ми хвали и лице и очи?
А другог драгана свог, Деметра ‐
Који ме баш малопре шутну ‐
Да ме нимфом назива, благом својим,
Да је кристал прљав према мом оку?
Зашто да прича тако цури коју мрзи?
И зашто би Лисандер порицао
Да те воли, кад му је срце пуно тебе ‐
Ако не с твојим знањем и подстреком?
Кад већ нисам у милости као ти
И љубављу обасута и тако срећна,
Већ толико јадна да невољена волим,
Онда би требало пре да ме жалиш
Него да ме презиреш.
ХЕРМИЈА. Ја те не разумем.
Ја, просто, не знам шта хоћеш да кажеш.
ХЕЛ.: Да, да. Само ви продуж'те. Изигравајте
Да сте тужни, а кад окренем леђа
Правите гримасе и једно другом
Намигујете. О, збијајте и даље
Ту слатку шалу. Добро изведен штос
У повест уђе. ‐ Да имате срца,
Милости, такта и лепе манире,
Не бисте мене излагали руглу.
Ал' нека, збогом. И сама сам за то
Малчице крива. Но, то ће исправити већ
Одлазак мој у бели свет ил', можда, у смрт.
ЛИСАНДЕР. Чекај, Хелена мила, стани и чуј
Извињење моје, љубави моја,
Хелена, душо моја, лепотице моја!
ХЕЛЕНА. О, сјајно!
ХЕРМ. (ЛИСАНДЕРУ): Немој, мили, да јој се
Ругаш тако.
ДЕМЕТАР. Море, што Хелена
Не може милом, ја ћу, богме, силом!
ЛИСАНДЕР. Ал' кол'ко она може милом,
тол'ко и ти
Можеш том силом. Твоје претње нису
Ништа јаче од њених слабих молби.
Хелена, ја те волим. Тако ми живота!
И живот ћу тај дати да докажем
Да лаже онај ко супротно тврди.
ДЕМЕТАР. А ја те волим, знај, више него он!
ЛИСАНДЕР. Е, кад то кажеш ‐ извуци мач,
па докажи!
ДЕМЕТАР. Из овог цуга! Хајд!
ХЕРМИЈА. Лисандре, куд то води?!
ЛИС.: Склањај се, Циганштуро из Етиопије!
ДЕМЕТАР. Ма, јој, море ‐ пувака се он само
И прави се лаф, а не мрда с места.
(ЛИСАНДЕРУ)
Хајде, баџо мекани!
ЛИСАНДЕР (ХЕРМИЈИ). Ма, скини ми се, ти,
Напасти, мачко! Пусти ме, гадуро,
ИИ' ћу те као змију с тела стрести!
ХЕРМ.: Што си тако груб? Зашто се одједном
Измени тако, о љубави моја?
ЛИС.: Љубави твоја? ‐ Носи се, Татарко мрка!
Иш, медицино грозна! Иш, отрове мрски!
ХЕРМИЈА. Ти се не шалиш?!
ХЕЛЕНА. Ма, изводи, као и ти.
ЛИСАНДЕР. Деметре ‐ дату реч не повлачим.
ДЕМЕТАР. Ма, немаш ти петље; додуше, видим
Да си се сав у слабе петље запетљао.
За мене твоја реч не игра.
ЛИСАНДЕР. Па шта? Је л' да је бијем, убијем,
На мртво пребијем? Иако је мрзим, знаш,
Нећу да је повредим.
ХЕРМИЈА. Шта? Зар можеш
Да ми од мржње већу повреду нанесеш?
Ти ме мрзиш? А зашто? О, јадна ја,
Каква новост, мили! Зар нисам ја Хермија?
Зар ниси Лисандер ти? Ја сам и сад лепа
К'о што сам била. Још ноћас си ме волео,
Али си ме већ ноћас оставио.
Па зашто учини то? ‐ О, спас'те ме
Богови! ‐ Зар ме ти стварно остави?
ЛИСАНДЕР. Остави, јакако; и не желим
Никад више да те видим. И зато
Питања, наду и све сумње мани.
Сигурна буди да је тако. И без шале ‐
Ништа није истинитије него
Да тебе мрзим а Хелену волим.
ХЕР.: Јој, тешко мени! ‐ Обмањивачице једна,
Црвљиви цвете, заводнице дрска.
Значи, ноћу си дошла и мом драгом
Украла срце?
ХЕЛЕНА. Дакле, сјајна игра!
Па зар у теби ни малчице нема
Чедности, срама, девојачког стида?
Х' можда желиш да ме за мој благи
Језик повучеш, па да грубе речи
Почнем да сипам? Фуј! Варалице,
Марионето мала!
ХЕРМИЈА. Марионета? Ја?
Мала? ‐ Ах, сад видим у чему је ствар!
Па она свој стас пореди са мојим.
Свој му је висок стас гурнула под нос ‐
Фигуру своју узвишену, па га тако
Високом својом персоном обрлатила.
А да л' си и у очима његовим
Порасла зато што сам ја малена?
А колико сам ја то, молим ‐ ниска,
Мотко молована, реци, колико?
Ал' ја ипак нисам баш тако малог раста
Да ти ноктима не бих могла очи
Дохватити.
ХЕЛЕНА. Ох, молим вас, господо,
Иако ми се ругате, не дајте ипак
Да ме изгребе. Ја никад нисам била зла.
Ја немам дара за свађалицу.
По плашљивости сам права девојка!
Не дајте да ме бије. Немојте мислити
Да ја могу с њом да се носим
Зато што је нешто нижа од мене...
ХЕРМИЈА. И опет "нижа" ‐ је л'је чујете?!
ХЕЛ.: Хермија мила, што си са мном тако жучна?
Ја сам те, Хермија, увек волела;
Увек сам твоје тајне чувала,
Никад те нисам вређала ‐ сем што сам
Деметру рекла ‐ али и то из љубави ‐
Да сте у ову шуму шмугнули.
Он пође за вама, ја пођох за њим ‐
Опет из љубави. Ал' он ме грдњом тер'о,
Батинама претио и рекао
Да ће ме ритнути ‐ да, и убити.
Па сад, ако ме пустите да мирно одем,
Однећу своју лудост натраг у Атину
И нећу вас више пратити. Пустите ме.
И сами видите кол'ко сам глупа
И шашава.
ХЕРМИЈА. Па иди! Ко ти брани?
ХЕЛЕНА. Срце лудо, што ми овде остаје.
ХЕРМИЈА. Код кога? Је л' код Лисандра?
ХЕЛЕНА. Не, код Деметра.
ЛИСАНД.: Не бој се, Хелена; неће ти она ништа.
ДЕМЕТАР. И неће, господине, иако сте ви њен
Заштитник.
ХЕЛЕНА. О, кад је љута, она је
Оштра и зла. У школи је већ била
Свађалица. Но, иако је мала
Она је бесна.
ХЕРМИЈА. Ма, је л' опет "мала"?!
И стално исто ‐ час "мала", час "ниска"!?
Што пушташ да ми се овако руга?
Сад ћу ја да јој покажем!
ЛИСАНДЕР. Бежи, малецка!
Шта 'оћеш ти прцмољко, недоношче једно,
Жирићу, кликерчићу?
ДЕМЕТАР. Ти се много трсиш
Да заштитиш ону која презире
Услуге твоје. Пусти је на миру.
Ни речи више о Хелени, да знаш!
Шта ти имаш да је браниш? Ако према њој
И оволицно љубави покажеш,
Има да скикнеш!
ЛИСАНДЕР. Мачка ме не држи више.
