Ропство Јанковић Стојана

Кадно Турци Котар поробише,
поараше дворе Јанковића,
заробише Смиљанић-Илију,
заробише Јанковић-Стојана.
У Илије млада оста љуба
млада љуба од петнаест дана;
у Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од неђеље дана.
У Стамбол и' одведоше Турци,
поклонише цару честитоме.
Тамо били за девет година
и десете за седам мјесеци,
тамо и' је царе потурчио,
код себе им дворе саградио.
Ал' бесједи Смиљанић Илија;
"Ој, Стојане, да мој мили брате,
сутра јесте петак, турски светац,
цар ће отић' с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
већ ти кради кључе од ризница,
ја ћу красти кључе од арова,
пак да пуста блага награбимо,
да узмемо два добра коњића,
да бјежимо у Котаре равне,
да гледамо робље неробљено,
да љубимо лице нељубљено."
И ту су се браћа послушала.
Кад освану петак, турски светац,
оде царе с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
Стојан краде кључе од ризница
а Илија кључе од арова,
награбише небројена блага,
па узеше два добра коњића,
побјегоше у Котаре равне.
Кад су били близу до Котара,
ал' говори Јанковић Стојане:
"О, Илија, да мој мили брате,
иди, брате, двору бијеломе,
а ја идем моме винограду,
винограду, моме рукосаду,
да прегледам мога рукосада:
ко га веже, ко ли га залама,
коме ли је допало у руке."
Од' Илија двору бијеломе,
Стојан оде своме винограду.
Нађе мајку Јанковић Стојане,
нађе мајку у своме винограду;
косу реже остарила мајка,
косу реже па виноград веже,
а сузама лозицу залива
и спомиње свог Стојана сина;
"Ој, Стојане, јабуко од злата!
Мајка те је већ заборавила,
снаjе Јеле заборавит нећу;
снаjо Јело, неношено злато!"
Божио је Јанковић Сојане:
"Божија помоћ, сиротицо стара!
Зар ти немаш никога млађега
да тебека виноград уради,
већ посрћеш стара и невољна?"
Она њему боље одговара:
"Жив ми и здрав, делијо незнана!
Немам, рано, никога млађега,
до Стојана јединога сина.
Њега једног заробише Турци,
а и њега и Илију мога,
Стојанова брата стричевића.
Од Илије млада оста љуба,
млада љуба од петнаест дана;
мог Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од недеље дана.
Моја снаша адамско кољено,
чекала га за девет година
и десета за седам мјесеци
данас ми се млада преудаје;
ја не мого од јада гледати,
већ побего саду винограду."
Кад је Стојан разумио ријечи,
брзо оде двору бијеломе,
заста тамо кићене сватове;
љепо су га свати дочекали:
како с коња, таки за трпезу.
Кад се Стојан вина понапио,
поче Стојан тијо бесједити:
"Браћо моја, кићени сватови,
је ли тестир мало попјевати?"
Говоре му кићани сватови:
"Јесте тестир, делијо незнана!
Јесте тестир, а да зашто није?"
Кличе Стојан танко гласовито:
"Вила гњездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњездо да развија."
Том се свати ништа не сјећају,
досјети се љуба Стојанова,
отпусти се од ручна дјевера,
брзо оде на горње чардаке
па дозива сеју Стојанову:
"Заовице, рођена сестрице!
Ето т' брата, господара мога!"
Кад зачула сеја Стојанова,
она стрча доље низ чардаке,
трипут совру очима прегледа
док је брацу лице угледала;
а кад брацу лице угледала,
руке шире, у лице се љубе,
једно друго сузама умива
од радости и од жеље живе.
Ал' говоре кићени сватови:
Господару, Јанковић-Стојане,
а што ћемо ми за наше благо?
Ми смо млого истрошили блага
док смо твоју љубу испросили."
Бесједи им Јанковић Стојане:
"Стан'те, браћо, кићени сватови,
док се мало сестрице нагледам!
Ласно ћемо ми за ваше благо,
ласно ћемо, ако јесмо људи."
Кад се Стојан сестрице нагледа,
љепо Стојан свате даривао:
ком мараму, ком кошуљу танку,
младожењи рођену сестрицу.
И одоше кићени сватови.
Кад увече о вечери било,
иде мајка у двор кукајући,
она кука као кукавица
и спомиње свог Стојана сина:
"Ој, Стојане, јабуко од злата!
Стоју мајка, већ заборавила,
снаjе Јеле заборавит нећу:
снаjо Јело, неношено злато!
Ко ће стару дочекати мајку?
Ко ће пред мене стару ишетати?
Ко ће стару запитати мајку:
'Јеси ли се уморила, мајко?"
Кад зачула љуба Стојанова,
ишетала пред дворе бијеле,
прима мајку на господске руке
и говори својој старој мајци:
"Ти не кукај, моја стара мајко!
Тебе стару огријало сунце:
ево теби твог Стојана сина!"
Кад угледа свог Стојана сина,
мртва мајка на земљицу паде.
Љепо Стојан оправи мајку,
како царски ваља и требује.