Риба и три калуђера
У некакву манастиру не имали калуђери ништа ручку него једну рибу која се варила. Њих било у манастиру тројица, па очекујући ону рибу кад ће доћи у трпезарију, реку измеђ себе: риба је мала за сву тројицу, него кад дође на трпезу, од нас тројице који измисли најљепши стих из светога писма сходан оној риби, да је он сам поједе. Тако, тако, сви повичу, у то ево у лонцу риба тек с огња дигнута. Најстарији калуђер приступи су двије кашике к лонцу па њима подухвати рибу цијелу, и износећи је да је метне на пјат, запјева: Лазаре грајади вон, па рибу на трпезу. Други му рече: стан’ брацо! имам и ја мој стих, те узме нож и кидајући по сриједи рибу запјева: раздјелиша ризи моја себе и др. па пружи половину рибе првоме. Али трећи скочи, скопа ону рибу сву, па је поједе. Запитају га: шта то болан радиш? ђе је твој стих? Чекајте док изједем па ћу онда, одгоаори им. Кад све изједе, а он онда громогласно завиче, гладећи се по трбуху: днес со мноју будеиш в'рај.
Извор[уреди]
Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 112-113.