Сад можеш да пођеш за мном, ако смеш.
Да видимо ко има већа права
На Хелену ‐ ти ил' ја!
ДЕМЕТАР. Да за тобом пођем?!
О, не! Барабар с тобом идем ја!
(ДЕМЕТАР и ЛИСАНДЕР излазе.)
ХЕРМИЈА. Ти си, госпођице, за сву ову
сметњу крива.
Не! ‐ Чекај сад, не иди.
ХЕЛЕНА. Ма, ја теби
Ништа више не верујем и нећу
Ни часка више остати крај тебе.
За нападе су твоје руке брже,
Ал' моје ноге, за бежање ‐ дуже.
(Излази.)
ХЕРМИЈА. Запањена сам. Не знам шта
да кажем.
(Излази.)
фОБЕРОН и ПУК ступе напред.)
ОБЕРОН. Немарност је то твоја. Увек
запетљаш ствар,
А можда и намерно удараш чарламе.
ПУК Веруј ми, краљу сенки, моја грешка.
Зар сам не рече свом несташном духу:
"Познаћеш га по атинском руху"?
И у тој грешки бар ме једно вади:
Заћорен је ипак Атињанин млади!
Ал' баш ми мило што се тако збило,
Јер забавља ме њихово лудило!
ОБЕР.: Ал' сад момци за двобој траже место!‐
Иди, и маглу густу као тесто
Навуци преко звезданога свода
Да ноћ буде мрачна и црна као вода
Подземног Ахерона, па љуте ривале
На две супротне стране одвуци, без шале.
За то се час Лисандровим гласом послужи,
Час Деметровим Лисандра наружи,
Некад и опсуј Деметровим гласом,
А кад се зближе, растави их часом;
И тако их водај док их сан не стиша
Оловних ногу, на крилама слепог миша.
Исцеди тад у очи Лисандрове
Сав премоћни сок из травчице ове:
То ће га решити чини, спасти маније,
И видеће све ствари опет к'о раније.
А када се пробуде, они ће без срдње
За санак пусти сматрати све спрдње,
И пут Атине поћи ће два пара
У знаку вечног љубавнога жара.
Док ти замајаваш ту двојицу младића,
Краљици идем по оног дечкића,
Па ћу јој затим скинути те чини,
Да јој магарац више не изгледа фини ‐
И онда ће опет да завлада мир.
ПУК Хитам, газда, да их бацим у свој вир,
Јер већ је при крају Ноћног змаја пир,
А гласник зоре у даљини штреца
И вампир‐луње својим сјајем пеца,
Па они беже у гробове своје.
Уклети дуси што им поп не поје,
На раскршћу и на дну реке сахрањени,
Са црвима већ лоше похрањени,
Да од светлости скрију своју бруку,
Постиђени што су на се дигли руку.
ОБЕРОН. Ал' ми смо дуси друкчијега соја:
Аурорин драган, мој друг Зорњак и ја
Често смо знали да бдимо до зоре;
К'о шумар бих скит'о све док не би прозоре
Огњене своје отворио Исток широм
Да одмах затим Нептуновим смарагд‐миром
Потеку свети зраци од чистога злата. ‐
А сад жури да не дође до рата:
Завађене раздвој, баци их у сан ‐
И посао сврши пре но сване дан!
(Излази.)
ПУК Тамо‐амо, тамо‐амо,
Вртећу их тамо‐амо.
Страх и трепет Пук је само.
Цуцаћу их тамо‐амо!
Аха! Ево једнога!
(Улази ЛИСАНДЕР.)
ЛИСАНДЕР. Где си, Деметре, пуваџијо?
Реци, жабо!
ПУК (ДЕМЕТРОВИМ гласом). Ту сам, с
мачем у руци и спреман, барабо!
ЛИСАНДЕР. Долазим сместа, да ме жеља мине!
ПУК (ДЕМЕТРОВИМ гласом). Хајдемо
боље до неке чистине.
(Излази ЛИСАНДЕР;
(Улази ДЕМЕТАРЈ
ДЕМЕТАР. Лисандре, дедер опет зуцни нешто!
Укењ'о си се и кријеш се вешто.
У ком си жбуну? Бедо, ти за част не хајеш.
ПУК (ЛИСАНДЕРОВИМ гласом). Стра‐
шљивче, немој на звезде да лајеш!
Причаш са жбуном и правиш се даса,
А у гаћама ти се креч таласа.
Не бој се, нећу ти мачем ударити мур,
Већ ћу ти к'о клинцу испрашити тур!
Да не прљам мач.
ДЕМЕТАР. Где си? Јеси л' тамо?
ПУК (ЛИСАНДЕРОВИМ гласом). За мојим
гласом, баџо, иди само!
Ово место није за јуначки чин.
(Излази ПУК, и ДЕМЕТАР за њим.)
(Улази ЛИСАНДЕР.)
ЛИСАНДЕР. Иде испред мене и ваби ме,
кучкин син.
Ја му пратим глас, ал' кад стигнем врага,
Од њега ни гласа ни трага.
Ја брзо трчим, ал' он брже бежи.
Трапав сам у мраку и све сам тежи.
Одморићу се мало.
(Легне на земљу.)
Дођи, добри дане! ‐
Наћи ћу га, и платиће ми када сване.
(Заспи.)
(Враћају се ПУК и ДЕМЕТАРЈ
ПУК (ЛИСАНДЕРОВИМ гласом). Хи‐хи‐хи,
кукавице! Хеј, 'оди да ти дам!
ДЕМЕТ.: Чекај, ако смеш! Ал'ја добро знам
Да ти мењаш места, 'тицо‐селице,
Јер не смеш да ме погледаш у лице.
Где си сад?
ПУК (ЛИСАНДЕРОВИМ гласом). Ту сам!
Хајд' дођи, ако не презаш!
ДЕМЕТАР. Нећу, јер ти ме непрестано зезаш.
Платићеш ти мени кад сване дан.
А сад се носи, свлађује ме сан.
Морам да се пружим на овај хладни кревет.
Дођи сутра, пробуди ме у девет,
Па да видиш шта ће Деметар моћи.
(Он легне на земљу и заспи.)
(Улази ХЕЛЕНА.)
ХЕЛЕНА. О, ти заморна и претешка ноћи!
Прођи, и утеху ми са Истока пружи,
Да у Атину сутра могу поћи
Из овог друштва што се грубо дружи.
А сан, што може да успава тугу,
Нек' им начас украде јадну другу.
(Она легне на земљу и заспи.)
ПУК. Само троје? Једно фали:
И четврто нек' се свали!
И ње ево ‐ бес у бризи!
Због Амора сва у кризи ‐
Свака женска због тог шизи!
(Улази ХЕРМИЈА.)
ХЕР: Корак ми никад тежи, душа никад црња:
Не могу ни да пузим ни да ходам,
Од росе мокра, рањава од трња,
Не могу жеље ногама да водам.
Дремнућу до зоре, за душу своју.
Нек' Небо штити Лисандра у боју!
(Она легне и заспи.)
(ПУК приђе ЛИСАНДЕРУ.)
ПУК А сад скок
Уз његов бок ‐
У око сок
Да стари ток
Одсад буде јок!
(Он исцеди травку у
ЛИСАНДЕРОВЕ очи.)
Кад се пренеш
Да се денеш
У рај стари,
Да те бари
Бивше цуре ока жар.
Стара мудрост ово каже:
Свак са својим нек' се слаже;
Јава ‐ права, а сан лаже.
Да би срећа била већа,
Нек' закрпу нађе врећа.
Овај наук звезде крију:
Свак на своју бедевију!
(ПУК излази.)

ЧЕТВРТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Шума.

(ЛИСАНДЕР, ДЕМЕТАР, ХЕЛЕНА и ХЕРМИЈА спавају, свако на својој страни.) (Улазе ТИТАНИЈА и ВРАТИЛО ‐ ‐ МАГАРАЦ; са њима ГРАШКОВ ЦВЕТ, ПАУЧИНА, МОЉАЦ и СЛАЧИЦА, у пратњи ВИЛА; ОБЕРОН стоји у позадини и нико га од њих не види.) ТИТАН.: Ох, седи, мили, крај мене на траву, Да ти милким то љупко лице твоје, Да ружама ти китим глатку главу И дивне уши љубим, благо моје. ВРАТИЛО. Где је Грале? ГРАШКОВ ЦВЕТ. Ту сам, газда! ВРАТИЛО. Почешите ми главу, мајстор‐ Грале. ‐ А где је мадемуазел Паучина? ПАУЧИНА. Овде! ВРАТИЛО. Драга мадемуазел Паучино, уцмекајте ми својом алатком неког црвен‐ кастог бумбарчића на врху драча и донесите ми његову кесицу с медом, добра маде‐ муазел. Ал' на тој акцији не будите претерано велика ударница, јер кад га ударите, драга ма‐ демуазел, кесица може да му се распукне, а ви да се сва улепите од меда. ‐ Где је мудам Слачица? СЛАЧИЦА. На служби, газда! ВРАТИЛО. Дајте ми своју шапицу, мудам Сла‐ чице ‐ и молим вас, шер мудам, немојте да се тол'ко клањате! СЛАЧИЦА. Реците ми своју жељу, газда. ВРАТИЛО. Ништа специјално, драга моја, већ само да асистирате каваљеру Гралету у дра‐ пању мог кефала. Мораћу да скокнем до брице, јер чини ми се да сам, некако, много длакав по лицу. А како сам ја веома нежан магарац, морам стално да се чешкам кад ме длачице голицају. ТИТАНИЈА. Јеси ли за мало музике, мили? ВРАТИЛО. О, ја имам јако резонантно уво за музику. Баш би могли мало да слушамо звуке дромбуље и канте са удараљкама. ТИТАНИЈА. Ил' реци, слатки, шта би ти сад јео? ВРАТИЛО. Богме, ја би' сад лепо мог'о да клопнем једну мерицу мекиња; мог'о би' и мало добре, суве зоби. А да видиш, не би била наодмет и једна хрпа сена. Вала, ништа боље од доброг, слатког сена! ТИТАНИЈА. О, имамједногвилењака дрског‐ Он ће веверичин амбар прерити И теби младе орахе донети. ВРАТИЛО. Ја сам пре за две‐три шаке сувог грашка. Ал' молићу вас лепо да ме сад нико од ваших поданика више не аранжира, јер спо‐ пала ме велика експозиција за књавање. ТИТАНИЈА. Цакани, пајки у наручју моме. Разиђите се, виле, на све стране! (ВИЛЕ и ПАТУЉЦИ излазе.) Овако нежно лоза грли чокот, А девичански бршљан прстен плете букви. Ох, што те волим! Што за тобом лудим! (Обоје заспе.) (Улази ПУК.) (ОБЕРОН ступи напред.) ОБЕРОН. Здраво, Пук! Је л' ти видиш овај призор слатки? Већ је жалим због те зацопаности луде. Јер кад сам је малочас иза шуме срео Где је брала знамење цветно за ту Будалу мрску, прекорех је оштро И ми се, богме, споречкасмо зато, Јер му је слепоочнице рутаве Китила венчићима свежег цвећа Миришљавог. А иста она роса Сто понекад као бисерје сјајно У окицама љупког цвећа блиста, Личила је сад на сузе што своје Сопствено скрнављење оплакују. И пошто сам је добро изгрдио, А она ми бес благом речју стишавала, Ја ти њу лепо замолим да ми да Дечкића оног, и она ми сместа Испуни жељу, па га по вилама својим Посла у моју краљевску сеницу. И како ја сад дечка најзад имам, Скинућу јој ту мрску ману са очију. А ти ћеш, ђаволко мој племенити, Да скинеш главу накарадну оном Швалеру простом, мајстору атинском, Да и он може, кад се к'о остали Из сна прене, отићи натраг у Атину, Држећи сва ова збивања ноћна Само за мучно сновиђење пусто. Ал' прво ћу краљицу вила да разрешим. (ТИТАНИЈИ) Буди опет што си била: Бистра ока прва вила ‐ Хајд', Дијанин цвете, скини Аморове луде чини. Пробуди се сад, Титанија моја И стварности се врати, краљице! ТИТАНИЈА (пробуди се). Ох, Обероне мој ‐ опсена нека мину! Као да страсно љубих ‐ магарчину. ОБЕРОН. Ево, крај тебе лежи твоја дика. ТИТАНИЈА. Ух, како се сад грозим овог лика! ОБЕРОН. Тишине мало! Пук, скини му главу. Титанија, ти позови музику праву Што боље од сна може све ово петоро Успавати лако звучним етером. ТИТ.: Хеј, музику ми дајте што чаром опија. ПУК (ВРАТИЛУ, уклањајући му главу). Скида ти се магареће главе копија, Па нек' ти и даље твој блесави лик прија! ОБЕРОН. Нек' банда свира! (Музика.) Краљице моја, руку дај, Под спавачима овим тло заљуљај, Падни ми, душо, у нов загрљај; Сутра у поноћ са мном се забављај ‐ На свадби кнеза Тезеја заиграј У знак наших жеља за брачни му рај. И ова ће овде четири распара, знај, У два верна пара да споји Тезејев сјај. ПУК (викне). Шева! ‐ пева, краљу, горе! Цуј весницу рујне зоре! ОБЕРОН. Хајд'мо, мила, благо мени, Тихо, иза ноћних сени. Знамо ми у бржем лету Од Месеца‐луталице Облетети сву планету. ТИТАНИЈА. Успут ће ми бити слађе Да ми причаш како нађе Ти и мене у сну чврстом На тлу с овом смртном врстом. (Излазе ОБЕРОН, ТИТАНИЈА, ПУК и пратња.) (Звуци ловачких рогова. ‐ Улазе ТЕЗЕЈ, ХИПОЛИТА, ЕГЕЈ и сва њихова пратња.) ТЕЗЕЈ. Нек' оде неко да шумара нађе; Јер наш је мајски обред завршен. А како дан већ извидницу шаље, Нек' ми драга чује глазбу керова мојих. Развеж'те их у Западној долини; Пустите их. Хајд', брзо, шумара пронађ'те! (Излазиједан из пратње.) А ми ћемо, краљице моја лепа, До на врх брега, да тамо, са смехом Слушамо лавеж помешан с планинским ехом. ХИП.: Бејах једном с Херкулом и Кадмијем Кад су на Криту у гори хајкали Медведа једног псима спартанским. И никад не чух тако дивну буку: Јер, осим шуме ‐ и небо и врела И читав крај ‐ све је то јечало Као један глас. Никад нисам чула Складнији несклад, грмљавину слађу. ТЕЗЕЈ. Спартанске феле керови су моји; Риђасти и широких губица, А клемпаве им уши тако висе Да с траве бришу росу јутарњу; Кривоноги су и с подвратницима Клонулим к'о у бикова тесалских; У хајци нису хитри, али гласовима, Тако рећи ‐ тенорима и басовима ‐ Подешени су к'о звона читав низ: Један испод другог. Никад поклич складнији Ни звук рога бодрији, позивао није На хајку ни у Тесалији, ни у Спарти Нити на Криту. Кад чујеш, просуди сама. (Угледа спаваче.) Ал' чек' ‐ какве су ово нимфе овде? ЕГЕЈ. Моја кћи, господару, овде спава! Гле, и Лисандер је ту ‐ и Деметар! Па и Хелена, кћи Недара старог. Чуди ме откуд они ту заједно. ТЕЗЕЈ. На уранку су мајском, свакако; И, чувши за наш наум, дошли амо, Да и они у нашем слављу учествују. Ал' реци, Егеју, је л', то, Хермији данас Истиче рок да каже шта је изабрала? ЕГЕЈ. Да, господару. ТЕЗЕЈ. Хај'те, ловцима кажите Да их звуцима рогова пробуде! (Звуци рогова; ЉУБАВНИЦИ се полако буде; повици присутних; ЉУБАВНИЦИ се тргну и скоче на ноге.) Добро вам јутро, пријатељи моји! Ал' прошао је Свети Валентин! Зар се тек сада шумске птице паре? ЛИСАНДЕР (клекне). Опростите, господару (И остали клекну.) ТЕЗЕЈ. Молим вас, Устаните сви. Ја знам да сте вас двојица Супарници љути. Па откуд сада Ова слога изврсна, где омражен, дрско И спокојно спава крај душманина мрског? ЛИС.: Одговорићу вам, кнеже, сам сметен И збуњен ‐ полусањив, полубудан; Ал' стварно не знам тачно да вам кажем Како сам у ову шуму доспео. Но, рекао бих ‐ за љубав истине ‐ Да, сад се сећам, дабоме, тако је: Са Хермијом ја дођох овамо. Хтели смо из Атине да одемо некуд Где нас закони неће, атински ‐ ЕГЕЈ. Доста, доста је, кнеже, за вас и толико! Ја тражим закон ‐ закон, да га тресне. Хтели су да побегну ‐ да побегну, Да поразе и тебе и мене, Деметре: Тебе да лише жене, а мене да спрече Да ти њену руку дам, к'о што ти обећах. ДЕМЕТ.: Кнеже, мени је лепа Хелена открила Да њих двоје у ову шуму беже, Те ја, сав бесан, кренух за њима, А за мном ‐ лепа Хела, мноме занесена. Ал', господару мој добри, ја не знам Каква то моћ ‐ ал' нека је моћ била ‐ Учини да ми се љубав према Хермији Истопи к'о снег, и сад ми се она чини К'о сећање на дрангулију неку Коју сам као дете обожав'о; Сад је моја љубав сва, мог срца жар, Радост и срећа моја ока два ‐ Хелена само! С њом сам ја, кнеже мој, И верен био, пре но што Хермију сретох; Ал' од те хране мени се гадило, К'о кад сте болесни ‐ ал' пошто сам опет здрав, Природни апетит ми се вратио И сад је желим, љубим, чезнем за њом И вечно ћу јој веран остати. ТЕЗЕЈ. У добар сам вас час затекао, Љубавници лепи. Ал' о том потом ‐ Биће још приче. Егеју, твоју ћу вољу Потчинити својој, јер убрзо ће с нама, У храму, и ова два пара бити Везана чврстим и вечним везама. А како је јутро већ поодмакло, Одложићемо лов. Вратите се сад с нама У Атину, где ће три и три ‐ два броја збир ‐ Трострука свадба бити, уз невиђени пир. (Излазе ТЕЗЕЈ, ХИПОЛИТА, ЕГЕЈ и пратња.) ДЕМЕТАР. Све ми је ово маглпвито и нејасно К'о малецки, далек брег што на облак личи. ХЕРМ.: А ја, као да сам зрикава, па све ствари Дупло видим. ХЕЛЕНА. Да, и ја исто тако; А Деметар ми се чини к'о драги камен Сто га случајно нађох, па и јесте И није мој. ДЕМЕТАР. А да л' сте ви сигурни Да смо ми будни? Мени изгледа Као да још шпавамо и сањамо. Је л' се вама не чини да је наш кнез Малочас био овде и рекао Да за њим пођемо? ХЕРМИЈА. Да, и мој отац. ХЕЛЕНА. И Хиполита. ЛИСАНДЕР. И стварно нам је рекао Да за њим пођемо у храм. ДЕМЕТАР. Па, значи, Ми смо будни. Хајдемо за њим у храм. А успут да причамо шта смо снили. (Излазе ДЕМЕТАР, ХЕЛЕНА, ЛИСАНДЕР и ХЕРМИЈА.) (ВРАТИЛО се пробуди.) ВРАТИЛО. Зовите ме кад дође мој шлагворт! ‐ и ја ћу одма' реплику на реплику. Моја је следећа: "Пираме прекрасни". (Као дајош ња‐ че.) И‐њаој, Перо Дуњо ‐ хеј! Фруло, крпачу мехова! Њушко ‐ крпи‐лонце‐шерпење! Глад‐ нице! ‐ Боже благи! ‐ сви киднули а мене оставили ту да књавам! И‐њаој, шта сам ја им'о неку чудну халуцинанцију! Сањ'о сам такав сан, да га људска интелегенција не може описати. Неопишив сан. Човек би исп'о магарац, кад би само покуш'о да га растумачи. Сањ'о сам ‐ као ‐ ја ‐ ал' то не може да се исприча. Као да сам ‐ као да имам ‐ ама, човек би мор'о да буде циркуски кловн да би објаснио то "као да имам". Људско око то никад није чуло људско уво то никад није видело, људска рука то никад није окусила, а људски језик то никад не би мог'о да замисли ‐ нити срце да исприча шта сам ја то сањ'о. Баш ћу Перу Дуњу да натерам да напише једну баладу о том сну. Зваће се, "Вратттов сан" ‐ поменуло се не повратило! ‐ јер био је страшно завраћен и посувраћен! Ја ћу ту баладу да отпевам пред војводом; а можда би испало још финије кад би' је отпев'о над мртвом Тизбом. (Излази.)

