Росић Стеван и Гојени Алил
(Из Груже)
Фалио се Гојени Алиле,
Баш кад љубе буле белогрлке:
Љубо моја, було белогрлко!
„Ја сам даиас јунак на мегдану,
„Не бојим се никога до Бога, 5
„Не бојим се цара ни ћесара,
„Нит’ царева сићана Фермана,
„Нит’ царева силна базјалука,
„Базјалука, силне царевине,
„Нит’ икаква цареве делије; 10
„Но сам чуо, а виђео нисам,
„Некаквога Росића Стевана,
„У приморју, у земљи питомој,
„У Котару ђаурскоме граду,
„Нема њему но шеснајест љета, 15
„Искочио на шестнајест мјеста,
„Погубио шеснајест јунака,
„И однио шеснајест мегдана.
„Стевана се, було, прибојавам,
„А другога никога до Бога.“ 20
Истом Алил у ријечи био,
Ал’ допаде једна ситна књига
Из приморја, из земље питоме,
Из Котара ђаурскога града,
Од сокола Росића Стевана, 25
Дође књига Гојену Алилу.
Овако га Стеван поздравио:
„Ој Алиле Удбињско копиле!
„Тебе, Туре, по Удбини Фале,
„По Удбини и твојој Кладуши, 30
„А Стевана по приморју Фале,
„По приморју и влашком Котару
„Но Алиле, Удбинско копиле!
„У неђељу која прва дође,
„Хајде мени Туре на мегдана, 35
„У широко поље Невесињско,
„И поведи твоју булу младу,
„Твоју булу младу белогрлку;
„Ја ћу повест’ моју милу сеју,
„Моју сеју китну Анђелију, 40
„Ко добије нек’ води обоје.“
Кад Алилу таква књига дође,
Књигу штије, грозне сузе лије,
А пита га була белогрлка:
„Господару, Гојени Алиле! 45
„И досле су књиге доходиле,
„Али такве жалостиве нису.
„Окде књига огњем сагорела?
„Што ти књига жалостиво пише
„Те је учиш а сузе прољеваш?" 50
Алил були 'вако одговара:
„Љубо моја було белогрлко!
„Ова књига није жалостива.
„Но је ова књига, од мегдана,
„Од приморја из влашких Котара, 55
„Од влашета Росића Стевана,
„Зове мене Стево на мегдана.
„У широко поље Невесињско,
„Још је мене Стево поздравио:
„Да поведем тебе, љубо моја! 60
„Он ће повест’ сеју Анђелију,
„Ко добије, нек води обоје.
„Но Бога ми, моја вјерна љубо!
„Ја Стевану на мегдан не смијем,
„Јер је влаше јунак на мегдану, 65
„Хоће мене влаше погубити,
„Хоће тебе, љубо, заробити,
„Љубиће те на турску срамоту."
Насмија се була белогрлка,
Па Алилу 'вако говорила: 70
„О! Алиле, драги господару!
„Шта ће рећи Турци Удбињани:
„Гле Алила једне страшивице,
„„Што га кажу одвише јунака,
„„А не смије на мегдана поћи.““ 75
„С тобом ће се и ђеца ругати,
„По Удбини и Кдадуши равној.
„Но Алиле, драги господару!
„Не препан’ се од једног ђетета
„Ђе је ђете мегдан однијело? 80
„Но ти спреми и себе и коња,
„Хајд’ Алиле, њему на мегдана."
Одма Алил булу послушао,
Па отиде у нове арове,
Те опреми два коња витеза, 85
Себи спреми виловна ђогата,
Својој љуби претила дората.
Па се добрих дохватише коња,
Отидоше пољу Невесињску.
Кад су били у пољу широку, 90
Угледаше бијела чадора,
Бијел чадор од бијеле свиле,
На чадору од злата јабука,
На јабуци драги каменови,
Па сијају како јарко сунце, 95
А не дају у се погледати;
Пред чадором копље ударио,
За њега су два коња везана,
Стевин ђого и Анђелијн доро.
Под чадором Росићу Стеване, 100
Сједи Стево, рујно пије вино,
Служи му га китна Анђелија,
Ту паблизу Алил приходио,
Па одјаши виловна ђогата,
Скиде с ђога зелена чадора, 105
Разапе га усред поља равна,
А пред чадор копље ударио,
А за копље привеза ђогата,
До ђогата претила дората.
Сједе Алил под чадора свога, 110
Алил сједе рујно пити вино,
Служи му га була белогрлка. —
Кад се Стеван напојио вина,
Стеван дозва сестру Анђелију:
„Моја сејо, китна Анђелијо! 115
„Хајде иди под чадор Алилу,
„Па му увиј руве ово врата,
„Завуци му об’је у њедарца,
„Па опипај Гојена Алила,
„Да ли Турчин има панцијере?" 120
То је сеја брата послушала,
Оде Анђа под чадор Алилу,
Па му уви руке око врата,
Завуче му о’бје у њедарца,
Па опипа Гојена Алила: 125
На Турчину троји панцијери,
Положени једни по другијем.
Кад то виђе сеја Стеванова,
Оде Анђа и каза Стевану.
Кад је Стеван сеју разумио, 130
Одиста се Стево препануо. —
Тада Алил љубу дозиваше:
„Моја љубо, було белогрлко!
