Родољупци/33
Позорје четврто
ЖУТИЛОВ И НАНЧИКА ступе
ЖУТИЛОВ: Но, шта си хтела отоич казати?
НАНЧИКА: Ову нашу просе.
ЖУТИЛОВ: Милчи?
НАНЧИКА: Ја сам одавно смотрила где један често пролази поред пенџера и увек баца очи горе. Све сам мислила да л' се ње тиче, и сад видим да је истина.
ЖУТИЛОВ: Је ли то зацело или као што ви жене имате обичај?
НАНЧИКА: Послао је једнога да је проси.
ЖУТИЛОВ: Шта је он?
НАНЧИКА: Доктор; човек врло фини. Ја сам се с њим разговарала, и сви кажу да ће бити физикус овде.
ЖУТИЛОВ: То је добро. Новаца ваљда не тражи.
НАНЧИКА: Мислим да не тражи.
ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка?
НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар.
ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица.
НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи?
ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући.
НАНЧИКА: Али ови људи, родољупци?
ЖУТИЛОВ: Пак шта? Кад њега трпе у Србији, зашто га не би трпили у Војводини? Ми, ваљда, нисмо бољи од Сервијанаца?
НАНЧИКА: Право кажеш. Та ми смо боље живили с Маџарима него и са Србљима.
ЖУТИЛОВ: Гледај ти само да девојка пође.
НАНЧИКА: Не верујем да ће се затезати, зашто јој се момак допао.
ЖУТИЛОВ: 'Ајде, дакле, да не буде доцкан.
НАНЧИКА: Може бити да му је зато по вољи што знамо добро маџарски (одлазе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|