СЦЕНА ДРУГА

Истог дана увече.

Атина. Соба у кући мајстор‐ДУЊЕ.

(Улазе ДУЊА, ФРУЛА, ЊУШКА и ГЛАДНИЦА.)

ДУЊА. Јесте ли неког послали у Вратилову кућу? Је В се он вратио? ГЛАДНИЦА. Ништа се о њему не чује. Нема сумње да је он транспортован на онај свет. ФРУЛА. Ако не дође, наш комад је осакаћен. Не можемо даље. Је л' тако? ДУЊА. Немогуће. Ама, сем њега, бре, у целој Атини немаш човека који би мог'о да протера Пирама. ФРУЛА. Слажем се. Од сви' занатлија у Атини, он има највећу интелегенцију за протеривање. ДУЊА. Тачно. И онда, он је појава, брате, персона‐врата. Просто, подобна особа са иде‐ јним швалерским гласом. ФРУЛА. Треба да кажеш са "идеалним" гласом, а не "идејним". "Идејно" ти је ‐ далеко било ‐ нешто много злогласно. (Улази столар ДУШИЦА.) ДУШИЦА. Колеге мајстори, војвода се враћа из храма; а тамо су се венчала још нека два‐три господина са исто тол'ко госпођа. ‐ Е, где би нам сад био крај, да су припреме нашег про‐ зоришног спекстакла напредовале! ФРУЛА. Уф, где си сад, слатки баџо Вратило?! Ето, тако ти је он изгубио бар шест сребрњака на дан, доживотно. А фасу би добиј'о шест ко‐ мада дневно. Ако му за улогу Пирама вој‐ вода не би доделио клопанажу од шест сребрњака на дан, нек' ме обесе. Он би то и заслужио. Сест звецкаваца у сребру, к'о ништа! (Улази ВРАТИЛО) ВРАТИЛО. Где су те страшне баџе? Где су ти лафови? ДУЊА. Вратило! О, какав ВОЛУменозан дан! О, да срећног ли часа! ВРАТИЛО. Мајстори, о чудесима има да вам причам ‐ ал' не питајте ме о каквим; јер ако вам то испричам, нисам прави Атињанин. ‐ Све ћу да вам испричам, баш онако како ми је пасирало! ДУЊА. Причај, цакани наш Вратило, причај! ВРАТИЛО. Нећу ни да зуцнем о томе! Рећи ћу вам само толико, да је војвода већ вечерао. Покупите своје костиме, понесите добре узице за браде и нове пантљике за патике. Састанак код двора, сместа. нек' свакјош једном пре‐ ђе своју улогу. Кратко и дугачко: наш комад је на рапертоару. У сваком случају, Тизба мора да има чист веш; а онај што игра лава, да никако не подсеца нокте, јер они требају да му штрче к'о лавље канџе. И, онда, драги моји драмски уметници, нипошто немојте да једете ни црна ни бела лука, јер сви требамо фино да заударамо ‐ и ја не сумњам да ће публика рећи, "Баш фина комендија!" ‐ Ни речи више. Крећи! ‐ Хајд', идемо! (Излазе ВРАТИЛО и његови другари.)

ПЕТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Атина. Одаја у Тезејевој палати.

(Улазе ТЕЗЕЈ, ХИПОЛИТА,
ФИЛОСТРАТ, племићи и пратња.)