„Хајд’ отиди под чадор Стевану,
„Па му увиј око врата руке, 135
„Завуци му об’је у њедарца,
„Па опипај Росића Стевана,
„Да ли влаше има панцијере?"
А то була послуша Алила,
Оде була под чадор Стевану, 140
Па му уви око врата руке,
Завуче му об’је у њедарца,
Па опипа Росића Стевана:
На Стевану панцијера нема,
Само једна од свиле кошуља, 145
По кошуљи зелена долама,
По долами троје токе здатне,
Двоје вите а треће садите.
То кад виђе була Алилова,
Оде була и каза Алилу. 150
А кад Алил булу разумио,
То је њему врло мило било,
Од радости на ноге скочио,
Па појаши виловна ђогата,
Доћера га пред чадор Стевану, 155
Па с ђогата Турчин проговара:
„Ој Стеване, Которско копиле,
„Доста си се напојио вина,
„Но изиђи мегдан да дјелимо.
„Кад јуначки меган под’јелимо, 160
„На мегдану један погинемо,
„Ко остане нека пије вино,
„Нек напија мртву ма подушје,
„И нек љуби булу, ал каурку,
„На срамоту једном, ал’ другоме." 165
Скочи Стеван како огањ живи,
Па закрочи виловна вранчића.
Обојица коње разиграше,
Па стадоше мегдан дијелити:
Потекоше копља убојита, 170
Копљима се једном ударише,
Обојица копља поломише,
Један другом ране не дадоше,
Па комађе у траву бацише.
Потегоше тешке топузине, 175
Топузима с’ једном ударише,
Топузима перја поломише,
Један другом ране не дадоше.
Па топузе у траву бацише.
Потегоше сабље аламанке, 180
Сабљама се једном ударише;
Куд Алила Стеван удараше,
Из Алила ватра сијеваше;
Куд Стевана Алил удараше,
По три литре меса одлећаше, 185
Из Стевана црна крвца врца;
Млого Турчин обрани Стевана.
А кад виђе Росићу Стеване,
Ђе ће лудо изгубити главу,
Скочи Стево са коња у траву, 190
Па Турчину под сабљу подлеће
Ухвати га за грло бијело,
Па га с коња у траву обали.
Ал’ је Алил јунак на мегдану,
На ноге се с коња дохватио, 195
Са Стевом се у кости Фатио.
Носише се по пољу зелену,
Носише се љетни дан до подне.
Обојицу пјене попануле,
Стевана су попануле бједе, 200
А Алила мутне и крваве.
Кад Алилу муке додијале,
Он повика из грла бијела:
„Анђелијо, сејо Стеванова!
„Помози ми погубит’ Стевана, 205
„Брата твога, душманина мога,
„Узећу те за вјерну љубовцу,
„Моја љуба биће ти робиња,
„Ранићу те мједом и шећером,
„Појићу те сладком медовином, 210
„Добавићу тридесет робиња,
„Да ти држе скуте и рукаве,
„Да ти госпа не попрљаш свилу! —
Ту се Турчин преварио љуто —
А позива Росићу Стеване! 215
„Ој Туркињо, було белогрлко!
„Помози ми погубит’ Алила,
„Душманина и мога и твога,
„Узећу те за вјерну љубовду,
„Одвешћу те у равне Котаре, 220
„Пазићу те каво своју главу."
Кад то зачу була белогрлка,
Сама собом була говорила:
„Кад ћу бити млада робињица,
„Код Алила мога господара, 225
„Волем бити млада госпођица,
„Код сокола Росића Стевана."
Па дохвати једну бритку сабљу,
И потрча низ поље широко,
У рукама голу сабљу носи. 230
За њом трчи сеја Стеванова,
Паје були Анђа говорила:
„Не мој було ти на брата мога,
„Ја не ћу на Алила твога;
„Ако ли ћеш ти на брата мога, 235
„Хоћу тебе було ухватити,
„Живој ћу ти очи ископати."
Проговара була Алилова:
„Анђелијо, сејо Стеванова!
„Нећу, Анђо, ја на брата твога 240
„Но ја хоћу на Алила мога,
„На Алила на мога душмана,
„Који ће ме у ропство да тури.“
Па дотрча до оба јунака,
Па облеће и тамо и амо, 245
Па не бије Росића Стевана,
Но удара свога господара,
Господара Гојена Алила.
„Једном га је самбољом ударила
Удари га по десном рамену, 250
Голему му рану начинила.
Други пут га сабљом ударила,
Удари га по свилену пасу,
Присече му мукадем појаса,
И пресече учкур на чакшире, 255
Те Турчина сплетоше чакшире.
Стеван ману и тамо и амо,
Па Алила у траву обали;
Па не тражи ништа од оружја,
Но Алила вубима заклао. 260
Од Турчина шићар шићарио:
Одведе му виловна ђогата,
Уз ђогата претила дората,
И одведе булу белогрлку.
Па кад дође у своје Котаре. 265
Води булу Росићу Стеване,
Води булу у бијелу цркву,
Покрсти је, и привјенча за се;
Лијепо јој име наденуо:
Била Ајка, па је Иконија. 270
Одведе је своме б’јелу двору,
Па је љуби кадгод се пробуди.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