ХИПОЛИТА. Чудно је све то, мили Тезеју,
О чему ти љубавници причају.
ТЕЗЕЈ. Да, више чудно него истинито.
Ја никако не могу да верујем
У те смешне старинске причице и бајке
О вилама. Знаш, љубавници и лудаци
Имају мозак зажарен толико,
И машту тако бујну, да виде
Више но што хладни разум схватити може.
Љубавник, лудак и песник су бића
Од саме уобразиље саздана.
Један од њих види више ђавола
Него што их у самом паклу има ‐
То ти је лудак. Заљубљени, махнит исто,
Лепоту види Јелене Тројанске
У лику неке Циганштуре ружне.
А песникове речи, у заносу дивном
Заколутане, гледају час с неба
На земљу, час са земље на небеса;
И док му се у машти роје слике
Још незнаних ствари, њих песниково перо
У облике претвара, те ваздушном "ништа"
И место у свету и име ствара.
Бујна машта тако вешто измишља
Да кад неку радост само нањуши,
Она ти одмах и радосника замисли.
Ил' ноћу, кад је у канџама страха,
Од жбуна јој се чини мечка плаха.
ХИПОЛИТА. Ал' све што.о тој ноћи испричаше ‐
И што им је ћуд променило тако,
Говори више од те пусте маште;
И ма како то чудно и настрано било,
Ипак на неку стварност подсећа.
(Улазе љубавници: ЛИСАНДЕР,
ДЕМЕТАР, ХЕРМИЈА и ХЕЛЕНА.)
ТЕЗЕЈ. Гле, ево и љубавника веселих!
Срећни вам били дани љубави!
А срца пуна радости и сласти,
Пријатељи драги!
ЛИСАНДЕР. Још више вама
На владарској путањи, за трпезом вашом
И у постељи.
ТЕЗЕЈ. А сад да чујемо:
Каква нас дворска позорја и какве игре
Чекају у вечности трочасовној
Од слаткиша после вечере ‐ до постеље?
Где је тај наш приређивач забава?
Какве нас игре, какве приредбе чекају?
Има ли неки комад, да нам муке
Једнога сата бар мало олакша?
Зовите ми Филострата!
ФИЛОСТРАТ. Овде сам,
Тезеју моћни!
ТЕЗЕЈ. Какву си забаву
Спремио за ово вече? Какву музику?
Који комад? Како да заварамо
Тромо време, ако не приредбама?
ФИЛОСТРАТ (пружајући му папир). Ово је
списак спремљених игара.
Нек' ваша висост изабере шта би прво
Желела да види.
ТЕЗЕЈ. Дај. (Чита.) Херкулов бој
Са Кентаурима ‐ "уз пратњу харфе
Певаједан атински евнух". ‐ То не:
О томе сам већ, у славу Херкула,
Рођака свог, причао драгој својој.
Џумбус пијаних баханткиња, које
У свом бесу раздиру трачанског певача.
Стари је то комад, и он је игран
Кад се из града Тебе к'о победник вратих.
Плач девет муза над још свезим гробом
Уметника који скапа у беди.
Сатира то је, оштра и критичка,
Што уз веселу свадбу не иде. А ово? ‐
Досадно кратка игра о Пираму младом
И љубљеној му Тизби ‐ 'трагично весела'.
Весело а трагично? Досадно а кратко?
То ти је нешто к'о врућ лед и зажарен снег.
Како да ускладимо овај несклад?
ФИЛОСТРАТ. Тај комад има тек десетак речи,
Господару, и ја "краћег" не видех.
Ал', и с тих десетак речи је предугачак
И зато је "досадан". Јер вам ниједна реч
У комаду том није умесна,
А ни један глумац вичан улози.
А "трагичан" је, кнеже дични, зато
Што се у њему сам Пирам убија;
Али кад сам то на проби видео,
Признати морам да су ми грунуле
Сузе на очи: но, "веселије" ми сузе
Ни најлуђи смех никад не изазива.
ТЕЗЕЈ. А шта су ти који изводе?
ФИЛОСТРАТ. Све су то људи жуљевитих руку
Што овде, у Атини, работе;
Умни им је рад досад био стран,
А сад су неизбежно памћење своје
Напрегли за тај комад у част свадбе ваше.
ТЕЗЕЈ. Па да га чујемо.
ФИЛОСТРАТ. О немојте,
Господару племенити ‐ није то за вас!
Ја сам и видео и чуо комад,
И то није ништа, под милим богом ништа,
Сем ако забаву не налазите
У крајњем напору њином и мучном
Бубању текста да вама угоде.
ТЕЗЕЈ. Ја хоћу да чујем тај комад,
Јер ништа не може да буде ни зло
Ни неумесно што нам простодушна
Покорност пружа. Хајд', доведите их. ‐
Извол'те, госпе, заузмите места!
(Излази ФИЛОСТРАТ.)
ХИП.: Ја не волим да гледам кад невоља
Притиска неког, и кад човек страда
Вршећи дужност.
ТЕЗЕЈ. О, ништа од тога
Гледати нећеш, мила.
ХИПОЛИТА. Он каже да они
Баш ништа не знају, под милим богом.
ТЕЗЕЈ. Ал' зато ми будимо милији
И захвалимо им баш за то ништа.
Забава ће нам бити: заблуде им крити! ‐
Да им уз смешке примаш грубе грешке.
Што убога оданост није кадра,
То ће озбирност племенита
И добру вољу сматрати за дело.
На животном путу моме, често су они
Високоучени хтели да ме поздраве
Унапред смишљеном добродошлицом;
И тад сам их гледао како дршћу,
Бледе, како се усред говора саплићу,
Како своју слаткоречивост увежбану
Прекидају у страху, да би најзад
Потпуно занемели, прекинувши
Поздравни говор. Ал' веруј ми, драга,
Да сам и из ћутања тога знао
Поздраве да извучем и да у тој
Оданости скромној прочитам тол'ко
Кол'ко из брбљивих уста, препуних
Разметљиве и смеле речитости.
Љубављу свезан језик, скромност што не виче,
Казује много више ‐ што се мене тиче.
(Улази ФИЛОСТРАТ.Ј
ФИЛОСТРАТ. Ако је вашој висости по вољи,
Пролог је спреман.
ТЕЗЕЈ. Нека приђе ближе.
(Звук труба.)
(Улази ДУЊА као ПРОЛОГ.)
ДУЊА. Ако вас давимо ‐ давимо добре
воље ‐
Да помислите да ми то нећемо
Ал' драге воље. ‐ Д'играмо што боље ‐
И просто ‐ како знамо и умемо ‐
Прави је то поцетак нашег краја ‐
И зато знајте да смо ту из злобе
А не рад' ваше забаве и сјаја:
Да зажалите усред ове собе ‐
Глумци су већ ту ‐ гледајте их сада ‐
Нек' свако види оно чем' се нада.
ТЕЗЕЈ. Овај момак и није баш много уздржан.
ЛИСАНДЕР. Јахао је на свом прологу као
на неком дивљем ждрепцу; не уме да га
обуздава. Добра поука, господару: није до‐
вољно само говорити, већ треба говорити како
треба.
ХИПОЛИТА. Заиста, свирао је на свом прологу
као дете на фрулици ‐ чују се звуци, али нигде
мелодије.
ТЕЗЕЈ. Говор му је био као упетљан ланац:
ништа на њему није искидано, али је све збр‐
кано. Ко је сад на реду?
(Улазе ВРАТИЛО као Пирам, ФРУЛА
као Тизба, ЊУШКА као Зид,
ГЛАДНИЦА као Месечина и ДУШИЦА
као Лав; испред њих ТРУБАЧ.)
ДУЊА. Можда вас овај призор врло много чуди;
Ал' нек' вас чуди док вам ствар не будејасна.
Ово је Пирам, знајте фини људи;
А Тизба вам је ова госпа красна.
Тај закречен и с малтером вамј'е зид ‐
Гадни зид што нам љубавнике сепарира;
Ал' иако им тај зид заклања очњи вид,
Кроз рупицу му једно с другим конверзира.
Овај са жбуном, фењером и кером
Месечину игра: нек' зна публикум цели
Да су љубавници на месечини ‐ с мером ‐
Виђени за љубав у гробљанској парцели.
Ова страшна зверка што носи име лава
Препаде верну Тизбу кад та прва стиже
Сред ноћи, и она вам у страху, безглава
Штуче с гробља, а звер јој бело шалче диже,
Па га крвавом жвалом умацкала цело.
И сад дође Пирам ‐ леп момак и куражан ‐
Па кад виде розе шалче ‐ то зверско дело,
Он трзе свој мач и би толико одважан
Да га зари у своје крвцом вруће груди.
Ал' сад се Тизба из дудове сенке врати,
Па истим розе мачем себи живот скрати.
Сто се тиче остатка приче, фини љ'уди,
Опширније ће тај' страшни догадај вам сав
Пре'ставити Они ‐ Месечина, Зид и Лав.
(Излазе: ДУЊА, ВРАТИЛО, ФРУЛА,
ДУШИЦА и ГЛАДНИЦА.)
ТЕЗЕЈ. Баш ме занима да ли ће Лав да говори.
ДЕМЕТАР. То не би било никакво чудо, го‐
сподару. Што не би један лав могао да говори,
кад толики магарци то чине?
ЊУШКА (као Зид). У овој игри ‐ а то није стид ‐
Ја, инаце ‐ Њушка, морам бити зид.
И то такав зид ‐ нек'је знано скупу ‐
Што имаједну пукотину ‐ рупу,
Кроз коју, све док у тајности стоје,
Сапћу Пирам и Тизба ‐ љубавника двоје.
Овај вам малтер, креч и цигла кажу
Да самја тај зид ‐ очи вас не лажу.
Моји прсти ‐ рупа у водоравном стању
Помажу им знатно у плахом шапутању.
ТЕЗЕЈ. А ко би од једне брадате кречане и
могао очекивати да говори боље?
ДЕМЕТАР. То је, господару, највицкастији
преградни зид који сам икад чуо да говори.
(Улази ВРАТИЛО као Пирам.)
ТЕЗЕЈ. Сад тише! Пирам се примиче зиду.
ВРАТИЛО (као Пирам). О ноћи мрка лика,
ноћи тамног тона,
О ноћи што си, кад нема дана, увек ту!
О ноћи, ноћи, баш си сотона, сотона!
Страх ме да Тизба не сметну с ума рандеву.
А ти, зиде, слатки, обљубљени зиде,
Што стојиш измед' башта мог и њеног тате,
Ти зиде, ох зиде, цакани, мили зиде,
Дај да ти рупу дирнем и звирнем крозате!
(ЊУСКА‐Зид подигне растављене
прсте.)
Баш ти хвала; нек' Зевс ти плати за то.
Ал' Шта ја видим? Ништа. Од Тизбе ни трага.
Баш си ђубре, зиде, што кријеш моје злато:
Нек' си проклет, и нек' те хвата влага!
ТЕЗЕЈ. Па сад би и зид, мислим, пошто је ос‐
етљив, морао да узврати псовком и клетвом.
ВРАТИЛО. Јок! Неће он, господару, часна
реч; јербо је Тизбин шлагворт "Нек' те хвата
влага!". Сад она има да уђе, а ја да је ждрак‐
нем кроз рупу у зиду. Видећете ‐ све ће се
стрефи баш овако како вам ја кажем. Ево је,
долази.
(Улази ФРУЛА као Тизба.)
ФРУЛА (као Тизба). О зиде, што често
слушаш уздахе моје
И на растанцима нашим опроштајну реч!
Ја често љубих грубе површине твоје,
Спуштајући усне на твој малтер, цигле, креч.
ВРАТИЛО (као Пирам). Видим неки глас!
Сад ћу ја до рупе
Да звирнем и чујем је л' то њезин лик.
Тизба!
ФРУЛА (као Тизба). Његов глас? Мислим,
љубави ми скупе?
ВРАТИЛО (као Пирам). Мисли шта 'оћеш, ал'
ја сам твоје зоре цик!
И к'о Лијандер сам ти верањоште.
ФРУЛА (као Тизба). Ја теби к'о Јелена ‐
све до смртне поште.
ВРАТИЛО (као Пирам). Ни Параскеви Кефал
тако веран не би.
ФРУЛА (као Тизба). Аја к'о Кефал
Параскевин теби!
ВРАТИЛО (као Пирам). О, дај да ти кроз
рупу нем уста!
ФРУЛА (као Тизба). Уф то што љубим, тек
је рупа пуста!
ВРАТИЛО (као Пирам). Па, хоћеш, онда,
на Кретенов Креонтов гроб ?
ФРУЛА (као Тизба). Хоћу, сместа, жива ‐
мртва, твој сам роб!
(Излазе ВРАТИЛО и ФРУЛА.)
ЊУШКА (као Зид). Пошто је моја, зидна,
испуцана рола,
Ја могу да се склоним без туге и бола.
(Излази.)
ТЕЗЕЈ. Дакле, сад је срушен зид између комшија.
ДЕМЕТАР. Слаба вајда од тога, господару,
кад се зна да и зидови имају уши.
ХИПОЛИТА. Овако нешто глупо још никад ни‐
сам слушала.
ТЕЗЕЈ. И најбољи глумци су само сенке; а
најгори нису гори, ако их машта поправи.
ХИПОЛИТА. Па, онда, то мора да буде твоја
машта, а не њихова.
ТЕЗЕЈ. Ако они у нашој машти нису гори него
што сами себе замишљају у својој, онда могу
да прођу као сјајни људи. ‐ Ево, долазе две
племените звери: човек и лав.
(Улазе ДУШИЦА као Лав и
ГЛАДНИЦА као Месечина.)
ДУШИЦА (као Лав). Ви госпође, кад на
поду спазите миша,
Свака се од страха ‐ утиша, па тад крикне ‐
А сад вам вриска може бит' и виша,
Кад страшни лав у дивљем бесу рикне.
Ал' да знате.ја сам столар Душица,
Ја нисам ни лав нити лавица,
На мени је само лавља кожица ‐
Јер кад бих 'вамо к'о прави лав дош'о,
Ја бих, доиста, врло гадно прош'о.
ТЕЗЕЈ. Богами, веома племенита и савесна
звер.
ДЕМЕТАР. Ја, господару, никад нисам ви‐
део звер која је толико фер.
ЛИСАН.: Овај лав је, по храбрости, права лисица.
ТЕЗЕЈ. Тачно; а по памети ‐ права гуска.
ДЕМЕТАР. Није тако, мој господару; јер ње‐
гова храброст не може у зубима да носи па‐
мет; а лисица може гуску.
ТЕЗЕЈ. А ја сам уверен да његова памет
не може да носи његову храброст; јер гуска
никад није уграбила лисицу. Али, добро: препу‐
стимо то његовој памети и чујмо тај Месец.
ГЛАДНИЦА (као Месечина). Фењерче ово ‐
рогат Месец игра ‐
ДЕМЕТАР. Па он би, онда, морао да има
рогове на глави.
ТЕЗЕЈ. То није млад месец, па му се, овако
буцмастом, рогови не виде.
ГЛАДНИЦА (као Месечина). Фењерче ово ‐
рогат Месец игра,
Аја му додем Цовек у Месецу.
ТЕЗЕЈ. То је од свега највећа грешка; човека
би требало ставити у фењер. Како би иначе Цовек
био у Месецу?
ДЕМЕТАР. Не сме он да уђе због свеће; јер
она се, као што видите, већ пуши.
ХИПОЛИТА. Замара ме овај Месец. Волела
бих да га захвати месечева мена.
ТЕЗЕЈ. Судећи по слабачкој светлости његове
памети, изгледа да је у фази опадања. Али при‐
стојност нам налаже да се дотле мало стрпимо.
ЛИСАНДЕР. Настави, Месече!
ГЛАДНИЦА (као Месечина). Све што ја имам
да кажем то је да вам испричам да је фењер
Месец, да сам ја Цовек у Месецу, да је овај
жбунић ‐ жбунић, а ово куче моје куче.
ДЕМЕТАР. Па, онда би требало да буде у
фењеру ‐ јер је све то у Месецу. Ал', тишина ‐
ево Тизбе!
(Улази ФРУЛА као Тизба.)
(ФРУЛА као Тизба). Ово је Кретенов гроб.
Ал' где је драги мој?
ДУШИЦА (рикне као Лав): ‐ Аууу‐ау! ‐ Гррр!...
(Лав риче. ФРУЛА као Тизба побегне.)
ДЕМЕТАР. Добра слика, Лаве!
ТЕЗЕЈ. Добро утече, Тизбо!
ХИПОЛИТА. Добар сјај, Месече! Стварно, овај
Месец врло лепо сија.
(Лав раздере Тизбин вео. Излази.)
ТЕЗЕЈ. Поцеп'о си га к'о лав питу, Лаве!
ДЕМЕТАР. Ево, долази Пирам!
ЛИСАНДЕР. Зато је Лав и киднуо, него шта.
(Улази ВРАТИЛО као Пирам.)
ВРАТИЛО (као Пирам). Месече слатки,
хвала ти што шљаштиш;
Хвала што сијаш као Сунце сјајно;
Бацајућ' златне зраке, ти се паштиш
Да видим верне Тизбе лице бајно.
Ал' стој ‐ о јада!
Сто то видим сада?
Јао! ‐ Је л' то удес зао?
Ах, сад буљим очи!
Ста то пред њих скочи?
О, паче моје мило!
Ста се то с тобом збило?!
Каква ти то стрв пусти крв? ‐
Крвце ти вал топи твој шал!
Дођ'те аспиде вите!
Судаје, сец'те конце, ресе, ките,
Наубијајте се сите!
ТЕЗЕЈ. Богме, ове патње и смрт драге особе,
могу човека и да ражалосте.
ХИП.: Душе ми, мени је овог човека жао.
ВРАТИЛО (као Пирам.) Ух, Природо, ух
зашто створи лава?
Јер зато да ми лав поцепа драгу
Што је ‐ не! ‐ што беше ‐ лепота права,
Зивота пуну, уз душицу благу?!
О, нек' очи плачу;
Хајде, мили мачу,
Боцни Пираму његов крем,
Ту, испод леве сисе,
Где наде срца висе.
Овако ја мрем, мрем, мрем!
(Прободе се мачем.)
Сад, иивоте, ћао!
Тако сам ја пао;
Душа ми у рај скочи,
Ајезик ми се кочи.
(Излази ГЛАДНИЦА као Месечина.)
Ево, и светлост оде;
А мене воде, воде...
(Умре.)
ДЕМЕТАР. Зато што си глуп, роде.
ЛИСАН.: Није он више ни глуп, већ мртав, туп.
ТЕЗЕЈ. Један добар лекар би могао да му
помогне да опет буде глуп.
ХИПОЛИТА. А како то да Месец оде пре него
што се Тизба врати и нађе свог драгог?
ТЕЗЕЈ. Па, она ће га наћи и при сјају звезда.
Ево је, долази; а с њеном жалопојком се и
комад завршава.
(Улази ФРУЛА као Тизба.)
ХИПОЛИТА. Ја мислим да њена жалопојка над
таквим Пирамом не би требало да буде ду‐
гачка. Надам се да ће бити кратка.
ДЕМЕТАР. Овде ће једна сламчица на ваги
одлучити ко је од њих двоје бољи ‐ да ли Пирам
као мушко ‐ спаси нас боже! ‐ или Тизба као
женско ‐ да бог сачува!
ЛИСАНДЕР. Аха! Већ га је укебала тим сво‐
јим слатким окицама.
ДЕМЕТАР. И сад ћемо да видимо како ће
она да уложи жалбу.
ФРУЛА (као Тизба). Па, ти ми пајкиш, драги? ‐
Мртав?! ‐ Ох, Боже благи!
Дигни се, Пираме ‐ дипи!
Реци нешто! ‐ Он ћути!
Мртав? ‐ О душа ми зло слути.
О, смрт ти очи здипи!
И усне к'о љиљан,
И нос као трешња,
И стас ‐ цикламе струк ‐
Све оде, сав пао;
Љубавници ‐јао!
Очи зелене к'о празилук! ‐
О, судаје три,
Дођите ми ви,
Па руке беле к'о креч
Умоч'те у ту крв,
Јер ваш је то црв
Што му сад одузе реч!
Па, нек' језик ћути!
'Оди маче љути ‐
Боцни ми груди клете.
(Прободе се.)
Сад, ћао, пријатељи! Гле:
Овако Тизба мре.
И збогом остај свете!
Адиеу, адиеу, адиеу!
(Умре.)
ТЕЗЕЈ. Месечина и Лав су остали живи, да по‐
копају лешеве.
ДЕМЕТАР. И Зид је остао.
ВРАТИЛО (ђипи). Он није, часна реч: срушен
је зид који је делио њихове очеве! ‐ Је л' вам
сад по вољи да видите и епилог или да чујете
двојицу мојих колега како играју један ситан
фолклорни плесањац?
ТЕЗЕЈ. Немојте епилог, молим вас; јер ваш
комад не изискује никакво извињење. Нема‐
те потребе да се извињавате; јер кад су сви
глумци мртви, кога да грдиш? Али, богме, да
је онај, који је ово написао, играо Пирама, па
да се на крају обесио о Тизбину подвезицу ‐
била би то фина трагедија; а она је то и овако,
заиста, и веома је добро одиграна. Но, хајде,
да видимо тај ваш плес; а епилог изоставите.
(Плес. Излазе ВРАТИЛО
и његови другови.)
Гвоздени језик поноћи, "дванаест" рече.
У кревет, љубавници! ‐ Јоште мало,
Па ће и аветињски сати отпочети.
Страх ме да ћемо јутро преспавати
Као што смо ноћ ову пробдели.
Ова нам је ‐ очигледно сирова ‐ игра
Баш лепо заварала тешки корак ноћи.
У постељу сад, 'пријатељи драги.
Биће још весеља и ноћног пира:
Петнаест дана славља и немира!
(Лзлазе: ТЕЗЕЈ, ХИПОЛИТА,
ФИЛОСТРАТ, ДЕМЕТАР, ХЕЛЕНА,
ЛИСАНДЕР, ХЕРМИЈА, ДВОРАНИ
и СЛУГЕ.)

СЦЕНА ДРУГА

Предворје.

(Улази ПУК са метлом.)

ПУК Сада гладни риче лав,
А на Месец урла вук;
Орач хрче, ломан сав,
Одмара га санка мук.
На огњишту тиња жар,
Сова хуче на сав глас;
Болан лежи као ствар
И замишља смртни час.
Ова ноћ је сада глуха,
Сви гробови зјапе црно,
Свака рака пушта духа:
У ваздух је сваки прно.
Вилењаци ми, и виле
Што с богињом Луне, таме,
Кидамо од Сунца силе,
Срећни смо сред ноћи саме.
Чак ни мишић, бедни луња,
Не сме овде да се шуња. ‐
С метлом шаљу мене ‐ брата,
Да пометем испред врата.
(Улазе ОБЕРОН и ТИТАНИЈА
са својим пратиоцима.)
ОБЕРОН. Снене ватре 'амо дај,
Нек' светлуца њихов жар;
Виле, дуси ‐ хајд' у сјај,
Песма, игра вам је дар:
Вијте коло око нас ‐
Запевајте сви у глас!
ТИТАНИЈА. Ускладите реч и звук,
Па тек онда песме хук.
Нек' да руку свако свом ‐
Благословен овај дом!
(Песма и игра.)
ОБЕРОН. Хај'те, виле, на све стране
Све док нови дан не сване.
До невесте ми сад гремо
Да благослов не би дрем'о:
Наградимо смртне људе
Да им пород срећан буде.
И у сва три брака млада
Верна љубав нека влада,
Нек' им здрава буду деца ‐
Да Природа њих не сеца
Неком маном при рођењу
Сличном красти, запаљењу,
Ожиљцима, зечјој усни
Ил' к'о што је младеж гнусни.
Пођите по двору сјајном,
Пошкропите росом бајном ‐
Светом росом са пољане ‐
Све одаје и дворане;
Свима спокој и блаженство,
Добром кнезу све првенство. ‐
Хитро! ‐ и лењост је мана.
Састанак у освит дана.
(Излазе ОБЕРОН, ТИТАНИЈА
и њихова пратња.)
ПУК (ПУБЛИЦИ). Ако смо вас ми,
Увредили нечим, тамо ‐
Да бисмо ствар изгладили:
Замислите да сте снили
И да сте све опсене ту
Видели само у свом сну.
Не кудите, јер с мало воље
Други пут ће бити боље.
Ако звиждук Пук не чује,
О срећи ће он да снује
И реч ће вам овде дати
Да ће све на ноге стати.
Није ли му та реч часна ‐
Лажовчина Пук је масна. ‐
Лаку ноћ вам желим свима ‐
Ваш пљесак се радо прима:
Дајте ми сад руке ‐ длан о длан ‐
Ако нам другарство није сан!
(Излази.)
 
КРАЈ